Čarls Trambul : Haiku dikcija: upotreba reči u haikuu

Бете Конрад: Основе хаиге

Anatolij Kudrjavicki: Haiku u Irskoj

Intervju Džejn Rajhold sa Kalom Rameš

Lin Ris: Prema organskoj formi: prelom stiha u haikuu slobodne forme

Lin Ris: haiku: poezija odsustva ili odsustvo poezije?

Majkl Dilan Velč: Haiku susedi: Haiku u Severnoj Americi danas

Majkl Dilan Velč: Go-Shichi-Go: Po čemu se razlikuju japanski i engleski slogovi

Stjuart S. Bejker: Traganje za Bašoima: Interpretativne zajednice i haiku na engleskom jeziku

Obri Koks razgovara sa Majklom Dilan Velčom

 

God. 12, br. 20, leto 2015

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Dejvid Dž. Lanu (David G. Lanoue), SAD

 

 

 

Priče u pozadini haikua: kulturna memorija kod Ise1

 

Kao većina haiku pesnika, i Isa otvara čula i um za bezbrojna otkrića u sadašnjem trenutku: pokislom mišu u korovu, cvetovima trešnje koji padaju u činiju za psa, mukanju krava što se pomaljaju iz jutarnje magle. Manje je poznata njegova ljubav prema korišćenju aluzija na književne klasike i folklor u haikuima o takvim trenucima. U stihovima pisanim u dahu Isa se poziva na kineske izvore (kao što su Ji Đing, Čuang Ce, Tao Čan i antologija lirike Ši Đing nastala za vreme dinastije Džou), japanske izvore (vake Jamanoue no Okure, Priča o Genđiju, Priča o Heikeu i poezija Saigjoa i Bašoa) i folklor. Kada ovakve aluzije uključuje u svoje pesme, on to ne čini s namerom da se razmeće domišljatošću i učenošću. On prosto posmatra i iznutra i spolja, sjedinjujući sećanje i opažanje. Priče iz prošlih vremena koje pripadaju kulturi zemlje infiltriraju se u njegovu svest i sjedinjuju sa neposrednim utiscima njegovih pet čula, stvarajući haikue u kojima se spontano mešaju te priče i sadašnje situacije. Ako se obrati pažnja na ovaj aspekt Ise, onda se može doći do uvida koji bi mogao da bude od pomoći današnjim haiku pesnicima: neposredni trenutak haikua može opravdano da uključi kulturne memorije pobuđene u tom trenutku. U izvesnom smislu, takva poezija obitava negde između prošlosti i sadašnjosti. Kada u svoje haikue utkiva aluzije, Isa se drži davno uspostavljene prakse. Kao što Vilijam Dž. Higinson ističe u The Haiku Handbook-u (Haiku priručniku), književne aluzije su „postavile jedan od osnovnih temelja ulančavanja u starim rengama“ i odigrale glavnu ulogu u renkuima Bašoove škole (195). Na drugom mestu u Priručniku Higinson ukazuje na značaj aluzija i u haikuu, mada njihovo značenje, primećuje on, „često izmiče zapadnim čitaocima, pa čak i modernim japanskim, koji možda nisu dovoljno književno potkovani da bi mogli da ih u potpunosti shvate“ (122). Dalje daje primere aluzije u japanskim haikuima i onim na engleskom jeziku, tvrdeći da je ona, i da je oduvek bila, dozvoljeno sredstvo za oblikovanje haikua.

