Čarls Trambul : Haiku dikcija: upotreba reči u haikuu

Бете Конрад: Основе хаиге

Anatolij Kudrjavicki: Haiku u Irskoj

Lin Ris: Prema organskoj formi: prelom stiha u haikuu slobodne forme

Lin Ris: haiku: poezija odsustva ili odsustvo poezije?

Majkl Dilan Velč: Haiku susedi: Haiku u Severnoj Americi danas

Majkl Dilan Velč: Go-Shichi-Go: Po čemu se razlikuju japanski i engleski slogovi

Stjuart S. Bejker: Traganje za Bašoima: Interpretativne zajednice i haiku na engleskom jeziku

Dejvid Dž. Lanu: Priče u pozadini haikua: kulturna memorija kod Ise

Obri Koks razgovara sa Majklom Dilan Velčom

 

God. 12, br. 20, leto 2015

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Intervju Džejn Rajhold (Jane Reichold) sa Kalom Rameš ( Kala Ramesh)

 

JR:  Kala, zahvaljujem ti što si pristala na ovaj razgovor. Toliko je toga što ne razumemo ili ne znamo o poeziji i haiku poeziji u Indiji, pa se nadam da mi nećeš zameriti ako moja pitanja izgledaju previše elementarna. Za početak, možeš li nam ukratko opisati haiku scenu u Indiji? Koja vrsta poezije je najpopularnija?

KR: Džejn, želim da ti zahvalim na pozivu da razgovaramo. Osećam se veoma počastvovanom. Od vremena kada sam se upoznala sa haikuom, strastveni sam ljubitelj tvojih dela. Poslednjih nekoliko godina smo u direktnom kontaktu, što ovaj razgovor čini još posebnijim.

Poezija se u Indiji piše već nekoliko hiljada godina, počev od Veda. Naziv prvog poznatog teksta potiče od reči „rik“, što znači stih. Prepun je izuzetnih pesama.

The sun, the eye of the universe, is divinely placed.
It rises with bright sunshine,
May we live to see it
for a hundred autumns

                                                           [Rig Veda. 7.66.16]

Iz Svetih Veda
Pr. Pandit Satjakam Vidjalankar

Sunce, oko svemira, na božanstvenom mestu.
Rađa se prosipajući jarke zrake,
Da doživimo da ga gledamo
stotinu jeseni.

Prva indijska epska pesma Ramajana, napisana na sanskritskom, primer je uzorne poezije, za kojom je sledila snažna i dugotrajna pesnička tradicija. Prva knjiga ikada napisana o pesničkom metru je verovatno kompleksna Čhandra Šastra, takođe na sanskritskom, koja se bavila pitanjem sedam metričkih jedinica Veda.

Za sangamsku književnost u Tamilu sam prvi put čula od majke, koja ju je izučavala u školi i često pominjala. Pesme koje su prenošene usmenim putem su prvi put zapisane između 150. godine pre nove ere i 300. godine nove ere. Kao haiku, i sangamska poezije je poezija o prirodi. U tim pesmama je opisano preko sto vrsta drveća. Međutim, elementi prirode se prepliću sa temama ljubavi, prijateljstva, patnje, zanosa, dobrote, okrutnosti, rata, junaštva, slave i milosrđa.

Negde u 7. veku otpočeo je bhaktski pokret u Tamilnadu, koji je ubrzo privukao pažnju čitave zemlje. Jedan od meni omiljenih bhaktskih pesnika je Kabir:

Drop falling in the ocean —
everyone knows.
Ocean absorbed in the drop —
a rare one knows

Iz Bijaka

Pr. Linda Hes i Sukhdev Sing

Kap pada u okean –
to svi znaju.
Okean upijen u kapi –
to samo retki znaju.

U Indiji se danas poezija piše na većini od 22 zvaničnih jezika, kao i na mnogim lokalnim maternjim jezicima. Postoje brojne osobene indijske pesničke forme, kao što je gazal, koji je uglavnom popularan na severu. Srednjovekovna forma, tirukural, pisana na tamilskom, ponekad je čak i kraća od haikua. 

