Čarls Trambul : Haiku dikcija: upotreba reči u haikuu

Бете Конрад: Основе хаиге

Anatolij Kudrjavicki: Haiku u Irskoj

Intervju Džejn Rajhold sa Kalom Rameš

Lin Ris: Prema organskoj formi: prelom stiha u haikuu slobodne forme

Lin Ris: haiku: poezija odsustva ili odsustvo poezije?

Majkl Dilan Velč: Haiku susedi: Haiku u Severnoj Americi danas

Majkl Dilan Velč: Go-Shichi-Go: Po čemu se razlikuju japanski i engleski slogovi

Stjuart S. Bejker: Traganje za Bašoima: Interpretativne zajednice i haiku na engleskom jeziku

Dejvid Dž. Lanu: Priče u pozadini haikua: kulturna memorija kod Ise

 

God. 12, br. 20, leto 2015

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Obri Koks (Aubrie Cox razgovara sa Majklom Dilan Velčom (Michael Dylan Welch)

 

Haiku bekstvo u Sibek


Prvi put objavljeno, u skraćenom obliku, sa fotografijama koje je načinila Obri Koks, u A Hundred Gourds 4:2, mart 2015. Pisano u januaru i februaru 2015. Videti takođe “Sound Haiku: The 2014 Seabeck Haiku Getaway”, kratak pregled povlačenja 2014. godine. 

Uvod

Kao haiku pesnikinji iz Severne Amerike, već nekoliko godina se na mom radaru nalazi haiku bekstvo u Sibek. Ovo haiku povlačenje u mirno mesto, oko sat vremena vožnje trajektom od Sijetla u Vašingtonu, ustanovljeno je 2008. i od tada proširuje sadržaj i uvećava broj učesnika. Godine 2014, zahvaljujući nagovaranju i velikodušnosti drugih, konačno sam mogla da preletim pola zemlje da bih se prepustila produženom (četvorodnevnom) vikendu prožetom haiku sadržajima i dobrim druženjem. Alan Picareli je bio gost govornik, a tog vikenda je tema bila „zvuk“.
        Pored prekrasnog pejzaža i udaljene lokacije, ovo godišnje povlačenje ima mnogo da ponudi, skoro previše za jednu posetu. Nisu manjkale prezentacije i radionice, kao ni uputstva za ručnu izradu knjiga, predavanja o istoriji haikua, šetnje u prirodi, plesovi u pauzama, pa čak i pečenje koje je priredio organizator Majkl Dilan Velč. Svi učesnici su zajedno obedovali u javnom restoranu a većina nas boravila na posedu Centra za povlačenje. Imala sam privilegiju da delim sobu sa karikaturistom Džesikom Tremblom, slikarkom i autorkom „Old Pond Comics“-a. Bilo je zadovoljstvo napokon videti i čuti osobe o kojima sam čitala u časopisima i sa kojima sam komunicirala preko interneta, uključiv Suzan Konstebl, urednicu za tanku časopisa A Hundred Gourds.
        Ako haiku povlačenje u Sibek uopšte nalikuje onom koje organizuje Haiku društvo severozapada, onda je to po strasti i energiji. Svi su bili izuzetno gostoljubivi a ja bila oduševljena kada sam videla koliko ima talentovanih ljudi u Sibeku i njegovoj okolini. Štaviše, bilo je veoma važno i inspirativno videti haiku pesnike veterane kako igraju, razgovaraju i uče zajedno sa onima koji prvi put pišu haiku. Bez obzira na nivo iskustva, svi su bili oduševljeni i želeli da čuju sve što drugi imaju da pitaju i kažu. Možda je bilo teško naći vremena za pravo razmišljanje i pisanje, ali je svima koji su imali nešto da kažu poklonjena dužna pažnja.
        Ubrzo posle povlačenja, imala sam priliku da razgovaram sa Majklom Dilan Velčom i da ga zamolim da se osvrne na povlačenje iz 2014. godine i kaže nešto o budućim planovima. Njegovi odgovori ne samo da su rasvetlili živu istoriju haiku povlačenja u Sibek, već i ukazali na sve ono što je potrebno pažljivo razmotriti prilikom planiranja i organizovanja ovakvog povlačenja. Ovaj intervju je izmenjen radi objavljivanja [kraća verzija, edited version].

—Obri Koks

 

Intervju sa Majklom Dilan Velčom

Kako je otpočelo haiku povlačenje u Sibek?

