Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Charles Trumbull, SAD

 

Značenje haikua1

 

 

Kada mi se dostavljaju prilozi haikua za časopis koji uređujem, često ih odbijam jer smatram da im nedostaje značenje. Ne dotiču me. Šta tačno hoću da kažem? Šta znači „značenje“? Kakvo značenje očekujem od haikua?

Ovo se pitanje neprestano javlja u razgovorima o haikuu. Kada su Li Gurga i Skot Mec diskutovali o pesmama koje će biti uključene u Haiku 21, značajnu novu antologiju modernog haikua, Gurga je rekao prisutnima na drugoj konferenciji „Midwest: Cradle of American Haiku“ („Srednji Zapad: Kolevka američkog haikua“) koja je održana 2010. godine u Mineral Pointu u Viskonsinu da mu je posebno važno da pronađe značenje haikua. „Već dugo su mi ideal oni haikui koji jasno govore o stvarnom doživljaju, ali poseduju i nekoliko drugih slojeva značenja, metaforičko ili simboličko ili neko drugo. Smatram da to obogaćuje haiku pesme i čini ih vrednim očuvanja kao dela pesničkog kanona.“

Pokušaj utvrđivanja „značenja“ haikua je kao pokušaj da se želatin pričvrsti za zid. Mogao bi se istraživati istorijski haiku i njegovi prethodnici. Moglo bi se duboko zaći i semiologiju – izučavanje svih vrsta znakova, tekstualnih, verbalnih, društvenih itd. Ja ću pokušati da krenem srednjim putem. Počeću sa sažetom verzijom onoga što Encarta World English Dictionary ima da kaže o značenju i njegovim delimičnim sinonimima: značenje se definiše kao „1. ono što znače reč, znak ili simbol; 2. ono što neko namerava da izrazi; 3. ono što nešto označava ili na šta ukazuje i 4. psihološki ili poučni smisao, svrha ili značaj.“

U suštini sve ove definicije objektivizuju pojam „značenja“: ono je cilj neke vrste pokušaja komunikacije; označitelj reči, znaka ili simbola, ono što nameravamo da izrazimo ili da na to ukažemo, svrha nekog iskaza. Pa, onda, ako bilo kakav iskaz ima neko značenje, šta je to što mi nedostaje u ovim haikuima koji za mene nemaju značenje? Postoji li nešto kao što je haiku koji uopšte nema nikakvu svrhu komunikacije? Šta je sa nasumičnim haikuima koje stvara kompjuter? Razmotrimo ovu pesmu koja je napisana specijalno za mene na vebsajtu randomhaiku:

iza šljunka,
Brazil srećno opljačkan.
Majmun presta da viri.

Ova loša pesma može biti nasumična, ali da li je stvarno lišena svakog značenja? Na kraju krajeva, neko je uložio dosta sive materije u izbor leksikona iz koga je računar mogao da bira reči, razradio neku vrstu gramatike i sintakse da bude siguran da predlozi prethode imenicama i da su glagolski prilozi upotrebljeni gramatički a osmislio je i pravila i algoritme da ograniči broj slogova na 5,7,5.

Otišao bih i korak dalje i rekao da je skoro nemoguće da se nekom tekstu ne pripiše značenje, čak i ako je u pitanju besmislica. Možda u tom nasumičnom haikuu „opljačkan“ nije prošlo vreme nego glagolski prilog prošli, pa bi se tako ovaj stih mogao protumačiti kao „Brazil je bio srećno opljačkan“, čineći ga tako veoma ironičnim, politički korektnim post-kolonijalnim razmišljanjem ili možda ukazuje na to da je Brazil evropske doseljenike dočekao dobrodošlicom. U tom slučaju bi „šljunak“ mogao biti na rubovima plaža nakon što su se Portugalci iskrcali. „Majmun“ koji je prestao da viri mogao bi da predstavlja starosedeoce čija je radoznalost potpuno zadovoljena … itd.

Zanemarimo li besmislenost, možemo reći da ovde imamo nešto što je bitno: kada čitamo ili čujemo nešto, odmah pretpostavljamo da se radi o nekom saopštenju i očekujemo značenje; ako ono nije očigledno, tragamo za njim a, ako je potrebno, smišljamo ga. Najverovatnije počinjemo da tragamo za prvim nivoom značenja - jednostavnim opisom, kao u prozi, a zatim za dubljim značenjem, možda aluzijom, metaforom ili simbolom.

Dakle, argumenta radi, recimo da svaki zapis ima neko značenje. Haikui poput ovog nasumičnog neosporno postoje, čak i kada se mučimo da iz njih izvučemo neko značenje. Možda je moj problem u tome što neki prilog poslat časopisu možda nema dovoljno značenja ili pravo značenje da bi me zadovoljio.

Značenje u poeziji

Možda grešim što olako odbijam te priloge za Modern Haiku sa obrazloženjem da ne poseduju suštinsko značenje. Neki pesnici nam savetuju da ne tragamo za značenjem pesme, već da prihvatimo samo pesmu kao predmet. O tome svedoči pesma Arčibalda Mekliša iz 1925. godine:

Ars Poetica

Pesma mora biti opipljiva i nema,
Ko oblo voće.

Ćutljiva
Ko prema palcu stari medaljoni.

Tiha ko rukavom izlizani kamen
Pod prozorom, gdje mahovina raste -

Pesma mora biti bez reči
Ko let ptica

Pesma treba biti nepokretna kroz vreme
Ko mesec što se penje

Ostavljajuć, ko što mesec pušta
Granu po granu u noć zapletena stabla.

Pesma treba biti nepokretna kroz vreme
Ko mesec što se penje

Pesma mora biti ravnopravna
Ne istinita

Za svu povest bola
Prazan hodnik i list javora

Za ljubav
Dve priljubljene travke i dva svetla iznad mora

Pesma ne treba značiti
Nego biti.2

Dopada mi se deo koji govori o tome da je pesma bez reči. Podseća me na razmišljanje Alena Votsa i Erika Amana o haikuu kao o „pesmi bez reči“. Isto tako mi se dopada kada Mekliš kaže da pesma ne treba da bude istinita. To me podseća na stav Jacuke Išihare da bi haiku trebalo da govori o istini kao da je lažna. Međutim, kada se primeni na haiku, ova poruka u celini može da izgleda pomalo radikalno. Učeni smo da je cilj haikua da pesnik saopšti drugima doživljaj koji je iskusio ili da makar prenese sliku. Ovo mora biti učinjeno tako da se značenje shvata, sažima i prenosi. Trebalo bi da naš haiku učinimo što „bezrečitijim“ opredeljujući se za jasan, direktan jezik.