U Indiji je poezija počela da se piše na engleskom jeziku uglavnom u 20. veku. Većina prvih pesnika koji su pisali na engleskom, kao što je Tagore, pisali su uporedo na maternjim jezicima i na engleskom. U novije vreme slobodan stih na engleskom—najpopularnija poetska forma koja se piše širom sveta—podstakli su pesnici poput Nisima Ezekiala, a danas mnogi indijski pesnici pišu i objavljuju na engleskom.

Broj časopisa i novina koje objavljuju poeziju stalno opada, ali je pesnička scena u procvatu sa porastom broja festivala književnosti i umetnosti u Indiji. 

JR: Kako se pesnici koji se bave popularnom poezijom odnose prema onima koji pišu japanske pesničke žanrove? Da li su neki uvrstili ove žanrove u svoj delokrug rada?

KR: Nažalost, ne mnogo njih. Čak i poznati pesnici znaju tek toliko da se haiku sastoji od 5,7,5 slogova, ili govore o „haikus“ pesmama ili se drže podalje od haiku poezije. Pre dve godine me je organizator jednog vrsnog pesničkog skupa obavestio da, pošto haiku neće ceniti drugi [važniji mejnstrim pesnici], nije poželjno da čitam svoje haikue, tanke ili haibune. Nadam se da će se ovo uskoro promeniti, a nekolicina majnstrim pesnika pokazuje živo interesovanje za japanske žanrove i smatra da mnogo toga mogu da nauče iz haiku estetike.  

JR: Možeš li nešto reći o istoriji haikua u Indiji?  

KR: Haiku poeziju su pre jednog veka otkrili i preneli u Indiju Rabindranat Tagore [bengalski pesnik i dobitnik Nobelove nagrade] i Subramania Bharatijar [tamilski pesnik]. Na našoj haiku sceni se nedavno pojavio Satja Bhushan Verma, profesor emeritus sa Univerziteta „Džavaharlal Nehru“, koji je 2012. godine dobio međunarodnu nagradu za haiku „Masaoka Šiki“. Iznos od milion jena, koliko je iznosila nagrada, delio je sa američkim pesnikom Kor van den Hovelom.  

Pesnici koji pišu na svim manjinskim jezicima, kao što su asamski, bengalski, gudžarati, hindski, kanada, marathi, malajalam, pandžapski, telugu i tamilski, dobro su upoznati sa haiku pesmama prevedenim sa japanskog, ali manje sa onima koji se piše na engleskom. Međutim, mnogi razvijaju dobar osećaj za haiku. Godine 2013. sam zamoljena da napišem tekst o haikuu na indijskim jezicima za 52. broj Muse India, renomirano digitalno izdanje časopisa za indijsku poeziju. Pomogli su mi haiku prijatelji koji su pokrili haiku na sledećim jezicima: tamilskom, hindskom, pandžapskom, malajalamiju, telugu, marathiju i bengalskom. Članak je naišao na veoma dobar prijem.
Kala Ramesh:
Introduction;  http://www.museindia.com/viewarticle.asp?myr=2013&issid=52&id=4980

JR: Kako si ti otkrila japansku poeziju?

KR: Pukim slučajem. Još oktobra 2004. godine sam počela da pišem kratke članke i eseje o indijskoj muzici. Pre toga sve čega se sećam da sam pisala su bili školski sastavi i rasprave za moje dvoje dece. Ništa više! Brat mi je još 1998. godine, kada smo vodili ozbiljne razgovore o hinduskoj filozofiji, pomenuo da postoji neka vrsta poezije zvana ‘haiku’, ali je to pored mene samo prohujalo.

Ponovo sam slučajno naišla na haiku na vebsajtu za indijsku poeziju—boloji.com—14. januara 2005. Preuzela sam pet lekcija o haikuu i počela da pišem. Kako sam se tada bavila ozbiljnom klasičnom muzikom [kao vokalista], pokušala sam da pišem haikue koji su se zasnivali na muzici i bili bez ikakve veze sa prirodom. Blaženo nesvesna suptilnih nijansi haikua, nakon nedelju dana sam počela da dostavljam svoje radove časopisima. Svako odbijanje me je navelo da posmatram moje pesme očima urednika i smatram da mi je to mnogo pomoglo. 