Seme za Sibek je posađeno u Asilomaru. Već desetak godina sam prisustvovao godišnjem haiku povlačenju koje je ogranizovalo Haiku društvo Juki Teikei u Asilomaru, prelepom kongresnom centru kraj okeana u Pasifik Grouvu u Kaliforniji (u blizini Montereja). Zajedno smo obedovali, išli u šetnje obalom za vreme plime ili oseke, probijali se kroz peščane dine i krševite predele, čitali haiku pesme i razgovarali o haiku poeziji. Specijalni gosti su bili Robert Has, Klark Strand, Džejms Heket, Patriša Donegan i mnogi drugi. Kada sam se 2002. preselio iz Kalifornije u Sijetl, ubrzo nakon vikenda provedenog u Asilomaru, postao sam aktivan u Haiku društvu severozapada, ali ono nije organizovalo povlačenja tokom vikenda. Odmah mi je nedostajao Asilomar. Sećam se da sam negde 2004. ili 2005. na internetu tragao za centrima za povlačenje. Tada nisam otkrio Sibek, a sva druga mesta su bila prilično skupa, predaleko, prevelika ili premala. Vrata se još nisu otvarala, ali sam nastavio da tragam.
        Godine 2004. sam bio inicijator okupljanja pesnika u parku u Redmondu u Vašingtonu i ponovio ga 2005. Ovaj događaj se odnosio na dužu poeziju i pre je bio skup nego povlačenje, a niko nije ostajao da prenoći, iako su se aktivnosti odvijale dva dana (uzgred, ovo okupljanje sam opet organizovao 2014. kao jednodnevni festival poezije, a to ću učiniti i u junu 2015). Radeći na ovom poduhvatu, stekao sam iskustvo u vođenju pesničkih povlačenja, a već sam imao iskustvo u organizovanju povlačenja u San Damijano u Kaliforniji povodom tridestogodišnjice Haiku društva Amerike 1998. godine. A, naravno, tu je i moje angažovanje u organizaciji konferencija Haikua Severne Amerike, počev od 1991. Godine 2004. postao sam član upravnog odbora Udruženja pesnika Vašingtona, a do 2008. sam pomagao i u pripremi godišnjeg pesničkog festivala „Burning Word“. Bio je to jednodnevni događaj i nije mi pomogao da dođem do dobrih centara za povlačenje koji obezbeđuju i smeštaj i hranu. I pored ovih iskustava u organizovanju pesničkih događaja, vrata do haiku povlačenja tokom vikenda se još nisu otvarala.
        Negde u ovo vreme Alisa Frempton i ja smo postali bliskiji prijatelji. Ona je bila iz Sibeka u Vašingtonu, gradića na Hud kanalu, rukavcu Pidžet Saunda, manje od sat vremena vožnje trajektom od Sijetla. Ali je ona tada živela u Britanskoj Kolumbiji, u blizini Vankuvera, blizu mesta u kome su živeli moji roditelji. Kada sam ih posećivao, bilo mi je lako da posetim i Alisu. Godine 2002. Naomi Bet Voken je uputila poziv haiku pesnicima Britanske Kolumbije da dođu na ostrvo Gabriola gde se održavalo ono što će postati godišnji haiku vikend na Gabrioli, kojim je rukovodila „Pacifi-kana“, ogranak zapadne obale Haiku Kanade. Kada je Alisa postala regionalni koordinator „Pacifi-kane“ za Haiku Kanadu, pomagala je i u koordinaciji ovog haiku vikenda (koji je otpočeo kao jednodnevni događaj kome je prisustvovala mala grupa ljudi radi haiku šetnje, kukaija, par prezentacija i „potluck“ večere). Prisustvovao sam mnogim vikendima na Gabrioli, kasnije uredio antologiju Tidepools: Haiku On Gabriola („Plimski bazeni: haikui o Gabrioli“), izdatu povodom desetogodišnjeg jubileja, a ponekad i sa Alisom delio vožnju kolima do ostrva. Tu je posađeno seme!
        Godine 2007. Alisa se seli natrag u Sibek da preuzme brigu o ostareloj majci. Negde u to vreme sam joj pomenuo da sam već dve-tri godine želeo da organizujem haiku povlačenje za članove Haiku društva severozapada, ali nisam uspeo da nađem pravo mesto. Tada je, naravno, Alisa rekla: „Šta misliš o Sibeku?“ Čitavog života je znala za Centar za konferencije u Sibeku, pa čak tamo i radila kao tinejdžerka. Rekla je da je to neprofitna organizacija i da iznajmljuje svoje objekte samo drugim neprofitnim organizacijama, tako da su im cene veoma pristupačne. Imao je divan kampus smešten između šumovitih brda i male lagune tik uz kanal Hud i njegovu staru marinu. Raspolagao je kombinacijom građevina od istorijskog značaja i namenskih smeštajnih kapaciteta sa objektima za ručavanje. Nigde nije bilo TV aparata! Znao sam da sam najzad pronašao pravo mesto—vrata su se najzad otvorila. Zajedno smo istraživali objekte i cene, rezervisali datum i počeli da pravimo program. Emiko Mijašita iz Japana je bio prvi specijalni gost, a posećenost je bila veća (30) nego što sam očekivao, pa smo čak privukli i nekoliko učesnika van severozapadne oblasti. I od tada stalno napredujemo, tako da smo produžili boravak sa dvodnevnog na produženi vikend. I broj učesnika je svake godine rastao, pa je nekoliko osoba dolazilo sa teritorije čitavog kontinenta. Imali smo i sreću da nam gosti budu Peni Harter, Čarls Trambul, Džon Stivenson, Pol Miler, Marko Fratićeli i Alan Picareli.

