Alan Samers: Earthlings / Zemljani: Alan Burns

Alan Samers: Temokratija: Temokrate i njihovi konceptualni albumi

Lorin Ford: An inch of Sky: Paresh Tiwari

Lorin Ford: apology moon: Cherie Hunter Day

Ljubomir Radovančević: Minimalizam u haiku Đurđe Vukelić Rožić

Gari Iten: Stallion's Crag: Gabrijel Rozenstok

Patriša Prajm: Gathering Dusk: Ellen Compton

Gaj Simser: Voice of the Cicada: Raffael de Gruttola

God 12, br. 20, leto 2015

Драган Ј. Ристић: Ћаја не ћаја: Душан Мијајловић Адски

God. 11, br. 19, zima 2014.

Dietmar Tauchner - noise of our origin / rauschen unseres ursprungs (šum našeg porekla): Lorin Ford

Mijajlo V. Ašanin, Odsjaji Mjeseca: Mr Blagoje Vujisić

Миленко Д. Ћировић Љутички, Здраво 'свануо/Happy Wake Up: Зоран Раонић

God. 11, br. 18, proleće 2014.

robert d. wilson, A Soldier's Bones: Boris Nazansky

Damir Janjalija, Sloboda u izmaglici / Freedom in the Mist: Dimitar Anakiev

God. 10, br. 17, leto 2013.

Issa's Best: A Translator's Selection of Master Haiku by Issa Kobayashi; prevod na engleski: David G. Lanoue

Knjiga trenutaka / A Book of Moments: Željko Funda

Boris Nazansky, Blijesci i slijeganja: Jadran Zalokar

Vesna Oborina, Proljeće u srcu / Spring in the Heart: Zoran Raonić, Milenko D. Ćirović Ljutički

God. 9, br. 16, leto 2012.

Damir Janjalija, Otisci snova/Imprints of Dreams: Dimitar Anakiev

Nepokošeno nebo, antologija hrvatskoga haiku pjesništva: Tomislav Maretić

Сенке кестенова, Антологија српске хаику поезије од друге половине XX века до данас / Shadows of Chestnuts, Anthology of Serbian Haiku Poetry from the second half of the 20th century to present

Dragan J. Ristić, Obznanjeno 2: Saša Važić

God. 8, br. 15, zima 2011.

George Swede, Joy in Me Still: Haiku: Michael Dylan Welch

Helen Buckingham, Armadillo Basket: Liam Wilkinson

Ljubomir Dragović, Uska staza/A Narrow Road: Robert D. Wilson

Tomislav Maretić, Leptir nad pučinom (Butterfly over the Open Sea): Dubravko Marijanović

Đermano Vitasović, Na svojen korenu: Tomislav Milohanić i Rudolf Ujčić

God. 8, br. 14, leto 2011.

Helen Buckingham, Christmas City: A Haiku Sequence (Božićni grad: haiku niska): Anatoly Kudryavitsky

Zlata Bogović, Pjesma slavuja / Nightingale's Song: Vladimir Devidé, Vasile Moldovan, Đurđa Vukelić-Rožić, Zvonko Petrović

Драган Ј. Ристић, Ђавоља варош / Devils’ Town / Die Teufelstadt / La Ville du Diabl: др Рајна Беговић, Бранислав Брзаковић

Petar Tchouhov, Safety Pins (Zihernadle): Morelle Smith

Славко Ј. Седлар, Таквост 3 (Suchness 3): Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ, Нађа Бранков, Зоран Раонић

 

 

 

 

Душан. М. Адски, Србија

 

ЈУТРО БИСЕРНЕ ИСКРЕНОСТИ

 

ЈУТРО НА КРАЈУ СВИЈЕТА; Свет књиге, Београд, 2015, ИСБН 978-86-7396-544-4(СК).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Милена Дрпа је радни век провела као наставница српског језика. Добитник је више књижевних награда, а објавила је неколико књига: Молитве из сјенке и Разасута по тишинама (поезија), Шашаве љубави (поезија за децу), Приче о истинама (збирка приповедака). Члан је Удружења књижевника РС. Њено најдраже признање је оно које се и најтеже заслужује, а то је „Најдражи учитељ“. Признање јој је додељено у Београду 2003. године. То је оно што се могло сазнати из штуре биографије. За Милену, нимало неуобичајено. Скромна, а устину заљубљеник у хаику поезију, поштује реч.

Хаику збирка Јутро на крају свијета подељена је на неколико циклуса. Циклуси су ту да нам омогуће да се лакше снађемо при поновном ишчитавању појединих страница. Ову двојезичну хаику збирку (на српском и енглеском) чине циклуси: Преостала свјетлост, Вјетар је наш, наше су птице, Руке пуне магле, На ручку са животом. Милена своју хаику збирку завршава хаибуном, и то са параболичним насловом: Још се из сна нисам исписала. Између осталог, каже: Бојим се свега оног што не оплемењује људе и живот и од тога се склањам. У свој мали свијет. И у своје пјесме. Да, хаику поезија и јесте ту да зближава људе, народе, да оплемени сваки тренутак, а зарад истине да је живот уистину вечан управо захваљујући ситницама свакодневља.

Песникиња је пре свега окренута према свом окружењу. А њено окружење чине школа, дом, отаџбина. Хаику поезија има своју метрику, ипак, метрика није пресудна кад је ова кратка форма у питању, битна је слика, тачније, детаљ, а који мора бити прихватљив аутору и читаоцу. Умањење или прекорачење слогова је оправдано кад је суштина исказа у питању. Хаику песму, која је плод конструкције, боље је избећи него записати. Милена то зна, зато је њена селективност максимална. Она нам својим хаику песмама јасно ставља до знања да хаику песник не подржава већ запажа, не бива у центру збивања већ учесник у збивању. Има ли бољег примера:

Руменка пасе.
Из руку старице расте
Вунена чарапа.

Ова хаику песма је рефлекс продубљеног и непосредног опажања. Непосредност је основна препознатљивост у хаику збирци Јутро на крају свијета.

Хаику песници све више одступају од изворног поимања хаику поезије. Аутентичност и искреност поетског доживљаја код многих хаиђина није у првом плану. Такве хаику песме читаоца одбијају од хаику поезије. Хаику мора да је растерећен субјективности у сваком погледу. Свако филозофирање или песничко надмудривање, сувишно је. Милена Дрпа то зна, а што нам потврђују стихови:

Галаме
људи испод прозора –
пропаде ми час!

Јесењи ветар
свира кроз гране - љубе се
листови брезе

Кајоко Јамасаки лепо каже: Љубитељи хаикуа у Европи често сматрају да је хаику поезија природе, али не схватају у довољној мери суштину природе која се описује у њој. Природа није нешто што је изван песника као предмет љубави или мржње, већ је сам песник део те природе.

Хаику песма треба да је окренута свеобухватној слици, слици која је презентована у складу са уоченим тренутком. Прави хаику песници држе до дводелности хаику песме, то јест, ненаметнуте паузе. Чему поменуто? Зато да се хаику песма не сведе на проширену реченицу, тачније, не пређе у баналност. Милена Дрпа, као добар познавалац хаику поезије, вешто избегава такву замку. Треба истаћи да су се захваљујући Милени у Босни и Херцеговини појавили млади хаику песници. Хаику јесте везан за природу, али то не значи да хаику песник нема и друге теме. Као просветни радник, Милена бележи неке тренутке из свог дугогодишњег радног стажа. Ове две хаику песме говоре о аутору, једном времену, животу, окружењу, то јест, садрже све оно што један хаику треба да садржи: једноставност, усамљеност у смислу виђења ствари, искреност, спонтаност, лакоћу писања и ехо прошлог.

Повијени,
као да су им на плећима
родне куће.

Како је мирно
у учионици – сами
јесење сунце и ја.

Рецезент ове књиге, Небојша Симин, између осталог записује: Тумачење света у хаику поезији Милене Дрпа носи дубоке наслаге искуства које припада како оном безвременом, тако и историјском, пролазном животу појeдинца и заједнице којој припада. Тему песме бира према сопственом укусу и темпераменту, што њену поетику чини оргиналном. Рецензент посебно издваја хаику стих:

Говоре дрварски,
гламочки, сарајевски.
Тако се разумијемо!

Треба истаћи да хаику песма није до краја остварена ако у себи нема уплив искрености, емотивности, сензације специфичног и простора за тумачење виђеног. Многи мисле да је данас лако писати хаику поезију. Такви греше! Данас је тешко у свеопштем хаосу и свеопштој буци издвојити тренутак који је неокрњен општом јурњавом, који је у општем метежу сачувао своје царство тишине и узвишености. Данас, када је скоро све неважно и попут бљеска муње пролазно, тешко је хаиђину да се издигне изнад свагданице, и још теже да из урбане атмосфере украде хаику доживљај. На сву срећу, хаику песници својом апсолутном преданошћу одолевају сенкама разноразних величина и искључивости. На крају треба рећи да је хаику духовна дисциплина, и да је Милена Дрпа веома успешно оставила свој траг у времену.

Драган из Ђакова
у великим ципелама
са мог тавана.

Хаику збирку Јутро на крају свијета треба (про)читати.