JR: Kao modernoj Induskinji, šta smatraš da je posebno u haiku književnosti?

KR: Proizvod sam indijskog društva nakon što je Indija stekla nezavisnost. Tokom 150 godina britanske vladavine, Indijci su izgubili mnogo od svog indijskog ponosa. Duboko poštovanje prema belcima i nepoštovanje svega što je bilo indijsko bilo je evidentno do vremena kada sam bila tinejdžerka. Ajurveda [medicina], vedski mitovi, filozofija Advaja, jezici, književnost, joga i borilačke veštine, kao što je kalaripajatu, sve je to bilo potisnuto u drugi plan. Izučavali smo engleski jezik i zapadnu filozofiju, što je promenilo naš način razmišljanja. Ali, na sreću, većina naših umetničkih oblika nadživela je zapadne uticaje. Klasičan indijski ples sa njegovom abhinajom [govor lica i tela] i klasična indijska muzika sa njenom specifičnom formom rage i briljantnim promenama ritma su svi preživeli i do danas se izvode na celoj teritoriji Indije. 

Odrasla sam u porodici u kojoj je negovana kultura, a roditelji su mi bili zainteresovani za umetnost. Moja majka još uvek piše poeziju i peva svoje pesme. Čitavog života proučavam klasičnu indijsku muziku. Kako sam preko muzike veoma dobro upoznata sa indijskom umetnošću, mislim da sam prenele njenu estetiku u svoje haiku pesme, mada to možda drugi ne uviđaju. Smatram da razumem tišine ugrađene u umetničke oblike, odnos između umetnika i slušaoca, japansku estetiku ma do izvesne mere i odnos između mog unutrašnjeg i spoljašnjeg bića – ako tako mogu da kažem. Prijatelji mi govore da se skriveni ritam nalazi u mojim delima a ja tako želim da im verujem.

JR: Koju od japanskih formi najviše voliš sa pišeš? Možeš li nam dati neke primere svojih radova sa komentarima ili mišljenjem koje imaš o njima? 

KR: Džejn, dobro si formulisala pitanje! Da si me pitala koja je moja najbolja  haiku pesma, tanka ili haibun, odgovorila bih ti da tek treba da je/ga napišem! Ali si ti taktično rekla „dati primere svojih radova“. Tačno je, pišem haikue, senrjue, tanke, haibune i renkue.

receding wave…
crab holes breathe
the milky way

talas se povlači …
rupe kraba udišu
mlečni put

Ovaj haiku je zasnovan na sećanju iz detinjstva. Odrasla sam u Čenaju na obalama Bengalskog zaliva. Otac bi nas svakog četvrtka vodio na plažu. Nisam imala ni šest godina kada sam se saginjala, pokušavajući da čujem zvuk usisavanja koji je dolazio iz rupa kraba kad god bi se talasi povlačili. Srećna sam što je ovaj haiku dobio počasno priznanje na 13. konkursu Mainiči iz 2009. godine.

autumn dusk . . . 
without any fuss the end
of a yellow leaf

jesenji suton…
bez imalo buke kraj
žutog lista

Ovaj haiku je objavljen u aprilu 2012. u Prune Juice, časopisu za senrju i kjoku. Urednik Lijam Vilkinson je rekao da je moj haiku divan i da nije mogao da odoli a da ga ne objavi! Ova pesma se zasniva na sećanju i podstaknuta je predavanjem poznatog filozofa Džidu Krišnamurtija, koji je govorio o buci koju ljudi prave pred smrti. Rekao je pogledajte samo lišće.

Kada sam bila jedan od urednika Take Five: The Best Contemporary Tanka  2008/2009/2010, morali smo da pročitamo i glasamo za preko 19.000 tanki koje smo pregledali svake godine. Nesporno je da sam pročitala mnogo tanki. Nekako nisam mnogo brinula da se u tanki mora stalno dovoditi u vezu priroda sa ljudskom prirodom. Možda se to i prečesto čini. A ipak, evo jedne takve moje tanke, objavljene u American Tanka u junu 2012:

an evening 
of tangled thoughts . . .
through branches
even this rugged moon
looks tattered at the edges

veče
zamršenih misli …
kroz grane
čak i ovaj neravni mesec
izgleda pohaban na rubovima

Još jedna moja tanka:

the red dot 
on my forehead
binds me
          to a man
who's in his own orbit

crvena tačka
na mom čelu
veže me
za čoveka
koji je u svojoj orbiti

Napisana je 2007. i objavljena u Simply Haiku-u. Ta crvena tačka, koja se naziva bindi, nalazi se na čelu udatih hinduskih žena. Ovaj običaj se polako gubi kod mlađe generacije, koja je uglavnom nosi farmerke—„crvena tačka“ se ne uklapa u njihov način oblačenja!

Kjoka:

walking the other side 
             of rush hour traffic
I feel smug
as line after line speeds up
to become a tanka

idući drugom stranom
od saobraćajnog špica
osećam se samozadovoljno
dok stih za stihom žuri
da postane tanka

Prune Juice, časopis za senrju i kjoku, april 2012.

Saturday night dinner 
the guests all-consumed
with their own stories

subotnja večera
gosti potpuno obuzeti
vlastitim pričama

Sećam se ove [objavljene u proleće 2008] a i mnogih drugih koje je Alan Picareli odabrao za objavljivanje u Simply Haiku-u kada je bio urednik za senrju. Volela sam da čitam njegove komentare svakog senrjua, komentare u vezi s muzikom, a dopadalo mi se kako je izlaganje završavao sanskritskom mantrom. Sada sam i sama urednik nekoliko časopisa, ali nemam vremena da ovo isto činim za svaku pesmu koju prihvatim, mada bih volela. Zbog toga je obaveštenje o prihvatanju tako posebno.

Ljuljaška 

Bilo da pada kiša, da je vreme sunčano ili oblačno, deda skoro nikad nije propuštao da ode u šetnju. Svakog jutra, čim bi stari sat u kuhinji otkucao sedam sati, vezivao bi pertle na cipelama, a zatim, šepureći se, silazio niz stepenice i upućivao se prema parku. Za mene je deda uvek bio deda, uvek star.

Poslednja tri meseca je prikovan za postelju. Kada uđem u njegovu sobu, podiže pogled i namiguje. Ovaj čovek nikada nije znao da namiguje ‘kako treba’ ma kako se trudili da ga naučimo. A sada, na moje detinje zadovoljstvo, namiguje obema očima, a osmeh mu se razliva borama na licu…

ljuljaška: nebo
hiljadu snova
vuče me k sebi

Ovaj haibun, objavljen u A Hundred Gourds  2:3, juna 2013, ne govori o mom dedi, nego o svekru moje sestre. Čak ni ja ne umem da namigujem, a to je razlog što je njegovo namigivanje, treptanje obema očima, bilo još posebnije. Možda ću i ja to jednom naučiti i pokazivati svojim unucima!

JR. Poznato mi je da si više nego iko aktivna u prenošenju znanja o haikuu drugima, ali da li bi mogla da nam navedeš sve svoje aktivnosti i objasniš kako se one odvijaju?

KR:  Kažu da ako volimo ono što radimo, onda nam to nije teško. Takav je slučaj i sa mnom. Poslednje dve-tri godine vodila sam blizu 86 radionica u školama, na fakultetima i javnim mestima, kao i na književnim festivalima, kao što su Hajderabadski književni festival, Prakritski pesnički festival u Čenaju, Dečji festival „Bookaroo“ u Delhiju, Kašmiru i Puni, Festival kreativnog pisanja u Mumbaju i Međunarodni književni festival u Puni.