Nažalost, suština Higinsonove misli nije doprla duboko do svesti mnogih pesnika, kritičara i čitalaca. Skoro dve decenije posle objavljivanja Priručnika, 2003-04, Higinson je, izgleda, i sam prevideo ovo pitanje kada je predsedavao Odborom za donošenje definicija Haiku društva Amerike, koje je konačno definisalo haiku kao „kratku pesmu koja koristi slikoviti jezik da izrazi suštinu doživljaja prirode ili godišnjeg doba intuitivno povezanog sa ljudskim prilikama“ („Zvanične definicije“). Ova definicija, doduše, predstavlja napredak u odnosu na onu koju je HDA usvojilo sedamdesetih godina po kojoj je haiku „nerimovana japanska pesma koja beleži suštinu oštro opaženog trenutka“, a koje se, uzgred, zalagalo za pisanje haikua na engleskom jeziku korišćenjem slogovnog obrasca „pet-sedam-pet“ („Zvanične definicije“). Mada više nije neophodno da haiku beleži „suštinu oštro opaženog trenutka“, nova definicija odvažno tvrdi da haiku izražava „suštinu doživljaja“. Čijeg doživljaja? Mnogi će pomisliti da je ovo pitanje iritantno naivno i odgovoriti: „Naravno, pesnikovog!“ I stvarno, mada Odbor za donošenje definicija nije precizirao na koga se doživljaj odnosi, logično se može pretpostaviti da je mislio na pesnika. Neki drugi haiku kritičari jasno iznose ovu tvrdnju. Tako, na primer, u predgovoru antologije iz 1996. Fоbiаn Bavers ukazuje na „šta, gde i kada“ haikua: „šta“ se odnosi na „reakciju pesnika na nešto što mu je pobudilo jedno ili više čula“, „gde“ ukazuje na mesto i sve asocijacije koje ono priziva, a „kada“ smešta pesmu u određeno godišnje doba (ix). Ističući reakcije pesnika na čulni doživljaj, Bavers izostavlja upamćeni doživljaj iz prethodnih pesama, književnih dela i narodnih priča. U novije vreme Izak Bauer i Anđela Sumiđi u knjizi Go to the Pine: Poetry in Japanese Style (Otiđi do bora: japanski stil poezije; 2009) govore o haikuu koji proizilazi iz aktiviranja „rezonance između načina ispoljavanja posmatrane prirode i naše lične ‘božanske (Budine) prirode’“ (25). I ovde autori naglašavaju neposredni doživljaj pesnika, izostavljajući eventualnu ulogu upamćenih književnih dela. I ja sam ranije zanemarivao ovu mogućnost. U mojoj knjizi iz 1991, Issa: Cup-of-Tea Poems (Isa: pesme Šolje Čaja), napisao sam: „Haiku nije toliko intelektualna ili kognitivna pesma koliko je ona koja proizilazi iz svesnosti, dubokog osećanja, čulne spoznaje, uvida i intuicije srca…“ (8). Ta knjiga nije više u prodaji, ali kada bih pripremao njeno izmenjeno izdanje, morao bih da dodam da uvidi i intuicije koji rađaju haikue mogu da obuhvate kako unutrašnji tako i spoljašnji doživljaj, uključiv, eventualno, kulturnu i književnu memoriju pesnika.

Da bismo pokazali kako se ovaj postupak odvija u Isinom haikuu, hajde da pogledamo pesmu napisanu sedmog meseca 1817. godine. Po starom japanskom kalendaru to je bio početak jeseni. Isin uvod od jedne reči, „Zima“, stavlja čitaocima na znanje da je odlučio da piše o drugom godišnjem dobu, a ne o onom koje je tada zapravo bilo.

枯すすきむかし婆々鬼あったとさ
karesusuki mukashi baba oni atta to sa

svenuli pašnjak –
nekada davno tu beše
demonica

Kao što Noriko T. Rajder objašnjava u svojoj knjizi o japanskim legendama o demonima, smatralo se da ženski demoni (oni) žive izvan zajednice u divljim, nenaseljenim oblastima, čime se objašnjava Isino dovođenje u vezu pustog, suvog pašnjaka sa pričom o demonici (67). Najpoznatija takva demonica, posebno u Isinoj rodnoj provinciji Šinano (današnja prefektura Nagano), bila je Jamauba, oni koja je rodila sina nadljudske snage: Kintaroa, dečaka predodređenog da stasa i postane ratni heroj u periodu Heijan, koji je promenio ime u Sakata no Kintoki (160). Na planini Kintoki u Šinanu ima mnogo pećina u kojima su navodno živeli Jamauba i njen moćni sin; prema lokalnoj tradiciji, mladi Kintaro se kupao u nekoliko okolnih ribnjaka (Janagita citirana u Rajderu, 76). U Japanu postoje mnoge priče o Jamaubi, ružnoj starici koja je davno živela u divljini i proždirala ljudsko meso; može se uporediti sa zlom vešticom iz priče braće Grim o Ivici i Marici (61). Dok Rajder smatra Jamaubu i slične ženske oni metaforičkim predstavnicima marginalizovanih „ostalih“ u japanskom društvu, posebno žena koje žive mimo seoskog sistema podele dužnosti prema polu jer odbijaju da prihvate tradicionalnu ulogu majke ili ćerke (62-66), Isina aluzija je intuitivnija. On jednostavno dočarava zastrašujuću priču koristeći formulaciju „Nekada davno“ u pripovedanju japanske legende: mukashi („davno…“). U njegovoj mašti demonica bi mogla da vreba iz visoke, svele, hladne trave izložene vetru. „Nekada davno“ haikua povezuje sadašnji trenutak sa arhetipskom prošlošću, prožimajući ga osećajem groze.

