God. 10, br. 17, leto 2013.

Knjiga trenutaka / A Book of Moments: Željko Funda

Boris Nazansky, Blijesci i slijeganja: Jadran Zalokar

Vesna Oborina, Proljeće u srcu / Spring in the Heart: Zoran Raonić, Milenko D. Ćirović Ljutički

robert d. wilson, A Soldier's Bones: David Lanoue, David L. Barnhill, Saša Važić

God. 9, br. 16, leto 2012.

Damir Janjalija, Otisci snova/Imprints of Dreams: Dimitar Anakiev

Nepokošeno nebo, antologija hrvatskoga haiku pjesništva: Tomislav Maretić

Сенке кестенова, Антологија српске хаику поезије од друге половине XX века до данас / Shadows of Chestnuts, Anthology of Serbian Haiku Poetry from the second half of the 20th century to present

Dragan J. Ristić, Obznanjeno 2: Saša Važić

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

George Swede, Joy in Me Still: Haiku: Michael Dylan Welch

Helen Buckingham, Armadillo Basket: Liam Wilkinson

Ljubomir Dragović, Uska staza/A Narrow Road: Robert D. Wilson

Tomislav Maretić, Leptir nad pučinom (Butterfly over the Open Sea): Dubravko Marijanović

Đermano Vitasović, Na svojen korenu: Tomislav Milohanić i Rudolf Ujčić

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Helen Buckingham, Christmas City: A Haiku Sequence (Božićni grad: haiku niska): Anatoly Kudryavitsky

Zlata Bogović, Pjesma slavuja / Nightingale's Song: Vladimir Devidé, Vasile Moldovan, Đurđa Vukelić-Rožić, Zvonko Petrović

Драган Ј. Ристић, Ђавоља варош / Devils’ Town / Die Teufelstadt / La Ville du Diabl: др Рајна Беговић, Бранислав Брзаковић

Petar Tchouhov, Safety Pins (Zihernadle): Morelle Smith

Славко Ј. Седлар, Таквост 3 (Suchness 3): Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ, Нађа Бранков, Зоран Раонић

 

 

 

Issa's Best: A Translator's Selection of Master Haiku 

Issa's Best: A Translator's Selection of Master Haiku by Issa Kobayashi; prevod na engleski: David G. Lanoue; HaikuGuy.com; 2012; ISBN 13-978-0-98590003-6-6.

O Isi

(Iz uvoda u Issa’s Best: A Translator’s Selection of Master Haiku Davida Dž. Lanua)

 

Pesnik koga danas poznajemo kao Isu rođen je petog dana petog meseca 1763. godine (15. juna po zapadnom kalendaru) u Kašivabari, malom planinskom selu u provinciji Šinano, današnjoj prefekturi Nagano. Prezime mu je bilo Kobajaši, a ime Jataro. Otac mu je bio imućan seljak koji je posedovao dovoljno zemlje tako da je ekonomski status porodice u to vreme i na tom mestu bio bliži srednjem nego seljačkom staležu. Mora da je Jatarova majka bila nežna i puna ljubavi. Nikada se nije emotivno oporavio kada ju je izgubio u trećoj godini svog života. O njoj piše nakon 47 godina kada mu je bilo 50:

moja mrtva majka—
svaki put kad vidim okean
svaki put...

Uskoro žena koja je zamenila njegovu majku u domaćinstvu, Sacu, rađa sina a prema Jataru postupa okrutno, prema dnevniku koji je pisao kasnije. Majčinsku ljubav je potražio kod babe, ali je njena smrt 1776, kada mu je bilo 14 godina, bio još jedan udarac koji mu je slomio srce. Neprijateljstvo koje je maćeha Sacu pokazivala prema njemu do te mere je poremetilo porodični mir da otac godinu dana kasnije šalje Jatara u Edo, današnji Tokio. Bilo mi je 15 godina po japanskom načinu računanja, po kome je osoba starija za godinu dana na dan svake Nove godine nakon rođenja. Po zapadnim standardima, bilo mu je samo 13. Nema istorijskih zapisa o tome koju vrstu uslužnog ili manuelnog rada je našao u Edu.

