Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom

 

Napomena

Ito Juki je u vreme ovog razgovora1 bio doktorski kandidat na fakultetu za kulturu i društvene nauke Univerziteta Kumamoto. U međuvremenu je doktorirao a trenutno je urednik u jednoj akademskoj izdavačkoj kući u Tokiju. Udo Vencel je u to vreme bio urednik Haiku heute, časopisa posvećenog haikuu i proučavanju haikua u Nemačkoj.


Uvodna napomena: Japanski pisac Ito Juki u monografiji „Novonastali haiku: razvoj modernog japanskog haikua i slučaj progona haikua“1, koja je objavljena u novembru 2007, posvećuje skoro čitavo poglavlje istoriji japanskog haikua, koja je uglavnom nepoznata u haiku svetu van Japana (a u Japanu ove činjenice nisu dobro upamćene). Četrdesetih godina prošlog veka haiku pesnici su bili proganjani, hapšeni, mučeni a njihovi časopisi uništavani od strane ultranacionalističkog režima Teno; neki pesnici su umrli u zatvoru ili su slati na prvu liniju fronta. Sve žrtve su bile pobornici haiku poezije slobodnog stiha, koja se okrenula od „tradicionalnog“ stilizma haiku kompozicije. Nakon rata smatralo se da je glavnu odgovornost za nemile događaje snosio Takahama Kjoši (1874-1959). On je bio glavni urednik haiku časopisa Hototogisu, najuspešnijeg u Japanu, i izumitelj „tradicionalnog“ haikua (dentô haiku). Bio je jedan od dva najvažnija učenika Masaoke Šikija (1867-1902). Svojom estetikom kachôfûei („pevanje o pticama i cveću“) Kjoši je propagirao povratak „tradiciji“ nasuprot inovativnim pokušajima reforme drugih haiku pesnika i grupa. Krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina prošlog veka Kjoši je zauzimao važne položaje u vladi. Postao je predsednik ogranka za haiku „Patriotskog društva za japansku književnost“ (Nihon bungaku hôkoku kai), organizacije koja je kontrolisala propagandu kulture sistema Teno pod upravom Obaveštajnog biroa Japana. Do progona haiku pesnika je došlo za vreme Kjošijevog predsednikovanja. Posle rata, za razliku od mnogih drugih pesnika i pisaca, Kjoši se nije distancirao od svojih stavova niti izvinio zbog ratnih delovanja. Godine 1946. započinje pokret koji je imao za cilj da podigne optužnicu protiv Kjošija i drugih zbog ratnih zločina vezanih za haiku. U Itovom dodatku „Istorijski revizionizam (negacionizam) i lik Takahame Kjošija“, koji čini skoro polovinu monografije, Ito raspravlja o pokušajima da se umanji ili negira Kjošijeva odgovornost i uloga u podršci fašizmu i progonima. Autor, Ito Juki, je rođen 1983. u Kumamotu. I sam piše i objavljuje haiku pesme i član je Gendai Haiku Kyôkai (Udruženja modernog haikua). Trenutno je doktorski kandidat na fakultetu za kulturu i društvene nauke Univerziteta Kumamoto, član i jedan od prevodilaca istraživačkog projekta o ukrštanju kultura kojim predvodi prof. Ričard Gilbert sa ciljem da prikaže savremeni japanski haiku (gendai haiku) u međunarodnom kontekstu.

 

Udo Vencel: Poštovani Ito Juki, Vi ste kandidat za doktorsku titulu na fakultetu za kulturu i društvene nauke Univerzitata Kumamoto. Napisali ste i objavili istorijsko delo „Novonastali haiku: razvoj modernog japanskog haikua i slučaj progona haikua“ (New Rising Haiku: The Evolution of Modern Japanese Haiku and the Haiku Persecution Incident2) o slučajevima progona haikua za vreme japanskog imperijalizma. U ovom delu otkrivate one činjenice iz japanske istorije koje su uglavnom nepoznate u zapadnom haiku svetu. Koji Vam je bio motiv za pisanje ove monografije? Šta Vas je inspirisalo da radite na ovom projektu?