Koji su neki od običaja haiku povlačenja u Sibek?

Pre mnogo godina pročitao sam jedan članak o značaju rituala u našim životima—dnevnim, nedeljnim, mesečnim, godišnjim—i ritualima u određenim mestima ili sa određenim prijateljima i rođacima. Ne mislim samo na uobičajene rituale kao što je ukrašavanje jelke, već na naše lične i grupne rituale. To je nešto što cenim u svom životu i ističem u svojoj porodici. Na primer, kada se završi školska godina, odvodim decu na sladoled na neko posebno mesto. Rituali su nešto na šta i haiku pesnici obraćaju pažnju kada pažljivo posmatraju svako godišnje doba dok se ono odvija. Na prvom povlačenju u Sibek jedan od običaja koji sam uveo bio je da ono započne i završi se pesmom na određenu temu, obično sa tekstom od značaja za haiku pesnike. U većini slučajeva sam puštao neku pesmu kao prvu, a i kao poslednju aktivnost. Namera mi je bila da napravim prelaz u povlačenje i iz njega, kao i da upotrebim pesmu i njen tekst kao neku vrstu orijentacije za taj vikend. Na prvom povlačenju, u jesen 2008, pesma je bila „Obična čuda“ Sare Meklahlan, a ona govori o značaju svakodnevnih uobičajenih čuda, koja se mogu odnositi na svakog pesnika. Postajalo je sve teže pronaći odgovarajuće pesme svake godine, tako da možda ovaj ritual treba da bude zamenjen novim, ali već imam na umu pesmu za naše sledeće povlačenje, tako da ćemo videti šta će biti.
        Alisa je takođe prve godine uvela jedan običaj, koji je delom nastao iz praktičnih potreba. Da ne bismo pravili oznake sa imenima za sve učesnike, zamolili smo ih da to sami unapred učine. To se tokom godina pokazalo kao veoma kreativan poduhvat, a ja sam uživao u slikanju mnogih od ovih oznaka. Čak smo te prve godine organizovali i konkurs za najbolje oznake sa imenima. Nezavisno od konkursa, ljudi su iz godine u godinu bili sve kreativniji, a ovaj mali zabavan ritual se nastavio kako ne bismo morali sami da pravimo oznake sa imenima.
        Drugi običaji su nastajali tokom godina. Posle prvog povlačenja Tanja Mekdonald je preuzela od Alise Frempton da mi pomaže u organizaciji i imala je jednu zamisao koju smo od tada sprovodili. Zovemo je „Haiku Sputnik“. Radi se o metalnoj lopti okačenoj o plafon. Na njoj se nalazi nekoliko desetina tankih metalnih ručki sa malim klipovima. Svake godine smo na karticama štampali izbor pesama naših specijalnih gostiju i prikačinjali ih na ovaj haiku satelit kako bi visile na istaknutom mestu u našoj sali za sastanke. Svake godine pokušavam da obratim pažnju na to kako naši specijalni gosti posmatraju te pesme i utvrđuju da su njihove. Slike našeg „Haiku Sputnika“ i neke druge kreativne načine izlaganja haikua možete videti ovde: Old Pond Comics.
        Nešto skoriji običaj je subotnja noć talenata, koja se pokazala kao vrlo popularna i zabavna. Neki počinju da se pripremaju za nju mesecima unapred, a tada imamo mogućnost da predstavimo i neke druge veštine, kao što su pevanje, ples, gluma, duže pesme, pripovedanje i još mnogo toga. Imali smo hor ukulele, a Deža Liži je prikazala nekoliko svojih “crankies” (svici sa pričama koji se razvijaju ispred svetla da prikažu umetnost od senki, uz pratnju muzike), uključiv i haiku „crankie“ sa haiku pesmama svih učesnika, koji je načinila tokom jednog vikenda. Bojim se da ću propustiti da odam priznanje svim vrstama talenata u kojima uživamo. Svi se opustimo i dobro zabavimo.
        Imamo još neke običaje. Oni uključuju objavljivanje antologije povlačenja svake godine. Jedna od njih, pod nazivom Seeing Stars, je čak 2010. odnela glavnu nagradu na takmičenju „Kanterman Book Award“ (za knjige objavljene 2009) koje organizuje Haiku društvo Amerike. U antologiji je prikazana „galactika“ inspirisana radionicom koju je vodila Peni Harter koristeći fotografije snimljene sa svemirskog teleskopa „Habl“. Svake godine priređujemo i svečani kukai, nešto što sam ustanovio na prvom povlačenju. Njime se odaje poštovanje japanskoj tradiciji time što svi glasaju za omiljenu pesmu koja se anonimno ispisuje na karticama. Dodeljujemo nagrade a najbolje pesme se uključuju u antologiju. Imamo i tajne