God. 8, br. 14, leto 2011.

Helen Buckingham, Christmas City: A Haiku Sequence (Božićni grad: haiku niska): Anatoly Kudryavitsky

Zlata Bogović, Pjesma slavuja / Nightingale's Song: Vladimir Devidé, Vasile Moldovan, Đurđa Vukelić-Rožić, Zvonko Petrović

Petar Tchouhov, Safety Pins (Zihernadle): Morelle Smith

Славко Ј. Седлар, Таквост 3 (Suchness 3): Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ, Нађа Бранков, Зоран Раонић

Ljubomir Dragović, Uska staza/ A Narrow Road: Vladimir Devidé, Mileta Aćimović Ivkov, Dragan Jovanović Danilov, Dimitar Anakiev

 

 

Драган Ј. Ристић, Ђавоља варош / Devils’ Town / Die Teufelstadt / La Ville du Diable; издавач: СВЕН; преводиоци: Душанка Бранковић (енглески), Драган Ј. Ристић (немачки), Мирјана Михајловић (француски); лектори: Невенка Божовић (српски), Лидија Марковић Росати (енглески), Matthias Mala (немачки), Georges Chappouthier (француски); корице: Борис Кандолф; фотографије: Живојин Миљковић; ИСБН 978-86-7746-266-6

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

САН

Професор Д. Ј. Р. уђе у свој радни кабинет. За компјутером је седео његов мали ђаволак. На екрану су се појављивали неки чудни знаци.

      - Хајде, спреми се, идемо! - рече професор.

Ђаволак стави капу на главу и у два скока нађе се на његовом рамену, а црвене очи лисасто се зацаклише. Слова на компјутеру сама од себе нестадоше.

Ишли су главном улицом којом је куљало мноштво људи. Бљештале су рекламе на разним језицима. На раменима пролазника шепурили су се ђаволчићи. Неки су били велики, неки мали. Било је и ђаволица. Али људи их нису примећивали, загледани некуд далеко пред собом. Но зато су ђаволчићи били активни. Неки су скакутали од једног до другог пролазника, безгласно отварајући и затварајући уста. Други су били гласни и гневни. Један је чак витлао сабљицом на чијим крајевима је висила по једна мала, црна кугла. Многима је из уста капао мед. Али свима је било заједничко то што су носили капе са великим натписом ЈА, испод тога број 666. Професор на свом ђаволку код куће не беше видео ни натпис, ни број. Можда га је овај добио успут.

Нису се дуго задржали на улици јер се ђаволак због нечег беше покуњио.

     - Који ти је враг? Док сви твоји другари пуцају од живота, ти као покисла кокош.

     - Хоћу у моју дестинацију.

    - Дестинацију?!

     - Да, дестинацију, илити прибежиште.

     - Прибежиште?

     - Хоћу кући. Кућииии...!

Дечја граја га пробуди. - Професоре, стигли смо!

Професор протрља очи. Никада се до сада није десило да заспи у аутобусу кад са децом иде на екскурзију. Ово као да је било нешто више од сна. Одлучно устаде и рече:

     - Децо, близу је Ђавоља Варош. Од 1959. увршћена је у локалитете под заштитом државе, може се сматрати светским чудом...

Кроз главу му бљесну:

на Башоовом путу
недостаје баш ово
светско чудо

Покупи расуту децу која су жагорила и крену полако узбрдо. Успут им је објашњавао:

     - Ђавоља Варош је, као необични природни феномен, утицала на машту људи, одакле су настале многе легенде о њеном постанку. По једној легенди, земљане фигуре представљају ђаволе које су људи дуго носили на леђима, доносећи им зло и невоље. Да би их се отарасили, морали су да преноће бар једну ноћ на овом месту. По другој, фигуре представљају окамењене сватове који су по наговору ђавола хтели да венчају брата и сестру, па их је бог окаменио да би спречио родоскрнављање.

Онда, као за себе, промрмља и ово:

високи сватови
спајају небо и земљу –
свет није оно што јесте

Корак по корак, стигоше до врха, а тамо: оковани ђаволи.

Професор Д. Ј. Р. иако већ више пута на овом чудном месту, седе замишљен. Зурећи у фигуре, учини му се да оне посматрају њега. Узе блокче и записа:

један од ликова
под капом намигну ми –
титра врућ ваздух

Жустро се запути према једној мањој фигури. Имала је на глави капу на којој беше крупно исписан број 666, а испод тога једва видљиво: ЈА. Гледала га је својим лисастим очима. Као да му се смешила.

др Рајна Беговић

 

ИЗ СЛИКЕ У СЛИКУ

Драгану Ј. Ристићу, једном од водећих српских хаиђина, наравно да природни феномен „Ђавоља Варош“ код Куршумлије и Пролом Бање није могао остати незапажен. Питомом долином Топлице, магистралним путем ка Приштини, од Рудара вијугавим путем узбрдо, некада тесним и неуређеним, сада широким асфалтираним, стижемо до подножја брда са овим надалеко познатим спомеником природе. Укажу нам се чудне земљане фигуре за које је народ исплео читав низ легенди.

Ходаш, седиш и гледаш задивљено, пушташ машти на вољу. Хаиђин, међутим, треба да кроз детаље, „ситнице“, да своје виђење овог српског кандидата за „7 светских чуда природе“. То Ристић и чини, али овом приликом, за разлику од претходних књига, он овде у доброј мери пише у стилу реформисаног хаикуа, реформатора Банје Нацуишија: без строгог правила 5-7-5 слогова, често без кигоа, коришћењем „кључних речи“, јаке асоцијације, скривене метафоре... Уз светски природни феномен - један универзални светски хаику.

Фотографије говоре доста, али је и песник ту да нам понуди свој доживљај. Ево за пример неких, по мом мишљењу, успелих примера.

Најпре долазак и обилазак:

летњи дан до подне
- носимо маске
равнодушности

Сама по себи маска лица пластично претворена у равнодушност носи спознају нечег неодређеног које очекује да се на јарком сунцу претвори у искрени осмех самог доживљаја. Овај хаику најбоље одсликава наше расположење пред нечим што је народ назвао „окамењени сватови“...

миц по миц
креће се фигура -
за својом сенком

Ово је један призор који представља целокупност доживљаја кроз сенке које се неприметно крећу те на подсвестан начин прате и наше сенке. У зачараном кругу не знамо више да ли се крећемо ми или фигуре. Сасвим убедљив и животни хаику.

На крају и један овакав хаику:

срећан пут
ка другим светским чудима -
сви смо ми грешни

Зачаран загонетним земљаним чудима сред предивног зеленог крајолика, човек остаје збуњен и замишљен. Истинска спознаја греха у хришћанству, са покајањем у себи, довољна је да путник намерник смирен и спокојан напусти ово место, чак и пожели да се поново врати у „Ђавољу варош“.

Бранислав Брзаковић