Ito Juki: Od početka bavljenja haikuom veoma sam cenio veštinu koju su pokazivali mnogi haiku pesnici i pročitao sam brojne knjige haiku poezije i kritike, od klasika poput Bašoa do savremenih, kao što je Kaneko Tota, jedan od najznačajnijih pojava u modernom haikuu. Međutim, sve do nedavno nisam uspeo mnogo da saznam o opsežnijoj istoriji haikua. Ovaj projekat je počeo tako što me je prof. Ričard Gilbert, koji predaje na mom odseku na Univerzitetu Kumamoto, upitao da li bih mogao da napišem nešto na engleskom o istoriji gendai (modernog japanskog) haikua. U razgovorima koji smo vodili iznenadilo me je kada sam saznao da skoro ništa na ovu temu nije napisano na engleskom.

Kada sam počeo detaljno da proučavam istoriju haikua, neke od prvih knjiga koje sam pročitao su bile Kaneko Totin Kon nichi no haiku [„Današnji haiku“ (1965)] i Waga sengo haiku shi [„Moja posleratna haiku istorija“ (1985)]. U ovoj drugoj knjizi Kaneko pominje da je za razumevanje istorije gendai haikua od velike važnosti za proučavanje ratnog perioda. On nadalje navodi da bi bez ovakvog razumevanja svako istorijsko proučavanje ostalo stereotipno i površno. Ovo me je navelo da nastavim sa ovom temom, a posebno da pišem na engleskom za svetsku javnost. Tako sam saznao za slučajeve progona haikua i mogu da kažem da sam se prilično zapanjio. Shvatio sam da u raspravi o istoriji haikua ova ratna istorija treba, a zapravo i mora, da se pomene.

Veoma sam se uznemirio i proveo mnoge besane noći. Ne preuveličavam, bukvalna je istina ovo što kažem. Savest me je mučila i skoro da sam prokleo sebe kao haiku pesnika Japana. Isprva sam pomislio da nije moje da kritikujem one haiku pesnike koji su sarađivali sa totalitarnom vlašću, iz perspektive bezbednosti i rezervisanosti, u vezi sa ovim događajima. Osetio sam izvesno pokajanje u vezi sa događajima iz ratnog perioda. Međutim, samo pokajanje nije ništa rešavalo.

Moj sledeći korak je bio da prikupim što više informacija iz najvažnijih izvora u vezi sa ovim predmetom. Tako sam, na primer, došao do mnogih fascimila originalnih dokumenata, kao sto su dosijei Japanske tajne policije (tokubetsu kōtō keisatsu ili tokkō). Posle izvesnih teškoća, uspeo sam da dođem do nekih od knjiga haikua o svetom ratu (Holy War Haiku), od kojih je većinu prikupio i spalio vrhovni komandant savezničkih snaga (SCAP). Došao sam i do zabranjenih knjiga, kao što je Seisen haiku-sen [„Izbor iz haikua o svetom ratu“]. Ovi izvorni dokumenti jasno otkrivaju i potkrepljuju istorijske stavove i činjenice. Ako niko ne piše o ovim istorijskim činjenicama, one će verovatno biti zaboravljene.

Ima jedna azijska izreka koja glasi „Oprosti, ali ne zaboravi“. Po meni, zaboravljanje nije dobro za istoriju. Zatim, želeo sam da kroz moja istraživanja ukažem na značaj upozorenja u svetlu nedavnih sklonosti koje se u savremenom Japanu ispoljavaju prema desničarskoj ideologiji. Neke konzervativne grupe pokazuju tendenciju da zaboravljaju ili negiraju istorijske činjenice. U razmatranju ovih različitih socijalnih, kulturnih, individualnih i istorijskih perspektiva, napisao sam monografiju o slučajevima progona haikua u vezi sa razvojem modernog japanskog haikua kako bi ove činjenice i istorije bile sačuvane za budućnost.