Sledeći primer aludira na japansku basnu „Vrabac odsečenog jezika“.

梅守に舌切らるるなむら雀
umemori ni shita kiraruru na murasuzume

ne dajte da vam čuvar cvetova šljive
odseče jezike…
vrapci!

Ova basna govori o jednom plemenitom starcu koji je doneo kući vrapca jer sa ženom nije imao poroda a ona mu nije dopustila da usvoji dete. Starac brine o vrapcu sa puno roditeljske ljubavi i nežnosti (Grifis, 30). Jednoga dana njegova žena, zla starica, makazama odseca vrapcu jezik samo zato što je pokljucao malo štirka (31). Zatim ga zavitla u vazduh, a jadni vrabac, sav krvav, odleće. Kasnije se desilo da je njen muž naišao na kuću tog istog vrapca. Cela njegova porodica ga srdačno dočekuje i gosti nekoliko dana, nudeći mu predivna jela a (u jednoj verziji priče) igra sa vrapčevom ćerkom go, stratešku igru na tabli (33). Kada je došlo vreme da se oproste, vrapci mu čak nude i poklon, ali je trebalo da se odluči između dve korpe, lake i teške. Starac se uljudno odlučuje za laku korpu, za koju se ispostavilo da je bila puna novca i dragog kamenja (Kavalaro, 49). Pohlepna starica bi htela da i ona dobije poklon, te odlazi kod vrabaca i zahteva da joj ga daju. Ponovilo se isto, s tim što ona bira težu korpu, misleći da se u njoj nalazi još više blaga, ali kada ju je otvorila, „na nju se ustremi jeziva sipa, kostur joj zabada koščate prste u lice i, najzad, iskoči dugačka, dlakava zmija, velike glave i oklembešena jezika, te joj se obavi oko tela, smrskavši joj kosti i gušeći je dok ne ostade bez daha i preminu“ (Grifis, 36). Prema Daniju Kavalaru, priča ukazuje na „odlučnu posvećenost pravdi“ a, istovremeno, na japansku „strast prema iznenadnoj erupciji grotesknih i monstruoznih likova“ (49). Priča ima srećan kraj jer muž koji je dugo trpeo najzad postaje slobodan i usvaja sina.

U Isinom haikuu osoba koja čuva cvetove šljive preuzima ulogu zle starice iz priče. Ton je šaljiv i nesumnjivo će izmamiti osmeh japanskih čitalaca, ali pozivajući se na priču u kojoj porodica vrabaca živi u kući i drži se svih običaja japanskog bontona, Isa ukazuje i na suštinsku istovetnost čoveka i ptice. Zapravo, u poređenju sa pohlepnom staricom, čini se da su ovi predusretljivi i velikodušni vrapci bolji od ljudi, ili bar od ove određene osobe. Kada šaljivo upozorava vrapce da se klone čuvara cvetova koji odseca jezike, Isa poručuje da je čuvar velika prznica. Kolektivna memorija „Vrapca odsečenog jezika“ oblikuje sadašnji trenutak, podsećajući čitaoce na karmičke posledice koje je okrutna starica ispaštala nekada davno.