U članku „Kako pesma znači“ Džon Čardi piše da pesma ne bi trebalo da se secira kao leš i ispituje joj se smisao; namesto toga, kaže on, pesmu bi trebalo posmatrati kao predstavu i analizirati u kojoj meri je pesnik ovladao rečima, slikama, idejama, ritmovima i oblicima koje ima na raspolaganju. On ne pita šta pesma znači, već kako to pesma znači. On objašnjava sredstva koja se koriste da daju snagu poeziji, a ne značenje samo po sebi.

Francuski književni kritičar i semiotičar Roland Bart razmatra haiku do izvesne mere u svojoj knjizi „Carstvo znakova“ (The Empire of Signs). Ako razumem suštinu njegove argumentacije, trebalo bi da se pokorimo zapadnjačkoj opsesiji ako želimo da pažljivo ispitamo značenje haikua; umesto toga, haiku postoji sam po sebi. Bart komentariše ovaj Busonov haiku:

Veče je jesenje
Sve o čemu mogu da mislim
moji su roditelji

„Mada je sasvim razumljiv, haiku ne znači ništa a… čini se da je otvoren za značenje na izuzetno dostupan, upotrebljiv način“3 ili opet: „Kratkoća haikua nije formalna; haiku nije bogata misao svedena na kratku formu, već kratkotrajan događaj koji odmah pronalazi odgovarajuću formu…“

Dakle, da li haiku znači ono što govori… ili znači nešto drugo? Ili i jedno i drugo istovremeno? Gurga razlikuje dva vida značenja: „Svi znamo da se haiku sastoji od dva dela – opažanja i imaginacije. Ako ih možemo održati u ravnoteži, možda možemo da stvorimo savremeni haiku koji ima i duhovno i društveno značenje.“4 Gurgino „opažanje“ se odnosi na stvarne slike prikazane u haikuu; imaginacija je nastojanje uma da premosti jaz između haiku slika i njihovih označitelja.

Obrazovanje značenja haikua

Mogla bi da postoje tri načina obrazovanja značenja haikua ili se ono može odigravati na tri nivoa:

• u pisanju kojim se prenosi bukvalan smisao i direktnom saopštavanju opažanja, uzima se zdravo za gotovo;

• u pesmi kao imaginativnom objektu oblikovanoj stilskim figurama;

• u pesmi kao imaginativnom predmetu spoljašnjih pokazatelja, metafora i aluzija.

Pisanje kojim se prenosi bukvalan smisao:

Pisanje na ovaj način je direktan opis, u suštini proza, koja se sastoji samo od reči i znakova interpunkcije, bez ukrasa i dodatnog značenja, nameravanog ili dobijenog. Ovoj vrsti opisnog pisanja mogu se pridodati razne nijanse koje će produbiti značenje haikua a da se ne promeni jedinstvenost slike:

Osećanje – začuđenost, nežnost, ljutnja, veselost itd. Rendi Bruks je napisao mnogo haikua o njegovoj porodici, koja su prepuna osećanja:

noćašnji origami:
na prstima joj se pojavljuju
roda i beba5

Ton – odnos prema čitaocu: poverljiv, dopadljiv itd. Roberta Beri je majstor ironije i sarkazma:

andropauza …
gusenica trlja nos
o oluk6

Ovi vidovi ne govore mnogo, ako išta, bez objašnjenja. Međutim, u nekim slučajevima čitalac može da utvrdi, zaključi ili da širi okvir pesmi, kao što su:

Predmet – na primer, ljubav, smrt, porodica, priroda, grad, selo, starost, mladost, rat, civilizacija, epidemija.

Tema – bolje voleti pa izgubiti … poštuj starije … daleko od očiju, blizu srca … koji se kamen često premeće, neće mahovinom obrasti itd.

Namera – šta pesnik hoće da kaže?

Pouka – da li je nešto naučeno? Ako haiku liči na reklamu ili govori čitaocu kako da razmišlja, može biti trapav, govoriti previše, kao ova dva Saita Sankija i Martina Šeja:

Mašinka –
posred čela
cveta crven cvet7

uhvaćen kradljivac –
plače, ona bije dete zato što
želi igračku8

Zbog ovoga je pisanje haikua o nečemu uvek opasno.

S druge strane, striktno pisanje kojim se prenosi bukalan smisao je u suštini proza i obično rezultira prilično dosadnim haikuima, kao što je:

Napuštena seoska kuća
među korovom
jedna ruža

Ova pesma je opisna, čak i ljupka, ali meni malo govori. Na kraju krajeva, haiku, kao i bilo koja pesma, mora da bude više od prostog opisa ili svakodnevnog govora. Da bi rečenica bila pesma, ona mora da poseduje više od osnovnog značenja ili proze.

Šasei

Napravimo za trenutak digresiju i razgovarajmo o šaseiju. Ovaj naziv je prvobitno skovao Šiki na osnovu realističnog stila slikanja koji je vršio uticaj na Japance krajem 19. veka. Prema jednom tumačenju, šasei znači „pisati tačno ono što vidiš kako bi čitalac mogao da doživi scenu i shvati šta vas je dirnulo.“9 Dakle, značenje onoga što pišete treba da bude što bliže stvarnosti iz čega čitalac može najbolje shvatiti ono što ste doživeli – vaše značenje. Ono što pišete treba da izazove rezonancu – značenje kod vašeg čitaoca zasnovano na njegovom iskustvu. Međutim, u osnovi je ovo prilično nalik pisanju kojim se prenosi bukvalan smisao. Zapravo, šasei je ovih dana postao nešto kao reč od četiri slova, kojom se obično opisuje haiku bez duše, čisto opisni haiku na engleskom jeziku.

Sam Šiki je utvrdio da čisto opisne pesme često ne uspevaju da većini ljudi prenesu mnogo značenja. Rečenica poput ove: „Dečak farba kapiju u belu boju“ nije haiku. Ima značenje, to je tačno, a moglo bi da ima i veliko značenje za pesnika, ali nedovoljno da bi bila haiku, čak i uz izazov da joj čitalac nekako da veće značenje, kao što smo pokušali s brazilskim majmunima gore.

Previše značenja?

Opširnost, preterana upotreba stilskih figura – da li je moguće da haiku ima previše značenja? Možda haikui sa poukama ili porukama koje smo upravo videli spadaju u ovu kategoriju. Sigurno je da u nju spadaju oni haikui koji koriste previše reči i nisu sažeti, kao i oni koji koriste preveliki broj stilskih figura. Kada se daje previše značenja, nestaje sva radost otkrivanja, kao u ovoj Rengejevoj pesmi:

scores of birds
on a staff of wires
—autumn symphony

mnoštvo ptica
na strujnim žicama
- jesenja simfonija10

Ovo je pametna upotreba jezika – igre reči kod „scores“ i „staff“ – ali nam na kraju pesnik servira značenje i tako ubija haiku.