aukcije koje pomažu u prikupljanju novca, izložbu knjiga na kojoj se izlažu haiku pesme svih učesnika i druge srodne knjige, kao i izlaganje „weathergram“-a vezanih za okolinu. Ovu poslednju aktivnost je ustanovila Barbara Snou i od tada je stalno sprovodimo. Dala nam je zadatak na ispišemo haikue na parčićima papirnih kesa za bakaluk a onda ih privežemo biorazgradljivim nitima za drveće i grmlje u okolini tako da mogu ih svi pronađu (uključiv i na stotine učesnika konferencija koje se održavaju istog vikenda kada i naše okupljanje, i nedeljama posle toga). Imamo i sto na kome se izlaže haiku materijal (male zbirke haikua koje razmenjujemo sa drugima), šetnje u prirodi i kroz šumu, do lagune, plaže i marine, anonimne radionice, izrada specijalnih rukotvorina (kao što je pravljenje „suminigashi“ papira, ručna izrada i koričenje knjiga, sumi slikarstvo itd), „haiku šešir“ (iz koga izvlačimo pesme za anonimne radionice), čitanje haikua specijalnih gostiju, predstavljanje pesama našeg pesnika gosta, pisanje „renkurama“ (papiri sa renku pesmama koje se tokom celog vikenda donose u naš dnevni boravak), tai či i ples u pauzi između nekih sastanaka, grupne fotografije, posete „trambolina mostu“, proglašenje pobednika konkursa Porad koji organizuje Haiku društvo severozapada (u poslednje vreme uz pratnju muzike sa flaute koju izvodi Džejms Rodrigez), izložba karikatura Džesike Tremble i profesionalno uramljenih haiga u sali za ručavanje, izlaganje najboljih radova sumi slikara iz Pidžet Saunda. Ovo su sve običaji koji omogućavaju da povlačenje u Sibek bude veoma privlačno svima koji u njemu učestvuju. Kako sve to uklapamo?
        Od nedavno je uveden i običaj pravljenja i kretanja kroz lavirint na travi u blizini naše sale za sastanke. Ovo je 2013. uvela Margaret D. Mekgi. To je grupni ritual, na ivici magičnog i transcendentalnog. Ove lavirinte ukrašavamo otpalim granama drveća, šišarkama, lišćem i pesmama ispisanim na trakama papira, pa čak i starim kostima životinja. Hodanje kroz lavirint, kroz koji uvek prolazimo u tišini, pomaže nam da se fokusiramo na svoje prisustvo a i da čitamo pesme u hodu. Godine 2014. Margaret je postavila lavirint u blizini sale za ručavanje, tako da su u njemu mogli da uživaju i oni koji su prisustvovali drugim skupovima koji su se održavali istog vikenda, a Konferencijski centar čak planira i da napravi trajan lavirint u kome će svi moći da uživaju tokom cele godine (dopali su im se i naši „weathergram“-i!).
        Naš najvažniji običaj je, naravno, dovođenje gosta govornika, pronalaženje nekog ko je dobro poznat u haiku krugovima, ko ima nečemu da nas poduči ili ko može da, zajedno sa nama, oda počast haikuu na inspirativan i informativan način. Prilikom planiranja aktivnosti za vikend, uvek pokušavam da uspostavim ravnotežu između onog što zovem glava i srce, da obezbedim intelektualnu stimulaciju i instrukcije, ali i više duhovnih, društvenih i zabavnih sadržaja, imajući u vidu korišćenje naših ruku i uma. Drugi važan običaj je da sve bude razmena iskustava. Nemamo sastanke koji se održavaju u isto vreme tako da moramo da donosimo teške odluke, kao što je slučaj sa Haikuom Severne Amerike ili većinom drugih književnih skupova. Jedini izuzetak je bila haiku radionica za početnike koja se održavala u vreme kada su oni iskusniji prisustvovali anonimnoj radionici, a desilo se i da smo se par puta podelili u manje grupe za renku. Pružamo usluge onima koji prvi put uče haiku, kao i onima koji su napredniji, pa je izazov da sve to uspe, ali posećenost raste svake godine, tako da izgleda da nema problema. Izveštaji sa svih prethodnih povlačenja—uključiv dnevni red, grupne fotografije i imena gostiju govornika se nalaze na vebsajtu Haiku Northwest. Napravio sam i demonstraciju u „PowerPoint“-u pod imenom „Five Years at Seabeck“ (Pet godina u Sibeku) povodom naše petogodišnjice, koja uključuje mnogobrojne fotografije i podatke koji se odnose na naših prvih pet godina. Sigurno sam propustio da pomenem sve običaje i rituale. Smatram da je kombinacija poznatog i novog deo onoga što ljude privlači u Sibek.

