Čarls Trambul : Haiku dikcija: upotreba reči u haikuu

Anatolij Kudrjavicki: Haiku u Irskoj

Intervju Džejn Rajhold sa Kalom Rameš

Lin Ris: Prema organskoj formi: prelom stiha u haikuu slobodne forme

Lin Ris: haiku: poezija odsustva ili odsustvo poezije?

Majkl Dilan Velč: Haiku susedi: Haiku u Severnoj Americi danas

Majkl Dilan Velč: Go-Shichi-Go: Po čemu se razlikuju japanski i engleski slogovi

Stjuart S. Bejker: Traganje za Bašoima: Interpretativne zajednice i haiku na engleskom jeziku

Dejvid Dž. Lanu: Priče u pozadini haikua: kulturna memorija kod Ise

Obri Koks razgovara sa Majklom Dilan Velčom

 

God. 12, br. 20, leto 2015

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Бете Конрад (Beate Conrad), Немачка

 

Основе хаиге

 

Увод

Хаига или хаикаи цртеж је специфичан стил јапанског сликарства, који је постао популаран и у западној култури као облик који је тесно повезан са хаикуом. Већ су раније у кинеској традиционалној уметности, из које потиче овај јапански уметнички облик, поезија и друга књижевна дела били пропраћени сликама. Срећемо их код текстова које су писали сами сликари или други аутори. Од 6. века надаље постепено се развијао известан књижевни стил заснован на академском начину сликања у дворским круговима, који је уносио поетски укус у сликарство, сједињујући тако три уметности: сликарство, калиграфију и поезију. Тако је сваки од ових уметничких облика, његово схватање и критика у суштини изграђен на истим преиначеним естетским стандардима, који вуку корене из филозофије таоизма, кoнфуцијанизма и будизма (из 7. века, који се у Јапану звао зен). Овај стил је касније пречистила кинеска школа „Вен Џен“, која се такође ослањала на дубока сагледавања (природе). Ова естетика се односи на сазнање и чулно опажање у времену и простору, основу сваке људске спознаје која се фокусира на сагледавање лепоте, њених законитости, односно пропорцијe предмета и њиховe односe, као и склад у природи и уметности.

Током Едо периода Јапанци су прихватили и неговали сликарски стил са књижевним укусом, који су називали nanga и bunjinga у значењу јужно или књижевно сликарство. Између осталих, посебно је Јоса Бусон, највећи јапански сликар и значајан песник, развио књижевну сензибилност хаиге у оквиру књижевног стила, користећи исту естетику из које потиче хаику поезија. То су естетски принципи који такође истичу брижљиви увид у однос између суштинских елемената композиције.

Јапанска хаига обједињује хаику, песму која се традиционално осликава четкицом и тушем, тј. калиграфијом, и једноставну слику у тушу на истом парчету папира. Као визуелно уметничко дело хаига је по форми, стилу и теми тесно повезана са хаикуом. Етимолошко значење речи hai је хумор, шала, радост, живот, правилно схваћен и обликован. Уз то, она указује да је нешто исправно или тачно у смислу општег доживљаја; ga значи цртеж или слика. Хаику изражава јасан увид преиначен у језик. Хаига супротставља увид изражен речима, који се такође графички представља, са визуелним доживљајем, сликом. Овај добро обликован цртеж не илуструје и не објашњава текст, већ придодаје нови аспект уметности калиграфије, тако омогућавајући да се песма и слика употпуне и уравнотеже једна са другом као нови уметнички облик, тј. хаига.

Sha-hai — фото-хаику и уметнички облик хаиге

Традиционална хаига се развијала под утицајем разних прилаза уметника сагласно њиховим способностима, талентима, а и у складу са њиховим главним фокусом на књижевност или у оквиру визуелних уметности. Са све већом популарношћу различитих медија и техника, данашња хаига није више само осликана (тушем) већ се израђује коришћењем великог броја техника1. Фотографија и дигиталне графике нуде нове могућности за експериментисање са овим уметничким обликом, чак и на мултимедијалном нивоу.

2. Неуобичајен фото-хаику

 

Фотографија и хаику: Романо Зераши, илустрација: Oмбрета Коради

Овај фото-хаику ствара свет и илузија и стварности. Поред простог визуелног одраза, слика отвара широку лепезу доживљаја на разним нивоима свести и свесности као у сновима и стварности и као у фикцији и стварности: на пример, у књижевности и митологији као легенда о краљу Артуру, виландијанска „Кула у ваздуху“ или „Летећи Холанђанин“. Она дочарава мноштво пејзажа (море, обала, копно), где се ова оптичка појава одиграва. Фотографија приказује природни пејзаж, обалу или пустињу, који нас, заједно са „laugh“ (смехом), могу подсетити на Лонгфелоуову песму „Дражесне илузије песме“. Истовремено она открива стварне пејзаже Месинског и Сицилијанског мореуза, који се сматрају другим седиштем Авалона.

До овога долази захваљујући избору речи прожетих моћним значењима, које динамично оснажују текст и слику омогућавајући да се продужи доживљај посматрача. Сходно томе, одзвањајући смех изражава основно осећање и комику, као и иронију неке озбиљне обмане. Овај богати сликовити начин изражавања се такође постиже понављањем графичких и текстуалних елемената, укључив и њене звуковне квалитете.

Етимолошко значење речи „мираж“ је гледати, посматрати, чудити се. Корен јој је у речима „огледало“ и „дивити се“. Мираж је стварна оптичка појава која ствара лажне слике на месту посматрача. Оно што ове слике дефинитивно представљају одређује људски ум у контексту ситуације. У овом фото-хаикуу се суштина доживљаја природе и човека добро одсликава и делује на много нивоа. Заправо, Зерашијев пример нам омогућава да се боље загледамо у ово „гледање и чуђење“ као структурални елемент стварања уметничке и поетске слике.

a. Снимци и тумачење

Скулптура на слици — приказана као уметност унутар уметности је још један занимљив прилаз фото-хаикуу — која приказује бедуина или витеза на камили, коњу или магарцу појачава утисак пустињског пејзажа, где се вода и стене сада претварају из миража у фатаморгану (чак и скулптура би могла бити илузија Моргане под велом или неког витеза као што је Артур), а посматрач може да се идентификује са њим, да замисли како јаше кроз пустињу, па чак и да повиче: „Нестала је а ја у чуду чекам /да се поново јави та визија“, како то сугерише Лонгфелоуова песма.

Имајући у виду снажне слике овог добро обликованог хаикуа, који се ослања на адекватне и чак симболичне слике саме природе, од самог аутора хаиге зависи колико би његова слика или фотографија могла да открије.

Да буде сасвим јасно: оно што ћу показати не значи да је горњи фото-хаику потребно мењати или подврћи радионици. Ствар је пре у томе да се подигне додатна свесност и схватање креативног процеса и његовог утицаја на перцепцију посматрача сходно принципима хаикаија. Што се тиче јапанске естетике, хаига оставља што је могуће већи простор за посматрача, односно његову имагинацију. Другим речима, важно је да посматрач евентуално замисли шта је приказано предметима, када му очи лутају по композицији, од хаикуа до њених других делова.

Најпре је уклоњена скулптура из претрпаног хоризонталног дела композиције како бисмо се потпуно концентрисали на пејзаж из природе. Сада очи посматрача лутају од веће стене — као највећи објекат, „домаћин“ композиције — до малих слова у горњем левом углу, па преко таласастих стихова хаикуа на небу, онда до мање стене, преко одраза стене у води на левој страни. Онда се очи даље крећу надоле и застају испред потписа аутора где бисмо по традицији очекивали печат аутора да избалансира композицију. Одатле очи опет крећу навише до таласастог стиха и враћају се великом троуглу од стена. Потом његов одраз започиње нови циклус посматрања „од миража до миража“. Са сваким новим покретом очију код посматрача се јавља нови осећај првог плана и позадине, простора и даљине, магловитог планинског гребена у позадини, водене површине у првом плану и хаикуа. Тако посматрач повезује своја открића са својим асоцијацијама и значењима текста, стално мењајући доживљај.