Naslovi – I naslovi haikua obično daju previše značenja. Možda se pesnici prosto povode za uobičajenom praksom davanja naslova dugačkim pesmama, a možda imaju nameru i da daju okvir ili ambijent pesme ili haikua. Možete videti podvalu u ovom primeru kada prevodilac Herold Stjuart daje naslov haikuu Nakaoa Gakokua:

PO ODLASKU RIBARSKOG ČAMCA

Visoka bela jedra pomaljaju se iznad niskih
i prizemnih velova jutarnje izmaglice u zalivu.11

Fusnote – I fusnote obično daju previše značenja ili je ono izmenjeno. Ponekad su pesnici svesni da čitaoci neće razumeti haiku i smatraju da treba da ga objasne. Ovakav didaktički pristup mogao bi biti prihvatljiv kod prevoda, kao, na primer, haikua Sugina Kuzihira koji je načinila Faj Aojagi na njenom blogu Blue Willow:

soko u goluba
u podrumu se
pali svetlo

Faj navodi: 鷹鳩と化す(鷹鳩に) „taka hato to kasu taka hato ni“ (soko postaje golub) je prolećni kigo. Kod Kineza je godina imala 72 podsezone. Ovde je u pitanju sredina proleća (posle Dana šumskog hrčka) kada postaje toplije. Smatra se da čak i krvoločan soko postaje blaži i menja se u nežnijeg goluba.12

Ako Aojagina međukulturna objašnjenja imaju smisla, to ne važi za interkulturna. Predložio bih da ako haiku pesnik ne može odmah da shvati značenje haikua ili ako prosečan čitalac ne može bar da razume najvažnije osobine „zbunjujućeg“ predmeta (na primer, da se radi o planini, majanskom bogu ili ma čemu), onda je haiku neuspešan. Takav je slučaj, rekao bih, sa ovim stihom pokojnog američkog pesnika Ronana:

U senci Lasena
mlazevi sumpora i dima;
još šapće Tehama.13

kome je potrebno objašnjenje koje on i daje u fusnoti: „Lasen je vulkanski nacionalni park u severnoj Kaliforniji, koji su Indijanci prvobitno zvali Tehama. Poslednji stih je uzet sa putokaza Službe za održavanje parkova“.

Stilske figure

Mnoge stilske figure koje su uobičajene u zapadnjačkoj poeziji primenjuju se u haikuu na engleskom jeziku. Ne želim da započnem raspravu o delovanju rime, aliteracije, onomatopeje, metonimije i sinegdohe its. Dopustite mi da kažem da sve one mogu efikasno doprineti pojačanju značenja haikua – neka više, neka manje – ali preterano oslanjanje na njih, namesto da daje na značenju haikua, obično vodi haiku kompoziciju u pogrešnom pravcu, udaljavajući ga od celovitosti i značaja slika. Razmotrimo nekoliko drugih stilskih figura koje mogu da doprinesu pisanju haikua.

Ponavljanje

Ponavljanje izraza ili reči je dobro proveren način dodavanja značenja stihu. Ovo se obično čini da bi se naglasilo osećanje pre nego čisto opisni aspekt značenja. Na primer, Čardi skreće pažnju na poslednju strofu Robert Frostove „Zaustavljen u šumi u snežnoj noći“:

Šuma je lepa, mračna, bez dna,
Al’ čovek svoja obećanja zna,
Dug mu je put pre sna,
I dug mu je put pre sna.

Kada Frost prvi put piše „I dug mu je put …“, on to bukvalno misli, ali ponavljanje stvara od ovih reči simbol … čega? … nečeg mračnijeg i dirljivijeg.

Stiv Adis je objavio kratak esej u časopisu South by Southeast u kome se zalaže za ponavljanje kao stilsku figuru kojom se pojačava značenje haikua. Evo jednog njegovog haikua koji koristi ovu tehniku:

lagano lagano
novembarsko sunce
dodaje godine stenama14

Adisova pesma podseća na poznatu Isinu

Penji se, pužiću
uz planinu Fudži,
ali polako, polako15

a „lagano, lagano“ ukazuje na uzdah kada se haiku izgovara, pridodajući dubinu osećanju i – značenju.

Sinestezija

Opažanje jednog fizičkog stimulansa od strane drugog, npr. „osećanje“ boje – sinestezija je jedna od najpopularnijih stilskih figura u zapadnoj poeziji. Dovođenje do pesničkog skoka u umu čitaoca iz jednog u drugo osećanje je možda najisključivija stilska figura:

oči crne mačke na nama što posmatramo tišinu međ trskama i na vodi16

čuj!
koža divljih šljiva
mrači se na kiši17

Rima

Rima dovodi do veze između dve reči pesme, koja ponekad može biti neočekivana i pridodati joj na značenju. Mnogi rani haiku pesnici su svoje stihove završavali rimom, ne baš uvek uspešno, kao u ovom slučaju, haikuu Nikolasa Virdžilija u kome se javlja i asonanca sa rečju „zec“ (hare) i sazvučje u prvim rečima 1. i 3. stiha:

dawn on the prairie:
hare has drawn the eagle
down from its aerie18

zora u preriji:
zec otera orla
iz svog legla

Unutrašnja rima je uspešnija u haikuu. Li Gurga ju je koristio u svom

rumble of thunder —
boy still searching for the ball
in the tall grass19

tutnjava groma –
dečak još traga za loptom
u visokoj travi

koji dobija značenje i od stilskih figura kao što su onomatopeja i sazvučje („rumbling thunder“ /tutnjava groma) i možda indirektnim pozivanjem na klasičnu pesmu Roberta Spisa „grom u daljini… / na dnu reke / rasute školjke.“20 Pokušao sam da rimujem prvu i poslednju reč jednog mog haikua da ukažem na pritisak na obe strane papira za crtanje:

whale done in crayon
she needs another sheet
for its tail21

kit iscrtan bojicom
potreban joj je još jedan papir
za njegov rep

Ovakvi trikovi mogu lako da skrenu u praznu igru rečima.