Jataro se priključuje hordi sezonskih radnika iz udaljenih provincija koji su svake godine hrlili u Edo da ga obezbede dobrim delom radne snage, da bi se 1787. pojavio kao član haiku škole koju je vodio Čikua: „Nirokuan“. Na kraju prisvaja pseudonim Isa, „Jedan Čaj“ ili, tačnije, „Šolja Čaja“. Emocionalno ranjen, neželjeni pastorak pronalazi poeziju ili ona, možda, pronalazi njega. U svakom slučaju, odlučuje da posveti život haiku putu ili, kako se nazivao u Isino vreme, haikaiju.

Kada mu je bilo 29 godina, inspirisan primerom prvog velikog haiku majstora Macuo Bašoa (1644-94), Isa kreće na prvi niz haiku putovanja. Tada sebe opisuje: „ Luta na zapad, skita na istok, ludak što nikad ne ostaje na jednom mestu. Ujutru doručkuje u Kazusi, s večeri nalazi konačište u Musaši. Bespomoćan kao beli talas, spreman da nestane kao mehur u peni, on naziva sebe sveštenikom Isom“.

„Sveštenik Isa“ posećuje svoje rodno selo Kašivabaru trećeg meseca 1801, tačno u vreme kada mu je bolestan otac umirao. Brinuo je o njemu i zakleo mu se da će prestati da luta i da će se vratiti da živi na porodičnom imanju. Prema njegovom pesničkom dnevniku, Hronika poslednjih dana mog oca (Chichi no Shûen Nikki), maćeha Sacu i polubrat Senroku odbacuju očevu poslednju želju i odbijaju da prime Isu nazad, čime počinje dug i bolan sudski proces. Najzad, u jesen 1813, seoski starešina odlučuje da se kuća Kobajašijevih podeli a Isi dozvoli da živi u jednom njenom delu. Pun radosti pesnik se vraća kući posle 36 godina izgnanstva, a dve godine kasnije ženi ženom iz mesta, Kiku, i oni osnivaju svoj dom.

Mnogo je mastila proliveno da se opišu tragedije koje su usledile da pokvare Isinu radost zbog povratka kući: njegovo četvoro dece umire od bolesti kao što su male boginje a u jednom slučaju, od gušenja. Posebno poražavajuća za pesnika je bila smrt njegove ćerke, malene Sato, 1819. godine--gubitak koji je opisao u svom dnevniku „Moj proleće“ (Oraga haru). Njena smrt je poslužila kao inspiracija za jednu od njegovih najdirljivijih i čuvenih pesama:

ovaj svet
je svet kapi rose
da... ipak...

Smrt njegove žene Kiku 1823. godine zadao mu je još jedan užasan udarac, ali Isini kritičari ne bi trebalo da dopuste da ove porodične tragedije postanu dominantna tema kada se piše o njemu i njegovoj poeziji. Mada on svakako tuguje u svojim haikuima u vreme tuge, on se i smeje u vreme smeha, uzdiše u trenucima iznenađenja... i tako dalje. Od kraja druge decenije života, Isa postaje plodan, posvećen pisac koji je težio da otkrije značenje svih svojih raspoloženja-sreće, tuge, zamišljenosti – u haikuu. Slika o njemu kao pesniku opterećenom „životnim tugama“ (da prevedemo naslov jedne japanske knjige o njemu) je krajnje pogrešna.

Podjednako značajna kao i njegove tuge iz ovog perioda njegove zrelosti je činjenica da se njegov ugled kao učitelja haikua nadaleko proširio. Isa je doživeo veliku slavu u svojoj rodnoj pokrajini Šinano, kao i u Edu i njegovoj okolini, koje je povremeno posećivao. Od 1812. do 1824. godine njegova poezija je bila na vrhuncu, ali kakav je to poezija bila?

