Damir Janjalija, Otisci snova/Imprints of Dreams: Dimitar Anakiev

Nepokošeno nebo, antologija hrvatskoga haiku pjesništva: Tomislav Maretić

Сенке кестенова, Антологија српске хаику поезије од друге половине XX века до данас / Shadows of Chestnuts, Anthology of Serbian Haiku Poetry from the second half of the 20th century to present

Ikumi Yoshimura, paper plane: Robert D. Wilson

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

George Swede, Joy in Me Still: Haiku: Michael Dylan Welch

Helen Buckingham, Armadillo Basket: Liam Wilkinson

Ljubomir Dragović, Uska staza/A Narrow Road: Robert D. Wilson

Tomislav Maretić, Leptir nad pučinom (Butterfly over the Open Sea): Dubravko Marijanović

Đermano Vitasović, Na svojen korenu: Tomislav Milohanić i Rudolf Ujčić

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Helen Buckingham, Christmas City: A Haiku Sequence (Božićni grad: haiku niska): Anatoly Kudryavitsky

Zlata Bogović, Pjesma slavuja / Nightingale's Song: Vladimir Devidé, Vasile Moldovan, Đurđa Vukelić-Rožić, Zvonko Petrović

Драган Ј. Ристић, Ђавоља варош / Devils’ Town / Die Teufelstadt / La Ville du Diabl: др Рајна Беговић, Бранислав Брзаковић

Petar Tchouhov, Safety Pins (Zihernadle): Morelle Smith

Славко Ј. Седлар, Таквост 3 (Suchness 3): Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ, Нађа Бранков, Зоран Раонић

 

 

 

Dragan J. Ristić, Obznanjeno 2, 2007–2011, haiku, senrju, tanka (waka), Sven, Niš, 2012, ISBN 978-86-7746-333-5.

 

 

Božje lice trna

Nakon mnogobrojnih objavljenih knjiga haiku poezije (i mnogih drugih), Dragan J. Ristićeve „bubice u glavi“ ne miruju. Ćuti, ćuti, pa se tek neka od bubica razmaše i pronađe put i način da uzleti i iz glave izleti. Jedna se obznanila pre oko pet godina u vidu Obznanjenog, prve meni poznate zbirke već objavljenih haiku pesama, koje je pritajeni kurir, vesnik, poštonoša, pismonoša, sastavljač, glavni i odgovorni spustio na sto sveta kojim tumara jašući na oblaku koji je uzjahao mesec.

mlad srpast mesec
zajahao oblak –
bojim se pašće

Al' ne mora da se boji. I bojao se nije. Nagrade za revnosan trud utisnute na stranicama srpskih i svetskih glasila zapečaćene su. Kao i one za pisanija duše koja su primećena na festivalima, konkursima, konferencijama, od sastavljača antologija... Mnogo se toga nakupilo u prethodnih pet godina, pa dok vreme huji a on jezdi, neko reši da sve to sabere i još jednom otpusti bubicu iz glave da podvuče crtu, pa tako evo pred nama još jedne obznanjene zbirke, uz dodati broj 2.

Obznanjeno 2, kao i Obznanjeno, uređivali su drugi urednici, a autor je bio tu samo da to zabeleži. Kako se radi o neobičnom i retkom slučaju, nadamo se da će Dragan ustrajati na putu obznanjivanja uredničkog rada drugih a uspeha svojih.

Haiku stvara autor da bi ga poklonio čitaocu koji ga tumači na osnovu svog iskustva, kulturne memorije, obrazovanja, domaćeg vaspitanja... Neki čitaoci će u pesmama ove zbirke videti tek „baš lepe“ ili „ne baš lepe“ slike, no ja ću pokušati da ih sagledam sa njihove „skrivene“ strane, verujući da u sebi sadrže više od onog što je vidljivo na površini. I ne zaboravimo, da bi pesma bila haiku, ne sme da se zasniva na objektu, već na radnji i mora da sadrži dušu kigoa - zoku, nepredvidivu, večno promenljivu silu prirode, koja gradi, razgrađuje i uvek iznova stvara. Uz to, haiku mora u sebi da nosi tajnu, neizrečeno koje nagoveštava, sugeriše. Veliki je i značaj ma-a u haikuu. Ova japanska reč može da označava prostor (kao u „prazan prostor” ili „prazno mesto”), nešto privremeno (tišina), a može imati i psihološko značenje. Rez (kire) u haikuu se javlja da stvori ma, a to ma je rečitije od reči. Ono je tzv. „prostor za sanjarenje” u kome se rađaju i bujaju osećanja kao u nemim delovima muzičke kompozicije.