Udo Vencel: Pisali ste o dugom periodu tokom koga je Takahama Kjoši (1874–1959) uređivao Hototogisu i njegovom velikom uticaju na haiku svet pre, tokom i posle rata. Citirate i odlomak iz njegovog autoritativnog eseja „Zapovest“ („The Commandment“). Kasnije u monografiji ukazujete i na strogu hijerarhiju u sistemu discipline koju je zavodio majstor haikua. Može li se reći da je kachōfūei [haiku o prirodi] uglavnom razvio Kjoši i da je ova estetika strogo sprovođena u Hototogisu-u? Dodao bih i da je Hačiro Sakaniši objavio Treibeis3 (na nemačkom; Drift Ice na engleskom). U „napomeni 19“ (str. 31) Sakaniši navodi da je Kjoši 1933. posetio Asahikavaru (na Hokaidu), gde se održavala generalna skupština grupe Hototogisu. U svom predavanju on opisuje strogu disciplinu grupe po pitanju estetike. Navodi da se kigo mora odnositi na klimu Kjota ili Tokija4 i da haiku treba da se piše samo o prirodi (kachōfūei). „Otpadništvo treba da bude strogo zabranjeno.“ (str. 34) Možete li da potkrepite ovu izjavu? Iz ovog citata se može zaključiti da se, što se Kjošija tiče, kachōfūei može posmatrati ne samo kao umetnička estetika, već i sredstvo društvenog vladanja pa čak i kontrole, kao i kontrole intelekta.

Takođe, nemačka autorka Anika Rajh u svom Was ist Haiku? (Šta je haiku?)5 navodi deo iz lične prepiske sa Kanekom Totom: „Takahama Kjoši je rekao da kigo mora biti pravilo, Bašo je pisao pesme bez pozivanja na godišnje doba. Pre Kjošija kigo je bio samo obećanje a ne pravilo.“6 I ovo govori o Kjošijevom diktatorskom ponašanju.

Ito Juki: Da bih odgovorio na Vaša pitanje, trebalo bi da napišem još jedan esej. A Vaše pitanje me je motivisalo da to i učinim.7 Ovde ću dati samo nekoliko napomena.

Da kigo pre Kjošija nije bio pravilo već „obećanje“ je izjava Tota Kaneka koja se može naći na raznim mestima i u tekstovima. Ako pogledate istoriju haikai književnosti, biće Vam jasno. U Bašoovo vreme nije bilo odobrenih „pravilnika“ a bilo je samo nekoliko zbirki ključnih reči; zapravo, postojao je samo jedan slučaj ograničene zbirke sezonskih ključnih reči jedinstvenog haikai pesnika Kitamure Kigina (1625–1705) iz škole Teimon. Sam Bašo je svojim učenicima preporučivao drugačiji „priručnik“ za haikai, Haikai mugonshō [Haikai knjiga bez reči] koji je objavljen 1676. i prikazivao tehnike i filozofiju haikaija, a nije bio rečnik ključnih reči. Bašo je u svojoj haiku filozofiji uključio haikue bez kigoa. Čak je i osnivač modernog haikua, Masaoka Šiki (1867–1902), prihvatio haikue bez kigoa i sam ih pisao. Šiki je u pisanju haikua bez kigoa sledio primer Bašoa i drugih haiku pesnika iz Edo perioda. Krajem Šikijevog života Kjoši, jedan od njegovih glavnih učenika, postaje de facto glavni urednik Hototogisu-a. Nakon Šikijeve smrti zaoštrava se sukob između Kjošija i drugog značajnog Šikijevog učenika, Kavahigašija Hekigota (1873-1937), koji je takođe želeo da promoviše haiku slobodnog stila. Kjoši je u više navrata kritikovao Hekigota u Hototogisu-u. Hekigoto je zatim, zajedno sa Ogivarom Seisensuijem (1884-1976), 1911. godine osnovao časopis za haiku slobodnog stila, Sôun [Slojeviti oblaci], a kasnije napustio časopis Hototogisu.

