God. 8, br. 14, leto 2011.

Helen Buckingham, Christmas City: A Haiku Sequence (Božićni grad: haiku niska): Anatoly Kudryavitsky

Zlata Bogović, Pjesma slavuja / Nightingale's Song: Vladimir Devidé, Vasile Moldovan, Đurđa Vukelić-Rožić, Zvonko Petrović

Драган Ј. Ристић, Ђавоља варош / Devils’ Town / Die Teufelstadt / La Ville du Diabl: др Рајна Беговић, Бранислав Брзаковић

Petar Tchouhov, Safety Pins (Zihernadle): Morelle Smith

Ljubomir Dragović, Uska staza/ A Narrow Road: Vladimir Devidé, Mileta Aćimović Ivkov, Dragan Jovanović Danilov, Dimitar Anakiev

 

 

Славко Ј. Седлар, Таквост 3 (Suchness 3); издавач: Саша Важић, Пилотска 13, 11273 Батајница, Србија; превод Саша Важић, лектура и коректура превода: Марк ди Саверио; илустрације: Јово Седлар; штампа: ТУЛИ, Вршац, 2010; ИСБН 978-86-913829-0-2

 

Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ

ТАКАВ ЈЕ ЖИВОТ

Славко Седлар је више од три деценије присутан у нашем књижевном животу. И то у оној његовој скрајнутој сфери коју обликује стварање песама „кратких као уздах“ – хаику поезији. Бивајући све то време, мимо других, несклон честом објављивању својих сажетих поетских записа, он је у последњих неколико година у животном добу када се, природно, своде рачуни прегао да прибере и међу корице књига уцелови своју стваралачку оставину. Тако се десило да се, у приближно кратким временским размацима, појављују његове књиге хаику песама под сугестивним називом Таквост. Од сродног, сведеног круга мотива који су у њима активирани до идентичног, дубоко индивидуалног сензибилитета, те појединих изражајно-стилских особености и заједничког наслова на јединственост и целовитост ове дуговремене стваралачке замисли постојано указују и још неке, наоко неприметне а за реализацију укупног смисла ове поезије веома битне, чак вредносно опредељујуће, чињенице његовог стваралачког поступка. А то су непогрешиво запажање и издвајање детаља знатне ликовне и симболичке носивости: „Суву б

Определивши се да своје хаику песме обликује уз знатно поштовање, иначе веома одређених, чак строгих, формалних оквира, овај је песник у њихову садржину укључивао бројне мотиве из непосредне околине и животног искуства. На тај су начин слике, призори, обриси и обреди свакодневног живота у банатској равници, са градом Вршцем као централним топонимом, функционално укључивани у садржинску основу највећег броја његових песама. А напоредо са њима и један доста широк делокруг различитих интертекстовно или асоцијативно призваних тема. За неке од њих пажљиви читалац може да установи како долазе из културно-историјског подручја које једним делом своје порекло има у песниковој лектири, док су друге окренуте евокативно-меланхоличном или чак ангажованом оживљавању карактеристичних чињеница из породичне и националне историје, односно свету успомена. На тај начин су у овим песмама Славка Седлара у смисаону и симболичку везу динамично доведене и веома сугестивно у исказу/слици активиране бројне различите, а међусобно условљене, субјективне и епохалне репрезентативне поје

Када у слици/песми читалац опази детаљ везан за природне, сезонске мене, рад у пољу, на земљи, или када се у песми појави фигура сломљене вреже или помене „стари завичај“, те синестезијска „изложба боја“, или када је цела песма организована тако да буде успела жанр-слика: „Летораст врбе / Иза сваког листа по / Комадић неба“, као и када је поетски опис тако изведен да неодољиво подсећа на неке од песама јапанског класика Кобајаши Исе: „Не бежи врапче / Ти си гост још имам / Који струк сирка“, утисак да песник настоји да његове слике живота не буду просте копије, плошни снимци/отисци онога што сасређен, проницљив поглед, будан и сензибилан дух и истанчан слух опажају и доживљавају, постаје нарочито изражен. Насупрот, песник настоји да, са мером коју намеће поетички освешћен поступак сугестивног редуковања описа на саму садржинску, симболичку и мисаону суштину, у песми искаже дубљу емоцију, продубљен увид у сложеност живота и света или, веома ефектно, хуморно па и етички тониран коментар који прати нововремену кризу хуманитета и инверзију вредности: „Свечаност дома / Пенз