Po čemu se ovaj haiku skup i povlačenje razlikuje od drugih? Šta Sibek ima da ponudi pesnicima što je jedinstveno za tu oblast?

Rekao bih da su svi rituali i običaji deo onoga što Sibek čini drugačijim, sva iskustva koja delimo, a ipak su ovi običaji samo mali deo veće kombinacije prezentacija, radionica, haiku šetnji i čitanja pesama, koji su ono zbog čega je svaki vikend u Sibeku nezaboravan. Pokušavamo i da svake godine uvedemo nove aktivnosti ili da obnovimo nešto što smo činili ranije. Godine 2014. sam kupio papirne lampione i male električne sveće za sve učesnike tako da smo po prvi put krenuli na večernji ginko (haiku šetnja). Hodali smo ćuteći, jedan za drugim, od sale za sastanke do morske obale, a onda se vratili preko drvenog mosta koji se proteže preko lagune, preko platforme za posmatranje meseca (to je, inače, ime koje sam joj dao), kroz lavirint, pa uzbrdo do onoga što se naziva Katedrala u šumi, gde smo tiho razgovarali o onome što smo čuli i osetili dok smo hodali i pročitali nekoliko haikua. Onda smo se poslužili čokoladnim kuglicama pre nego što smo se uputili nazad da izbegnemo kišu. Bila je to jedna od najčarobnijih aktivnosti koje smo ikada imali u Sibeku, ali je bilo i mnogih drugih događaja tokom godina, a čini se da ih je nemoguće nadmašiti.
        Nastojimo da dovedemo iste važne ličnosti iz godine u godinu, ali i petnaestak onih koji dolaze prvi put, što nam uliva novu energiju. Mislim da je ono što Sibeku daje jedinstveni značaj uglavnom ljudi, jer se drugačiji ljudi smenjuju u deljenju onoga što znaju i osećaju u vezi sa haiku poezijom. Uvek se okupljamo u jesen i držimo palčeve da tada jesenje boje budu najizražajnije, tako da možemo da uživamo u treperenju kedrova (kada drveće dobija boju rđe), sjajnom žutom lišću javora, nicanju svih vrsti gljiva i pojavi gusenica „vunasti medved“. Još nismo ugledali orku u zalivu Sibeka, ali će se to možda desiti jedne od ovih godina. Čuli smo krik ždralova, posmatrali duple duge kako se pojavljuju i nestaju, videli mnogo jelena u kampusu i uživali u posmatranju planina iz obližnjeg „Scenic Beach State“ parka. Na povlačenju se okupljaju mnogi od najboljih i najaktivnijih haiku pesnika iz ove oblasti, tako da bi svako ko dolazi izdaleka mogao da ih upozna, a i da vidi naše trajekte i šume, Olimpijske planine koje se pomaljaju iznad centra za povlačenje (ponekad i sa prvim snegom u jesen), i, naravno, Pidžet Saund—uz usputnu posetu Sijetlu. Naše predstavljanje talenata ne nalikuje ičemu što sam video na ma kom drugom haiku događaju. S druge strane, nije nam cilj da se razlikujemo od ma kog haiku povlačenja ili skupa. U stvari, bio bih srećan da preuzmem uspešne aktivnosti od drugih haiku povlačenja, od kojih smo neke već sprovodili uzimajući povlačenje u Asilomar kao uzor (a i vikend na ostrvu Gabriola je imao uticaja), kao i da druga povlačenja usvoje neke od naših običaja. Nije to konferencija kao što je Haikua Severne Amerike, gde morate da se odlučite između konkurentskih aktivnosti, a nije ni povlačenje čisto radi pisanja, gde možete sa se isključite na svoju ruku. Opredelio sam se za ime „bekstvo“ vrlo obazrivo, jer je haiku vikend u Sibeku odista kombinacija skupa i povlačenja—koje zadovoljava potrebe i glave i srca.