Isa gradi haiku i oko aluzija na vrsna kineska i japanska književna dela, kao u ovom primeru:

ちる花やほっとして居る太郎冠者
chiru hana ya hotto shite iru Tarōkaja

rasipaju se cvetovi trešnje --
slugi Tarou
laknulo

Ovde on podseća čitaoce na komediju ili kyōgen: Hana-arasoi, komičnu farsu nastalu u periodu Muromači, nekoliko vekova pre Isinog vremena (Dejvis, 137). Tarokađa je ime tipskog lika, mladog sluge Taroa, predstavljenog u ovom određenom kyōgen-u. Taro se prepire sa gospodarom, sitnim zemljoposednikom, oko toga kako da se nazovu cvetovi trešnje. Naredni rezime zapleta dobijen je ljubaznošću Saiđoa Takaoa (vebsajt Hirota Kanshōkai).

Jednog lepog prolećnog dana gospodar planira da ode na izlet radi posmatranja cveća (flowers) i poziva Taro-kađa da pođe sa njim. On rado prihvata, ali dolazi do rasprave u vezi sa nazivom izleta. Taro kaže da bi on trebalo da se zove posmatranje cvetova trešnje (cherry blossoms), jer se radi o divljenju cvetovima trešnje, a ne cveću. Gospodar ostaje pri svome. Zatim svako od njih pokušava da dokaže da je u pravu recitujući stare vaka pesme o „trešnji“ i „cvetu“. Posle duge rasprave, Taro-kađa slučajno izrecituje stihove u kojima se pominje „trešnja“, ali je prati reč „flower“ i, po običaju, biva poražen.

Mnogi čitaoci japanskih haikua znaju da uopšteni naziv hana ili „cvet“ može ponekad da se koristi u značenju „cvet trešnje“, dok specifičan naziv sakura uvek označava „cvet trešnje“. Ova elastičnost značenja hane je dobro upotrebljena u mnogobrojnim haiku pesmama jer omogućava pesnicima da se pozovu na cvetove trešnje sa samo dve jezičke jedinice (ha + na) umesto tri (sa + ku + ra), proširujući na taj način mogućnosti u okviru obrasca pet-sedam-pet japanskog haikua. U farsi Hana-arasoi sluga Taro i njegov gospodar se žestoko prepiru oko naziva cveća koje će posmatrati. Isa evocira sećanje na ovu apsurdnu prepirku u pesmi o rasipanju cvetova trešnje. Tarokađa oseti olakšanje čim ih je ugledao, piše Isa, a onda pušta čitaoce da sami zaključe zašto: ono što je dovelo do rasprave (cvetovi) sada opadaju sa grana, pa nema više o čemu da se raspravlja. U Isinom haikuu ovaj lik iz tradicionalnog književnog dela pohodi savremeni trenutak i adekvatno reaguje na ono što ga okružuje.

Priča o Genđiju (Genji monogatari) koju je u 11. veku napisala Murasaki Šikubuje je klasično književno delo nastalo u periodu Hejan, prefinjena priča o „sjajnom princu“ i njegovim avanturama, uglavnom ljubavnim. Osam vekova kasnije, Isa se poziva na princa Genđija u haikuu o mačku koji traži ženku za parenje.

恋猫の源氏めかする垣根哉 (1809)
koi neko no genji mekasuru kakine kana

mačak ljubavnik
napirlitan kao Genđi
pokraj tarabe

Isini ondašnji čitaoci bi odmah prepoznali scenu iz Priče o Genđiju na koju on aludira, bilo iz knjige ili zato što su videli popularne drvoreze njenih ključnih momenata, kao što su oni koje je u 17. veku izradio Jamamoto Šunšo, koje je Edvard Dž. Sajenstiker reprodukovao u prevodu na moderni engleski. U petom poglavlju princ Genđi kreće u proleće na brda na severu u potrazi za lekom za malariju u pećini mudrog iscelitelja. Kad se tu zatekao, on viri kroz plot i ugleda desetogodišnju Murasaki, lepu devojčicu koja neodoljivo podseća na ženu za kojom Genđi žudi: damu Fuđicubo, sa kojom je nedavno bio u „nedozvoljenoj i neuspešnoj ljubavnoj vezi“ (Murasaki, 90). Ubrzo saznaje da je devojčica sestra Fuđicubinog brata, princa Hjobua—plod njegove ljubavne veze sa jednom damom, koju je njegova osvetoljubiva žena kasnije osudila na „fatalan pad“ kome je podlegla (90). Pošto je uhodio dete, Genđi odmah odlučuje da mora da je „vodi kući i od nje načini svoju idealnu ženu“ (90)!