б. Празан простор и асиметрија

Код традиционалне хаиге медијум у коме се налазе сви предмети се изоставља или се пре на њега алудира делом самог предмета. Што се тиче фотографије, у основи је немогуће на овај начин укључити појам празног простора. Али композиција може бити мало отворенија ако се уклони хаику откуцан ситним словима, јер већ имамо овај динамичан таласасти текст који наговештава све облике кретања и стоји у супротности са чврстим предметима, одн. стенама. Само ова мала промена ће дати већи простор небу и омогућити да се плаветнило воде и неба стопе унутар и ван граница слике, стварајући тако сличну атмосферу као ону коју чини појам празног простора, или бар мање дефинисану.

Из оригинала: Романо Зераши, фотографија и хаику; Омбрета Коради, скулптура

На овај начин „мања количина информација“ омогућава да посматрачи посвете слици већу пажњу и подстиче њихову машту да тако попуне празнину. Чак ће и типографија хаикуа која се губи у ваздуху блеђењем или прекидањем речи „mir... [age]“ на крају другог стиха свакако допринети овој лакоћи. Дакле, ова мала „несавршеност“ је заправо реторичко средство за наглашавање, које подстиче машту посматрача тако да може да је сам употпуни. Ово, такође, додаје вишеструку дубину изван оног видљивог.

Други структурални елемент који омогућава да теку ови циклуси „посматрања и лутања“ је асиметрична поставка предмета у иначе избалансираној композицији. Појам асиметричне композиције делује као математичка једначина, као код 8=5+2+1, a не као код 8=8, који је њен симетрични еквивалент. Ова уметничка техника доводи до живе тензије између слике и текста за даље истраживање посматрача. Овде, на пример, она одржава десну страну слике са најважнијом стеном „домаћином“ у равнотежи са њеним другим, лакшим „гостима“ са леве стране и успоставља равнотежу „празног“ плавог простора горе лево и попуњеног простора у средини и доле десно.

Комбинација снимака претходно разноликих елемената на овај начин ствара смислену везу између слике/фотографије и песме. С друге стране, дубока поетска и инспиративна виђења оног најприроднијег и једноставног посебно држи укупну структуралну композицију на једном месту и дефинише „књижевни стил“ хаиге као уметности.

в. Лутање доживљај текста-слике

Уметност по себи преображава стварност у стварност посматрача. Али је разлика између овог општег утицаја уметности и уметничког облика са укусом књижевности, који се зове хаига, у уметничком концепту сугестије који омогућава процес „посматрања и лутања“. Сходно томе, текст и слика не само да изражавају, већ и дочаравају више него што се може видети голим оком. Овај несталан процес који се одвија између откривања и недоречености а постиже кроз веома сажето, па самим тим поједностављено сликовито излагање и текста и слике/фотографије воде дубљем нивоу, где се призор природно завршава увидом појединца. Ту се јавља нови уметнички облик. Баш ова поетска и снажна атмосфера лутања је оно што обједињује естетску суштину хаикаи стила.

Међутим, фотографија и иначе игра посебну улогу као западни проналазак. Тако је појам „фото-хаиге“2 уведен у Јапан где се назива sha-hai. Sha води порекло од речи shashin у значењу фотографија, а hai значи хаику.3 Карактеристике фото-хаикуа и хаиге су сасвим различите. Фотографија углавном даје информацију и ставља предмет у први план. Слика користи апстрактне облике, бар до извесне мере, и појам празног простора. То са фотографијом није случај. Она даје само веома детаљне информације и заокружена је сама по себи што отежава постављање текста, па је стога прилично тешко изнаћи равнотежу између текста и слике. То обично доводи до употребе веома ситног штампаног текста, натписа или широких оквира. Међутим, такви оквири су једино ефикасни ако проширују саму тему. Јер сваки елемент композиције мора да има специфичну, недокоративну функцију јер ће иначе скретати пажњу са њене суштине.

