Čarls Trambul : Haiku dikcija: upotreba reči u haikuu

Бете Конрад: Основе хаиге

Anatolij Kudrjavicki: Haiku u Irskoj

Intervju Džejn Rajhold sa Kalom Rameš

Lin Ris: Prema organskoj formi: prelom stiha u haikuu slobodne forme

Lin Ris: haiku: poezija odsustva ili odsustvo poezije?

Majkl Dilan Velč: Haiku susedi: Haiku u Severnoj Americi danas

Stjuart S. Bejker: Traganje za Bašoima: Interpretativne zajednice i haiku na engleskom jeziku

Dejvid Dž. Lanu: Priče u pozadini haikua: kulturna memorija kod Ise

Obri Koks razgovara sa Majklom Dilan Velčom

 

God. 12, br. 20, leto 2015

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Majkl Dilan Velč (Michael Dylan Welch), SAD

 

Go-Shichi-Go:
Po čemu se razlikuju japanski i engleski slogovi

 

Prvi put objavljeno u A Hundred Gourds 4:3, jun 2015. Kasnije sam dodao pasus u kome sam pokazao kako Maksijan Berger opisuje građenje jednosložnih reči u francuskom jeziku, nekoliko rečenica u poslednjem pasusu, a načinio sam i nekoliko manjih izmena. Prvi put pisano u februaru i aprilu 2014.   

Glavna karakteristika haikua na japanskom je „go-shichi-go“, tj. ritmički obrazac 5,7,5. Ovaj obrazac se u japanskom haikuu opisuje kao onaj koji se sastoji od „slogova“. Zbog toga se pogrešno uči da se i haiku na engleskom pridržava slogovnog obrasca 5,7,5. Međutim, pogrešno je uverenje da haiku na engleskom jeziku treba da ima isti broj „slogova“ kao japanski ili čak da uopšte treba brojati slogove, jer se ono što Japanci broje prilično razlikuje od onoga što mi brojimo—sasvim prosto, 100 jena nije isto što i 100 dolara. Kao što ističe Haruo Širane u uvodu u knjigu Kođija Kavamotoa The Poetics of Japanese Verse („Poetika japanskog stiha“, Tokio: University of Tokyo Press, 2000), „pojam sloga je pogrešan način na koji se opisuju stvarne metričke jedinice u japanskoj poeziji“ (str. viii). Zbog razlike u slogovima u japanskom i engleskom jeziku i zbog drugih razlika između ovih jezika, brojanje 5,7,5 slogova je urbani mit kada je u pitanju haiku na engleskom. Podsticanje ovog mita nanosi štetu ciljevima kao što su sezonska reč, sekuća reč i objektivna čulna slika, koji su, u suštini, važniji na svim jezicima od prostog brojanja slogova, a o kojima se skoro nikada ne uči.
        Osnovna razlika između slogova u engleskom i japanskom je što su svi slogovi u japanskom jeziku kratki i što u engleskom mogu biti promenljivi. Uzmimo, na primer, ime „Jo“ (žensko ime, kod koga se muklo „e“ gubi u muškom imenu). Svi slogovi u japanskom su, u suštini, kao reč—vrlo kratki; pri izgovoru usta ostaju u potpuno istom položaju (bilo da se broje zbog haikua ili ne). Čak i kada je reč na japanskom višesložna, svi slogovi su veoma kratki. Dve uobičajene reči na engleskom koje su poput japanskih u ovom pogledu su „area“ i „radio“— kratke reči sa mnogo slogova (po 3). Ali, naravno, imamo duže slogove kod suglasničkih grupa, kao u „strengths“, što japanski nikada nema. Zapravo, kada Japanci pozajmljuju reči iz engleskog i drugih jezika, oni na njih dodaju slogove, kao što je slučaj kod izgovora reči „Christmas“ – „kurisumasu“— gde reč od dva sloga postaje reč od pet slogova.
        Razmotrimo sada sledeće građenje reči u kome početni glas „Jo“ dobija glasove koji se dodaju u engleskom, a ipak reč i dalje ima samo jedan slog:

                Jo
                joy
                joys (zvučno „s“)
                Joyce (bezvučno „s“)
                joist
                joists