Mora da su čak i čitaoci iz 11. veka smatrali da je ponašanje Genđija bilo jezivo i pedofilsko, jer nekoliko puta u priči tvrdi da se njegove namere ne zasnivaju na „sumnjivim motivima“ (90), da samo hoće da služi najboljim interesima deteta time što bi bi od nje stvorio idealnu ženu. Kasnije te godine, u jesen, posle smrti Murasakine dadilje, Genđi otima devojčicu i odvodi je u zapadno krilo svog dvorca. Sledećeg jutra ulazi u njenu raskošnu odaju samo da bi je našao kako se duri. „Mlade dame treba da rade ono što im se kaže“, opominje je, a autorka sarkastično dodaje: „I tako su počela predavanja“ (109).

U Isinom haikuu mačak preuzima ulogu najpoznatijeg dvorskog ljubitelja japanske književnosti, koji se pojavljuje pokraj tarabe u punom sjaju, sav nagizdan: mekasuru. Naravno, umesto svilene, namirisane odeće, mačak je obučen samo u krzno koje je, možda, olizao i očešljao za tu priliku… ali verovatno nije. Ovaj haiku uzdiže mačka ili omalovažava Genđija—ili i jedno i drugo—zavisno od toga kako ga tumačite. S jedne strane, Isa ukazuje na to da i mačke mogu u izvesnoj meri da iskuse uzvišeno osećanje, koje mi nazivamo ljubav. S druge strane, on ukazuje da princ Genđi, bez obzira na svo bogatstvo i prefinjenost, u suštini nije ništa više od seksualno nadražene životinje, grabežljivca. Sadašnji trenutak mačka ljubavnika koji zastaje kraj tarabe meša se u haikuu sa književnom memorijom na princa Genđija, koji uhodi i u mislima ograđuje ono što mu pripada, malu Murasaki. Drevna priča ne samo da obasjava događaj u sadašnjem vremenu (mačak pokraj tarabe), već predstavlja i suptilnu kritiku te drevne priče. Isa ovde čini više od prostog otvaranja čula za sadašnji trenutak; on se bavi pitanjem kulturne memorije i postavlja pitanje koje se nje tiče.

Književne memorije u Isinim haikuima se ponekad odnose na staru Kinu, kao u ovom primeru:

ゆうぜんとして山を見る蛙哉
yūzen to shite yama wo miru kawazu kana

spokojna i tiha
zagledana u planinu
žaba

Ovaj haiku se prvi put pojavljuje bez napomene, ali ga Isa šest godina kasnije ponavlja u pesničkom dnevniku iz 1819, Oraga haru („Moje proleće“), sa ovim uvodom: „Jedne letnje večeri, pošto sam raširio prostirku od slame, dozivao sam ‘Srećko! Srećko!’ i on je ubrzo došao ispuzavši iz grmlja u kome je uživao u hladovini baš kao čovek.“ „Srećko“ (fuku) je kolokvijalizam i nadimak za žabe krastače, što ukazuje da su mnoge Isine „žabe“ (kawazu) mogle zapravo biti žabe krastače. U svakom slučaju, prvi i drugi stih podsećaju na poznatu kinesku pesmu Taa Čana (poznatog i kao Tao Juenming), pesnika s kraja četvrtog i početka petog veka. Stihovi njegova pesme „Podigoh kuću u blizini drugih“ glase: „Počupah hrizanteme pod istočnom živicom / i zagledah se u daljinu prema južnim planinama“ (66). Isa označava svoju iluziju korišćenjem ista dva kineska znaka (yuran), koji se na japanskom izgovaraju yūzen, da bi opisao svog posmatrača planine; samo, u njegovom slučaju, taj posmatrač je žaba. Na Isinom japanskom ova kombinacija znakova znači „mirno“ ili „spokojno“. Kineska pesma opisuje pesnika pustinjaka zagledanog u daleke planine i ptice u letu, koji u njima oseća neizrecivi „nagoveštaj Istine“ (66). Međutim, Isa na komičan način razbija Taa Čanov dostojanstven i prefinjen ton u završnom stihu svoje parodije, zamenjujući čuvenog pustinjaka iz klasične tradicije žabom – neslana šala koja deluje baš kao i mačak koji zamenjuje Genđija pokraj tarabe. U oba slučaja šala nije prosto šala. Baš kao što Isin mačak ljubavnik ukazuje na dubljem nivou na kritiku Genđija i možda romantične ljubavi u celini, tako i žaba zagledana u planinu razotkriva pesnikovu egalitarnu viziju stvarnosti budističke sekte čiste zemlje: i žaba u stanju meditacije je na putu ka prosvetljenju. Još jednom Isa sjedinjuje sadašnji trenutak—prizor žabe zagledane u planinu ili planine—sa književnim trenutkom koji bi obrazovani japanski čitaoci njegovog vremena upamtili.