Besmisleni jezik

S druge strane, promišljeno upotrebljena, igra rečima ili besmisleni jezik mogu da budu još jedno sredstvo kojim se stvara značenje u poeziji. Po definiciji „besmislenom jeziku“ nedostaje značenje – a da li je tako? Pokušaj da se pridoda na značenju pisanja proširenjem značenja reči ponekad može zaći u oblast izmišljenih reči i besmislenog jezika. Edvard Lir je bio poznat po tome, kao i Luis Kerol, čija pesma „Jabberwocky“ (Džabervork) počinje strofom:

’Twas brillig, and the slithy toves
Did gyre and gimble in the wabe:
All mimsy were the borogoves,
And the mome raths outgrabe
.22

Bilo je uzmračno.. Zmljizgavi se jazi
Tmulasto čučkali, rupčali po brndu.
Prićutnuli se ćaoćajni tazi,
A krnjače više ma ni da se mrdnu.

(Prevod: Dragoslav Andrić)

Čiardi ukazuje da ovo „besmisleno“ nije baš „bez smisla“. „Prvo, ispostavlja se da su mnoge naizgled besmislene formulacije zapravo kovanice, tj. spajanje dve ili više reči, od kojih možda možemo da iščačkamo samo polovinu, npr. „Jabber•wock“, od „jabber“ – govoriti veoma brzo i nerazumljivo + „wock“ = ?? Imajući u vidu formu (balada), čitalac uz malo truda uskoro shvata da je ovo neka vrsta parodije na junačke balade, a pojavljuje se i, mada zamagljeno, značenje. Čitalac stvara značenje.

Dr. Sus je bio još jedan pesnik koji je nalazio zadovoljstvo u izmišljanju reči i razuzdanih rima. Ovi su veoma zabavni, ali se ova tehnika teško može primeniti na delikatan haiku:

A flock of Obsks
From down in Nobsks
Hiked up to Bobsks
To look for Jobsks
Then back to Nobsks
With sighs and Sobsks …
There were, in Bobsks,
No jobs for Obsks
.23

Pozivanje Marka Bruksa na rođendan dr Susa u nekoj vrsti lažnog kigoa, uz Susovu rimu, ponavljanje, sazvučje i aliteraciju, svi su oni zaslužni za pobednički senrju:

Seuss’s birthday
a dad and two lads plant
a plant in a planter24

Susov rođendan
tata i dva momka sade
sadnicu u sadilicu

Izmišljene reči i neobična gramatika, ono što mi nazivamo „iskrivljenim“ jezikom, imaju mesta u haiku poeziji. Kanadski haiku pesnik En Mekki stvara raskošne kovanice koje od njenih haikua stvaraju veoma uspešne pesme zapadnjačkog stila, kao, na primer:

small prints
nightmade in snow …
leave me listening”25

mali otisci
što ih noć načini u snegu …
ostavljaju me da slušam

through the narrows
seamen
towing moons and nightcargo26

kroz tesnace
pomorci
tegle mesece i noćni teret

I stihovi Džejmsa V. Heketa su prošarani rečima koje je samo on koristio u haikuima, na primer:27

The wakeless way
of the Jesus bug is revealed
by lunging minnows.

bezbudi način
hristove bube otkrivaju
koprcave ribe belice

Resplendent peacock
flappingly guards his throne—
a mound of manure.

Raskošni paun
lepršavo čuva svoj tron –
hrpu stajnjaka.

Reči kao što su „wakeless“ i „flappingly“ nema u mom rečniku, bar ne u ovim značenjima, ali ih je lako shvatiti iz konteksta. Ovakvi izumi se koriste u drugim Heketovim haikuima, kao što je: „Puppy lies wag-end up“, (Štene leži sa nestaškom nagore) koji ga čine ljupkim i koji mi se i sviđa i ne sviđa, kolena komarca koja su „consolingly white“ (utešno bela) naizgled su prosuđivanje koje uopšte nema mesta u haiku poeziji. Ono što Heket hoće da kaže u „Noisy woodpecker / is gummed-up by the old pine, to stropping silence“ (Bučnog detlića / slepio stari bor / do zaoštrene tišine) je za mene misterija, kao i njegov izraz „my dolingdog“. Dalje, da bi „napumpao“ značenje svojih pesama, Heket ne tako retko stvara od neprelaznih glagola prelazne a od imenica glagole koje gosp. Vebster ne priznaje kao takve, npr.:28 As Nile dusk deepens / egrets blizzard to the same / solitary isle; Come! The mountains / have hazed into a painting / and tea is served … (Dok se sumrak na Nilu produbljuje / čaplje mećave na isto / usamljeno ostrvo; Dođi! Planine se magliše u sliku / i čaj je serviranSwords of the iris: / all so alike, yet some bend, / talling the others (Koplje irisa: svo je tako slično, a opet neko se savija / visočujući druga).

Ni Bob Spis nije izbegavao izmišljanje jezika i korišćenje neobičnih reči i izraza. U

gently odd
a noddy
in tumbly digs
trying words
mumble mumble28

pomalo čudan
glupan
u iskopini
isprobava reči
mr mr

sebe naziva „glupanom“ a svoju kuću „iskopinom“. Značenje obe ove izmišljene reči je nekako dostupno, posebno ako ste poznavali Boba i nekada posetili njegovu iskopinu!

Spoljašnjost, metafora i aluzija

Obratite pažnju da je u svim ovim slučajevima izmišljenog jezika čitalac/slušalac naveden da posegne van same reči i da nađe svoje vlastito značenje. Izgleda da sve ovo ukazuje da se značenje obično ne nalazi u samim rečima ili slikama već – ako nije potpuno besmisleno – negde izvan pesme. Kao što Hampti Dampti prilično prezrivo kaže Alisi: „Kada ja koristim neku reč, ona znači što ja hoću da ona znači – ni manje ni više.“29

Za ironiju to spoljašnje značenje je promenljivo, čak i subjektivno. Kada kažem „reka“, da li zamišljate moćan Misisipi ili malu reku Santa Fe, koja presušuje skoro celu godinu? Žestoki alpski potok ili mirni rečni rukavac u Luizijani? Haiku pesma se posebno oslanja na čitaoca/slušaoca do joj uveća značenje.

Spoljašnjost

Spoljašnja referenca se često postiže traženjem od čitaoca da u sopstvenom iskustvu pronađe informaciju. Pesnik se oslanja na nepotpunost, sugestivnosti i dvosmislenosti da pobudi interesovanje čitaoca i da ga uključi u proces formiranja značenja. Ovo je, u stvari, osnovni mehanizam klasičnog haikua: predstavljanje dve slike, pri čemu je dovoljno toga izostavljeno da bi se dopunilo značenje i povećalo interesovanje čitaoca direktno ga uključujući u tumačenje. Evo dva primera haikua, prvi Bašoa, drugi Tanje Mekdonald:

Na goloj grani
sedi usamljen gavran –
jesenje veče.30

sve naše razlike
zaboravljene –
pun mesec31

Zanimljivo je primetiti da u nekim slučajevima jedna od slika uopšte ne mora biti prisutna. Ambijent pesme može dati taj element koji nedostaje, npr.:

tundra32

Pesma Kor van den Hovela, jedna reč ispisana na sredini prazne bele stranice, je veoma dobar primer međusobnog dejstva jedne slike i njene pozadine, u ovom slučaju nečeg što je blizu praznom prostoru – ovde je igra reči definitivno namerna – što je tako važno za haiku.