Važno je uzeti u obzir i društveno-političke i ekonomske prilike: Kjoši je zadovoljio očekivanja nove javnosti, nove buržoazije, koja je uglavnom jedva imala neko književno znanje i umeće. Uveo je verske teme u haiku i proklamovao da će svi oni koji pišu haikue, pa čak i loše, biti prosvetljeni. Pravi put do takvog spasenja je Kjošijev haiku stil. On svoj haiku stil naziva „nebeskom književnošću“ [gokuraku no bungaku], dok su drugi stilovi osuđeni da budu „književnost pakla“ [jigoku no bungaku].

Kjoši je sledio struju već postojećeg nacionalizma, kao što pokazuje ovaj primer iz 1928. godine. Napisan je posle napada Japanske carske vojske na gospodara rata Mandžurije, što je bio uvod u Mandžurijski incident, koji je doveo do Petnaestogodišnjeg rata (1931-1945). Kjoši promišlja u svom predavanju o razvoju svog haiku stila kachôfûei:

Posebno je hoku u haikaiju, današnjem haikuu, postao potpuno specijalizovana književnost kachô-a ... Mi sami smo ti koji ne služe dobro naciji, ali nasledivši i sledeći tradiciju naših predaka, negujemo ka-chô-fû-getsu. Stoga, da bi se ujedinila snaga vas ljudi od kulture, u vreme kada veličanstvena moć japanskog naroda u svetu raste, japanska književnost mora da cveta i u svetskoj književnosti. A onda, kada dođe vreme da japanski narod dobije snažnu podršku sveta kao najveći narod, svi pripadnici drugih nacija će bez sumnje obratiti pažnju na jedinstveni značaj književnosti Japana. Tada će se u gomili drama i romana videti lice haiku pesnika, i on će reći: „Evo, to je ta književnost kachôfûei. To je haiku.“ Čekam da to vreme dođe.7

Kjošijevo uređivanje Hototogisu-a išlo je uporedo sa vojnom ekspanzijom. U to vreme je Kjoši bio najuticajniji autoritet u haiku svetu. Suprotstavljajući se Kjošijevom diktatorskom ponašanju, Mizuhara Šuoši (1892-1981) i Jamaguči Seiši (1901-1994) napuštaju Hototogisu. A što se tiče Kjošija, 1936. je iz Hototogisu-a proterao Hina Sođa (1901-1956), Jošioku Zenjida (1889-1961) i Sugitu Hisađo (1890-1946). Svi ovi događaji ukazuju na Kjošijevo diktatorsko ponašanje a ima i brojnih Kjošijevih pisanja i predavanja koja bi mogla da se navedu da potkrepe doslednost njegovog karaktera i ponašanja.

Udo Vencel: „Ratni zločini“ za koje je Kjoši optužen su po prirodi ideološki (cenzurisanje, spisi i predavanja u kojima glorifikuje rat, propagandne aktivnosti itd.). Na osnovu Vaše monografije se može zaključiti da je Ono Buši izgleda bio direktnije odgovoran za hapšenje pesnika ili mučenje i deportaciju na prvu liniju fronta. Takođe pišete i da je Šuošijev nacionalizam bio daleko očigledniji od Kjošijevog. Kako se moglo desiti da Kjoši bude prvi na listi „ratnih haiku zločinaca“, a ne Buši ili Šuoši?  