Поред тога, фотографија раздваја средства за представљање текста и слике, по традицији саставних делова истог медија и технике (потези четкице), као и истог сликарског стила. Код фото-хаикуа калиграфија се често своди на слова (типографију), занемарујући уметнички аспект текста. Док спонтано изражавање4 потеза четкице који се не могу кориговати, које се одражава кроз брзо ритмичко кретање потеза (у једном даху), доводи у склад целу композицију слике као целине, фото-хаику дели овај поступак на неколико мање спонтаних поступака који се изводе у различита времена. Са пикторијализмом5 (крајем 19. века) нови медијум фотографије се уздиже од механичког процеса до уметничког облика. Он је имао своје властите погледе на начин приказивања специфичних сцена налик сликама. Што се тиче фото-хаикуа, он можда неће достићи живописан израз аутентичне хаику-слике (хаиге), али може садржати асоцијативне начине укључивања хаикаи духа, где виђење уметника изван стварне слике и текста налази одјек и код посматрача, где се сједињује и претвара у његову властиту стварност пред његовим унутрашњим оком.

------

1 Строго дефинисано, хаиге су слике, али многе комбинације слике и текста у Бусоновим објављеним делима делују у складу са извесном логиком која се примењује у хаиги, што даје додатне доказе о блиском односу између текста и слике у хаиги.

2 Дакле, „фото-хаига“ би се превела као фотохаику-цртеж, док је фото-хаику право значење тог појма.

3 У франкофонским земљама се прилично пожурило да се овај нови жанр назове haisha само на основу примера хаикуа и хаибуна, а то Јапанцима звучи прилично чудно јер је на њиховом језику значење ове речи „зубар“.

4 Сликање у једном даху одражава и душу сликара као и његово емоционално стање у време када је слика настала.

5 Фотограф пикторијалиста је контролисао читав процес и ретуширао негативе. За већину је негатив био само скица, која је постајала уметничко дело током компликованог и разрађеног хемијског процеса и коришћења посебне штампе, која је требало да побољша дејство слике. Али баш ова тежња ка савршенству је довела до најжешће критике: имитација друге уметности.

 

Коришћена литература:

Addiss, Stephen: Haiga: Takebe Sōchō and the Haiku-Painting Tradition. Richmond, Virginia: University of Richmond, 1995.

Addiss, Stephen: 77 Dances: Japanese Calligraphy by Poets, Monks and Scholars, 1568-1868, Weatherhill, 2006.

Addiss, Stephen / Yoshiko, Audrey: How to Look at Japanese Art. New York, 1996.

Brüll, Lydia: Über das Zusammenspiel von Leere und Schweigen im integrativen Text-Bild, Sommergrass Nr.89, Deutsche Haiku Gesellschaft, 2010, стр.11-17.

Codrescu, Ion: Haïga — Peindre en poésie, Éditions A.F.H., 2012.

Codrescu, Ion: The Spirit of Haiga, An Interview by Jeanne Emrich, Reeds Contemporary Haiga, Haiga, Vol. 4, 2006.

Crowley, Cheryl A.: Haikai poet Yosa Buson and the Bashô Revival, Leiden, 2007, стр. 165-243.

Grewe, Gabi: Shahai and Haiga, Haiku and Happiness Blogspot, 2005.

Kacian, Jim: Looking and Seeing: How Haiga Works, Red Moon Press, 2004, стр. 126-153.

Leonard, Koren: Wabi-Sabi for Artists, Designers, Poets and Philosophers, Stone Bridge Press, Berkley, 1994.

Seckel, Dietrich: Einführung in die Kunst Ostasiens, München 1960, стp. 139-154.

Yuuko Suzuki: Japanese Calligraphy, Search Press, 2005.

 

Први пут објављено у часопису Chrysanthemum, бр.11, 2012, стр. 37-44, www.chrysanthemum-haiku.net.

 

Превод: Саша Важић