Poslednjih dana me obuzima strast prema oslikavanju haikua na gradskim zidinama. Snimila sam film koji je 2015. prikazan na konferenciji Severne Amerike i na zimskom okupljanju Haiku društva Britanije u novembru 2015. Taj film se može pogledati ovde (HaikuWall INDIA): http://www.haikuchronicles.com/podcasts/e31-haikuwall-india
Kada sam nedavno putovala u SAD i Veliku Britaniju, vodila sam tri haiku radionice: u Tenesiju, Ostinu i biblioteci za decu „Hornsi“ u Londonu.

Osim toga, Katha, nevladina organizacija posvećena obrazovanju dece, pridružila se Glavnom upravnom odboru za srednjoškolsko obrazovanje u cilju promovisanja kreativnog pisanja u školama širom zemlje. Drago mi je što je haiku jedan od ponuđenih predmeta. Sprovela sam dvodnevnu intenzivnu haiku radionicu na njihovom regionalnom sastanku u Čenaju i Delhiju, kao i trodnevnu intenzivnu haiku radionicu u Delhiju 2013. i 2014. godine.

Ono što veoma ohrabruje je što se haiku i njemu srodne forme izučavaju kao izborni predmet na renomiranom Simbiotskom fakultetu slobodnih umetnosti u Puni. Godine 2013. me je ovaj fakultet pozvao da učestvujem u njihovom „programu plivajućih kamatnih stopa na kredite“— 60-časovni modul za studente menadžmenta pri Simbiotskom centru za studije menadžmenta. Data mi je potpuna sloboda osmišljavanja mog 60-časovnog kursa, a pošto pišem haiku, senrju, tanku, haibun i renku, bilo mi je lako da sve te žanrove uključim u nastavni plan. Moja predavanja održana apsolventima ukupno su trajala preko 270 sati. Studenti izuzetno napreduju, ali, naravno, da li će biti poznati kao haiku ili tanka pesnici zavisi od njihove posvećenosti i upornosti. Ginko šetnja je naišla na izuzetan prijem kod svih studenata, a brda kojima je okružena Puna pružila su im nezaboravno iskustvo.

Tokom „Haiku Utsav“-a u Puni u februaru 2013, koji sam ja organizovala, osnovali smo grupu „IN haiku“. „IN“ predstavlja Indiju, a i ukazuje na bivanje „na haiku putu“. Bhavani Rameš je predložio ovo ime, koje je jednoglasno prihvaćeno. Nakon dva dana smo pokrenuli grupu na fejsbuku istog imena i imamo oko 150 članova, od kojih njih 40-50 aktivno učestvuje u diskusijama. Sigurno je da ćemo imati prilike da vidimo radove još većeg broja haiku pesnika u časopisima!

Od 2008. sam i urednik za kratke stihovne forme za Muse India. Nakon što sam vodila Osmi svetski haiku festival u Bangaloru u februaru 2008, Susumu Takiguči je ponovo pokrenuo World Haiku Review i od tada sam zamenik glavnog i odgovornog urednika.

Don Bard me je izabrao za urednika za moderni haiku časopisa Under the Basho i Living Haiku Anthology. An’ya me je pozvala da budem urednik „Kutka za mlade“ u cattails-u a već je objavljen veliki broj izdanja u kojima je predstavljen dečji haiku. Lorin Ford me je pozvala da budem „gost urednik“ za renku u martovskom broju 2016. godine časopisa A Hundred Gourds. Uskoro će biti objavljen! Na dno ove liste je potisnut moj vlastiti rad na pisanju i slanju priloga!

Ne žalim se—volim svaki trenutak svog života. Upravo sam dobila poziv od Centra za umetnost „Sunaparanta“ da učestvujem u kolaborativnom predavanju na kome će se istraživati načini na koje izgovorena reč inspiriše vizuelne slike. Planirano je za kraj aprila i  tome se radujem. Priključiću se Lizi Kemp (iz ruralnog dela Škotske) u ovoj jednodnevnoj radionici u oživljavanju magije reči kroz slike i boje.

Dvadeset sedmog februara 2016. vodiću kratku haiku radionicu za starija lica u Puni gde živim. Kao deci, i starijim osobama je potrebno nešto čime bi popunili vreme, a šta je bolje od haikua i senrjua. Nadam se da ću bar nekoliko njih podstaći sa se bave haikuom!

JR: Nailaziš li na predrasude ili prepreke kod drugih pesnika? Ili smatraš da je lako objaviti haiku u drugim glasilima za poeziju?

KR: Haiku se udobno smestio u krilu male haiku zajednice koja se stalno uvećava. Teško je naći pristojnog izdavača koji bi bio zainteresovan za haiku. 99% knjiga haiku poezije koje se objavljuju u Indiji su samoizdate. Izdavač koji je odlučio da skrene sa ovog kursa i podstakne objavljivanje haikua i srodnih žanrova je Katha, veoma cenjena nevladina organizacija iz Delhija ( www.katha.org ). Katha je izdala moju knjigu Haiku za decu, koju je divno ilustrovao Surabhi Sing, za koju si ti dala odličan prikaz. Prva knjiga haikua, haibuna, senrjua i tanki u izdanju Kathe izašla je kao digitalna, a sadrži haikue, senrjue, tanke i haibune 35 indijskih pesnika. Džohanes Mandžrekar i Vidur Džoti su mi se priključili kao kourednici ove knjige, koja je predstavljena u knjižarama Oksfordskog centra u Mumbaiju 21. septembra 2013.

Muse India (www.musei ndia.com) je digitalni časopis za poeziju koji promoviše haiku u Indiji. Organizuje Književni festival u Hiderabadu, na kome se ističe značaj haiku radionica. Mnogi časopisi na lokalnim maternjim jezicima takođe promovišu haiku na tim jezicima.

Međutim, ostali svet poezije u Indiji radije ne bi da ima posla sa haikuom. Nadam se da će se to uskoro promeniti sa učenicima i studentima koji se ozbiljno bave haiku poezijom.  

JR: Koliko je teško naći dobre prevode japanskih dela? Da li je lakše prevoditi sa engleskog na hindi (da li se tako zove jezik? Izvini što nisam dobro informisana) ili direktno sa japanskog?

KR:  Indija, poznata po svom jedinstvu u različitosti, nema jedan državni jezik. Zvanični jezici Republike Indije su hindi [koji govori 41% stanovnika] i zvanični jezik svake države—marati u Maharaštri, tamil u Tamil Nadu itd. Engleski se često koristi uporedo, a sa globalizacijom, postaje nezamenljiv. 

Koliko znam [a možda grešim jer se haiku sve više praktikuje na mnogim našim lokalnim maternjim jezicima], u Indiji nema pesnika koji prevode direktno sa japanskog na svoj maternji jezik, kako bi, naravno, trebalo da bude.  Dr Anđeli Dodar je prevela nekoliko knjiga na hindi, ali mislim da je koristila verzije na engleskom. A ni to nije lako. Moja sestra Gita Dharamadžan se bavi prevodilaštvom preko 25 godina i smatra da bi trebalo da težimo „transkreativnosti“.

JR: Možemo li ti mi ostali pomoći oko širenja dobrih vesti o haikuu?

KR: Džejn, hvala na ponudi. Podstičeš me godinama a znam da te jednako cene mnogi indijski pesnici koji se bave haikuom, tankom i haibunom, jer su često predstavljeni u Lynx-u. 

A Hundred Gourds  je nedavno objavio članak o haikuu u Indiji: (ahundredgourds.com/ahg23/feature01.html‎) a poslednje dve godine cattails objavljuje radove mojih učenika u „Kutku za mlade“. Haiku svet je veoma srdačan i predusretljiv.

Zahvalna sam mojim roditeljima što su mi dali tako sveobuhvatno, katoličko obrazovanje, ostajući i dalje duboko ukorenjeni u indijskim vrednostima. Hvala ti, Džejn, na ovom divnim pitanjima. Uživala sam u razmišljanju o njima i u formulisanju odgovora.  

 

Prevod: Saša Važić