Ito Juki: Taj redosled imena haiku pesnika koji sam dao u monografiji je uzet iz izvornog dokumenta koji je objavio pokret za „Progon ratnih haiku zločinaca“ (haidan senpan saiban undô). U pisanim materijalima tog pokreta Kjošijevo ime je prvo navedeno.8 Ovo ukazuje na položaj koji je Kjoši zauzimao u ratnom periodu. Njegovo zvanje u tom periodu je bilo „predsednik ogranka za haiku“ grupe za kontrolu i propagandu kulture fašističke vlade „Patriotskog društva za japansku književnost“ (nihon bungaku hôkoku kai; PDJK). Zvanje Ono Bušija i Šuošija je bilo „direktor-poverenik“. Nakon rata na Međunarodnom vojnom tribunalu za Daleki istok (Tokijsko suđenje) generalni direktor PDJK-a, Tokutomi Soho, se navodi kao ratni zločinac A klase. Kjošijev položaj kao predsednika ogranka za haiku PDJK-a je veoma sličan Sohovom. Takođe, posle rata Šuoši se izvinio zbog svojih aktivnosti, a Ono Buši je preminuo pre kraja rata. Međutim, Kjoši nikada nije pokazao kajanje zbog svojih aktivnosti. Mislim da su ove činjenice od pomoći za objašnjenje razloga zbog koga je Kjoši naveden prvi u dokumentu „Progon ratnih haiku zločinaca“.  

Udo Vencel: Danas se termin „ratni zločin“ obično koristi da ukaže na krivična dela zbog kršenja Međunarodnog prava koja su usko povezana sa ratom. U kom smislu Vi koristite termin „ratni zločin“ ili kako je on korišćen u istorijskom periodu (naposredno posle rata) o kome raspravljate? Na čemu se zasniva optužba za „ratni haiku zločin“? Kakvu je ambiciju imao pokret za „Progon ratnih haiku zločinaca“ (haidan senpan saiban undô) i šta su tačno pokušavali da postignu?  

Ito Juki: Pokret za „Progon ratnih haiku zločinaca“ (haidan senpan saiban undô) je započet 1946. Te iste godine su počela i „Suđenja za ratne zločine u Tokiju“ (Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok), prema članu 10 Potsdamske deklaracije. Tako je ovaj pokret, koji se razvijao naporedo sa Suđenjima za ratne zločine u Tokiju, imao poseban značaj. Kao posledica poraza Japana, suđenja za ratne zločine u Tokiju su nastavljena, sasvim prirodno, iz perspektive „presuda od strane pobednika“ (rata), da tako kažem. Svedočeći o ovom procesu, neki su smatrali da bi suđenja koja bi sprovodili sami japanski građani trebalo da dopune Suđenja za ratne zločine u Tokiju – da je takva aktivnost bila neophodna i važna. Pokret za „Progon ratnih haiku zločinaca“ započeo je tačno u ovom duhu; da bi sam japanski narod trebalo u potpunosti i iskreno da sudi o ratnim delovanjima onih najodgovornijih za zverstva, progon i druge ratne zločine. Kada je u pitanju pokret za „Progon ratnih haiku zločinaca“, napisao sam u monografiji:

Njegovi pobornici su bili Higaši Kjozo (Akimoto Fuđio), Furuja Kajao, nekoliko drugih haiku pesnika i advokat Minato Joičiro (1900-2002). Cilj pokreta nije bio da hapsi one koji su bilo zaveli progone bilo sarađivali sa Tajnom policijom, već da opravda i javno navede krivce da shvate težinu svoje krivice i da osete grižu savesti. Nije to bio lov na veštice. Da je to bio, pokret bi postao kriva slika u ogledalu samog slučaja haiku progona. Nasuprot tome, cilj pokreta je bio da „reši sva pitanja iz prošlosti kako bi se haiku pesnici ujedinili u cilju napretka haikua“.9

Takva je bila njihova namera i cilj. Nadam se da sam odgovorio na Vaše pitanje.

Udo Vencel: Kakav je danas uticaj škole Hototogisu?

Ito Juki: On je i danas veoma jak i široko rasprostranjen. Mnoge haiku grupe primenjuju naziv kachôfuei (kompozicija zasnovana na tradicionalnom osećaju za lepotu prirode) i čini glavni deo japanskog haiku sveta.

Udo Vencel: U Vašoj monografiji se u kritičkim pisanjima pesnika pokreta za novonastali haiku na više mesta može naići na osudu da tradicionalni haiku nije ozbiljna književnost nego neka vrsta hobi književnosti. Šta je razlog ovoj tvrdnji i kako je procenjujete?