Sledeći primer sadrži aluziju koju bi čak i neobrazovani ljudi iz perioda Edo, posebno oni koji su živeli u pesnikovoj rodnoj provinciji, odmah prepoznali. Kao „Vrabac odsečenog jezika“, i ona potiče iz usmene tradicije.

婆々どのも牛に引かれて桜かな
baba dono mo ushi ni hikarete sakura kana

i baka stiže
idući za kravom…
cvetovi trešnje

Slika starice koju predvodi krava priziva sećanje na popularnu priču koja se odvija u Isinoj provinciji Šinano. Grešna žena je ostavila neku tkaninu da se suši u bašti iza kuće, ali ju je krava u prolazu zakačila rogom i otkasala. Žena je pratila životinju do velikog hrama Zenkođi, gde joj se zameo trag, a ona našla pred slikom Amida Bude. Tada postaje pobožna (Blajt, 2.422-23). U ovom slučaju, baka ide za kravom u hram Prirode, gde nailazi na veličanstveno cvetanje trešnji. Isa je 1822. napisao ovaj haiku kao varijaciju u nizu pesama, koja dovodi do toga da se stvarnost ove drevne priče sjedini sa sadašnjim trenucima. U ranijim nastavcima iz 1803. i 1811. on se doslovnije drži priče, tako da krava predvodi jednu osobu u Zenkođi.

しぐるるや牛に引かれて善光寺
shigururu ya ushi ni hikarete zenkōji

zimska kiša –
na čelu sa kravom
u hram Zenko

春風や牛に引かれて善光寺
haru kaze ya ushi ni hikarete zenkōji

prolećni vetar –
krava pokazuje put
do hrama Zenko

Isinim ondašnjim čitaocima ne bi bila potrebna napomena da bi znali da je nekada davno krava vodila staru, grešnu ženu do slike Amida Bude, poznati bronzani kip sa čije obe strane su bili postavljeni kipovi bodisatve—duhovno moćna slika sveca koja se u Isino vreme izlagala uglavnom jednom godišnje (Mekalum, 169). U svim ovim varijantama pesnik odaje čast načelima čistog učenja budizma čiste zemlje, kojima je bio posvećen čitavog života. Prema Šinranu, osnivaču sekte čiste zemlje, prosvetljenje je dar koji nema veza sa proračunatim egom. Žena iz priče pravi prve korake ka prosvetljenju ne razmišljajući o tome—samo prosto time što ide za kravom: oličenjem Amidine moći da donese spas. I Isa u mašti prati kravu do Zenkođija (i prosvetljenja). I perceptivni čitaoci kojima je poznata pozadina priče će je pratiti. Godine 1815. on zamenjuje kravu leptirom.