Za razliku od reči „Jo“, obratite pažnju kako se usta pomeraju kada izgovarate „joy“. Kada polako izgovarate ovu reč, možete primetiti kako vam se usta pomeraju od „o“ kod reči „Joe“ na dugo „e“, završni glas reči „joy“. Reč izgovarate tako što napućite usne kao kod poljupca, a zatim ih raširite kao kada se smejete da biste dobili glas „oy“. Glas se kreće od „oh“ do „ee“ kod izgovora reči „joy“, a ipak se ovo još uvek smatra samo jednim slogom (isto tako, reč „fire“ ima samo jedan slog, iako se usta mogu kretati od „fie“ do „er“ kada je izgovarate, a i reč „hour“ ima samo jedan slog, iako se usta mogu pomerati od „ow“ do „er“— a ove reči zaista sadrže samo jedan slog, bez obzira što se smatra suprotno, tj. da iz istog razloga reč „joy“ ima jedan slog).
        Zatim, kada dodate „s“ da biste dobili „joys“, dodajete još jedan glas ovoj reči, tj. zvučno „s“ (zapravo glas „z“). A ipak reč sadrži samo jedan slog. Isto je i kada dodate bezvučno „s“ da biste dobili ime „Joyce“. Ali se engleski ovde ne zaustavlja. Možete da dodate glas „t“ na kraju reči „Joyce“ da dobijete „joist“. A reč i dalje ima jedan slog.
        Već smo se mnogo udaljili od jedinog položaja usta kojim se tvori praktično svaki pojedinačan japanski slog, a ipak još toga možemo učiniti u engleskom. Možemo dodati „s“ na kraju reči da bismo dobili „joists“— a opet reč i dalje ima samo jedan slog. Bilo bi previše ako bismo dodali i prisvojni oblik ovoj imenici u množini, ali bismo ipak mogli čak i da napišemo „joists’s“. Ova upotreba nije standardna, ali neki ljudi mogu tako postupati sa prisvojim oblikom imenica u množini. Na ovaj način, dodavanje još jednog slova (ako ne još jednog glasa) u krajnjem slučaju pokazuje kako slogovi u engleskom mogu biti elastični u poređenju sa japanskim. Da li se još uvek radi samo o jednom slogu može biti diskutabilno, ali verujem da bi se lingvistika složila da je u pitanju samo jedan slog.
        U imejlu koji mi je 27. aprila 2015. poslao Maksijan Berger govori se o sledećem građenju reči u francuskom jeziku, slično mom od „jo“-a to „joists“ u engleskom (značenje na engleskom je dato posle svake reči, kao i njen izgovor a da, ovde poslednja reč još uvek ima jedan slog):

                à (to, izgovor /a/)
                oie (goose, izgovor /wa/)
                quoi (what, /kwa/)
                croix (cross, /krwa/)
                croire (believe, /krwar/)
                croître (grow, /krwatr/)

Siguran sam da se slična građenja reči mogu naći i u drugim jezicima, što ukazuje na to da se japanski ritam 5,7,5 ne može ni na njih primeniti.
        Građenje reči u engleskom jeziku pokazuje kako su u ovom jeziku slogovi promenljivi, tako da su hakui koji sadrže 17 slogova ne samo duži kada je u pitanju glas, već i mogu da daju mnogo više informacija od haikua na japanskom. Kao što Patriša Donegan navodi u Haiku: Asian Arts & Crafts for Creative Kids („Haiku: azijske umetnosti i zanatske veštine za kreativnu decu“; Boston: Tuttle, 2003): „U japanskom 17 slogova gradi oko šest reči, a u engleskom obično oko 12 i više… Dakle, u engleskom 17 slogova bi, u većini slučajeva, bilo previše za haiku“ (9). Kao što je rekao Geri Snajder u razgovoru koji je vodio sa Udom Venzelom 2007. godine: „Mislim da brojanje 5,7,5 slogova nije ni neophodno ni poželjno. Prikazati prirodan svet i godišnje doba znači prikazati ono što jeste“. Radi se o tome da se korišćenjem 5,7,5 slogova u engleskom japanska forma pre krši nego što se čuva, čak i ako se ne uzme u obzir da puko brojanje slogova redovno zasenjuje ili čak i potpuno zabašuruje druge ciljeve haiku poezije. Zbog ovoga se velika većina pesnika koji pišu književni haiku na engleskom ne pridržava obrasca 5,7,5, već istražuje brojne alternative a, između ostalih, sledeće:

  1. Kratak kao uzdah (bilo da je u pitanju monostih, trostih ili druge varijante).
  2. Kratak-dug-kratak (obično u tri stiha).
  3. Drugi simetrični slogovni obrasci (kraći od 5,7,5).
  4. Obrazac od 2-3-2 takta (računajući naglašene slogove).
  5. Organska forma (ne treba je brkati sa „slobodnom“ formom).