Ito Juki: Izraz „sezonska-hobi književnost“ nisam ja skovao već ga je prvi upotrebio Jamaguči Seiši 1935. godine. On navodi da je cilj pokreta za novonastali haiku bio da „sruši konzervativni haiku kao sezonsku-hobi književnost i da stvori gendai haiku kao književnost osećanja za godišnja doba u duhu Bašoa i kao pravu poeziju“.10 Seiši je kritikovao školu Hototogisu jer se držala uskih i zaostalih, otrcanih izraza. Seišijeva kritika je po nameri nalikovala načinu na koji je Masaoka Šiki ranije kritikovao tradicionalan haikai iz perioda Meiđi kao „tsukinami [otrcan, stereotipan]“. Bašo je rekao: „Ne idite za tragovima starih majstora. Tragajte za onim za čim su oni tragali“ (kojin no ato wo motomezu, kozjin no motometaru tokoro wo motomeyo). Seiši je smatrao da se škola Hototogisu mnogo udaljila od ovog cilja i motivacije, a on nije bio jedini koji je tako mislio. Slažem se sa mišljenjem Jamagučija Seišija.  

Udo Vencel: Da li su neki od proganjanih pesnika ili njihovih bliskih učenika još uvek živi? Da li ste bili u prilici da sa njima stupite u kontakt? Ako jeste, kako oni procenjuju Vašu monografiju? Ima li još zle krvi zbog događaja iz prošlosti?  

Ito Juki: Koliko znam, svi uhapšeni haiku pesnici nisu više među živima. Nedavno sam sreo haiku pesnikinju Jagi Makađa (1924-), čiji su haiku učitelji bila tri uhapšena haiku pesnika koji su pripadali grupi Kyôdai Haiku: Saito Sanki (1900-1962), Hirahata Seito (1905-1997) i Haši Kageo (1910-1985). Haigô [pseudonim kao haiku pesnika] su joj dali Saito Sanki i Hirahata Seito. Ona piše da Hirahata Seito nije nikada preterano objašnjavao priču i istorijske činjenice vezane za slučajeve progona haikua.

I da, ovi događaji su zaista „loša krv“ među različitim grupama haiku pesnika. Sigurno je „loša krv“ kada su u pitanju haiku pesnici okupljeni oko Hototogisu-a. Čak i za mene je to vrlo uznemiravajuća „loša krv“ jer su ovi događaji nepobitne činjenice istorije haikua u Japanu.  

Udo Vencel: Prikazali ste istorijsku pozadinu razdora i podela unutar haiku pokreta. Posle Šikijeve smrti tradicionalna haiku škola na čijem čelu je stajao Kjoši dobija na značaju i popularnosti za razliku od suprotnog pokreta drugog Šikijevog glavnog učenika, Kavahigašija Hekigota. Kasnije su „pobunjenici“ Šuoši i Seiši napustili školu Hototogisu i osnovali svoje grupe. Uzimajući u obzir ove okolnosti, kako posmatrate različite stilove i metode pisanja haikua u haiku pokretima ne-Japanaca u vezi sa takvim pitanjima kao što su forma, kigo, kiređi itd.?  

Ito Juki: Smatram da je dobro proučiti što veći broj dela haiku pesnika. Nezgoda je što se mnoge istorijske studije haikua van Japana u 20. veku zaustavljaju kod Kjošija i Šuošija. Mada su neka njihova dela izvrsna, zanemarivanje gendai haikua je veliki gubitak za zapadni haiku, kao i umanjivanje i istorijske borbe i genijalnosti. Gendai haiku nastavlja da se razvija na različite načine.11 Mora se reći i da gendai haiku ne negira tradicionalan haiku ni haiku tradiciju. Zapravo, gendai haiku pesnik Hasegava Kai usavršava veštinu pisanja primenom klasičnih haiku tehnika. Suprotan primer je Cubouči Nenten, koji tu veštinu usavršava putem fragmentarnog i razigranog jezika, kome ponekad nedostaju kigo i kiređi. On piše da je „katakoto“ (fragmentarni jezik) sine qua non haikua i tradicionalne japanske kulture. Ima mnogo više primera koji otkrivaju da, mada uzima u obzir domaće i međunarodne moderne/savremene teorije umetnosti i tehnike, gendai haiku protiče drevnom rekom japanskog haikua, književnosti i kulture.