Poznat je po četiri osobine po kojima mu nije bilo ravna među drugim velikim ličnostima haiku tradicije. Prva je njegov odnos pun ljubavi prema drugim živim bićima, a posebno životinjama, ali i ljudima i biljkama. Kao budistički umetnik prepun saosećanja i poštovanja prema ostalim bićima, ma kako mala bila, Isa voli da im se obraća direktno-a to je ono što je mnogim kritičarima dalo za pravo da ga etiketiraju kao pesnika „personifikacije“ ili „antropomorfizma“.

ushićuje li te
crvena zora,
pužu?

Međutim, u svetlu njegove budističke vere, on projektuje „ljudske“ osobine na puža—saputnika na životnom putu. Za Isu čak i puž može da ima dušu pesnika koju ushićuju boje jutarnjeg neba.

Druga osobina je njegova duhovitost. Isa zapaža ironično, čudno i apsurdno - a sklon je i da izrazi ovakva opažanja sa savršenom sposobnošću da izabere pravi momenat kao maestralni šaljivdžija u svojoj poeziji kratkoj kao uzdah. Međutim, njegov duhovit pristup ne bi trebalo shvatiti kao neozbiljan ili intelektualno plitak. On odbija tragičan gest vezivanja za stvari, ljude, čak i za sopstvenu sreću-sve to mora, neminovno, nestati. Namesto toga, njegov pristup univerzumu je duhoviti gest nevezivanja: odbacivanja i prepuštanja uz dobar humor.

prva kiša godine –
na mom travnatom krovu
prva pukotina

Mada često pominje svoje siromaštvo, nazivajući svoj dom pustinjačkom kolibom ili „smećarom“ (kuzu ya), Isa prihvata svoju situaciju i svu kišu sa krova koji prokišnjava na dan Nove godine. Neki bi se možda brinuli ili čak i plakali u takvoj situaciji; Isa odlučuje da je prihvati...uz osmeh.

Treća Isina osobina je način na koji transformiše lični život u umetnost. On se ne ustručava da u haikuima ispriča priču svog života. Već sam pomenuo njegove pesme u kojima oplakuje izgubljena voljena bića kojima su neki čitaoci i kritičari skloni da prenaglašavaju značaj. Njegovi kompletni radovi obuhvataju stihove koji se odnose na sve vrste situacija i raspoloženja kroz lične, intimne autobiografske iskaze.

u izmaglici noći
ugazivši u vodu...
izgubih put

Bilo je maglovito veče u proleće 1795. Pri slaboj svetlosti Isa je sišao sa puta i ugazio u vodu. Poznato nam je iz njegovog putnog dnevnika da je te noći hteo da poseti prijatelja i budističkog sveštenika Saraija, ali je utvrdio da je on već nekoliko godina bio mrtav. Kada je to saznao, Isa je zamolio da zameni Soraija u hramu u zamenu za noćenje, ali je bio odbijen. Prevalio je preko 300 rija (1.178 kilometara), „nemajući nikog da se na njega osloni, išao je preko polja i dvorišta...“ U svetlu ovog biografskog konteksta, treći stih, „izgubih put“, ima duboko, uznemiravajuće značenje.