U praksi su ovi alternativni pristupi mnogo bliži tradicionalnoj formi haikua na japanskom nego što je to 5,7,5, a sprovede se u sprezi sa ostalim bitnim ciljevima. Još uvek se mogu pisati uspešni haikui sa 5,7,5 slogova na engleskom, pod uslovom da se pogode oni drugi ciljevi, ali ako se tako čini, svaka takva pesma i dalje je znatno duža od tradicionalnog haikua na japanskom. Većina ovih alternativa inače pretpostavlja trostihovnu formu haikua na engleskom, a čak je i to zapadna adaptacija, jer se haiku na japanskom ispisuje u jednoj vertikalnoj koloni.
        Ne treba smetnuti s uma da ni pristup „kratak-dug-kratak“ kod haikua na engleskom nije tako jednostavan kao što se možda čini. Uporedite ove besmislene pesme:

                through stressed strengths                      audio gaga
                radio ion                                                          stretched through stressed wrench
                screeched borscht twelfths                      pitiful solo

(kroz naglašene prednosti / radio jon / vrisnuše boršč dvanaestine)

(audio gaga / rastegnut kroz napregnuti ključ / jadni solo)

Prva je kratak-dug-kratak po pitanju slogova, ali je vizuelno dug-kratak-dug. Kod druge je suprotan slučaj. Po broju slogova je dug-kratak-dug—ali je vizuelno kratak-dug-kratak. Dakle, čak i naizgled jednostavan cilj pisanja po obrascu „kratak-dug-kratak“ (koji je deo „ritma“ haikua na japanskom) može biti problematičan na engleskom. Ovo je jedan od razloga što u svojim haikuima težim organskoj formi, dopuštajući da sadržaj, zvuci i poetsko dejstvo usmeravaju formu—formu koja, u stvari, mora da se ponovo otkrije kod svake nove pesme. I kod haikua, forma se drži cilja.