Da li su obznanjeni haikui Dragana J. Ristića sve ovo postigli - zamislimo se i razmislimo. Možda ne svi i možda ne sve.

Iščitavajući pesme u zbirci Obznanjeno 2, primećujem, da tako kažem, onog starog i, verujem, drugima dobro poznatog Dragana, i jednog novog koji kreće, rekla bih, ka novim tokovima, da li gendai ili „Ban'ya Natsuishi“, haikua.

Primeri „starog“ Dragana:

na starom panju
lenjo se češka mačka –
blago prolećno sunce

Haiku bi imao formu 5,7,5 da nije „blagog“, ali upravo taj opisni pridev pridodaje potrebnu notu „lenjoj mački“, tako da je sve u skoro nepokretu: stari panj, stara mačka (zbog lenjog češkanja) i začetak proleća. Naravno, ne radi se nikako o mrtvilu, već o izvanredno dočaranoj smeni godišnjeg doba. Nakon mrtvila zime (neki je tako doživljavaju, mada je prepuna života, pa i kada sve postane belo pod naslagama debelog snega i kada se sve ukoči od hladnoće i mraza, itekako ume ona da besni i šara...), pesnik se lagano budi zajedno sa prirodom. Blago prolećno sunce znak je obnove života, blago milovanje bića, i spolja i iznutra.

miris ajvara –
moram u hodu malo
da zastanem

Još jedan skoro „5,7,5“ haiku. Da je autor napisao „zastajkujem“, dobilo bi se 5 slogova u poslednjem stihu, ali bi to onda ukazivalo da se svud po seoskim kućama krčka ajvar, a i ne može se odjednom biti na više mesta. To se da „oprostiti“ jer su mala odstupanja od klasične forme haikua dozvoljena a i nije se ovde imalo kud.

Jesen je doba spremanja zimnice. Ova jesen je živahna, sa pesnikom koji se negde uputio žurnim korakom, reklo bi se (možda hita u školu ili na fakultet da održi još jedan ili nekoliko časova), a valjda se niko neće ljutiti ako zakasni jer miris ajvara ovde pobeđuje vreme, i ono unapred utvrđeno i ono u glavi.

dobro se drži
lišće na jesenjem vetru –
ja popuštam

Tako je to s godinama; ne treba se čuditi ni žaliti. Drži se lišće u „haiku terenutku“, al‘ neće ni ono dugo. Kako kaže moja mama: „I to će proći“. Od nedavno dodaje: „A doći će i nešto gore“. Ja lično ne verujem.

5, 8, 4 = 17 – sve je u redu. „Popuštam“ ovde ima potpuno opravdanje da uz „ja“ tvori poslednji stih od 4 sloga jer ga ta reč nekako uvlači, guta u sebe kao što se i telo tanji i uvlači u sebe.

buket ljiljana –
u zatvoru od celofana
tumara pčela

Kome li to autor nosi buket ljiljana? Zašto baš ljiljana? Možda slučajno a možda „ljiljani za Ljiljanu“? Pčela nije uspela da se na vreme odvoji od cveta, pa se našla u „zatvoru“ ili to pesnik „obleće“ oko svoje dragane? Možda, najverovatnije, ništa od toga. Svaki čitalac sam za sebe tumači pesmu, svaki posmatrač sliku.

krupne kapi kiše
menjaju osmeh
na uličnom plakatu

Ovde se malo izvrnuo redosled slogova (6, 5, 7), ali ne mari. Bitno je ono što autor primećuje dok prolazi gradskom ulicom. Izbori? Reklama za pastu za zube ili žvake? Bog bi ga znao, tek osmeh nije prvobitan, verovatno širok i „iskren“. Sada postaje pravi. Pod krupnim kapima, verovatno letnje kiše koja pesniku ne smeta da uoči i mnogima, pogotovo onima koji žure ulicom i kroz život, „nebitne“ pojave.