На тај начин ове изражајно и интонативно веома колористичне хаику песме Славка Седлара постају мали, филигрански оперважени, лирски медаљони обремењени дубинским смислом и оплемењени крајњом предметном и описном једноставношћу, сугестивношћу и сведеношћу. А управо то их чини посебним и, у њиховој сложеној једноставности блиској поимању философије зен-будизма: „Јесење сенке / Сама од себе крену / Гомила песка“, појединачно чак смисаоно и значењски изразитим и вредним. Тиме се оне, мимо других, аутономно, препознатљиво и са разложним оправдањем препоручују за трајање. Најпре због снажне афирмације антејског принципа: човекове везаности за земљу у свепрожетости мена и обличја природе и живота. Потом због повлашћивања вредности еуклидовски схваћених основних животних принципа и елемената. На тако обликованој основи и постаје могуће да се у песми каже како: „На овом гробу / Не блешти сјај гранита / Но цвета невен“. И, најпосле, због сразмерно широког круга интертекстовних веза и асоцијативних подстицаја који могу да се покрену у читалачкој свести. Тако слику и

Све то ове вишезначне хаику песме Славка Седлара, сада када су, коначно, угледале света међу корицама ауторских књига, карактеристично маркира, вредносно оправдава и поуздано ситуира међу (нај)успелија остварења српског хаику песништва.

 

Нађа Бранков

КАД ЋУТАЊЕ ПРОГОВОРИ

„У чијем се срцу настанила уметност,
тај је одељен од олуја сурова света,
пред њим се, прожет слатким миром,
у вечном пролећу отвара тихи рај“.
Paul Jean

 

Са песничком душом и детињом безазленошћу која га дели од суровости „доконих морнара“ Славко Седлар корача без журбе, корак по корак, по тихом рају поезије. Попут древних хаијина који су путовали, никад потпуно будни, кроз озеленеле ливаде, расцветане трешње, бдели по врховима планина, загледани у Месец, само да би били ближе небу.

Уметност нема домовине и на најдаља врата мора песник да закуца док не наиђе на своја. Тако Славко проналази хаику! Веран изворности, праобразу, праслици, он обједињује своју љубав према источњачкој традиционалној песми и остаје заточник очувања свога писма – ћирилице. Животом и делом сведочи да нема великог песника без достојног човека.

А у сажетости је мудрост духа! Песмом без речи изразити набујали поетски набој, ништа не тумачити, не говорити о себи, одрешити из срца ћутање, дати му шансу да проговори. То могу изузетни песници који интензивно, у самоћи, слуте трептаје живота, поседују дар да чују, а не да ослушкују, да виде, а не, само, да гледају.

Јер, кад ћутање проговори, отворе се уставе најмуклијег у бићу, најснажније се наруши тишина. Огољен стих обнажи и душу свог аутора, а сведен језик открива све тајне.

Све ми је боља
Но јесен гаси светлост
Њених очију

Славко Седлар и његов сан о апсолутној лепоти огледају се у његовој песми. Поезија је сама одабрала свога песника. Његове хаику песме цветају попут пупољака у букету сложене хаику – поеме. Биће поезије и биће песника су код њега у потпуној равнотежи и његова збирка ТАКВОСТ је кап склада у хаосу света! Све је у његовим песмама смирено, без бура и олуја, оивичено каткад благом сетом.

Сваког лета су
Све дуже стазе по
Јутарњем гробљу

Његови стихови концентришу јак доживљај, искуство, пређен животни пут.

Звезда Даница
Једини давни знанац
Мога оца

Разоткривају снажну љубав према природи, према свему што је нејако, слабо, кратковеко у њој.

На снегу видим
Канаринче, ноћас ти
Гост беше мачак

Сам песник неодвојиви је део природе. Драму која се одиграва унутар њеног бића осећа као своју драму и као свој удес. Све што песник опева – о чему пева и плаче – најтананији је израз његовог духа. И шта је наша патња и бол пред бескрајем небеског свода, пред тајном космоса? Људски живот пред величанством природе, ништавно је зрно праха.

Старац запали
Родни лист – с пахуљама
Пада пепео

Да ли је све чега више нема нестало или се обнавља попут мириса зумбула, цветања шљивика, раскошног сјаја Месеца, у неком другом свету и времену? Песник и мислилац, Славко Седлар, тростихом обухвата свеукупност живота, настојећи да открије пут или сенку могућег пута.

У густој магли
Губе се оба пута
На раскрсници

И све је у равнотежи, добра и лоша срећа, зрење и вењење, лето и зима, сан и јава, живот и смрт. И он, који чује тугу гладних врабаца, који састрадава са, палом на леђа, мушицом, пати са латицом руже набоденом на сопствени трн, он, који воли сваки трептај биља и животиња, пева о смрти као врховној одређености, неминовном паду након узлета, крају након почетка... Док пева, он, поезијом, господари њоме. Садашњи тренутак, ухваћен магијом стиха, вековечи у себи прошло и будуће, заувек остаје траг у вечности.

Набубрела кап
Кану... кроз маглу блесну
Маглени свемир

Оно што само облаци и брегови могу да нам дошапну, испевао нам је Славко Седлар у својој хаику – поеми ТАКВОСТ. Једноставно, спонтано, танано и сликовито, радовао се и туговао са свиме што га окружује. Лако и искрено, суптилно и нежно, слао је светлост у дубине наших срца.

Јер „уметник мора волети живот и показати нам да је живот леп. Без њега, сумњали бисмо у то.“ (А. France )

Вршац,
12.3.2010. л.Г.

 

 

СЛАВКУ СЕДЛАРУ ПИСМО

Поштовани Мајсторе,

Пишем Вам ову рецензију у облику писма, намјерно. Ако то није писмо у облику рецензије, ненамјерно. Јер, док читам Ваш рукопис и док мислим на „домаћи задатак“, да о њему искажем свој суд, мори ме сазнање које отприлике каже: „Славко Седлар је неко коме рецензија није потребна“. Ваше име и дјело рецензија су за хаику форму, хаику пјесму на нашим просторима на којима је још пуно оних који је оспоравају и не разумију “.

Од кад сам се прије пуно година „заразио“ хаику стиховима, знам и за Славка Седлара. Једног од доајена, сада већ класика. Сјећам се: Милијан, Боро, Славко, Девидé ... и још понеко. Па је за вама дошао талас. И таласа, више. Данас смо незаобилазна чињеница.

Када сам први пут прочитао Вашу пјесму „Банатско село / Пред сваком кућом клупа / и срп месеца“, осјетио сам радост која нас озари у сусрету са дјелима старих мајстора сликарства. Од тада Ваше име, Славко Седларе, стоји преда мном као какав светионик и оријентир, а ова слика, уз још неке, ми је отворила неке нове видике и охрабрила ме да свијет гледам и на друге начине од оних стандардно упрошћених. Хвала Вам!

Ваш нови рукопис ме је подсјетио на „ гласине “ које круже како Славко пише пуно али објављује мало. Имам разумјевања за такав Ваш став. То је тако зато што пишете зато што морате, а не зато што хоћете. Из личног искуства знам да ми најбоље пјесме побјегну прије него што се и сјетим оловке и папира. Ви пишете из унутрашње потребе и зато немате потребу да тиме машете. Кажем, имам разумијевања за Вас, али имајте разумјевања и Ви, драги Славко Седларе, за нас, Ваше читаоце који Ваше стихове очекују са чежњом.

Од кад знам за поезију, чини ми се да знам и за Вршац, град за мене скоро митски. Град Васка Попе, Пјесника за Пјеснике, па онда и град Славка Седлара, хаику мајстора највишег ранга. Поезија вас двојице ми је, између осталог, помогла више него све остало што сам видио и што сам прочитао о Банату и Војводини, послије Црњанског, наравно. Осјећам како ми сада са Вршачке куле стижу позитивни импулси и ја тај дивни град због вас осјећам некако својим.

Сада сам сигуран да ће и ове Ваше нове пјесме обасјавати нове путеве и нове приступе „најкраћој пјесми“. Оне су најбоља разгледница драге банатске земље, груде која храни и брани. Из њих ми који смо из других крајева и другог менталитета можемо на прави начин разумјети то што ви тамо јесте. То тако присно јединство човјека и груде на којој је. Без обзира колико му је тешко. Ту укоријењеност која из дубина, из Искона па све до футура, циједи најљепше сокове и за ово вријеме. Вријеме које јесте наше – морамо то разумјети, и тешко ономе ко то није схватио. Тај и такав на крају мора схватити како од живота није имао ништа. Томе нас учи, поштовани господине Славко, Ваша поезија и Ви лично. Сад ми је тешко разумјети онога који ту не живи хаику, макар као читалац.

Ваша нова, обимом и садржајем богата збирка хаику стихова садржи велики број сјајних пјесама, чак једну трећину сматрам изузетним. О некима бих могао написати цијеле есеје или обимне лирске пјесме. Кад је толико јак мој доживљај, какав ли је тек онај који је потакао Вас да их запишете? Да толико велику слику и све што се из ње рефлектује успијете да сведете на потребну мјеру, не само форме и жанра, већ и да остане пуно недоречености и речите неисказаности – како би све скупа дало највише умјетничке ефекте. Навешћу овде неколико њих које можда и нијесу најбоље Ваше пјесме, али које на прави начин илуструју мој доживљај цијелог рукописа и на примјеран начин нашу драгу пјесничку форму афирмишу и бране.

Јесење сенке / Сама од себе крену / Гомила песка

Опало лишће / Заигра вражје коло“ / Двери св. Храма

Јесењи стајњак / Дедина винска преса / Постала гнездо

Вози кукуруз / Са коњем каска магла / Двају ноздрва

Кућа на брду / И прозебли пас зна / Шта мисли домаћин

Јесење гробље / Кос свима пева исту / Песму пролећну

Гнезда гачаца / Чувају војне страже / Крај барутане

Бетонска брана / С хумке мојих предака / Певају жабе

На видику град / Крст звоника ниче из / Ливадског цвећа

Мамин гроб и / Ђурђевак то је сав мој / Стари завичај

Вршачка кула / С прахом бившег царства / Мрав помиче сунце

Причекајте ме / Ластавице, ни ја више / Немам зимницу

Ето, врапчићи / Кад сте верни свом дому / Делимо студен

Што више цвета / Све више тражим име / Тог жутог струка

Звезда Даница / Једини давни знанац / Мога оца

Каква нежност / Липа цветом милује / Оков тамнице

Поједине од ових пјесама сматрам вреднијим од цијелих неких књига. Мислим да не претјерујем. И није ли то доказ да би требало да пожурите са објављивањем ове књиге, поштовани Слако Седларе? Ви и Ваше дјело су гарант да хаику пјесма има будућност и на балканским просторима. То је стога што су јој темељи тако чврсти. Никаква препорука, па ни она у виду званичне рецензије, Вама, господине Славко, није потребна. Ни као формалност. Када бих сам уређивао Вашу књигу, штошта бих изоставио ради ефектнијег изражаја преосталог. Неким бих пјесмама промјенио редослед ријечи и цијелих стихова, не бих по сваку цијену „јурио“ седамнаест слогова, па ни ритам 5,7,5. Не бих увјек на такав начин користио киго. Али онда би то био неко други, а не Ви, господине Славко. Чак и кад нешто код Вас није „прави“ хаику (a шта ли је то – ко зна !?), то је одлична најкраћа пјесма, слика или стих који ваља забиљежити и читати. Дакле, то је то. Доказ да је форма, па и сам жанр, споредна ствар. Нешто је добро или није – све остало је само то – остало.

Једно је сигурно: Ови стихови препоручују сами себе и чиниће част нашој књижевној продукцији, друштвима и појединцима који желе имати узоре и учитеље. Ово је кула стихова која, попут оне камене на Вршачком брегу, доминира на нашим просторима.

Срдачан поздрав Вама и Вашим старим и новим читаоцима,
Ваш Зоран Раонић, хаиђин