Četvrta osobina po kojoj Isa nadmašuje sve haiku majstore je njegova sklonost da se stavi na stranu gobitnika ili, ponekad, žabe.

mršava žabo, ne daj se!
Issa
je tu

Isina vizija je demokratska i, često, ikonoklastička. Njegovi stihovi su puni slika autoritativnih ličnosti u smešnim pozama (prvosveštenik hrama sere u polju) i razmišljanja o besmislu hijerarhije i društvene klase (gospodar rata, „dajmio“ je primoran da sjaše s konja zbog veće sile... cvetova trešnje!). To je razlog zbog koga ga Japanci toliko vole. Bašo i Buson se smatraju cenjenim majstorima haikua koji zauzimaju ugledna mesta; Isa stoji rame uz rame sa običnim svetom, kloneći se autoriteta i praznih obećanja i izvrgavajući ih ruglu.

liči na gazdu
na počasnom mestu...
kreketuša žaba

Što se tiče biografije, ima samo još nekoliko važnih činjenica koje bi čitalac trebalo da zna. Godine 1824, kada mu je bilo 62, ženi se po drugi put, ali taj brak je trajao kratko: razvodi se posle tri meseca. Godine 1826. oženio se po treći put ženom po imenu Jao. Godine 1827. izgorela mu je kuća u požaru koji je zahvatio selo Kašivabaru. Sa ženom se seli u mali, plesnivi ambar, koji i danas postoji, i gde i umire 19. dana jedanaestog meseca desete godine Bunsei ere, što odgovara 5. januaru 1828. zapadnog kalendara.

Sredinom 19. veka, 1851. godine objavljen je Isin pesnički dnevnik iz 1819. godine, Oraga haru, sa dva dodatka iz kojih se vidi kako su ga posmatrali zemljaci 24 godine nakon što je preminuo. U prvom dodatku, Seian Saiba pominje njegovu duhovitost, ali je požurio da doda da „sarkazam nije glavna tema ovog sveštenika; njegova dela sadrže i usamljenost, smeh i tugu i izražavaju ljudska osećanja, ovozemaljske prilike i prolaznost“. Autor drugog dodatka, Hjokai Šisanjin, se slaže: „Mada u njima ima malo šale, ona dobro prikazuje put budizma... odvažno se ne gnušajući prljavštine ovoga sveta i puna su humanih osećanja“. Donekle skrivene u njegovim haiku šalama su duboke i iskrene budističke poduke o ovozemaljskim prilikama i prolaznosti. Tako ga je videla generacija koja je došla posle njega.

U svetovnijem 20. veku duhovni aspekt Isinog pisanja postepeno prestaje da privlači pažnju kritičara, koji se usmeravaju na detalje iz biografije, a posebno one koji su u vezi sa patnjom i gubitkom, kao što sam već pomenuo. Naravno, bilo je izuzetaka: godine 1969. Murata Šočo objavljuje članak o Isi u vezi sa budizmom čiste zemlje, Haikai-ji Issa no geijutsu (Umetnost haiku hrama Isa), naslov izveden iz pesme:

novo proleće
Jataro je ponovo rođen...
u haiku hramu

Setimo se da je Isino pravo ime bilo Jataro. Ova pesma slavi njegovo „ponovno rođenje“ kao pesnika-sveštenika, koji služi u haiku „hramu“. Moja knjiga Pure Land Haiku: The Art of Priest Issa (Haiku čiste zemlje: umetnost sveštenika Ise) (2004), se nadovezuje na tradiciju Seiana Saibe, Hjokaija Šisanjina i Murate Šočoa u tvrdnji da je Isa duhovni pesnik za koga su budizam i haiku jedno te isto.

Danas je Isa svetsko blago. Mada je i dalje popularan u Japanu, sa novim knjigama o njemu koje se pojavljuju svake godine, postaje isto tako poznat i obožavan u drugim zemljama sa objavljivanjem sve više novih prevoda, kao što je ovaj. On je pesnik koji govori o našoj zajedničkoj sudbini na način koji je tako iskren, tako savremen da su njegove pesme mogle biti jutros napisane. Bašo je najpoštovaniji haiku pesnik starog Japana, ali je Isa najvoljeniji.

 

Napomena:
Knjiga je dostupna kao džepna i elektronska:
 
Paperback
 
Ebook for Kindle
 
Ebook for Nook

 

Prevod: Saša Važić