memljivi podrum –
odbačene uspomene
zatrpavaju ga

Sada već zaboravljam na brojanje slogova i sve veću pažnju poklanjam suštini, kao što i treba da bude. Memljivi podrum, ustajale uspomene kojih se treba rešiti i krenuti dalje kroz i u (nov) život… Zatrpati memlu podruma, zatrpati prošlost… Odličan način da se čovek oslobodi dve beskorisne i ružne stvari. Uspomena je više, ali je pesnik bar raščistio s njima, odbacujući ih.

vuku se –
oblaci po nebu
koze po livadi

Leto. Predivno. Mir na livadi. Sve se vuče kao da je vreme stalo. I treba da je tako da bi se dosegao unutrašnji mir, vratilo izvorima, korenima. Oblaci gore, koze dole, a u središtu, čovekov um koji luta od nemila do nedraga. Um ovog vesnika ne prestaje da zalazi u predele u kojima se može dosegnuti prošlost. Kažem „prošlost“ jer znam da ovaj naš pesnik živi u velegradu, no možda je bio na selu, a opet i na kratko – prošlost je to.

Primeri „novog“ Dragana:

mostić
preko urvine –
gde je granica sveta?

Posle oblaka i koza, evo nas nad urvinom. Da li je to pesnik samo promenio okruženje ili se u njemu odvija dvostruka igra, toliko željenog i pokatkad dostignutog mira i nemira kad zamišljen nad teškim svetskim pitanjima pita: gde je granica sveta? Granica kog sveta? Svakako ovog uzburkanog, koji nemilosrdno uništava sam sebe, a most je mali i ko će/koliko njih će preko njega preći a ko/koliko ih ostati s druge strane? Šta je na jednoj a šta na drugoj strani? Možda isto?

rascvetali trn –
čak i on pokazuje
božje lice

Šta bi bilo božje lice trna? To kad se rascveta, pa nije više „opasan” već samilostan poput boga? To kad ga se više ne plašimo? Možda je trn čovek, onaj osuđen na robiju zbog zloglasnih nedela? Onaj koji, kao i svaki drugi, u sebi krije i dobre i loše osobine? Ili više i ne krije?

nadolazi voda –
u opštoj pometnji
poplava srdžbe

Cunami? Talas ljudskog besmisla i zlodela? Koji zapljuskuje raj od planete date nam od ne znam koga da na njoj uživamo i plodimo se? Šta učini čovek u svom besu i aroganciji? Nekoliko moćnika preostalom broju od sedam milijardi nedužnih i nemoćnih? Ljutita voda se diže i rasu i poplavi sve. U opštoj besmislenoj i besciljnoj pometnji ljudi punih srdžbe a nemoćnih da išta promene na bolje?

osluškujem
svoje korake –
prošlost

Kao da je sve što je pesniku ostalo samo prošlost da se seća i lepog i ružnog. Ili, pre, nekog bolnog razočaranja koje ga prati u stopu iako ga on prošlošću naziva. Osluškuje je sa svakim korakom ka boljem, lepšem, al još ne odlazi…

Dešava se, ne retko, da pesnici objave knjige haiku poezije, a da su potpuno anonimni u haiku svetu. Takve knjige onih koji se nisu oprobali i potvrdili svoj rad objavljivanjem svojih pesama, kako je red, obično ostaju neprimećene, pa im valja skrenuti pažnju da još moraju da uče, a pred njima su vrata širom otvorena – bezbroj je načina, valja ih samo odabrati.

Dragan J. Ristićeve bubice, rekoh, nisu mirovale, pa su se tako u Obznanjenom 2 našle i tanke, koje je vrlo uspešno počeo da stvara i koje su već ostavile dobar utisak na urednike časopisa iz Nemačke i SAD. Uzgred, setih se kako me je an'ya, naše gore list, često pitala zašto srpski pesnici ne pišu tanke. Istina je da ih poneki pišu (pokojne Jasmina Prvulović, Mirjana Šulja i Rajna Begović, zatim Ljubinka Tošić, Dušan Mijajlović Adski…).