Međutim, ima razlike između izostavljanja nečega i toga da to nešto uopšte i nije tamo. Za mene, van den Hovel prelazi granicu i ulazi u besmisleno sa nekim njegovim drugim haikuima:33

štap prelazi vodoskok u suton

senka u presavijenoj salveti

Po mom mišljenju, oba ova haikua su previše oskudna i bez spoljašnjih referenci koje bi mogle da pojačaju sliku i učini od njih više od fraze ili prozne rečenice. Potrebno im je malo sugestije ili nepotpunog izražavanja.

Nepotpuno izražavanje

Prilično onako kako čitalac traga za značenjem u pesmi koje mu nije servirano, on će automatski pojačati malo u veliko značenje. Geri Hothem je majstor nepotpunog izražavanja:

hladniji vazduh
sede dlake se pojavljuju
posle šišanja34

Kakekotoba, zeugma, silepsa

Srodne stilske figure koje su posebno pogodne za haiku su kakekotoba, kojom se višestruka značenja izražavaju jednim japanskim kanjijem, slično kao što imamo haikue na engleskom sa homonimima kao što su „fall“ (pad i jesen) ili „still“ (miran i još uvek). Kod zeugme i silepse jedna reč modifikuje dve fraze na različite načine, obogaćujući značenje reči koja određuje drugu. Spis je bio ljubitelj zeugme:

sa brda posmatram
kako senka zemlje zamračuje pun mesec
i moju senku35

Stožerna reč

Među pesnicima je danas popularan i stožerni stih, u kome se srednji deo haikua može čitati povezano sa prvim ili trećim stihom. U ovom haikuu Feris Žili, na primer, položaj meseca – iznad ili ispod čaplje – se menja zavisno od toga kako čitalac vezuje srednji stih.

belice palacaju
ispod dražesne čaplje
dnevni mesec36

Ovakve sintaksičke promene dobro funkcionišu i u haiku monostisima, kao, na primer, u ovom Patrika Frenka:

in the cafe alone you in my heart

u kafiću sam/o ti u mom srcu37

Dodatno značenje se dobija od „sam/o“, postavljanjem te reči između dve sasvim različite fraze.

Metafora

Mnoge stranice se mogu ispisati o metafori u haikuu. U jednom važnom eseju Gurga ovako sumira doprinose kritičara Pola O. Viljemsa ovoj raspravi38:

Dok stilske figure mogu povećati dubinu i snagu pojedinog haikua, tačno je i da upotreba otvorenog poređenja ili metafore može imati pre ograničavajuće nego proširujuće dejstvo. Na osnovu vlastitog iskustva, rekao bih da su pesme najveće dubine one koje uspešno deluju i kao bukvalne i kao potencijalno metaforične. O ovoj suptilnijoj vrsti metafore je govorio Pol O Viljems u „The Question of Metaphor in Haiku“ („Pitanje metafore u haikuu“) na Konferenciji haikua Severne Amerike 1993. godine, a objavio prvi put u svojoj novoj knjizi The Nick of Time: Essays on Haiku Aesthetics („Baš na vreme: Eseji o haiku estetici“; Press Here, 2000). U ovoj knjizi Viljems je skovao izraz „nerešena metafora“ da opiše onu vrstu suptilnog metaforičnog nagoveštaja koji smatra da je najefektiniji u haikuu. Tehnika jukstapozicije čini skoro neizbežnim da će haiku imati neko implicitno poređenje između elemenata pesme. To što se ovi elementi mogu tumačiti i metaforički i bukvalno produbljuje i pridodaje rezonancu mnogim najboljim haikuima.

Dopustite mi da ukažem na nekoliko načina na koje se metafora koristi da da značenje. Kao što Viljems kaže, ceo haiku se može smatrati „nerešenom metaforom“. Razmotrimo sledeći:

razmišljam o tebi –
neobično crvenilo
ovog paradajza39

Ovaj Viljemsov haiku je prepun značenja ali mu je teško pristupiti, a od čitaoca se traži da uloži veći napor da protumači pesnikovu nameru. Dva dela odvojena crticom posmatraju se u nekoj vrsti međusobne veze – ne direkta metafora, kojom bi se prosto reklo „moje razmišljanje isto je kao crvenilo paradajza“, niti poređenje koje bi glasilo otprilike „moja ljubav je kao crveni, crveni paradajz“, već pre kao implicitna obostrana rezonanca koju čitalac treba da protumači. Suština pojačanja značenja pesme putem ovakvog metaforičnog pisanja leži u tome kako su delovi prikazani, tj. njihovoj jukstapoziciji.

Jukstapozicija

Jukstapozicija od dve slike u haikuu ili „unutrašnje poređenje“, kako je Spis voleo da je zove, je možda jedan od najvažnijih izvora značenja haikua. To je sredstvo koje je, prema Čiardiju, osobeno za poeziju i uopšte za dobro pisanje. U drami se naziva „antagonist“ – drugi lik, možda negativac ili prisan drug, koji se stvara da izazove ili skrene pažnju ili obezbedi rezonator za junaka. Lingvisti je nazivaju književnom tehnikom „parataskom“. Wikipedia navodi:

[Parataksa se] koristi da opiše tehniku poezije kojom se dve slike ili delovi, obično veoma raznorodne slike ili delovi, slažu bez jasne veze. Čitaoci su zatim prepušteni sami sebe da iznađu veze koje se posredno izražavaju parataksičkom sintaksom. Ezra Paund, u svojoj adaptaciji kineske i japanske poezije, učinio je oštru jukstapoziciju slika važnim delom poezije na engleskom jeziku.40

Naravno, u haikuu je jukstapozicija slika tradicionalno osnovna struktura, odnos između onog što Kođi Kavamoto naziva osnova i superonirani delovi, Džejn Rajčhold opisuje kao frazu i fragment, a Rendi Bruks – muzičkom terminologijom – osnova i figura. Oba dela haikua poseduju svoje značenje u smislu o kome govorimo, a onda su primorani da zajedno žive u jednom stihu. To je taj čin koji od haikua čini haiku. U prostoru između dva dela, koji se zovu kire ili cezura, začinje se haiku. Značenje se mnogostruko uvećava.