此方が善光寺とや蝶のとぶ
kono kata ga zenkōji to ya chō no tobu

“Sledi me do hrama Zenko!”
leprša
leptir

Verska poruka ostaje ista: životinje mogu da pokažu ljudima put do Budine čiste zemlje Po mom mišljenju, najzanimljiviji haiku iz ovog niza je prvi primer, pesma iz 1822. u kojoj krava vodi baku do rascvalih trešanja. Isa ovde nagoveštava da je i sama Priroda hram, posebno ova scena divnih, krhkih cvetova trešnje koji očigledno ukazuju na Budino načelo prolaznosti. Aludiranjem na ranije pripovesti iz kulture zemlje, on prožima sve ove haikue snažnom duhovnom rezonancom.

Kada sam prevodio haikue za svoju digitalnu arhivu Isinih pesama, otkrio sam mnoštvo sličnih primera koji sjedinjuju sadašnje slike sa kulturnim memorijama, a pretpostavljam da je još mnogo više onih koje naprosto još nisam prepoznao. Isa ne pristupa trenucima Prirode polazeći od nule. Često ih posmatra i vrednuje s osvrtom na ranije priče, pesme i drame. Možda će njegov primer pomoći nekim današnjim pesnicima da oslobode maštu. Dopušteno nam je da u našim hakuima sjedinimo prošlost i sadašnjost, sećanje i opažanje. Isa bi podržao definiciju haikua koju je 2004. godine donelo HDA kao onu koja saopštava „suštinu doživljaja“ samo ako shvatimo da ovaj doživljaj ne pripada uvek samo pojedinom pesniku ovde i sada, već da može da se odnosi i na kolektivne memorije ranijih priča i književnih dela.

 

Napomena

1 Ovaj esej je prvobitno predstavljen u vidu referata na konferenciji Haikua Severne Amerike u Los Anđelesu, 17. avgusta 2013.

 

Citrana dela

Blyth, R. H. Haiku. Knjiga sa mekim koricama Tokyo: Hokuseido, 1949-1952; reprit. 1981-1982. 4 toma.

Bouwer, Izak and Angela Sumegi. Go to the Pine: Poetry in Japanese Style. Ottawa: Buschek Books, 2009.

Bowers, Faubion, urednik. The Classic Tradition of Haiku: An Anthology. Mineola, N.Y.: over Publications, 1996.

Cavallaro, Dani. The Fairy Tale and Anime: Traditional Themes, Images and Symbols at Play on Screen. Jefferson, North Carolina: McFarland & Company, 2011.

Davis, Jessica Milner, urednik. Understanding Humor in Japan. Detroit: Wayne State University Press, 2006.

Griffis, William Elliot. Japanese Fairy World: Stories from the Wonder-Lore of Japan. Schenectady, New York: James H. Barhyte, 1880.

Higginson, William J. with Penny Harter. The Haiku Handbook: How to Write, Share, and Teach Haiku. Tokyo/New York/London: Kodansha International, 1989.

Issa Kobayashi 小林一茶. Issa zenshū. Kobayashi Keiichirō, urednik. 9 tomova. Nagano: Shinano Mainichi Shimbunsha, 1976-79.

Lanoue, David G., trans. Issa, Cup-of-Tea Poems; Selected Haiku of Kobayashi Issa. Berkeley: Asian Humanities Press, 1991.

McCallum, Donald F. Zenkōji and Its Icon: A Study in Medieval Japanese Religious Art. Princeton: Princeton Univ. Press, 1994.

Murasaki Shikibu. The Tale of Genji. Tran. Edward G. Seidensticker. New York: Alfred A. Knopf, 1987.

“Zvanične definicije haikua i srodnih naziva”. Haiku Society of America. Pristupano 10. maja 2013. vebsajt.

Reider, Noriko T. Japanese Demon Lore, Oni from Ancient Times to the Present. Logan, Utah: Utah State University Press, 2010.

Saijo Takao. “Hana-arasoi (Spor oko ‘flower’-a i ‘cherry blossom’-a).” Hirota Kanshōkai. Pristupano 6. aprila 2013. Vebsajt.

Tao Qian. T’ao the Hermit, Sixty Poems by T’ao Chi’en(365-427). Prev. William Acker. London & New York: Thames and Hudson, 1952.

 

Prvi put objavljeno u Modern Haiku-u 44.3 (jesen 2013): 21-33. 

Prevedeno uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić