Richard Gilbert, The Disjunctive Dragonfly (Disjunktivni vilin konjic): Lorin Ford

 

God. 11, br. 19, zima 2014.

Dietmar Tauchner - noise of our origin / rauschen unseres ursprungs (šum našeg porekla): Lorin Ford

Mijajlo V. Ašanin, Odsjaji Mjeseca: Mr Blagoje Vujisić

Миленко Д. Ћировић Љутички, Здраво 'свануо/Happy Wake Up: Зоран Раонић

God. 11, br. 18, proleće 2014.

robert d. wilson, A Soldier's Bones: Boris Nazansky

Damir Janjalija, Sloboda u izmaglici / Freedom in the Mist: Dimitar Anakiev

God. 10, br. 17, leto 2013.

Issa's Best: A Translator's Selection of Master Haiku by Issa Kobayashi; prevod na engleski: David G. Lanoue

Knjiga trenutaka / A Book of Moments: Željko Funda

Boris Nazansky, Blijesci i slijeganja: Jadran Zalokar

Vesna Oborina, Proljeće u srcu / Spring in the Heart: Zoran Raonić, Milenko D. Ćirović Ljutički

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Damir Janjalija, Otisci snova/Imprints of Dreams: Dimitar Anakiev

Nepokošeno nebo, antologija hrvatskoga haiku pjesništva: Tomislav Maretić

Сенке кестенова, Антологија српске хаику поезије од друге половине XX века до данас / Shadows of Chestnuts, Anthology of Serbian Haiku Poetry from the second half of the 20th century to present

Dragan J. Ristić, Obznanjeno 2: Saša Važić

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

George Swede, Joy in Me Still: Haiku: Michael Dylan Welch

Helen Buckingham, Armadillo Basket: Liam Wilkinson

Ljubomir Dragović, Uska staza/A Narrow Road: Robert D. Wilson

Tomislav Maretić, Leptir nad pučinom (Butterfly over the Open Sea): Dubravko Marijanović

Đermano Vitasović, Na svojen korenu: Tomislav Milohanić i Rudolf Ujčić

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Helen Buckingham, Christmas City: A Haiku Sequence (Božićni grad: haiku niska): Anatoly Kudryavitsky

Zlata Bogović, Pjesma slavuja / Nightingale's Song: Vladimir Devidé, Vasile Moldovan, Đurđa Vukelić-Rožić, Zvonko Petrović

Драган Ј. Ристић, Ђавоља варош / Devils’ Town / Die Teufelstadt / La Ville du Diabl: др Рајна Беговић, Бранислав Брзаковић

Petar Tchouhov, Safety Pins (Zihernadle): Morelle Smith

Славко Ј. Седлар, Таквост 3 (Suchness 3): Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ, Нађа Бранков, Зоран Раонић

 

 

 

 

 

Драган Ј. Ристић: ЋАЈА НЕ ЋАЈА; Свен, Ниш, 2015

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Душан Мијајловић Адски, Србија

 

Већ годинама препознатљив као мајстор кратке форме и преводилац, Драган Ј. Ристић и овог пута не одступа од своје омиљене форме. Али овде је он истраживач нових облика литерарних креација, пише хаику на нестандардном, некњижевном говору. Његова најновија књига доноси нам посебну оргиналност бележења и израза. У поднаслову књиге читалац се упућује на преокупацију аутора: хаику, сенрју и танка на старонишком говору. Аутор је, као и до сада, до краја посвећен свом делу. Ангажовао је као лектора Недељка Богдановића, професора дијалектологије, како би свака реч имала своју веродостојност.

Пре читања, уистину, успешних остварења, треба прочитати предговор аутора. У предговору се налази све оно што је битно за ово издање, и на прошло време, а на које се данашње издање односи. Предговор почиње шалом, шалом која нас упућује на срж и суштину текста између корица: Можда не знате да је ово репринт издање књиге из 1904. године, у издању... Било би лепо да је тачан податак. Али нажалост, није! У то време на Балкану ове књижевне форме (хаику, сенрју, танка) нису биле познате, у целој Европи тек понегде.

Ова хаику песма нам говори о Ристићевом ставу према свом новом наслову: Ћаја не ћаја:

ич се не варкам
од зборење нишлиско –
ни д’н ’с ни јутре

И, не вара се. Напротив, док читамо Ристићеве хауку песме (340 тростишја) и танке (108 петостишја) ми као да се селимо у стару нишку чаршију. А у тој старој чаршији осећа се живот у правом смислу те речи, живот који одсликавају живе, сликовите речи:

рибани астал
по њег мрдкају зраци
кроз чокањче

Осетићемо звук, мирис и слику некадашњег Ниша. Ристићев занимљив експеримент откриће нам дух и дах старе чаршије. А аутор се час одушевљава, час дистанцира од тога. Погођена је атмосфера старог Ниша па било да се ради о кафанском животу, љубави или брачном животу. Оваквих садржаја старог Ниша више нема.

бабе у потонулу
авлију иза ћепенци –
која ће пре да мре

Покушао сам са пријатељима да Ристићеве хаику песме, а посебно танке, преведемо на стандардни језик. Доживели смо, пријатно, изненађење. Мада су преведене песме такође испуњавале све оно што хаику форма тражи, десило се нешто веома занимљиво. Суштина реченог је била ту, али нестало је непосредне топлине, живописних слика, забаве читања. Одмах по објављивању књиге Ћаја не ћаја, одржана је промоција исте у Народној библиотеци у Нишу. Било је доста публике, и то оне која воли хаику поезију и старонишки говор. Таква је публика топло поздрављала сваку прочитану песму, и то са малом задршком, као да су их прочитане песме лагано будиле из неког сна, као да је глас аутора долазио полако, милозвучно, из неке нам драге прошлости:

кућа од керпич –
и кусо и репато иска
једење и пијење

Рецезент књиге „Ћаја не ћаја“, С. Ђурбабић, између осталог записује: Ристић се у овој књизи одвојио од класичних тема и сав се окренуо нишкој чаршији – њеним кафанама, бекријама, пићима и мезелуцима. Његова тема овде је, једноставно речено: еснаф - човек. Интересује га стари Нишлија и о њему ствара хаикуе. Рецимо слободно, успешно. Ти еснаф-човеци били су предмет темељног посматрања, а хаику песме, у лежерно духовитом тону, сведоче о њима и животу чаршије.

Уистину, добро запажање. Духовит тон је одраз ове збирке. Свакако, мора се нагласити да је мајстор хаику поезије остао доследан у свом стваралаштву, да је и у овој специфичној ситуацији максимално испоштовао сва правила кад је хаику у питању, такође танке и сенрју. Често је немогуће тачно одредити шта је хаику а шта сенрју, највише због дијалекта, али то и јесте предност ове књиге, а не мањкавост. Хуморност запљускује стихове ведрином која је и те како потребна у данашњем времену опште журбе и обезглављености. Ристићу старонишки говор омогућава да своја остварења обогати живописним сликама, а које се у једној минијатурној песми допуњавају, бојом тонова који варничи, у којој се дешавања прожимају сједињавајући се у целину која плени једностaвношћу чаршијског свакодневља.

девојче иска
да си је к’ко коштељка –
памет си бери

Љубитеље танке (ваке) посeбно ће обрадовати прегршт предивних остварења:

мију се бачве
за комињак – жена седнула
на басамак:
босиљак испозади уво
и с’с јед’н филџан кафу

Све су танке одраз сучељавања и поентирања, одзвон стварности која се некад, зашто не рећи, кудикамо боље дала сагледати. Данас човек има све мање времена за окружење, за минуте одмора у парку или крај реке. И поред тога, ова нас танка подсећа да природа одувек постоји, и као ми, бори се са својим проблемима:

у Нишаву се
од бистрину пес’к види –
ич не ваља
за рибе што су к’ко
сирочићи без мајку

Напоменимо још једном да је пре читање овог надахнутог бележења потребно прочитати предговор који нас упућује зашто и чему једна оваква књига. Између осталог, аутор нам предочава: Граматичка и лексичка структура одговара јужноморавском говору призренско-тимочког дијалекта и извесним особеностима нишког говора, али су многе архаичне речи везане баш за Ниш и околину, као ондашњу чаршију у многоме ослоњену на период турске владавине, и изложену јаким (новим) утицајима европских језика.

Аутор је до краја испоштовао своје потоње читаоце; на двадесет и једној страници приредио је речник непознатих и мање познатих речи.

Књига ће свакако обрадовати Нишлије, посебно оне који су дуго изван свог завичаја. Хаику поезија је у сваком случају на добитку. Eво још једне потврде њене универзалности.