Nasuprot tome, razumno je zaključiti da stihovi koji nemaju tu jukstapoziciju ili unutrašnje poređenje ili kire treba da budu pažljivo odabrani da bi se kvalifikovali kao haikui.

Nedavno je mnogo učinjeno sa „disjunkcijom“, koja je prosto druga strana novčića jukstapozicije. Jukstapozicija opisuje čin stavljanja dve slike jedne do druge, disjunkcija se opisuje kao rastojanje i prostor između njih.

Moglo bi se reći da je najveća mera uspeha haikua kada pesnik postavi prazan prostor između dva dela tačno tako da uz neznatan napor čitalac može da iskusi „aha!“ trenutak i najednom bude potisnut u dodatno značenju koga nije bilo ni u jednom delu. Odgovarajuća regulacija pukotine na svećici se često koristi kao analogija delovanja haikua. Naravno, funkcionalna pukotina će biti različita za razne ljude.

Kiređi: digresija

Uzgred bismo mogli da kažemo još nekoliko reči o kireu i kiređiju („sekućim rečima“), koje su od suštinske važnosti za proširenje značenja japanskog haikua, kao i na izveden način haikua na engleskom jeziku. Kiređiji se obično opisuju na Zapadu kao sintaktičke rečce koje za haiku predstavljaju znakove interpunkcije i dovode do cezure. Ova definicija je donekle varljiva po tome što neki kiređiji dolaze na kraju haikua i, naravno, ne mogu tako da stvore cezuru. Zapravo, uloga kiređija je mnogo veća od presecanja haikua na dve fraze. One zapravo ukazuju japanskom čitaocu na emocionalnu težinu i opšte značenje navedene fraze. Ovaj Isin haiku: akikaze ya mushiritagarishi akai kana zapravo ima dva kiređija, ya na kraju prve fraze i kana na kraju haikua. Ya ukazuje da je prethodna fraza ono o čemu se radi: čitaoče, obrati pažnju! Ova rečca se često prevodi kao znak uzvika na engleskom. Kana je neka vrsta uzdaha ili naznaka rezignacije, emotivna reakcija na prethodnu frazu, kako bi Valter Konkajt rekao: „tako je kako je“. Za kanu se često koristi elipsa kada se prevodi na engleski.

Ovako Blajt prevodi Isin haiku:

The autumn wind;
The red flowers
She liked to pluck.41

Jesenji vetar
Crveni cvetovi koje je
Volela da bere

ali transponuje drugi i treći stih i možda umanjuje značaj kiređija. Ja bih ga pre preveo ovako:

autumn wind!
the flowers that she so liked to pick
are red now …

jesenji vetar!
cveće koje je tako volela da bere
sada je crveno …

nastojeći da prikažem gorko-slatku ironiju naglašenu vetrom – da je omiljeno cveće pokojne devojke sada crveno i u punom cvetu.

Prenošenje

Pre nego da direktno porede ili suprotstavljaju dve slike haikua, haiku pesnici često primenjuju drugo posebno zgodno i korisno metaforičko sredstvo u kome jedna slika prožima drugu. Prenošenje u suštini predstavlja nijansiranje čitaočevog opažanja jedne slike predstavljanjem i delovanjem druge slike.42 Na primer, može se javiti prilična sumnja u vezi sa toplinom osećanja njegove prijateljice u senrjuu Marša Mjurheda

hladan martini
maslina
gleda u mene43

Aluzija

Na ovom mestu ću se okrenuti aluziji, još jednoj važnoj stilskoj figuri za haiku, posebno u njenom ruhu kao kigoa i utamakure. Aluzije na književna dela su još popularne u japanskih haikuima a plodno su tlo i za haiku pesnike sa engleskog govornog područja. Međutim, neke su skoro iscrpljene; skoro da je kliše pozivanje na „Crvena kolica“ Viljema Karlosa Viljemsa ili „Trinaest načina posmatranja kosa“ Valasa Stivensa. Svakako je banalno aludirati ili parodirati Bašoov haiku o „starom ribnjaku“. Ali Rafael de Grutola daje čitav niz aluzija na Roberta Frosta u ovom haikuu:

šetajući šumom, usporavam
tamo gde slomljena breza
blokira stazu44

Aluzije na druge umetničke forme su takođe dobar način da se proširi značenje haikua. Evo stihova Elizabete Serl Lemb i Marlene Vils (Marlen Mauntin) koje prave aluziju na polju muzike:

Bartokove boje se sudaraju u mračnoj sobi45

sama –
Besina poslednja
pesma o džinu46

Sezonske reči: kidai i kigo

Japanski pesnički dogovor koji se odnosi na kidai, sezonsku temu, i kigo, sezonsku reč, posebna je vrsta metafore ili aluzije. Kada japanski pesnik koristi kigo u tanki ili haikuu, on mnogostruko uvećava svoje značenje imajući u vidu hiljade godine tradicije i znatan opus poezije, na šta sve se ukazuje sezonskom rečju. Osim toga, smatra se da svaka sezonska tema ima svoju „suštinu“ a i kigo i haiku u celini moraju biti usklađeni sa tom suštinom. Kodansha Encyclopedia of Japan navodi da je

precizno usklađivanje scene i godišnjih doba neophodno ako će sezonska tema biti više od mehaničkog sprovođenja dogovora … U pesmi u kojoj sezonska tema zadovoljava svoju pravu funkciju, mora postojati reciprocitet između godišnjeg doba koje proširuje obuhvat haikua i stvara asocijacije atmosfere u pozadini specifične scene i specifične scene koja ukazuje na karakterističan a često zanemarivan aspekt godišnjeg doba i na taj način obogaćuje naše razumevanje istog.47

Korišćenje godišnjih doba nikada nije bila važno pitanje u zapadnom haikuu, a oni pesnici koji su to činili, povodili su se za zahtevom haiku forme. Ovo najverovatnije nije do pesnika već zbog poznate činjenice da je zapadna kultura i književna tradicija prosto drugačija od japanske i da mi nemamo tradiciju pozivanja na godišnja doba u našoj poeziji. Ovo je sramota jer je ki sistem zgodan način proširenja značenja: kigo je vrh ogromnog ledenog brega.

Evo jednog od meni omiljenih primera japanskih sezonskih reči koje se ne koriste na tradicionalan način u haikuu na engleskom jeziku:

kamelije na mesečini
po ulici se razlivaju razgovori
iz noćnog kluba48

Upitao sam Pola Milera zašto je upotrebio reč „kamelije“, koje su u Japanu crvene i čiji cvetovi obično opadaju u poeziji, podsećajući Japance na ljude koji su poginuli mladi u boju. Pol mi je rekao da je to jednostavno učinio da bi imao raskošan grm obojen svetlošću mesečine koji bi mogao da se prosipa po ulici kao razgovor. Jasno je da je koristio biljku iz drugih razloga a ne da označi godišnje doba. Smatrate li da je Pol dobio adekvatno značenje njegovih „kamelija“? Da li je moguće razviti (i primeniti) sistem sezonskih reči u haikuu na engleskom jeziku koji bi delovao slično japanskom?

Utamakura

U tesnoj vezi sa kidaijem je utamakura, korišćenje imena mesta ili stvari koje poseduje neku izrazitu atmosferu ili osobinu za koju se pretpostavlja da će je čitalac razumeti. Stari majstori su često koristili utamakuru da daju veće značenje svojim haikuima, kao što je ovde slučaj sa Bašoom:

Bude iz Nare,
jedan po jedan –
suština astera.49

Japanski čitaoci bi odmah dočarali sliku ogromnog bronzanog Daibucua za čije nozdrve se govorilo da su put do prosvetljenja. Činilo bi se da tehnika utamakura više obećava od kigoa za zapadni haiku jer mogu da se koriste reči koje ne pripadaju književnoj tradiciji, odnosno, istorijska i geografska mesta. Evo dva primera, prvi L.A. Dejvidsona, drugi Skota Galasa:

Misisipi
širok milju kod Vinona
i još raste50

svici
u pšeničnom polju
… Getisburg51

Pretpostavlja se da čitaoci znaju šta su Misisipi i Getisburg, a zahvaljujući toj pretpostavci ovi haikui su puni značenja.

Da li je značenje neophodno?: Gendai haiku

Neki su počeli da dovode u pitanje potrebu za značenjem haikua. Veliki deo onoga što se danas piše namerno podriva značenje u tradicionalnom smislu, ili ga izbegava. Kigo i tradicionalna forma se često potpuno napuštaju. Karakteristike postmodernizma – odbacivanje prethodnih kulturnih standarda i autoriteta; zalaganje za neodređenost značenja; izbegavanje značenja izvan same pesme; posmatranje života i umetnosti kao podjednako fiktivnih; oštra borba za ravnopravnost predmeta pesme; uzvisivanje svakodnevnog i banalnog52 – sve se ovo uvuklo u haiku.

Ne bih se sada preterano bavio nadrealizmom, postmodernizmom ili poezijom J=E=Z=I=K=A - niti sam za to potkovan – ali bih rekao nekoliko reči o gendai haikuu zbog njegove isturenosti na današnjoj haiku sceni. Gendai haiku je manifestacija u haikuu postmodernizma. Teško je naići na definiciju gendai haikua; on bukvalno znači „moderan haiku“ a odnosi se bar na jedan pokret koji je iskrsаo u Japanu tokom i posle Drugog svetskog rata. Kada sam se mučio da shvatim šta pod ovim nazivom misle današnji pesnici, pitao sam, između ostalih, Banju Nacuišija, poznatog predstavnika ovog podžanra. Njegov tautološki odgovor: „Gendai haiku? – to je ono što ja pišem.“ Gendai pesnici pridaju veliki značaj „slobodi izražavanja“, čime očigledno oštro kritikuju krajnje konzervativna pravila iz prošlosti. Posebno su oštre reakcije protiv šaseija, naročito kyokkan šaseija kakve su zastupali Kjoši i Hototogisu, odnosno, napuštanje forme, pravila i kigoa. Nekoliko američkih i britanskih haiku pesnika je prišlo gendai haiku pesnicima i oni danas pišu po modelima sličnim japanskim.

Mada verovatno nisu svrstana u osnovna načela gendai haikua, veliki deo „modernih“ japanskih haikua je apstraktno, nadrealno, veoma disjunktivno i imaju naizgled prvenstveno cilj da šokiraju ili zbune čitaoca.

Zagrljaj bilja
često zavisi od
glasina53

ne može da uđe u trag
plača dečaka iz susedstva
prolećna kiša54

u suterenu
snežne pahulje
kos i ja55

U slučaju ovakvih haikua – Banje, Ričarda Gilberta i Skota Meca – moram da priznam da je van moje moći da pronađem značenje i brzo postajem nestrpljiv. Vraćam se na brazilske majmune i senke u sklopljenoj salveti – pokušavajući da pronađem neko značenje, bilo u bukvalnom smislu ili neko posebno značenje koje se nalazi izvan haikua, ali ne uspevam. Haiku pesme, kao i drugi oblici poezije, su sredstva za prenošenje značenja. Ako nemaju značenje, onda nisu uspešni. Ne treba da mi se servira značenje, ali isto tako nisam raspoložen da utrošim pola života analizirajući pesmu, istražujući njene aluzije, čudeći se metaforama i drugim manipulacijama reči. Molim vas, neka moje pesme budu srednje pečene.

Moja lična kontrolna lista značenja haikua

Rezimirajući, dopustite mi da predstavim moju ličnu kontrolnu listu pitanja, neku vrstu mentalnog spiska koji koristim da bi mi pomogla da utvrdim da li haiku koji razmatram za objavljivanje poseduje odgovarajuću meru značenja i da li je to značenje odgovarajuće za haiku:

 

 Napomene:

  1. Ranija verzija ovog referata je pročitana na “Seabeck Haiku Retreat”, Sibek, Vašington, novembar 2010.
  2. Poetry (June 1926). Reprinted on the Poetry Foundation Web site, http://www.poetryfoundation.org/poetrymagazine /poem/6371; pristupano 2. avg. 2012.
  3. Roland Barthes, Empire of Signs. Prev. Richard Howard (New York: Hill i Wang, 1982); citati su na str. 69 i 75. Bart je o haikuu opet govorio u drugoj knjizi koja je nadavno prevedena, The Preparation of the Novel: Lecture Courses and Seminars at the Collège de France (1978–1979 and 1979–1980) (New York: Columbia University Press, 2011), o kojoj se raspravlja u Jon Baldwin, “Qualities of Haiku (from Roland Barthes),” Modern Haiku 43.3 (autumn 2012), 48–66.
  4. Lee Gurga, “Toward an Aesthetic for English-Language Haiku” - referat predstavljen na “Global Haiku Festival“ na Milkin univerzitetu, Dekatur, Il., 15. april 2000, dostupan u štampanom izdanju u Modern Haiku 31.3 (fall 2000), 59–73 i online na http://www.baymoon.com/~ariadne/form/haiku/haiku.aesthetics. gurga.htm, pristupano 25. sept. 2012.
  5. Randy Brooks, Randy Brooks and Shirley Brooks, The Rosebud Bursts (Battle Ground, Ind.: High/Coo Press, 1979).
  6. Roberta Beary, Frogpond 33:1 (winter 2010).
  7. Saitô Sanki, u njegovom The Kobe Hotel. Prev. i uvod: Saito Masaya. (New York and Tokyo: Weatherhill Press, 1993).
  8. Martin Shea, u Modern Haiku 4:3 (1973); ovaj haiku je dobio nagradu “Clement Hoyt Memorial Award”.
  9. Masaoka Shiki. If Someone Asks …: Masaoka Shiki’s Life and Haiku. Prev. Shiki-Kinen Museum English Volunteers (Matsuyama, Japan: Matsuyama Municipal Shiki-kinen Museum, 2001), 2.
  10. David Priebe/Rengé, Brussels Sprout 10:3 (September 1993).
  11. Nakao Gakoku, Harold Stewart, A Net of Fireflies: Japanese Haiku and Haiku Paintings (Rutland, Vt., and Tokyo: Charles E. Tuttle Co., 1960), 14.
  12. Sugino Kazuhiro, Fay Aoyagi’s Blue Willow Haiku World [Web], 15. mart 2009.
  13. Ronan, HSA Frogpond 3:2 (maj 1980).
  14. Stephen Addiss, Frogpond 22:1 (1999).
  15. Issa, R.H. Blyth, Haiku. Volume 1: Eastern Culture (Tokyo: Hokuseido Press, 1949), 221.
  16. Elizabeth Searle Lamb, Frogpond 4:2 (1981).
  17. Caroline Gourlay, Reading All Night (Spalding, Lincs.: Hub Press, 1999).
  18. Nicholas Virgilio, Frogpond 5:1 (1982).
  19. Lee Gurga, Too Busy for Spring (HNA 1999 anthology).
  20. Robert Spiess, The Turtle’s Ears (Madison, Wis.: Wells Printing Co., 1971).
  21. Charles Trumbull, Shiki Internet Kukai 3/9/97 (free-format: “whale”), prvo mesto.
  22. Dr. Seuss, iz If I Ran the Zoo (1950); preštampano u Poems of Dr. Seuss Web site, http://dr-seusspoems.blogspot.com/2010/02/short-dr-seuss-poems.html; pristupano 24. avg. 2012.
  23. Mark Brooks, A Handful of Pebbles (Liverpool, England: Snapshot Press, 2006).
  24. Anne MacKay, Frogpond 9:1 (februar 1986).
  25. Anne McKay, Can I Get There by Candle (Vienna, Md.: Wind Chimes Press, 1996).
  26. Svi primeri iz J.W. Hackett, Haiku Poetry: Volumes 1–4: Original Verse in English (Tokyo: Hokuseido Press, 1968): “The wakeless way”—HP3, 56; “Consolingly white”—HP4, 48; “Noisy woodpecker”—HP3, 66; “Still going strong”—HP3, 26; “No longer”—HP3, 30; “Puppy lies”—HP3, 36; “My mouser cat”—HP4, 59; “Pampas grass”—HP3, 39; “The cantankerous crow”—HP3, 6; “Resplendent peacock”—HP3, 27.
  27. “As Nile dusk deepens”—Kô, spring–summer 2000, 3; “Come!”—Hermitage 1:1/2 (2004), 31; “Swords of the iris”—HP3, 32.
  28. Robert Spiess, Noddy (Madison, Wis.: Modern Haiku Press, 1997), #1.
  29. Lewis Carroll, Through the Looking Glass, Chapter 6.
  30. Harold G. Henderson, An Introduction to Haiku: An Anthology of Poems and Poets from Bashô to Shiki (Garden City, N.Y.: Doubleday Anchor Books, 1958), 18.
  31. Tanya McDonald, Modern Haiku 41:1 (2010).
  32. Cor van den Heuvel, The Window-Washer’s Pail (New York: Chant Press, 1963).
  33. Oba iz Cor van den Heuvel, Dark (New York: Chant Press, 1982).
  34. Gary Hotham, Modern Haiku 24:2 (1993).
  35. Spiess, The Heron’s Legs.
  36. Ferris Gilli, Haiku Harvest [Web] 2:1 (2001).
  37. Patrick Frank, Still 3:4 (1999).
  38. Gurga, “Toward an Aesthetic for English-language Haiku.” Williams’s essay “The Question of Metaphor in Haiku” objavljeno u Paul O. Williams, The Nick of Time: Essays on Haiku Aesthetics (Foster City, Calif.: Press Here, 2001), 104–5.
  39. The Heron’s Nest 2:12 (2000).
  40. “Parataxis,” Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Parataxis; pristupano 24. avg. 2012.
  41. Blyth, Haiku 2—Spring (1950), 15.
  42. O transpoziciji se raspravlja, zajedno sa drugim vidovima metafore, u Ludmila Balabanova, “Metaphor and Haiku,” Modern Haiku 39.3 (autumn 2008), 49–58.
  43. Marsh Muirhead, Modern Haiku 39:2 (summer 2008).
  44. Raffael de Gruttola, Frogpond 12:4 (novembar 1989).
  45. Elizabeth Searle Lamb, Cicada 2:2 (1978).
  46. Marlene Wills, HSA Frogpond 3:2 (1980).
  47. Kuriyama Shigehisa, “Haiku—On Writing Haiku in English,” Kodansha Encyclopedia of Japan (Tokyo: Kodansha, 1983), 3:81.
  48. paul m., The Heron’s Nest 1:4 (1999).
  49. Bashô, Lucien Stryk, prev., On Love and Barley: Haiku of Bashô (London and New York: Penguin Books, 1985).
  50. L.A. Davidson, Modern Haiku 2:2 (spring 1971).
  51. William Scott Galasso, Frogpond 25:3 (2002).
  52. C. John Holcombe, “Postmodernism in Poetry,” http://www.textetc.com/modernist/postmodernism.html, Textetx.com, http://www.textetc.com/modernist/postmodernism.html; accessed Aug. 12, 2012.
  53. Ban’ya Natsuishi, A Future Waterfall: 100 Haiku from the Japanese. Prev. Stephen Henry Gill, Jim Kacian, Ban'ya Natsuishi, and Susumu Takiguchi (Winchester, Va.: Red Moon Press, 1999).
  54. Richard Gilbert, Roadrunner [Web] VIII:2 (maj 2008).
  55. Scott Metz, Roadrunner [Web] X:3 (oktobar 2010).

     

Prevod: Saša Važić