Helen Buckingham, Armadillo Basket: Liam Wilkinson

Ljubomir Dragović, Uska staza/A Narrow Road: Robert D. Wilson

Tomislav Maretić, Leptir nad pučinom (Butterfly over the Open Sea): Dubravko Marijanović

Đermano Vitasović, Na svojen korenu: Tomislav Milohanić i Rudolf Ujčić

Đermano Vitasović, Kacanski haiku verši: Vladimir Devidé

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Helen Buckingham, Christmas City: A Haiku Sequence (Božićni grad: haiku niska): Anatoly Kudryavitsky

Zlata Bogović, Pjesma slavuja / Nightingale's Song: Vladimir Devidé, Vasile Moldovan, Đurđa Vukelić-Rožić, Zvonko Petrović

Драган Ј. Ристић, Ђавоља варош / Devils’ Town / Die Teufelstadt / La Ville du Diabl: др Рајна Беговић, Бранислав Брзаковић

Petar Tchouhov, Safety Pins (Zihernadle): Morelle Smith

Славко Ј. Седлар, Таквост 3 (Suchness 3): Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ, Нађа Бранков, Зоран Раонић

 

 

Michael Dylan Welch, SAD

 

Joy in Me Still (Još je radost u meni)

Prvi put objavljeno u Modern Haiku 42:1, zima 2011, str. 130-134, u nešto kraćem izdanju. Ovde su dodata dva upućivanja na pesmu koja počinje stihom “mi smo odgovor”.

Joy in Me Still: Haiku, George Swede (Edmonton, Alberta: Inkling Press, 2010). 82 str; 5¼" x 8¼". Polusjajne korice u boji; čvrst povez. ISBN 978-0-9810725-5-5. $18.00 od izdavača na P.O. Box 52014, Edmonton, AB T6G 2T5, Canada ili http://www.inklingpess.com/.

 

 

U uvodu u svoju novu knjigu haiku poezije, Joy in Me Still, Džordž Svede iznosi svoje sažeto mišljenje o tome šta sačinjava haiku. Kaže da bi on trebalo da bude kratak kao dah i da sadrži oko 12 slogova na engleskom. Objašnjava da bi haiku trebalo da bude jasan i da se zasniva na čulnim slikama a ne na apstraktnim mislima. I kaže da bi haiku trebalo da angažuje čitaočev doživljaj tako da on dovede do trajnog odjeka. Ono čega nema u uvodu govori samo za sebe. Autor ne pominje upućivanje na godišnja doba ili kigo, glavno obeležje tradicionalnog haikua na svim jezicima. Ne pominje neophodnu strukturu dvodelne jukstapozicije koja odgovara korišćenju kiređija u japanskom haikuu. Ipak, obe ove osobine su itekako zastupljene u njegovoj knjizi, koja obeležava još jedno poglavlje u njegovoj uspešnoj haiku karijeri.

        Odista, skoro sve od 127 pesama u Joy in Me Still primenjuju ove osobine. Jedan izuzetak je uvodna pesma, “mi smo odgovor / je zagonetka / za kojom tragamo”. To uopšte nije haiku i sasvim je apstraktan, filozofski i nejasan, bar kad su u pitanju čulne slike. To je, naravno, epigraf, i mislim da bi bilo bolje da ga je stavio pre uvoda, u kurzivu, drugim fontom ili ispisao velikim slovima i stavio pod znake navoda da se razlikuje od ostalih pesama. Međutim, izuzev ovog ne baš suptilnog pogrešnog koraka (i dizajna korica koje deluju amaterski), knjiga opliće intrigantnu tapiseriju sadržaja prirode i čoveka, mada naginje više tematikama koje se tiču čoveka što nije neočekivano ako znamo da je Svede profesor psihologije (sada u penziji). Na desetine pesama su posebno o umu i razmišljanju ili o razgovoru i ljudskom glasu, da ne pominjem nekoliko o kolegama sa posla. Knjiga ostavlja i opšti utisak vraćanja u prošlost, podsećanja na prošle dane, što takođe nije čudno za autora u kasnom popodnevu—ili ranom sutonu života.