Broj onih koji dolaze u Sibek je svake godine sve veći, ali ima i lojalnih povratnika. Šta ih to dovodi nazad iz godine u godinu?

Rekao bih da dovode jedni druge. Radi se o ponovnom okupljanju svake jeseni, tako da mogu da vide stare prijatelje—i, naravno, steknu nove (u naš program smo ciljano uključili listu učesnika sa njihovim kućnim i imejl adresama kako bismo olakšali komunikaciju posle svakog povlačenja). Voleo bih da su svi naši običaji, ili bar većina njih, dovoljno privlačni da bi im se ljudi vraćali, ali su odista ljudi, naši specijalni gosti i zajednička iskustva koja stičemo tokom čitavog vikenda ono što verujem da doprinosi tome da ljudi dolaze iz godine u godinu. A kako učesnici pričaju o iskustvima sa povlačenja, izgleda da dolazi više ljudi iz daleka, što je divno, jer upoznajemo nove ljude i stičemo nova iskustva. Porast broja učesnika je i problem jer bi u jednom trenutku moglo da ih bude previše, ako već nije. Unapred rezervišemo onoliko soba koliko možemo, a do sada ih je bilo dovoljno, mada jedva. Tako bi ograničenje smeštajnih kapaciteta i veličina sale za sastanke mogli da utiču na to da ne bude previše učesnika. Godine 2014. ih je bilo oko 55, što je priličan broj, budući da svi ostaju sva četiri dana (od četvrtka do nedelje). Pretpostavljam da i cena ima uticaja, jer su troškovi kotizacije takvi da je učesnicima iz Kalifornije jeftinije da dođu avionom do Sijetla i plate našu pristojnu cenu kotizacije (koja uključuje sve obroke, aktivnosti i smeštaj) nego da plate samo troškove kotizacije u Asilomaru—mada mi nemamo divne plaže ni predvidljivo vreme kao Asilomar!

Moram da pitam: Zašto je vikend tako pretrpan aktivnostima?

Godine 2014. je haiku vikend u Sibeku bio definitivno najpretrpaniji od svih, a čini se i pretrpaniji nego što smo nameravali, jer, za razliku od par godina pre ovog povlačenja, ponekad imamo problema da se držimo rasporeda. Teško je i odbiti predloge za radionice ili neku aktivnost, pa sam tako pokušavao da uklopim sve što sam bolje mogao. Ono što sam naučio iz ovoga je da treba uvesti više pauza, kako bismo se odmorili od sastanka koji mogu da se oduže. Želeo bih i da imamo više vremena za šetnje kroz šumu ili niz plažu školjki, kao i za pisanje. I da ne prihvatimo neke predloge. Da, raspored aktivnosti za 2014. je bio pretrpan, ali ćemo ga sledeći put sigurno rasteretiti. Bio je pretrpan i 2013, ali, iako smo uspeli da ga se držimo, ipak bih voleo da sledeće povlačenje ne bude tako pretrpano, čak i ako ne možemo uvek da se svega pridržavamo.
       Uvek sam se vodio filozofijom da ako ljudi ulažu mnogo vremena i novca da bi uzeli učešće u povlačenju, onda im treba ponuditi što više aktivnosti. A ako neki ne mogu da izdrže, mogu da biraju koje će događaje da preskoče, ako je potrebno—ovo je savet koji uvek ističem prve večeri. Ali ponekad oklevam da išta planiram samo zato što bi neki ljudi mogli biti iscrpljeni i hteli na planiranu pauzu. Čini se da je to nepravedno prema onima koji za sve imaju energiju ili podešavaju tempo ako im je povremeno potreban odmor. Međutim, 2014. sam prvi put čak i sam osetio da je bilo previše aktivnosti, mada obično imam dosta snage za sve. Tako ćemo definitivno rasteretiti program za 2015. Svako povlačenje ide svojim tokom, a 2014. smo se manje bavili pisanjem, tako da ćemo u program ugraditi više sastajanja radi ciljanog pisanja. Ali ćemo zadržati mnoge već ustaljene običaje.

Da li se 2014. po nečemu razlikovala od drugih godina? Kakvi su vam budući planovi za bekstvo u Sibek?