Možda je sada pravo vreme i mesto da se bolje upoznamo sa ovom kratkom japanskom klasičnom formom, kojoj će se, verujem, pesnici ubuduće više posvećivati, a autor ove zbirke joj, u ulozi urednika, obezbediti prostor na stranicama Haiku novina.

Waka (和歌, doslovno „japanska pesma“) ili yamato uta je žanr klasične japanske poezije, jedan od glavnih oblika japanske književnosti, star preko 1200 godina (četiri puta stariji od haikua). Ovaj termin potiče iz perioda Heian kada je počeo da se upotrebljava da bi se napravila razlika između poezije pisane na japanskom jeziku i one koja se pisala na kineskom (kanshija), odnosno, kasnije, i renge.

Izraz waka je u početku obuhvatao brojne i različite oblike, među kojima se ističu tanka (短歌, „kratka pesma“) i chōka (長歌, „duga pesma“), kao i bussokusekika, sedōka (旋頭歌, „napamet naučena pesma“) i katauta (片歌, „odlomak pesme“). Svi ovi oblici su prestali da se koriste početkom perioda Heian, a chōka je iščezla ubrzo nakon toga. Tako se izraz waka počeo koristiti samo za tanku.

Početkom 20. veka, japanski pesnik i kritičar, Masaoka Šiki, stvara izraz „tanka” jer je smatrao da bi waku trebalo obnoviti i modernizovati.

Tradicionalna waka nije poznavala koncept rime, pa čak ni stiha. Umjesto njih, sadržavala je jedinicu (連) i frazu (句). (Jedinice i fraze se, doduše, često pretvaraju u stihove prilikom prevođenja na zapadne jezike.)

Tanka je doživela mnoge promene stila i sadržaja, ali je uvek bila lirska pesma (na zapadnim jezicima sastavljena od pet stihova, bez naslova, idealno zapisanih po metričkom obrascu 5-7-5-7-7, pri čemu je peti stih najvažniji). Poželjno je da se u tanki postigne izvesna dvosmislenost (prostor za sanjarenje ili ma). Jedan od njenih izazovnijih elemenata je suptilan prelaz do koga dolazi u sredini pesme, obično posle drugog ili trećeg stiha, koji se ponekad javlja neočekivano u vidu dva naizgled nepovezana događaja, dve slike ili zamisli. Mada ima tanki koje veličaju prirodu i koje se čine da nalikuju „dugačkim haikuima“, većina se bavi ljudskim odnosima ili unutrašnjim svetom autora (ljubavna osećanja, saosećanje, patnja, usamljenost, smrt…), doživljajima i osećanjima koji se saopštavaju najjednostavnijim jezikom uz često korišćenje metafore i drugih stilskih figura.

A evo kako to Dragan J. Ristić vešto utkiva:

šetnja kraj reke –
par divljih gusaka
plovi maticom
proleće u nama
tek se pokreće

 

silni talasi
svu noć biju o stene –
nečujni...
u spletu mirisa
naše uspomene

I za kraj, a kraj nije i ne verujem da će biti jer ovaj vredni poslenik ne sustaje na oblaku koji prosipa dragulje prostorima beskraja, u kome se uvek nađe neko novo, mlado, sveže seme da se oplodi i pronese glas o još nerečenom, pa mada i obznanjenom. Poslednje obznanjeno je veliko priznanje, haiku nagrada časopisa Ginyu, koji uređuje japanski haiku modernista, poznat i kao direktor Svetske haiku asocijacije, Ban’ya Natsuishi - nagrada dodeljena autoru ove zbirke za knjigu Đavolja Varoš.

pokušaj
da pobegneš nekud –
„Djavolja Varoš“

 

na kraju staze
srećeš zemljanog
sebe

 

vitki svatovi
spajaju nebo i zemlju –
svet nije ono što jeste

Valjalo je sve ovo prikupiti i obznaniti. Hvala urednicima koji su to prvi učinili. Još jedna petogodišnjica krunisana je nizom starih i novih ostvarenja koja su primećena, ovaplovećena na stranicama brojnih časopisa i dobila vredna priznanja.

Sačekajmo još pet ili manje godina do Obznanjenog 3. Verujem da će Dragan J. Ristić pronaći nove puteve do stare istine.

 

Saša Važić

6. mart 2012.