        Malo bih se pozabavio trima aspektima Svedeve knjige: podsećanje/starenje, duševno/konceptualni sadržaj i kombinacije prirode i čoveka kao sadržaja pesama.

udica zabačena                                                          posle sahrane
tamo gde reka teče                                                   odustajem od popodnevnog
stvari davno zaboravljene                                                dremanja

Ovakve vrste pesama su uobičajene u ovoj knjizi (izbrojao sam ih oko 40), u kojima je autor svestan starenja i svih njegovih izazova ili svestan da je više ostalo iza nego ispred njega. Pesme o smrti nisu uvek ispunjene mrakom Lorkinog tipa, ali su često čežljivije i setnije, kao u: “sahrana / mogao bi da imenuje sve / raspevane ptice” ili čak vedre, kao: “napokon u kovčegu / depresivan prijatelj / se smeje”. I dok se mnoge od ovih pesama osvrću unazad, bar jedna, pri kraju, gleda napred: “u budućnost / brzo kao i svi mi / ovaj vrtni puž”. Osim odeljka (od 35. do 47. strane) sa oko dvadeset pesama (dosledno o smrti i umiranju), pesme sa ovom temom se smenjuju sa drugim vrstama pesama, što im ne dozvoljava da prevagnu, ali ipak stvaraju određen utisak.

        Drugi snažan utisak dolazi od pesama umnog i konceptualnog sadržaja. Može se činiti da se u ovakvim pesmama prepoznaje sve veći uticaj subjektivnosti u haikuu koji potiče iz gendai haiku pokreta u Japanu, ali mislim da je ispravnije reći da one prosto odražavaju samog autora kao profesora psihologije koji je pisao i knjige iz oblasti psihologije. Kako bilo da bilo, primećujem oko 20 pesama na temu razmišljanja ili uma, kao u ovim primerima:

kakva vrućina...                                                    nova samospoznaja
misli mi se lagano kreću                                 vrtača na desnoj strani 
sa rekom                                                                puta

Da izvesne pesme govore o umu je ponekad suptilno, kao u “na leđima mi / u tek pokošenoj travi... / plavi konj”. Autor nam ne kaže, kako ja tumačim ovu pesmu, da baš dokono posmatrajući oblake, vidi oblik plavog konja. Ako učinimo ovaj relativno lak skok u tumačenju, možemo učestvovati u skoku pesnikove imaginacije. Ponovo vidimo um na delu dok je pesnik noću zamišljen nad pitanjem: “svetlost u valovima / ili čestice? ... / milion zvezda”. Ili mentalni koncept selfa u “mesec na horizontu / setih se / ranijeg ega”. Kao nekadašnji profesor psihologije, unosi saradnike i rad u ove pesme, ali više sa osećajem starenja i promene nego sa fokusom na um, kao u “kolega umire / biljka u njegovoj kancelariji / do plafona”. U istim pesmama vidimo stapanje i setnu svesnost starenja i misaonosti uma, kao u “planine izgubljene u magli / a ipak znam da su tu / kao i moj negdanji život”.

        Proširenje teme uma i razmišljanja vidljivo je u oko 20 pesama o samim rečima ili o razgovoru. Pola tuceta pesama je takođe o haikuu kao temi, ali većina njih na mene ne ostavlja utisak, međutim, isto tako većina pesama o razgovoru i ljudskom glasu je vrlo uspešna, i zadovoljstvo je videti kako se ova zajednička nit provlači kroz ovu zbirku.

razgovaramo...                                                 stvari koje žalim
skoro su sve latice ruže                                    što nisam rekao
pale na sto                                                       ledenice na nadgrobniku

Ma koliku vrednost pridavao rečima, autor je svestan da su i njegove reči prolazne, kao u: “kanjon u divljini / moj uzvik i njegov eho / se brzo gube u vremenu”. Odista, autorovo putovanje i proticanje vremena bi mogli biti ključna tema ove knjige. Za haiku se ponekad kaže da hvata vreme, te je on jedinstven način da se zagledamo u prošle trenutke i da pomogne autoru da slavi svoju prošlost. I mada smo se sreli sa razumljivom dozom melanholije, prijatna lakoća nekih pesama govori čitaocima da pesnik nije zapao u beznađe. Zapravo, znamo na osnovu naslovne pesme da je zahvalan i radostan:

kajsija
u prvom punom cvatu—
još je radost u meni

        Treći istaknut aspekt knjige je onaj koji se ne oglašava na način na koji to čine pesme o starenju i prisećanju ili umu i razmišljanju. Radi se o kombinaciji sadržaja prirode i čoveka. Neki stručnjaci za haiku propovedaju da je haiku čisto pesma prirode. Ovakav stav izgleda da zanemaruje činjenicu da je japanski saiđiki zbirka haikua uređenih prema sezonskim rečima, ne striktno rečima vezanim za prirodu, ali zbog godišnjih doba kao nužnog sadržaja haikua, priroda se često pojavljuje u pesmama. A to je sigurno i ovde slučaj. Ipak sam iz radoznalosti odlučio da prođem kroz sve pesme i vidim kako su razvrstane. Od 127 pesama, našao sam da je devet koje bih smatrao čisto pesmama prirode, ili sedam procenata, relativno mali broj. Sve ove pesme se pojavljuju na kraju knjige, kao u ovim primerima:

          korito potoka                                     trne svetlost
kao da je voda                                   žaba krastača se stapa
            prašina                                              sa travom

Smatram da su pesme koje govore samo o prirodi manje zadovoljavajuće i manje angažovane od pesama sa ljudskim ili prirodnim/ljudskim sadržajem, ali uključivanje čistih pesama prirode govori o opsegu autora. I, naravno, neke pesme spadaju u sivu zonu. Da li je “Nijagarini vodopadi / na ivici oblaka / prestaju” čista pesma prirode? Pa, jeste. Ali i nije jer će vam svako ko je posetio ovu slavnu “prirodnu” oblast reći kako je ona iskomercijalizovana i da se odmah pomisli na upetljanost čoveka kad god se pomene reč “Nijagara”.

        Za razliku od toga, neke pesme bi se mogle nazvati “čisto ljudskim” (izbrojao sam ih 26 ili 20,5 procenata).

novo poznanstvo                                       dan odnošenja stare hartije
sestra otvara frižider                                           nedovršena pesma
pa ga zatvara                                                                  štrči

Prvi od ova dva primera posmatram kao senrju, a drugi kao haiku. Smatram da je pogrešno odmah pomisliti da je neka pesma senrju zato što se u njoj kao tema pominje čovek (na um mi pada slavan Busonov haiku, ne senrju, o tome kako staje na češalj pokojne žene). Pre će biti da je razlika pitanje tona kao što pokazuju ove dve pesme.

        Većina pesama u ovoj knjizi je jasna kombinacija i sadržaja koji se odnosi na prirodu i onih koje se odnose na čoveka (izbrojao sam 90 takvih pesama ili 70,1 procenata), a njihova brojčana nadmoć ukazuje na to da autor nije uskih pogleda da pesma mora da bude čisto o prirodi da bi bila “haiku”. Ipak, naravno, neke od ovih pesama su senrju, i to je sasvim u redu. Mogao bih da navedem mnogo primera pesama čiji je sadržaj i priroda i čovek, ali evo prve i poslednje u ovoj knjizi:

         prvi sneg                                                    poljsko cveće
         izvodim virus                                            ne umem da imenujem
         u šetnju                                                     veći deo sebe

Opet smatram da je prva od ovih pesama senrju, a druga haiku, iako obe sadrže sezonske reči i strukturu dvodelne jukstapozicije. Razlika je opet u tonu.

        Dve “pesme” iz ove knjige se ne mogu svrstati ni pod prirodu ni pod čoveka ni pod njihovu kombinaciju—gore pomenuta “mi smo odgovor / je zagonetka / za kojom tragamo” i “reči se dižu / na solarnom vetru / prekidi stihova”, koje uopšte ne razumem. Ne mogu da smatram da je “solarni vetar” nešto prirodno (mogao bi biti samo metafora) jer nema fizičku vezu sa rečima ili prekidima stihova. Pesma me prosto zbunjuje i jedna je od nekoliko koje bih izostavio.

        Tri druge pesme o kojima bih dao kratak komentar sadrže aluzije. Pesma “užaren vazduh / moja dugačka senka / beskorisna” me podseća na Džek Keruakovu “Beskorisno! Beskorisno! / —jaka kiša se sliva / u more”. Sledeća pesma nije toliko aluzija koliko preterano korišćenje Ezra Paundove: “pojava / tih lica u gomili / latice na mokroj crnoj grani”. Bio je to T. S. Eliot koji je rekao: “Nezreli pesnici imitiraju; zreli pesnici kradu”; teško da treba da nam se kaže koliko je zreo autor u svojoj umetnosti. I najzad, “mesec na horizontu / Sneško Belić više nije / bez glave” je vešto pozivanje na haiku samog autora, naslovnu pesmu njegove knjige iz 1979: “zavija vetar / pod punim mesecom / Sneško Belić bez glave”. Svede se iskupljuje svojim prerađenim haikuom. Da, mesec se spustio iz zenita i sada je na horizontu, ukazujući na napredovanje života autora, ali bar Sneško Belić više nije bez glave. Nije čudno što pesnik u sebi još ima radosti. Ljudski lik se spaja sa slikom iz prirode u zdravoj pameti, u umu profesora psihologije koji ima i zapaženu karijeru veštog haiku pripovedača—karijeru i trajan uticaj na kome bi svi haiku pesnici trebalo da budu zahvalni.

 

 

Preneto sa Graceguts: http://sites.google.com/site/graceguts/home uz odobrenje autora.

Prevod: Saša Važić