Po mom mišljenju, haiku van Japana ne mora da koristi kigo jer su klima i kulturne tradicije tamo drugačiji itd. A takođe, sa lingvističke tačke gledišta, kiređiji („sekuće reči“) vode poreklo od modalnih glagola iz starog japanskog jezika. Međutim, mi haiku pesnici treba da znamo da kire (rez) nije stvoren samo kroz upotrebu posebnih reči, već da on stvara ‘ma’ (suptilan prazan prostor ili „psihološki prostor“ vremena, mesta i uma) među rečima i čulima, koji se ispoljava kao disjunkcija, jukstapozicija itd. O kireu, kiređiju i ‘ma’-u Hasagava Kai ima mnogo toga da kaže, a srećom, njegova kritika haikua će u budućnosti biti prevedena na razne jezike. Smatram da, ma gde bili, haiku pesnici ne treba ni na koji način da ograničavaju mogućnosti poezije, haikua.  

Udo Vencel: U monografiji sistem majstor-učenik nazivate feudalnim. A u napomenama izražavate zahvalnost Vašim haiku učiteljima. Kakva je razlika između učitelja i majstora? Da li ovaj sistem majstor-učenik važi i danas?  

Ito Juki: Kuvabara Takeo je taj sistem nazvao feudalnim u svom eseju „Drugorazredna umetnost: slučaj gendai haikua“ (daini geijutsu ron: gendai haiku ni tsuite). Delimično se slažem sa njim. Mislim da sistem majstor-učenik japanskog haikua poseduje feudalnu dimenziju, ali ne poričem njegovu vrednost u celini. Japanski haiku ima dugu istoriju kao književnost zabave (kukai) – društvenog okupljanja – i nije ograničen samo na (savremeniji stilizam) individualističke književnosti. Što se tiče kukaija, izgleda da ovaj sistem dobro funkcioniše.

U Japanu on ne postoji samo u haikuu, već i u mnogim „tradicionalnim“ umetnostima. U japanskom haiku svetu sistemi kessha („formiranja književnih udruženja od strane pojedinaca“) su veoma jaki. Da bi neko bio priznat kao vodeći haiku pesnik, po pravilu mora da osnuje kessha časopis-grupu, i da bude njegov glavni urednik, da održava svoje kukaije (haiku skupove ili zabave) itd. Naravno, većina japanskih haiku pesnika pripada nekolikim kessha-ma, bilo kao članovi ili kao predvodnici.

Kao „tradicionalna“ umetnost svaka kessha i njeni haiku pesnici su postavljeni u shikei (genealoško stablo haiku škola). Međutim, neke kesshe i haiku pesnici se protive ovom sistemu. U svakom slučaju, jedan od mojih najznačajnijih haiku učitelja, Morisu Ran, mi je pre izvesnog vremena rekao: „Ne zovi me senseijem!“ Zato svoje haiku učitelje ne nazivam „majstorima“.  

Udo Vencel: Kakvu reputaciju ima haiku u savremenom japanskom društvu? Da li se smatra politički neutralnim, naprednim, konzervativnim ili čak nazadnim?  

Ito Juki: U japanskom društvu haiku se danas generalno posmatra kao „tradicionalna“ književnost, koja je politički neutralna. Neki pesnici su napredni, ali se mora reći da oni koji su konzervativno orjentisani predstavljaju najveći deo žanra. U stvari, ima žestokih nacionalističkih haiku grupa koje se u političkom smislu ponašaju na različite načine, uključiv i to da osnivaju ili se pridružuju koalicijama izvesnih političkih partija. U vezi sa ovim bih hteo da upozorim.  

Udo Vencel: Da li je Vaša monografija objavljena i u Japanu (na japanskom)?  

Ito Juki: Mada sam objavio različita dela vezana za poeziju, nisam ovde objavio monografiju o Slučajevima progona haikua na japanskom. Razlog može biti očigledan kada pogledate bibliografiju u prilogu moje knjige. Mnogo knjiga je objavljeno na tu temu na japanskom, a posebno bih preporučio sledeće:

Kosakai Shouzou. Mikoku: Showa haiku danatsu jiken [Betrayer/Informer: Showa era haiku persecution]. Tôkyô: Daimondo, 1979.

Furukawa Katsumi. Taikenteki sinkou haikushi. [Istorija novonastalog haikua, iz mog ličnog iskustva] Tôkyô: Orienta, 2000.

Tajima Kazuo. Shinkô hijin no gunzô: „Kyôdai Haiku“ no hikari to kage [Likovi novonastalih haiku pesnika: Svetlost i senka Kyôdai Haikua] Shibunkaku: Tôkyô, 2005.

Kosakaina knjiga predstavlja prekretnicu u istraživanju Slučajeva progona haikua. Nažalost, Kosakai je prihvatio teoriju da je Saito Sanki bio špijun. Zbog toga su 1978. Sankijevi učenici (posebno Suzuki Murio; 1919-2004) okrivili Kosakaija i poveli parnicu i protiv njega i njegovog izdavača. Ishod svega ovoga je bio da je 1983. sud proglasio Sankija nevinim po svim osnovama. Druga objašnjenja u knjizi su potvrđena a rasprava o Slučajevima progona haikua je krenula drugim pravcem. Godine 2005. Tađimina knjiga je dobila nagradu za istraživalački rad od Udruženja haiku pesnika.

S druge strane, nema dovoljno literature o slučajevima progona haikua na zapadnim jezicima. Želja mi je da se zapadni svet upozna sa ovom istorijom jer je tako malo objavljeno o njoj.  

Udo Vencel: Zahvaljujem Vam se mnogo na razgovoru!

 

Završne napomene  

1. USA: Red Moon Press, May, 2007 (ISBN 978-1-893959-64-4). Na nemačkom: „Das Neue Haiku. Die Entwicklung des modernen japanischen Haiku und das Phänomen der Haiku-Verfolgungen“, Haiku heute December 2007, prev. Udo Wenzel.
http://www.haiku-heute.de/Dateien/Das%20Neue%20Haiku%20Ito%20Yuki.pdf

2. Hachirô Sakanishi (ured.), Treibeis. Haiku. Seibunsha, Tôkyô 1986, Adonia-Verlag Thalwil 1990.

3. Na primer, klima u Tokiju ili Kjotu se umnogome razlikuje od one na severnom ostrvu Hokaido.

4. Annika Reich, Was ist Haiku? Zur Konstruktion der japanischen Nation zwischen Orient und Okzident. Lit-Verlag Hamburg, 2000.

5. Reich, str. 34.

6. Planiramo da objavimo eseje u drugom izdanju “Haiku heute“.

7. Teihon Takahama Kyoshi zenshû [Sabrana dela Takahame Kjošija] vol 11, 179-81. Tôkyô: Mainichi shinbunsha, 1974.

8. Cf. Ôno, Rinka. (ed.) Haiku-nenkan: Shôwa 22. [Haiku Almanac: 1947], Tôkyô: Tôryô Shobô, 1943. str. 304-18.

9. Minato Yôichirô. "Haidan senpan saiban no koto [O pokretu za “progon ratnih haiku zločinaca”], in Haikujin, January 1947. Minpôsha, 1947. str. 34.

10. Komuro Zenkô. Haijin tachi no kindai [Rani-moderni period i haiku pesnici]. Tôkyô: Hon'ami shoten, 2002. str. 48.

11. Više informacija o gendai haikuu: http://gendaihaiku.com/

 

© Udo Wenzel; haiku-steg.de; prvi put objavljeno 15. 3. 2007. u www.Haiku-heute.de

 

 

Prevod: Saša Važić