        Ono što je još potrebno znati je da mi samoglasnike i suglasnike koristimo znatno drugačije od Japanaca, kao što se može videti kada se poredi engleski sa romađijem, a ne sa kandžijem, hiraganom i katakanom, pismima koja se koriste u japanskom jeziku. Više informacija o ovome možete naći ovde “The differences between English and Japanese.” U engleskom ima reči kao što su „catchphrase“ sa šest suglasnika zaredom ili „queueing“ sa pet samoglasnika zaredom, što kod japanskog nikada nije ni blizu slučaj. U japanskom se svaki suglasnik izgovara sa vokalom, sem kada se slovo „n“ javi na kraju reči, u kom slučaju se to slovo računa kao poseban glas (što nikada nije slučaj u engleskom). Na primer, u japanskom bi se reč „sign“ brojala kao da ima tri glasa (sigh-ya-n), iako je to samo jedan slog u engleskom (ovaj primer je uzet iz knjige Kođija Kavamotoa The Poetics of Japanese Verse / „Poetika japanskog stiha“, Tokio: University of Tokyo Press, 2000). I „scarf“ ima jedan slog u engleskom, ali se računa kao četiri glasa u japanskom (su-ka-a-fu) (ovaj primer je iz knjige Abigeil Fridmen, The Haiku Apprentice /„Haiku učenik“, Berkeley, California: Stone Bridge Press, 2006). Isto tako, „haiku“ sadrži dva sloga na engleskom, ali se broji kao tri glasa na japanskom (ha-i-ku)—činjenica na koju je Harold Dž. Henderson ukazao još 1934. u svojoj knjizi o haikuu, A Bamboo Broom („Metla od bambusa“, New York: Houghton Mifflin).
        Dok se glasovi koji se broje u japanskom izračunavaju nezavisno od njihove ortografije (bilo kod japanskih karaktera ili latiničnih romađija), pravopis engleskog jezika je veoma komplikovan, tako da čak ni izvorni govornik ne razume slogove, tako da misli da reč kao što je „stacked“ sadrži dva sloga, a u suštini ima samo jedan, iako može da izgleda da ima dva (videti moj esej “What Is a Syllable”). Kao što je već rečeno, zbog nerazumevanja neki smatraju da reči kao što su „hour“ i „fire“ mogu imati po dva sloga, a to nije slučaj—što se lako može potvrditi ako se u rečnicima potraži uzdignuta tačka između slogova.
        Postoji još mnogo razloga zbog čega je 5,7,5 urbani mit kada je u pitanju haiku na engleskom. Na primer, japanske reči skoro uvek imaju više slogova po reči od njihovih parnjaka na engleskom (uporedite „hototogisu“ sa „cuckoo“), tako da na taj način haiku na japanskom istroši svoje slogove mnogo brže uz manji sadržaj i informacije nego što je to moguće ako pišete 5,7,5 slogova na engleskom. Shodno tome, haiku na engleskom sa čak 17 slogova često Japancima zvuči kao dugačak i razvučen (zapravo, ponekad se mora potpuno skratiti jedan od tri stiha haikua sa 17 slogova na engleskom da bi se njegov sadržaj uklopio u go-shichi-go kada se prevodi na japanski). Za ironiju, često sami Japanci nesvesno promovišu 5,7,5 slogova za haiku na engleskom zbog ishitrenih ili pogrešnih uverenja ili zato što ne shvataju lingvističke razlike između dva jezika.
        Japanski haiku pesnici ne govore o „pisanju“ već o „komponovanju“ haikua. Ova razlika ukazuje na značaj ritma i muzike u haikuu kao kratkoj lirskoj pesmi. Ritam go-shichi-go je veoma važan u japanskom haikuu, pa im je lako da pretpostave da bi trebalo da bude isto tako važan u drugim jezicima. Međutim, slogovi se sasvim drugačije koriste u svakom jeziku. Ono što se broji nije isto u engleskom i japanskom. Ritam go-shichi-go prosto ne može automatski da se primeni na engleski—da ponovim, 100 jena nije što i 100 dolara. Taj ritam nije svojstven engleskom jeziku, bar ne kada su slogovi u pitanju, pa su oni koji pišu na engleskom dužni da drugačije vode računa o ritmu i zvuku.
        Nadam se da su ovi razlozi dovoljan dokaz pesnicima—i nastavnicima—da više ne treba da teže korišćenju 5,7,5 slogova kao cilju haikua na engleskom. Ova trivijalizacija haikua već decenijama u popularnoj kulturi stvara uverenje da je sve što sadrži 5,7,5 slogova „haiku“, što obično dovodi do pisanja vickastih i drugih pseudo-haikua od kojih mejnstrim izdavači zarađuju namećući ovo ukorenjeno pogrešno shvatanje lakovernoj javnosti—javnosti koju su zaveli nastavnici i pogrešna uputstva za sprovođenje nastavnog plana i programa. Ali je za haiku na engleskom 5,7,5 urbani mit, na štetu važnijih ciljeva. A ako ovi razlozi nisu bili dovoljni, onda da napomenemo da se čak ni kod pisanja japanskog haikua svi ne pridržavaju striktno obrasca 5,7,5. Znatan broj haikua japanskih majstora odstupa od njega, a i znatan broj novijih haiku majstora, pesnika kao što su Santoka, Hosai i Seisensui (među mnogim drugima) uopšte ne obraća pažnju na ovaj obrazac. Ako se većina japanskih haiku pesnika pridržava go-shichi-go-a, ako neki od vodećih pesnika obraćaju malo pažnje ili uopšte ne obraćaju pažnju na 5,7,5, iako imaju valjan razlog da se pridržavaju tog obrasca, zašto bi se haiku pesnici koji pišu na engleskom pridržavali tog neprikladnog obrasca zasnovanog na pogrešnom shvatanju? Sasvim prosto, i za sva vremena, urbani mit 5,7,5 treba da se eliminiše kada je u pitanju haiku na engleskom.

 

Prevedeno (vebsajt "Graceguts") uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić