Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Michael Dylan Welch, SAD

 

Ova savršena ruža:
Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

 

Prvi put objavljeno u časopisu Haiku fondacije, Juxta, 1:1, maj 2015. Videti PDF verziju. Posle prvog objavljivanja, načinio sam neke manje ispravke i dodao nove informacije i pasus koji počinje sa „Higinsonovo promovisanje današnjeg japanskog haikua“. Zahvaljujem se Peni Harter, koja je 2. maja 2015. godine, odmah nakon što je ovaj esej prvi put objavljen, rekla: „Kako je temeljno, pronicljivo i plemenito priznanje Bilu ovaj tvoj divan esej! Moj naklon zahvalnosti od njega, ma u kojoj dimenzija da je, i od mene“.

http://www.graceguts.com/_/rsrc/1435435984802/essays/this-perfect-rose-the-lasting-legacy-of-william-j-higginson/William%20J.%20Higginson.gif

Kada je Vilijam Dž. Higinson preminuo u 69. godini, 11. oktobra 2008, ostavio je za sobom zaveštanje ljubavi prema haiku poeziji - njegovoj savršenoj ruži. Ovo zaveštanje, uglavnom u vidu pesama, kritika i knjiga, posebno „Haiku priručnika“ (The Haiku Handbook), nadahnjuje i usmerava generacije haiku pesnika skoro pola veka. Njegova kombinacija kao pesnika, prevodioca, profesora, urednika, izdavača i stručnjaka - ili „haiku instruktora“, kako je ponekad sebe nazivao - dalo je njegovom legatu privlačnost i trajan autoritet. Po obuhvatu i širini ovog zaveštanja, Vilijam Dž. Higinson stoji uz R.H. Blajta i Harolda Dž. Hendersona, kao jedan od tri najuticajnija analitičara sa engleskog govornog područja koji su pisali o haiku poeziji.

Poetski uticaji i razvoj haikua

Vilijam Dž. Higinson je rođen 17. decembra 1938. u Njujorku a odrastao u Bronksu i Bergenfildu u državi Nju Džerzi. Nakon pohađanja Visoke tehnološke škole u Masačusetsu, pristupio је Američkom ratnom vazduhoplovstvu, koje ga šalje na Jejl da izučava japanski jezik. Zatim je dve godine bio na dužnosti u Vazduhoplovnoj bazi u Misavi, u prefekturi Aomori, u blizini najsevenije tačke Honšua. Na Jejlu i Misavi se razvila njegova ljubav prema japanskom jeziku i književnosti. U uvodu u „Desetogodišnji sabrani haikui, prvi tom“ (Ten Years’ Collected Haiku, Volume 1; Fanwood, New Jersey: From Here Press, 1987) Higinson piše: „Haiku je bio stih s kojim sam počeo … moja inicijacija je počela sa predavačem na Jejlu koji je mom odeljenju izrecitovao Bašoov furuike-ya japanskom vojnom terminologijom … Bašoova pesma me je pogodila kao štap zen majstora.“1 Higinson o ovome presudnom uticaju opet piše u svom haibunu pod nazivom „Suton vedra na bunaru ili novi dan?“ objavljenom u časopisu Haiku društva Amerike, Frogpond 32:1, zima 2009, broju koji je posvećen njemu ubrzo pošto je preminuo. „Ovo je trebalo da bude poslednje što je Bil napisao, u petak, 3. oktobra 2008, osam dana pre nego što je preminuo.“5:

Da li je ovo, onda, časopis sumraka mog vedra na bunaru kada će se moj život ugasiti za nekoliko nedelja? Ili časopis mrkle noći pre novog blistavog dana? Imao sam dug i bogat život, kako ja to vidim, proživeo mnogo toga kako sam hteo, prilično zavisio od čiste sreće neke slučajne reči ili događaja koji niko nije mogao da predvidi. Ko je mogao znati da će jedan stih izgovoren u beskrajnim godinama učenja japanskih reči koje se odnose na delove oružja i avione dovesti do doživotnog interesovanja za japansku poeziju koja me je podržavala u svemu ostalom.

                miris žuči …
           probudih se i ugledah rumeno nebo
                kad sunce zađe


        Higinsonova strast prema haikuu vodila ga je u život poezije, kritike i prevoda koji objedinjuju njegovo poznavanje jezika i kulture, počev od „Dvadeset pet delića sadašnjice“ (Twenty-Five Pieces of Now), prevoda klasičnih japanskih haikua, objavljenih 1968. godine. Te iste godine je postao jedan od osnivača Haiku društva Amerike, koje je u oktobru 1968. održalo svečanu sednicu u Njujorku (bio je i njegov predsednik 1976, a 2007. mu je dodeljena nagrada „Sora“ za dugogodišnju odanost društvu). Godine 1969. Higinson je diplomirao engleski jezik (sa najvišim ocenama) na Državnom univerzitetu Južnog Konektikata. Godine 1971, vođen željom da sazna što više o Vilijamu Karlos Vilijamsu, seli se u Peterson u Nju Džersiju. Uređivao je „Haiku časopis“ (Haiku Magazine) od 1971. do 1976. a 1975. pokrenuo izdavačku kuću „From Here Press“, koja je uglavnom objavljivala knjižice u vezi sa haikuom, uključiv Alena Ginzberga i Rute Stoun. Vebsajt na kome se navode izabrane knjige štampane tokom godine je aktivan na adresi http://fhp.2hweb.net/contents.html. Higinson je živeo u Nju Džerziju do 1991, kada se sa suprugom Peni Harter seli u Santa Fe u Nju Meksiku, o čemu je pisao u „Sreo sam ih na putu“ (Met on the Road), knjizi haibuna pisanih po uzora na Bašoa, koju je moja izdavačka kuća „Press Here“ objavila 1993 – knjizi koja govori o raznim haiku prijateljima koje je „sreo na putu“, kao i o njihovim pesmama. Sa suprugom se 2002. godine vraća u Samit u Nju Džerziju, gde i umire 2008. godine, posle tromesečne bolesti.
        Vilijam Higinson je ponekad delovao autoritativno, ali ne i nadmeno. Znao je da obuče odelo i stavi kravatu kada je držao neki važan govor, ali je više voleo da nosi sako sa kožnim zakrpama na laktovima nego trodelno odelo. Bio je posvećen i strastven učenjak, a mada nije imao doktorat, obrazovao se i više nego što je potrebno da bi stekao znanje koje toj tituli odgovara. Zvanično je bio poznat kao Vilijam Dž. Higinson, a u običnom životu kao Bil. Bio je visok, ali ne onoliko koliko se činilo zbog vitke figure. Nosio je naočare i imao bradu što mu je davalo izgled dede. Znao bi da bude strog, ali je uvek bio spreman na šalu. Očekivao je nešto od svakog pesnika koji bi mu se obratio, pa je tako ohrabrivao početnika da piše bolje haikue učeći više o njegovoj tradicionalnoj naklonosti prema sezonskim rečima i zahtevao od kolega da dostignu njegov nivo učenosti i jasnog razmišljanja. Umeo je da bude nestrpljiv, ali je to bilo zato jer je očekivao mnogo od svih koji su ga okruživali. A znao je da bude i strpljiv, uvek nalazeći vremena da odgovori na svako pitanje kada je mogao, posebno novajlijama. U jednom dugačkom pismu od 6. jula 1990, nešto više od godinu dana pre nego što ćemo se upoznati na prvoj konferenciji Haikua Severne Amerike, Higinson piše: „Uživao sam u tvojim književnim delima … i jedva čekam da vidim šta ćeš uraditi kao urednik i izdavač“. Ovakve reči, koje je sigurno upućivao i mnogim drugima sa kojima se prvi put upoznao, bile su izuzetno ohrabrujuće. Pre svega, cilj mu je bio da pomogne savremenim pesnicima. Kako je pisao u „Desetogodišnjim sabranim haikuima“: „Suština je bila u tome da se haiku preuzme iz ruku onih stihoklepaca koji bi da svu poeziju zadrže u dalekoj prošlosti i da se haiku i njegovi poklonici punom snagom uvedu u vatrenost našeg vremena i mesta.“4
        U privatnoj imeil poruci od 19. aprila 2015, veliki stručnjak za haiku, Ričard Gilbert zabeležio je sledeće o Higinsonu – a to su zapažanja koja govore ponešto o tome šta je bio Higinson i kako je podržavao toliko njih u svim oblastima iskustva (Gilbert je bio prvi koji je održao predavanje u znak sećanja na Vilijama Dž. Higinsona, koje je ustanovljeno na konferenciji Haikua Severne Amerike 2011):

Na konferenciji Haikua Severne Amerike 2007. [u Vinston Sejlemu u Severnoj Karolini] sam prvi i poslednji put sreo i razgovarao sa Bilom, ali sam ostao u srdačnim kolegijalnim odnosima sa njegovom ženom Peni Harter. U štampi je Bil ponekad prelazio granicu između objektivne kritike i napada na nečiju ličnost. Istovremeno, kao što zna svako ko poznaje kritiku, strogi kritičari imaju čvrste stavove – stroga negativna kritika je deo igre … Bil je ponekad bio nemilosrdan zaštitnik, čvrstih stavova. Na konferenciji HSA sam održao predavanje o Hasegavi Kaiju da bih ukazao na nove mogućnosti haikua na engleskom jeziku. Posle predavanja i narednih dana Bil i ja smo imali priliku da razgovaramo. Ustanovio sam da je Bil širokih shvatanja, veoma inteligentan i otvoren – a bio je i oduševljen mojim delima. Imao sam utisak da je cenio strogost i istraživanje kojim su potkrepljeni moji argumenti, kao i to što su utemeljeni na istoriji haikua i kontaktu sa uglednicima u Japanu. Napomenuo bih i da za sada zaista nema toga što bi moglo da konkuriše Bilovom „Haiku priručniku“ po ekspanzivnosti, po obuhvatu – gde drugde možete naći da se govori o haikuima (ili pesmama nalik njemu) Paza, Seferisa, Elijara itd? Bil me je podučavao ne samo haikuu, već i njegovoj kulturnoj i istorijskoj pozadini. Pomogao mi je da shvatim nove puteve književnosti i mogućnosti kritičkog pristupa haikuu.

        Isto tako, u osvrtu koji se pojavio u Simply Haiku-u 6:4, zima 2009,1 Džordž Svede piše o Higinsonovom odnosu prema pesnicima i učenjacima svih nivoa znanja:

Bil se različito ponašao prema različitim ljudima … U svemu što je činio za haiku, Bil je bio marljiv, nezavisan i neelitistički … Bil je bio i spreman da uvek svima pomogne, i novajlijama i majstorima, u rešavanju ma kakvog problema u vezi sa japanskim pesničkim formama: definicijama, odgovarajućoj sezonskoj reči, sledećem stihu u renkuu, pravim izvorima informacija, prevodu sa japanskog na engleski i obratno, odabirom izdavačkih kuća itd. Nije ni čudo što se o njemu često govori: „Bio je velikodušan kada je njegovo vreme u pitanju.“ … Nesumnjivo, u budućnosti će Vilijam Dž. Higinson ostati upamćen kao ikona u istoriji haikua na engleskom jeziku. Ali, u ovom trenutku, ne možemo a da ne razmišljamo uglavnom o Bilovoj velikodušnosti i pružanju pomoći drugim pesnicima.

        Kada je, šezdesetih i sedamdesetih godina, počeo da se bavi poezijom, Higinson je izučavao haiku i dužu poeziju, objavljujući male antologije, kao što je „Između dve reke: deset pesnika iz Nju Džerzija“ (Between Two Rivers: Ten North Jersey Poets; Fanwood, New Jersey: From Here Press, 1981). Objavio je i brojne knjige svojih pesama, kao što su „Pesme iz Petersona“ (Paterson Pieces: Poems 1969–1979; Fanwood, New Jersey: Old Plate Press, 1981), nastavljajući da radi na knjigama koje je kasnije priveo kraju, kao što su „Isceljenje“ (The Healing; Fanwood, New Jersey: From Here Press, 1986) i „Surfovanje na magmi” (Surfing on Magma; Summit, New Jersey: From Here Press, 2006). Godine 1973. počeo je da predaje poeziju u okviru programa „Pesnici u školama“, čime je upotpunio svoje praktično iskustvo u prilagođavanju naučnih istraživanja radu koji bi bio pristupačan njegovim studentima. Nastavio je da radi ne samo kao profesor već i instruktor poezije a 1989. je predstavljen u Dvorani slave Nju Džerzija. Šezdesetih i sedamdesetih godina je počeo i da objavljuje prevode i eseje o haiku poeziji, koji su se pojavljivali u vodećim haiku časopisima tog vremena, prvo u Žan Kalkonsovom Haiku Highlights i Erik Amanovom Haiku, koji je Higinson preuzeo 1971. i preimenovao u Haiku Magazine. Njegove prve kritike u časopisu Haiku Highlights, objavljivane u nastavcima pod pseudonimom „Hian“ (dok neko nije utvrdio da im je autor Vilijam Dž. Higinson), dovele su do znatne promene u pesmama koje su u njemu objavljivane. Ovaj niz eseja je objavljen u knjizi „Itadakimasu: eseji o haikuu i senrjuu na engleskom“ (Itadakimasu: Essays on Haiku and Senryu in English; Kanona, New York: J & C Transcripts, 1971), koja je dobila nagradu za kritiku u okviru „Nagrade za najbolju knjigu“ Haiku društva Amerike kada je i osnovana (1974). Itadakimasu je bio i preteča Higinsonove najuticajnije knjige „Haiku priručnik“, koja je takođe dobila nagradu HDA za udžbenik/naučni rad 1986.
        I kao izdavač, počev od „From Here Press“, koji je osnovao 1975, pokazao je želju da pomaže drugima a ne da se samo bavi objavljivanjem svojih knjiga. Sedamdesetih godina je počeo da piše i proučava renku i srodne ulančane pesme, najpre pod uticajem Tadaši Konda. Renku je bio njegova velika i doživotna strast, a sprovodio je i mnogobrojne obuke iz renkua na konferencijama i drugim okupljanjima, često sa kipovima Bašoa i Sore u svojoj blizini dok je davao uputstva i smernice (ove kipove mi je kasnije poklonila Peni Harter). Renku i srodni kolaborativni žanrovi će doprineti proširenju znanja o načinu njegovog pisanja, pridodajući još jednu dimenziju njegovom nastojanju da ukaže na važnost pozivanja na godišnja doba u haikuu. U prošlosti, kao i danas, haiku je kao društvena aktivnost imao ulogu povezivanja pesnika, ali i povezivanja svakog pesnika i njegove pesme sa vremenom – i određenim vremenom tokom godine i metaforičkim vremenom života, u svim njegovim godišnjim dobima. Higinson nije samo proučavao haikai starog Japana, već ga i aktivno uvodio u 20. vek putem pisanja i razumevanja novih dela.
        Higinsonovo unapređenje današnjeg japanskog haikua ogleda se i u objavljivanju zbirke prevoda i radu na bar još tri knjige istaknutih japanskih haiku pesnika. Ove zbirke, sa Higinsonovim prevodima, neke od kojih je preveo sa Tadaši Kondom, uključuju „Veliki talasi: Meisecu, Šiki, Hekigoto, Kjoši, Hakjo“ (The Big Waves: Meisetsu, Shiki, Hekigotō, Kyoshi, Hakyō; Fanwood, New Jersey: From Here Press, 1989), „Jednostavan univerzum Sona Učida“ (A Simple Universe by Sonō Uchida; Foster City, California: Press Here, 1995), „Crveni Fuđi: izabrane haiku pesme Jacuke Išihara“ (Red Fuji: Selected Haiku of Yatsuka Ishihara; Santa Fe, New Mexico: From Here Press, 1997) i „Iznad talasa: izabrane haiku pesme Ricua Okada“ (Over the Wave: Selected Haiku of Ritsuo Okada; Santa Fe, New Mexico: From Here Press, 2001). Higinson je ovim knjigama doprineo da se skrene pažnja, bar zapadne haiku zajednice, na vodeće haiku pesnike Japana, ističući da je haiku savremena živa umetnost, a ne samo istrgnut sa stranica drevnog Japana.
       Kao urednik, Higinson je umeo da bude nemilosrdan, ali samo zato što je insistirao na visokim standardima, ne samo svojim već i svih onih sa kojima je radio. Godine 2001. napisao je pohvalu za poleđinu knjige „Vremenski tesnac“ (The Nick of Time), zbirku eseja o haiku estetici Pola O. Viliamsa, koju sam objavio u mojoj izdavačkoj kući „Press Here“. Pregledao je i uvod za ovu knjigu koji sam napisao sa Li Gurgom. Njegove primedbe su bile nemilosrdne i iscrpne, ocrnjujući pasuse koje nisu lepo tekli ili nisu bili dovoljno logični, prekorevajući nas zbog aljkavo obavljenog posla. Moja prva reakcija je bila da se suprotstavim skoro svemu što je rekao, ali kada sam zanemario njegovu strogost, uvideo sam da je u pravu. Posvetio se eseju, velikodušno mu poklanjajući svoje vreme kao što je činio i ranije. Iznalazio je bolji način da se kaže ono što treba i to nam savetovao. Nije se radilo samo o tome da je želeo da to što smo napisali bude bolje. Njegova žestina je pokazala da mu je stalo, da mu je značila rasprava koja se ticala haikua. Na kraju krajeva, ove razmene mišljenja su mi pokazale da me je prihvatio kao kolegu. Uzvratio sam mu što sam bolje mogao pregledajući neke njegove eseje, kao što je detaljan i strog prikaz knjige „Pisanje i uživanje u haikuu“ (Writing and Enjoying Haiku) Džejn Rajhold,2 potkrepljujući ga brojnim primerima problema na koje je ukazao. Mnogo pre ovoga smo takođe tesno sarađivali na „Haiku putu“ (A Haiku Path), monumentalnoj antologiji iz 1994. koja dokumentuje prvih 20 godina od osnivanja Haiku društva Amerike 1968. godine i opširno govori o svakoj njegovoj konferenciji, referatima i razgovorima sa tih okupljanja haiku klanova svake druge godine. Sukobio se sa mnom u vezi sa Geri Gejevim izumom forme rengeja, koji sam ozbiljno reklamirao kao alternativu – ili dopunu - renkuu, ali smo obojica prešli preko tog neslaganja da bismo se složili sa činjenicom da je svako od nas na svoj način bio na haiku putu.
        Kasnije je Higinson pokrenuo blog posvećen haiku knjigama, obiman sajt, „Renku Home“,3 na kome je pisao o renkuu i objavljivao druge članke o haikuu, a istovremeno uređivao (još jedan vid njegove pomoći) portal „Haiku i srodne forme“4 u okviru projekta „Javni direktorijum“. Ovaj sajt je bio najbolja i najdemokratskija internet zbirka izvora iz celog sveta koji se odnose na haiku, koja je proširila Higinsonov demokratski pristup haikuu priznavanjem čak i pseudo haikua. Posle njegove smrti ovaj sajt je zanemaren. Možda niko nije mogao da mu oda dužno i puno poštovanje onako kako je on to činio.

Haiku i senrju

Vredno je da sa vama podelim ove pesme koje obuhvataju pet decenija da biste stekli utisak o Vilijamu Higinsonu kao pesniku, prevodiocu i učenjaku. Ma koliko da je cenio priznanja koja je dobio kao analitičar haikua, profesor i haiku instruktor, želeo je da taj rad uravnoteži sa poezijom.

                Složenija
                    od svih zimskih šara,
                          ova prolećna ljuspica


Ova pesma je dobila prvu nagradu na prvom konkursu Haiku društva Amerike 1968. godine.

                Drži vodu
                   što je drži -
                      mrko blato.

Higinson mi je rekao da želi da zadrži veliko početno slovo i interpunkciju u ovoj pesmi koju je napisao 1970. godine jer je tako originalno objavljena, mada više tako ne piše. Ova pesma pokazuje i da nije uvek strogo primenjivao princip korišćenja sezonskih reči u haikuu, već da ih je izostavljao kada je tako bilo najbolje za pesmu.

                sivilo zore
                led na sedištima
                čamca na vesla

                the tick, tick
                of snow on the reeds . . .
                sparrow tracks

                to tap, tap
                snega po rogozima …
                tragovi vrapca

Ove dve zimske pesme, napisane 1982. i 1989, pokazuju da Higinson i dalje stavlja naglasak na pozivanje na godišnje doba. Poslušajte zvuke T, K i S u drugoj pesmi. Higinson me je jednom podsetio da u Japanu govore o „komponovanju“ haikua, ne o „pisanju“, čime se naglašava lirski i muzički osećaj japanskog haikua a što bi i pesnici koji pišu na engleskom jeziku treba da upamte.

                Novogodišnje veče …
                lopovi ostavili otvorena vrata mojih kola
                na snegu što pada

                prelazim preko džombe
                kola ispred
                prelaze preko džombe

Ove dve pesme o kolima, iz 1994. i 1999, primeri su i haikua i senrjua. Mada je Higinson detaljno pisao o haikuu, prihvatao je i podržavao i senrju. Veoma me je ohrabrivao u prikazu moje antologije „Štrudla sa smokvama: senrjui za poneti“ (Fig Newtons: Senryu to Go; Foster City, California: Press Here, 1993), objavljenom u Modern Haiku-u, ali i bio strog kada je u pitanju razlikovanje haikua i senrjua, mada je osnovni akcenat stavljao na haiku.

                letnja oluja …
                kolica za kupovinu se otkotrljaše
                preko ivice parkirališta

                mesečev srp
                da li bih posmatrao oblake
                da ga nema?

Ove pesme, napisane 2001. i 2004, ilustruju Higinsonovu sposobnost zapažanja detalja, uključiv i pažljivo posmatranje sebe i svojih osećanja, i da piše o običnom i svakodnevnom. Podsticao je druge da pišu o takvim temama da bi haiku bio pristupačan.

                podižem pogled
                sa pisanja
                ka svetlosti dana

                pišem opet
                voda za čaj
                isparila

                prolećna kiša
                čitajući opet moju staru knjigu
                zaspah

Ove tri pesme, napisane 1970, 1986. i 2005, obuhvataju raspon od 35 godina. Pokazuju pisca dok piše ili čita, a onog koji se ne boji da se naruga sebi, koji sebe ne posmatra previše ozbiljno.
        Evo još dve pesme, iz 2004. i 2005, koje izgleda sa se bave njegovom smrtonosnom bolešću i možda vlastitom prolaznošću:

                buka vatrometa
                a svici tako tihi …
                sutra biopsija

                list javora …
                zaokrete se padajući na pesak
                bez traga

U prvom pasusu „Haiku priručnika“ Higinson piše da je „osnovni cilj čitanja i pisanja haikua da se podele trenuci naših života koji su nas ganuli, ona iskustva i opažanja koja dajemo i dobijamo kao darove. Na najdubljem nivou, ovo je osnovna svrha svih umetnosti, a posebno književnosti“ (v). Svojim haikuima i senrjuima Vilijam Dž. Higinson je uzeo učešće u tom društvenom činu deljenje, uzvraćanja darom u vidu haikua, a nadao se ne samo da drugi mogu da vide ono što je on video, već i da on može da vidi i oseti ono što su drugi videli i osetili.

Sedam uspeha „Haiku priručnika

Ono čime je Higinson učvrstio svoje zaveštanje bilo je objavljivanje „Haiku priručnika“, koji je 1985. izdao „McGraw-Hill“, a zatim 1989. i „Kodansha International“, koji ga je preštampao 2010. u jubilarnom, 25. izdanju. Posvećujući mi primerak koji je 1991. izdao „McGraw-Hill“, Higinson se pozvao na knjigu kao na „ova lutanja kroz drač – pazi se trnja, ali gledaj kapi rose“. Znao je na osnovu višedecenijskog iskustva, ranije i pošto je knjiga objavljena, da je shvatanje haikua sporo dostižno. Znao je da je ono što je ponudio bila jedna perspektiva, ali verujem da je isto tako pouzdano znao da je ponudio uravnoteženu perspektivu zasnovanu na pouzdanim informacijama, koja bi omogućila njegovim čitaocima da vide kapi rose uprkos svom trnju.

        Publikacija „Booklist“ govori o „Haiku priručniku“ kao o „uzornom delu u toj oblasti“ a to je tačno i danas, nekoliko decenija kasnije. Verujem da je ova knjiga postigla uspeh i da je i dalje uspešna iz najmanje nekoliko razloga. Prvi je da pokriva istoriju žanra, mada ne potpuno. Higinson daje pregled japanskih majstora, kao i razvoja haikua na engleskom jeziku, sa pravom dozom informacija da bi bio informativan, ali ne i preopširan. Njegova poglavlja o „Haikui stari i novi“ ukazuju na dublja istraživanja, ali ne daju previše informacija da se ne bi zamarali čitaoci koji nisu posebno ili profesionalno zainteresovani za haiku poeziju. Za nekog ko je posedovao toliko znanja da je mogao da napuni biblioteku, i tada i kasnije, odabrao je put odmerenosti, koji odlikuje i haiku poeziju. Bio je, na neki način, „ferari u praznom hodu“ haiku znanja, ali je znao da je nekim njegovim čitaocima bila potrebna samo vožnja autobusom. Ipak, hteo je da bude siguran da će negde stići.
        Drugi razlog uspeha knjige je brižljivo pročišćen i širok dijapazon prevoda. Prevodi Harolda Hendersona i Keneta Jasude sredinom 20. veka su bili nakićeni naslovima, rimama i ponekad nepravilnom sintaksom (mada verujem da se Henderson kasnije odrekao rima i naslova). Za razliku od ovih pompeznih, viktorijanskih verzija, Higinsonove su bile moderne, pristupačne i jednostavne, u ravnoteži između naučnog i poetskog. Takođe ih smešta u istorijski i kulturni kontekst koji ih je oživljavao, tako da se činilo da su upravo napisani. Higinson mi je rekao (a sigurno i drugima) da je posebno bio ponosan na svoj prevod Bašoovog furuike ya, za koji kaže da je godinama dorađivao:

                old pond . . .
                a frog leaps in
                water’s sound

stari ribnjak …
žaba uskače u
zvuk vode

Jednostavan je, a ipak detalji su bili veoma važni, kao što je elipsa umesto crtice da označi sekuću reč ya, da ukaže na protok vremena kada nailazimo na ribnjak i da naglasi kontrast između drevnosti ribnjaka i onoga što je „novo“ – žaba i „njen“ pljusak. Znao je i da su pre Bašoovih haikua, u japanskim pesmama o žabama opevani njihov kreket a ne skok. Ovde je pesnik opevao drugačiji zvuk, što predstavlja radikalan zaokret od ranijih pesama koje su vekovima pisane. Ovo je bio implicitno značenje „starog“ preko koga čitaoci danas olako prelaze. Higinsonu je takođe bilo važno da kaže „in“ (u, prim. prev.) a ne „into“ (u/unutra, prim. prev.) jer je rekao da pesma nije metaforična u smislu da bi žaba trebalo da nekako uskoči „u“ zvuk a ne u jezero – prevod koji je on smatrao pogrešnim. Bašoova pesma je bila mnogo direktnija i skromnija, mada poseduje slojeve dubine. A smatrao je i da je „water’s sound“ (bukvalno: „vode zvuk“, prim. prev.) bolje nego „the sound of water“ („zvuk vode“, prim. prev.), još jedan mogući prevod mizu no oto-a, jer je bio sažetiji. Ova verzija najpoznatije Bašoove pesme je tako skromna a veoma poznata da zaboravljamo da je počela sa Higinsonom i da sažima nekoliko razmatranja, koja se ovde sva ne pominju. Higinson je posvećivao veliku pažnju svakoj nijansi u svojim prevodima. Ponekad bi bio opominjan zbog nekih svojih odluka, kao što se dešava i bilo kom prevodiocu, ali sve njegove verzije ukazuju na to koliko mu je stalo do haiku žanra i na njegovu ljubav prema ovim savršenim ružama.
        Treći uticaj na uspeh „Haiku priručnika“ su imale njegove smernice za jezgrovito pisanje. Dok se R.H. Blajt isticao u prevođenju velikog broja haikua, opisujući ono što je smatrao estetskim sredstvima ili tehnikama koje se koriste u japanskom haikuu i govoreći nam za čim da tragamo kada ih čitamo, Higinson je proširio ovu dobro osmišljenu preporuku tako da obuhvati pisanje haikua na engleskom jeziku u kontekstu imažizma, modernizma i postmodernizma. On je prešao sa deskriptivnog na preskriptivno, ali je bio blag ako se dešavalo da daje instrukcije. Uputstva su mu bila direktna i neposredna, kao što je sledeće, nešto što sam usvojio u svojim haiku radionicama kada kažem: „Ne pišite o svojim osećanjima, pišite o onome što je do njih dovelo“:

Ovo je glavna lekcija iz haikua. Kada komponujemo haiku, kažemo: „Teško je opisati kako se osećam. Možda ćete, ako vam ispričam o događaju koji je doveo do ovih osećanja, i vi slično osetiti“. Zar ovo nije jedan od najboljih načina da se podele osećanja?5


        Četvrti razlog uspeha knjige je što je široko prihvaćena od pesnika, predavača i opšte čitalačke publike kao spoj naučnog i popularnog načina pisanja. Nije ništa pojednostavljivao, već je poštovao inteligenciju i strpljenje čitaoca nudeći sažetu materiju zasnovanu na proverenim informacijama i praktična uputstva ne samo pesnicima već i onima koji predaju poeziju. Plan predavanja haikua Peni Harter pridonosi praktičnosti knjige, a mnogi učitelji haikua, uključiv i mene, su prihvatili njena originalna uputstva. Ovom širokom prihvatanju knjige je doprinela i činjenica da njen sadržaj nije previše specijalizovan. Možda je sam haiku specijalizovano interesovanje u kontekstu svih vrsta poezije ili drugih književnih dela, ali za one zainteresovane za haiku ova knjiga nije previše detaljna, što je možda mudro za jedno delo koje se bavi uvodom u neku materiju. Kasnije Higinsonove knjige, „Haiku godišnja doba“ (Haiku Seasons) i „Haiku svet“ (Haiku World), su bile daleko specijalizovanije po pažnji koju su posvećivale pozivanju na godišnja doba i istraživanju u kontekstu koji pokriva ceo svet, nešto što nikada ranije nije učinjeno na engleskom jeziku, bar ne u istom obimu.

       Peti doprinos uspeha „Haiku priručnika“ leži u slobodnom korišćenju primera raznih pesnika, zajedno sa kontekstualnim pozivanjima na druge pesnike, kao što su poetski ideogrami I.I. Kamingsa. Dok su drugi u svojim delima koristili svoje lične pesme, ponekad i isključivo, da ilustruju svoje stavove, Higinson koristi pesme pesnika iz celog sveta, poznatih i nepoznatih. On veliča predmet svog pisanja, a ne sebe, pa ni druge pesnike. U svom izboru on potvrđuje vrednost određenih pesama, bez obzira da li su njihovi autori poznati. Zbog toga neko kao što je Marion Dž. Ričardson (jeste li čuli za nju?) može da se tretira isto kao i neki nobelovac. Nije zazirao od toga da citira haikue čuvenih pesnika, kao što su Dag Hamaršeld, Ričard Rajt, Tablada, Rilke, Mačado, Snajder, Ginzberg, Borhes, Seferis, Paz i drugi, ali je stavljao veći naglasak na pesmu. Na ovaj način je ukazivao na demokratičnost haikua, da je haiku poezija naroda, dostupna svakome, mada je privlačila čak i poznate pisce. Koristeći mnoge primere, Higinson stvara poverenje kod svojih čitalaca, koji vide da on poznaje svoju građu, prema kojoj pokazuje zaraznu strast.
        Šesti razlog uspeha knjige je njen jednostavan naslov. Aliteracija pomaže da se knjiga pamti i da ima dobru prođu na tržištu, dok izbor reči doprinosi njenoj praktičnosti. Potrebna vam je pomoć kada je haiku u pitanju? Onda vam je potreban priručnik, a Vilijam Dž. Higinson je jedan napisao. Naslov je nepretenciozan ali informativan, uz samo malu primesu atraktivnosti. Da li bi se tako dobro prodavala da nije tako jednostavno nazvana „Kako pisati haiku?“ (How to Write Haiku?)
        Sedmi razlog uspeha Higinsonove najpoznatije knjige može prosto biti taj što je njen autor bio prava osoba u pravo vreme. Bio je pesnik, za razliku od Blajta i Hendersona, i mnogo bolji pesnik od Jasude, a on je bio prevodilac i izučavalac japanske kulture. Nije tako tečno govorio japanski kao Blajt, Henderson ili Jasuda, ali je to možda njegova jača strana jer ga je nagnala da pažljivije proučava i da razume svoje čitaoce koji takođe nisu dobro poznavali japanski. Sedamdesetih godina su se pojavili prevodi japanskih haikua Blajta i Henderosona u veoma popularnim izdanjima „Peter Pauper Press“-a, a sada je širi krug čitalaca mogao da bude zainteresovan za haiku na engleskom jeziku. Takođe, u to vreme postojala je samo jedna važnija zbirka haikua na engleskom jeziku, Kor van den Hovelova „Haiku antologija“ (The Haiku Anthology; New York: Doubleday, 1974), ali, mada se radilo o važnom dostignuću, ono je bilo na neki način još uvek formativno. Bile su potrebne dodatne smernice a „Haiku priručnik“ je bio prava knjiga koja ih je mogla dati. Higinson je bio i profesor naviknut da razmenjuje ideje i odgovara na pitanja u učionici, prilagođava načine učenja i savladava otpor čitaoca kako bi pojasnio predmet rasprave. A živeo je dovoljno blizu moćnih izdavačkih kuća u Njujorku tako da im je imao lakši pristup. Do vremena kada se knjiga pojavila, Higinson je već 20 godina gradio svoju reputaciju pesmama, prevodima i kritikama. Čak i ako je to bilo samo unutar male zajednice, to mu je dalo glas koji je haiku zajednica želela više da čuje, a ipak je proširio svoje pouzdano znanje na širu pesničku zajednicu, kao i na profesore i one koji su pokazivali opšte interesovanje za japanske umetnosti. Ovi faktori su se svi pojavili u pravo vreme kada još nije bilo knjige o haikuu koja bi mogla ga uvede u savremeno doba.
       Za razliku od toga, na primer, „Haiku forma“ (The Haiku Form; Rutland, Vermont: Tuttle, 1974) Džoane Žirouk činila se preuskom po pitanju fokusa, više se zadržavala na japanskom haikuu nego na njegovom pisanju na engleskom i nije imala ni opseg ni kontekst Higinsonovog poznavanja materije, poetike i učenosti. Njena knjiga je takođe ponovo koristila Blajtove prevode, kao i njegov pogled na zen i Jasudinu ideju „haiku trenutka“. Nije unosila skoro nikakve novine i isticala je takve pogrešne pojmove kao što je da bi „i znakovi interpunkcije … trebalo da se uključe u brojanje slogova“ (80) i da bi, uprkos razlikama u jezicima, haiku ipak trebalo da se oslanja na slogovni obrazac 5,7,5. U knjizi je bilo uključeno samo nekoliko primera haikua na engleskom, uglavnom pisanih u formi 5,7,5, skoro svi iz samo dva izvora, Džejmsa V. Heketa i sada uglavnom odbačene regionalne antologije „Pozajmljena voda“ (Borrowed Water; Rutland, Vermont: Tuttle, 1966) Helene Stajls Čenovet. Higinsonova knjiga je bila mnogo više zasnovana na proverenim informacijama. Od pomoći je, naravno, bila i činjenica da ju je objavio ugledni izdavač, pa je tako bila dobro distribuirana i doživela bar osnovni publicitet. „Haiku priručnik“ je ponašao svoju čitalačku publiku, a ona ga je preporučivala drugima jer je smatrala da je koristan.
        Higinson je odista želeo da njegova knjiga unese novine, da pomogne pesnicima, bez obzira na njihovo iskustvo. Žalio je, kao što čine i mnogi zagovornici haikua, što se haiku i dalje pogrešno uči u školama samo kao vežba iz brojanja slogova, ali je „Haiku priručnik“ počeo da menja shvatanje javnosti, dajući književnu potporu haikuu koja je neprestano prisutna u dezinformacija koje se tako brzo usvajaju u osnovnim školama i njihovim nastavnim planovima i programima. Pišući u „Američkom haiku pokretu, prvi deo: Haiku na engleskom“ (Modern Haiku 36:3, jesen 2005), Čarls Trambul kaže da je Higinsonov „Haiku priručnik“ „po prvi put učinio dostupnom na engleskom jeziku konciznu, izuzetno lako shvatljivu istoriju haikua, savremena dostignuća i informacije i o pisanju i o učenju haikua i srodnih formi. I sada, nakon dvadeset godina, ona je još uvek važno štivo za američkog haiku pesnika“ (55). Isto važi i danas, deset godina kasnije, i može ostati tako još mnogo godina.
        Mada „Haiku priručnik“ ostaje važno štivo za svakoga ko je zainteresovan za haiku poeziju, Higinson je želeo da knjigu proširi kako bi mogla da odgovori potrebama izuzetnog napretka haikua u doba interneta, ali za to nikada nije dobio priliku. Kako se knjiga još uvek dobro prodavala, tako mi je jednom rekao, izdavač nije bio voljan da investira u ma kakvu preradu i dopunu rukopisa. Hteo je da uključi mnoge pesnike koji su od 1985. godine unapredili umetnost i veštinu pisanja haikua, kao i da dokumentuje uspon mnogih nacionalnih i regionalnih haiku grupa, kao što su Haiku društvo Britanije i Haiku pesnici Severne Kalifornije. Takođe je želeo da promoviše nove izdavačke kuće specijalizovane za haiku, uključiv, između ostalih, i moju „Press Here“, Čarls Trambulovu „Deep North Press“, Džim Kejšnovu „Red Moon Press“ i Džon Barlovu „Snapshot Press“.
        Prvobitan „Haiku priručnik“ je bio revolucionaran u istraživanju svetskog haikua i podsećao da engleski nije jedini jezik u Severnoj Americi, ali je Higinson želeo da u mnogo većoj meri dokumentuje razvoj širom sveta, posebno kada se toliko toga dešavalo. Mnoge haiku organizacije su osnovane širom sveta od 1985, a one i mnogi pesnici su sve više komunicirali zahvaljujući internetu, diskusionim listama i sajtovima na društvenim mrežama.
       Higinson je hteo da oda priznanje novim pesnicima, prevodima i časopisima, i da kaže više o promenama u japanskom haikuu koje su tek počele da ispoljavaju uticaj na zapadni haiku, uključiv gendai haiku. Hteo je da govori o neminovnoj fragmentaciji haikua i kako je to bilo i korisno i izazovno za njegov razvoj. Želeo je i da precizira neka mišljenja koja iznosi o haikuu, popuni istorijske praznine, omogući korišćenje nekih dopunskih izvora na internetu koji se lako mogu dopunjavati i izmeni objašnjenje onđija, za koje je rekao da je neispravan ili, u najmanju ruku, zastareli naziv za zvukove koji se broje u japanskom haikuu.
        Godinu i po dana posle njegove smrti „Kodansha International“ je objavio novo izdanje ove knjige u okviru 25. jubilarnog izdanja, sa novim koricama i kratkim uvodom, ali ni jedan Higinsonov tekst nije promenjen. Kako Higinson nije bio u mogućnosti da dopuni „Haiku priručnik“, on je postao prekretnica koja pokazuje kako je izgledao haiku u vreme kada je objavljen, a možda protok vremena zahteva nove. Kao takva, ova knjiga ne može nego da na kraju bude prevaziđena, posebno kada većina savremenih pesnika koji se u njoj navode nije više među živima a organizacije izbijaju u prvi plan, ali za sada će ova knjiga i dalje biti dobar izvor instrukcija i inspiracija.

Druge knjige i publikacije

Ako je „Haiku priručnik“ bio Higinsonova najuticajnija knjiga, nije bila i najznačajnija. To će biti dve publikacije, „Haiku godišnja doba“ i „Haiku svet“, koje su se pojavile iste godine (1996) u izdanju „Kodansha International“-a. Bile su zamišljene kao jedna knjiga, ali je izdavač predložio da se razdvoje na dve. Od ove dve knjige, „Haiku godišnja doba“ daju mnogo pristupačniji pregled nego da su bila deo jedne knjige. Ovo je takođe omogućilo izdavačkoj kući „Stone Bridge Press“ da objavi novo izdanje ove knjige 2008. godine – međutim, izdavač Piter Gudman nije bio voljan da objavi novo izdanje „Haiku sveta“, rekavši mi da je bila možda suviše specijalizovana za njegovu izdavačku kuću da bi u nju investirao. I u originalnom izdanju i u neznatno izmenjenom reprintu, „Haiku godišnja doba“ daju brižljivo i precizno proučen pregled uloge sezonskih reči u haikuu na engleskom jeziku, proširujući japanski model tako da obuhvati one koji se odnose na ceo svet, uključiv geografsku dužinu i širinu, razlike u godišnjim dobima u različitim hemisferama i drugo. Bavi se i teškoćom definisanja godišnjih doba, koju komplikuje rana japanska tradicija zasnivanja godišnjih doba na lunarnom kalendaru, koji je zamenjen našim sadašnjim solarnim kalendarom. Objasnio je da se nova godina (koja se računa kao peto godišnje doba u japanskom haikuu) u početku proslavljala u februaru prema lunarnom kalendaru, pa je za njom odmah sledilo proleće. Poznavanje ovakvih pojedinosti može da nam pomogne da bolje razumemo pozivanja na godišnja doba u tradicionalnom japanskom haikuu. Za razliku od toga, „Haiku svet“ preuzima ideju „Haiku godišnjih doba“ i prikazuje ih u onome što je bio prvi svetski saiđiki na engleskom jeziku, ili almanah sezonskih tema i pesama - monumentalno delo koje objedinjuje poznavanje botanike, zoologije, klimatologije i drugih prirodinih pojava, lingvistike, geografije i još mnogo toga. Higinson je postavio limit od najviše tri pesme po autoru da bi izbegao favorizam ili neravnotežu, a to ograničenje je nesumnjivo otežavalo nalaženje uzornih haikua za određene sezonske reči. Kao priručnik je bez premca u objašnjavanju uloge sezonskih reči u haikuu i pomaže da se naglasi činjenica da je haiku sezonska pesma, a ne strogo pesma prirode (uobičajeno, mada donekle pogrešno, mišljenje). Kao što Čarls Trambul piše o „Haiku svetu“ u ranije navedenom eseju „Američki haiku pokret“, „po prvi put su haiku pesnici sa engleskog govornog područja dobili odgovarajuća sredstva za izučavanje japanskog sistema kigoa i mogli da raspravljaju o adekvatnosti ovih konvencija za haiku koji nije japanski“. (55).
        Da bismo imali bolji uvid u to kako izgleda „Haiku svet“, evo primera koji se odnosi na sezonsku reč za početak leta – „ružu“ (bara na japanskom), prvu od pet pesama koje se navode po ovom predmetu. Ovakav detaljan opis se nastavlja na stotinu stranica. Zamislite objašnjavanje svih ovih latinskih reči, traganje za odgovarajućim biljkama i precizna opisivanja, kao i nalaženje i dobijanje dozvole da se objave pogodne pesme.

RUŽA, bara (ranije). U japanskom saiđikiju ovo se odnosi na pitom u ružu, što bi moglo da se shvati i na engleskom ako se reč „ruža“ koristi sama za sebe. Mogu se navesti brojne poznate sorte; pretpostavljam da će većina Amerikanaca zamisliti crvenu ružu, sem ako pesma ne ukazuje na neku drugu. Ali u Evropi i Severnoj Americi postoji nekoliko vrsta divljih ruža koje cvetaju u leto. Među njima su ruža multiflora (Rosa multiflora) sa bokorima malih belih cvetova, uobičajenih za južni deo Nove Engleske; virdžinijska ruža (R. virginiana) sa ružičastim cvetovima, koja raste u Njufaundlendu, južno do Severne Karoline i zapadno od Misurija; i naborana ruža, koja se naziva i peščana ruža (R. rugosa) sa ružičasto-plavim ili belim cvetovima, koja raste posebno duž puteva, u primorskim čestarima i na peščanim dinama, a uzgaja se kako za ukras tako i za sprečavanje erozije, na istočnom jugu Kanade do Nju Džerzija, zapadno do Viskonsina. Mada joj to ime ne govori, bela čiroki ruža (R. laevigata) je presađena iz Kine, ali je podivljala, posebno na većem delu juga središnje američke Engleske gde joj je plod ružičasti šipak (R. rubiginosa ili eglanteria), poznat i kao divlja ruža (R. canina). Divlja japanska ruža je PLANINSKA RUŽA sa žutim cvetovima (yamabuki) koja cveta u pozno proleće. Takođe: bele ruže. (160)

                čitam krimić -
                prohladan vetar dopire kroz
                peščane ruže

                                Kor van den Hovel


        Pre nego što je objavljeno drugo izdanje „Haiku godišnjih doba“, kada je još postojala mogućnost da se objavi i drugo izdanje „Haiku sveta“, poslao sam Higinsonu, na njegov poziv, desetine stranica predloga za poboljšanje obe knjige. Ovakvo uključivanje čitalaca je poboljšalo njegove knjige prihvatanjem različitih gledišta, a što je mogao da bude i nenamerni marketinški potez, time što je toliko čitalaca (ne samo one čije pesme su citirane) lično zainteresovao za njegove knjige. Ova saradnja je prikazana u dugačkom spisku imena kojima se odaje zahvalnost u „Haiku godišnjim dobima“ koje je izdao „Stone Bridge Press“, i u njegovim drugim knjigama.
       Ne treba, usred sve te pompe koju prati Higinsonov priručnik, zaboraviti i njegove dve knjige koje su se bavile sezonskim rečima, koje se odnose na različite narode, ni njegovu knjigu za decu iz 1991, „Vetar u visokoj travi“ (Wind in the Long Grass) u izdanju „Simon & Schuster“, sa raskošnim ilustracijama Sandre Spajdl. I ova knjiga polazi od svetskog pogleda na haiku, sa pesmama koje su uređene po godišnjem dobu i predstavlja pesnike iz sedamnaest zemalja, tako različitih kao što su Ekvador, Kuba, Senegal, Grčka i Brazil. U uvodu Higinson piše da će vam „haikui i slike u ovoj knjizi omogućiti da zamislite na poseban način nešto što vidite, čujete, mirišete, osećate mu ukus ili ga dodirujete“5, naglašavajući da je u središtu pažnje haikua ono što možemo da doživimo svim našim čulima. Mada je namenjena deci, knjiga privlači pažnju i odraslih.
        Tri druge publikacije Vilijama Higinsona, između mnogih, zaslužuju da se bar pomenu. Prva je „Haiku kompas: pravci na pesničkoj karti Sjedinjenih Američkih Država“ (Haiku Compass: Directions in the Poetical Map of the United States of America), veoma kratka knjiga, koja više nalikuje eseju, objavljena u Tokiju 1994. u izdanju Međunarodne haiku asocijacije. Predstavlja japanskoj čitalačkoj publici kratak pregled aktivnosti u oblasti haikua u Americi a pojavila se na engleskom i japanskom. Kao i mnoge njegove druge knjige, „Haiku kompas“ uključuje pesme brojnih pesnika iz cele zemlje, težeći da bude što obuhvatnija i reprezentativnija. To je bio jedan od načina da Higinson pokaže da je haiku poezija naroda, a ne samo akademska disciplina. Cenio je i korisno upotrebio njene demokratske i društvene aspekte u pisanju o njoj, navodeći mnoge druge kao način da uzvrati pesnicima i poeziji koji su mu mnogo toga dali. Druga publikacija je „Godišnja doba u haikaiju“ (The Seasons in Haikai), koju je 1996. u Portlandu u Oregonu objavio „Irvington Press“, izdavačka kuća Si Rosenaue, knjiga koja je bila preteča „Haiku godišnjih doba“, u veoma sažetom obliku. A treća značajna knjiga je bila „Kiyose: vodič u sezonske reči“ (Kiyose: Season Word Guide), koju je 2005. objavio Higinson (Summit, New Jersey: From Here Press). Ova knjižica koja daje osnovni popis važnih sezonskih reči je mnogo praktičnija od glomazne knjige „Haiku svet“. Omogućila je pesnicima sa engleskog govornog područja da čine isto ono što i japanski već decenijama čine – da ga nose u džepu kako bi proveravali korišćenje sezonskih reči ili da potraže inspiraciju kada su u haiku šetnjama.
        Higinsonov poslednji veliki doprinos haikuu bio je povratak na prevod u knjizi koju je objavio u sopstvenom izdanju, „Snovi leptira: godišnja doba kroz haiku i fotografije“ (Butterfly Dreams: The Seasons Through Haiku and Photographs), zbirci od oko 200 pesama uređenih po godišnjim dobima sa fotografijama Majkla Lastbadera. Ove pesme su se pojavile u elektronskoj knjizi kao multimedijalna prezentacija sa živopisnim fotografijama prirode i pesmama. Na kraju su dati i komentari i informacije o svakoj pesmi vezani za kulturu iz koje potiču, kao i podaci o fotografijama. Prva Higinsonova knjiga je bila „Dvadeset pet delića sadašnjice“ (Twenty-Five Pieces of Now), kratka zbirka prevoda objavljenih 1968. Prevodima u „Snovima leptira“ (Butterfly Dreams), 2006, skoro 40 godina kasnije, čini se da zatvara pun krug. Vrednost ove publikacije nije samo u samim prevodima, već i u lepom i istančanom načinu na koji su predstavljeni sa fotografijama i u prvoklasnoj tipografiji, koji podržavaju novu tehnologiju. Njegova nesmirenost i praćenje novih trendova i tehnoloških dostignuća bili su ključni za to kako je Higinson razvijao i održavao svoj znatan uticaj na haiku poeziju.

Savršena ruža

Sećam se kako me je negde 1991. ili 1993. Higinson žustro ispitivao o autentičnosti haikua o „lakom gradu“ koji je ostavljao tragove na prednjoj strani mog džempera. U početku je bio nepopustljiv tvrdeći da grad ne može biti lak. Uveravao sam ga da sam baš to nedavno doživeo u Južnoj Kaliforniji – a to je na mene ostavilo takav utisak da sam poželeo da o tome napišem haiku. Kasnije sam mu poslao više informacija o lakom gradu, tačnije poznatom kao krupa (tuča), i on je bio iskreno zadovoljan što je saznao više o ovoj prirodnoj pojavi. Najpre me je podsticao da upotrebim precizniju i živopisniju reč „krupa“, ali se ipak složio sa mnom da upotrebim „lak grad“ jer neki čitaoci možda neće znati šta znači „krupa“, pa ih ona može zbuniti. „Lak grad“ mi je u to vreme došao intuitivnije, ali se sada pitam da li sam ipak mogao da upotrebim „krupu“. Kao što je slučaj sa mnogim temama o kojima smo diskutovali više od dve decenije, Higinson je bio očaran detaljnošću i suptilnošću jezika, koji su svi bili deo njegovog traganja za izuzetnošću haiku izražaja. Ta brižljivost je bila ono što je uticalo da se nađe u prvobitnom odboru za definicije Haiku društva Amerike 1973, i opet trideset godina kasnije (2003), kada je sa novim članovima odbora revidirao često citiranu definiciju Društva. Takva je bila Higinsonova privrženost haikuu i strast prema ovoj poeziji. Negovao ju je kao dragocenu ružu.
        Vilijam Dž. Higinson nije nikada bio više u svom elementu nego na konferencijama Haikua Severne Amerike, a bio je glavni govornik na prvoj održanoj u avgustu 1991, kada je govorio o „Severnoj Americi i demokratiji haikua“, egalitarnom pristupu ovoj poeziji za koju se zalagao od kada znam za njega. Bio je jedini koji je učestvovao na svih devet konferencija HSA koje su se održavale svake druge godine. Na toj prvoj konferenciji, koju sam pomogao da se organizuje u Livermoru u Kaliforniji, zamolio sam Bila da se potpiše u primerku moje knjige haikua, prvoj od onih koje su sada poznate kao pet tomova, punoj pesama i potpisa više stotina haiku pesnika iz celog sveta. Na početku sam zamolio potpisane pesnike da upišu jedan ili više svojih omiljenih ili najboljih haikua i da ga potpišu i datiraju. Evo Bilove pesme:

                posle pljuska
                napokon mogu da vidim
                ovu savršenu ružu

Za Vilijama Dž. Higinsona je haiku bio savršena ruža, blistava od rose, a u drugoj polovinu 20. veka on je bio njen prvoklasan baštovan.

 

  1. http://www.simplyhaiku.com/SHv6n4/features/Higginson.html
  2. http://www.modernhaiku.org/bookreviews/reichhold2003.html
  3. http://www.2hweb.net/haikai/renku/
  4. http://www.dmoz.org/Arts/Literature/Poetry/Forms/Haiku_and_Related_Forms/

 

Preneto sa bloga http://www.graceguts.com/ uz saglasnost autora.

 

Prevod: Saša Važić