Nešto što smo, pored večernjeg ginka, prvi put uveli 2014. bilo je da se usredsredimo na osećaj za zvuk. Kako se povlačenje održava pored voda Pidžet Saunda, bilo je zabavno ispisivanje „haikua o zvuku“ na vrhu rasporeda aktivnosti, sa svim značenjima koje zaglavlje podrazumeva. Nisu se sve prezentacije držale ove teme, ali je održano nekoliko radionica koje jesu, kao što je inventivna radionica o pisanju haikua kao odgovora na predloge koji se odnose na temu zvuka, a koju je vodila Suzan Konstebl, ili osvrt Ričarda Tisa na primenu zvuka u japanskom haikuu i tvoja lična prezentacija o muzikalnosti u prozi haibuna. Nekoliko narednih godina istraživaćemo svako od naših osnovnih čula, jedno po jedno. Godine 2015. kada će naš specijalni gost biti Rendi Bruks, usredsredićemo se na dodir, a nadam se da ćemo sprovesti radionicu pisanja na kojoj ćemo stavljati ruku u papirnu kesu da napipamo razne skrivene predmete (neće biti sluzi, obećavam). A videćemo šta još možemo da uradimo sa našim čulom dodira u haikuu, sa nadom da ćemo čuti nekoliko kreativnih prezentacija i tumačenja haiku pesama u kojima se naglašava dodir i tekstura i kako ove pesme deluju na nas. Mogu da zamislim i kako čak imamo radionicu na temu erotskog haikua, možda kasno noću, ili panel diskusiju o „dirljivom haikuu“ koji rizikuje da bude previše sentimentalan. Još nešto što bih takođe voleo da sprovedemo na sledećem povlačenju je da napokon isplaniramo vreme za uživanje u vožnji pedalinima koje se mogu iznajmiti u laguni, i možda da uvedemo nadmetanje u ping-pongu ili da igramo potkovice. Možda nećemo koristiti teniske terene, ali ima još mnogo drugih besplatnih sadržaja na posedu Centra za konferencije koje nismo iskoristili, tako da će to sigurno biti nešto novo što ćemo pokušati 2015. Naše sledeće povlačenje će se održati prvog vikenda oktobra, najranije do sada, kako se ne bi desilo da se okupimo kad i učesnici konferencije Haikua Severne Amerike, koja se održava kasnije tog meseca, tako da će naše jesenje boje tek početi da se pojavljuju. Zbog toga će povlačenje biti malo drugačije, možda više „letnje“. Ni sunce neće zalaziti tako rano, pa ćemo možda naći način da to iskoristimo, kao i pun mesec koji će se pojaviti dva dana pre našeg povlačenja. Takođe smo otvoreni za nove ideje, a svi učesnici ili svi koji razmišljaju da dođu su rado pozvani da predlože ideje za radionice i prezentacije. Ali, naravno, neću moći sve da odobrim. Godine 2013. Anđela Teri je preuzela od Tanje Mekdonald da mi pomaže u vođenju povlačenja (ona je i zapisničar), i znam da i ona ima neke nove ideje.

Koji ti je omiljeni deo vikenda iz 2014?

Definitivno večernji ginko. Daleko je prevazišao moja očekivanja, uprkos kiši—ili baš zbog nje. Odlučio sam da se održi čak i ako bude padala kiša i nervozno sam cele nedelje proveravao vremensku prognozu. Ali nešto u vezi sa kišom, i naša orijentacija na zvuk dok smo hodali, i svi papirni lampioni u nizu, koji su poprimali plavu boju od svetlosti, bilo je nešto što je trebalo samo doživeti—prava povorka. Učesnici su jedni drugima pokazivali neke divne slike. Nekoliko njih možete videti, zajedno sa iscrpnim izveštajem o vikendu Džesike Tremble na njenom vebsajtu. Bilo je i drugih događaja, kao što su šetnja kroz lavirint, slušanje Alana Picarelija i Done Biver kako govore o njihovim digitalnim audio fajlovima „Haiku Chronicles“, radionica Suzane Kalan o izradi „knjige zastave“ (na kojoj smo svi napravili izuzetne ručno rađene knjige), govor i izlaganje „Haiquilts“-a Rane Merilin, sva čitanja poezije i prezentacija specijalnog gosta, direktora Centra za konferencije Sibeka, Čaka Kraininga, o istoriji Centra za povlačenje, koji je 2014. proslavio stogodišnjicu postojanja (saznali smo da je Sibek, kada je počeo da se bavi proizvodnjom drvene građe, bio opet naseljeniji od Sijetla!). Što se mene lično tiče, uživao sam u svom izlaganju „Haikui o steroidima“, prikazivanju slika sa moje posete Bašoovom rodnom mestu Uenu u provinciji Iga u Japanu, deljenju haiku materijala, postavljanju moje izložbe „Haikuseum“ i prijatnim razgovorima tokom večeri sa što je moguće većim brojem ljudi. Obično me sve aktivnosti napajaju, tako da sam odista uživao u svemu! Nadam se da su i svi ostali, mada znam da je potrebno da sledeći put rasteretimo program.

Godine 2014. te je ismejavala nekolicina pesnika (uključiv i mene), predvođena ozloglašenim Džoi Kliftonom (koga je glumio Alan Picareli)—o čemu si kasnije razmišljao?

Bila je to dobra zabava. Nisam saznao ništa što već nisam znao o sebi i svojim manama, ali sam bio veoma zahvalan na dobronamernom ribanju. Svi zajedljivci su se očigledno dobro pripremili i dobro zabavili, mada na moj račun. Kada je Alan to prvi put predložio, nisam bio voljan da prihvatim jer je to značilo bavljenje mnome (a već sam bio dovoljno prisutan), ali je Alan izgleda jedva čekao da to izvede, a bila je to i prilika da se uparadi kao Džoi Klifton (to je trebalo samo videti) i da pretera sa oponašanjem njega. Bio je to divan način da se završe naše svečanosti subotom uveče, a svakako i nešto drugačiji. Međutim, moram da priznam da mi je malo lakše što se nije pojavio video zapis. Hm.

Zbog lokacije Sibeka, očigledno je da je na skupu prisutno dosta ljudi sa severozapada. Misliš li da se Haiku društvo severozapada odražava na stav Sibeka?

Rekao bih da Haiku društvo severozapada ne može a da se ne odrazi na način na koji se Sibek sastaje svake godine. Nisam siguran da mi imamo ma kakav stav prema haikuu koji je jedinstven za našu oblast, ali možda ne možemo da ga uočimo jer smo u njemu, kao što ribe nisu svesne vode. Naše pesme su o planinama i okeanima i šumama koje nas okružuju, a opet i o našim običnim životima koji se ne razlikuju od života u većini drugih mesta u Severnoj Americi. Pa ipak, naše drveće je više nego na srednjem zapadu ili u Floridi ili Ontariju. Naše planine su sigurno više nego u Jovi. To je ono što se može naći u našim pesmama. Ali je možda ovo pitanje koje je bolje postaviti tebi, ili ma kom drugom učesniku na haiku sceni severozapada ili posebno Sibeka. Šta ti misliš? Nisam znao da je Fransin Porad, koja je 1988. osnovala Haiku društvo severozapada, imala običaj da ističe društvene aspekte lokalne haiku zajednice, a društvo je zbog toga dobro odnegovano. Ona je sigurno dala „srce“ tom društvu. Možda sam ja dao više što se njegove „glave“ tiče ili pokušavam da i jedno i drugo održim u ravnoteži što bolje mogu. U tom smislu, bilo kako bilo, možda povlačenje u Sibek odražava mene kao glavnog rukovodioca bar do izvesne mere, ili drugi tako misle. Ali prezentacije i aktivnosti uglavnom dolaze od članova i učesnika, ne od mene—uz moje podsticanje da se uravnoteže i intelektualne i emotivne potrebe, tj. i glava i srce. U osnovi svega toga je zahvalnost koju ispoljavamo jedni prema drugima, prirodi, godišnjim dobima i strast prema pesničkom izražavanju. Kada malo bolje razmislim, rekao bih da je možda jedna od najvećih atrakcija haiku bekstva u Sibek to što se tokom jednog grozničavog produženog vikenda svake godine svi mi družimo sa veoma strasnim ljudima—a ne samo haiku.

Gde se možemo više upoznati sa haiku bekstvom u Sibek i obavestiti se o budućim povlačenjima?

Na vebsjatu Haikua severozapada (website). Tu ćete naći opšte informacije o povlačenju u Sibek, uputstva i rezimee uobičajenih aktivnosti—kao i naše grupne fotografije. Sajt se ažurira informacijama o povlačenju svake godine nekoliko meseci pre nego što se krene sa kotizacijom u leto, a cilj nam je da na internetu objavimo kompletan program bar mesec dana unapred. Planiramo da ove godine mnogo ranije postavimo bar okosnicu programa. Imamo i novu stranicu na “Facebook”-u: Seabeck Haiku Getaway. Znamo da moramo da malo povećamo cenu za 2015. (nije menjana već tri godine, iako je to učinio Centar za povlačenje). Ali će to i dalje biti povoljan aranžman. Sibek će i dalje biti mesto u kome se uživa i upražnjava nekoliko dragocenih rituala i običaja, ali što je važnije, mesto za druženje i uvek za razmenu strasti prema haikuu. Želim da svaki haiku pesnik može da nam se pridruži u slavljenju haikua u Sibeku u čemu mi imamo sreće da uživamo svake godine.

 

 

Prevedeno (sajt „Graceguts“) uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić