Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Martin Lucas, Engleska

 

Haiku kao poetska magija

 

 

Istorija haikua kao forme na engleskom jeziku je stara oko pedeset godina. Bilo je mnogo pokušaja novih pristupa i mnogo toga je naučeno. Istovremeno, verovatno je tačno da je samo mali broj pesnika nastavio da se njome bavi. Kod mnogih se radi o velikom oduševljenju koje traje dve-tri godine, dajući ponekad sjajne rezultate, da bi se onda ugasilo kada pesnik oseti da je iscrpeo bilo mogućnosti haikua ili vlastite mogućnosti kao haiku pesnika. Jedna od posledica ovoga je da iako pojedini pesnici mogu veoma brzo načiniti velike pomake, pokret u cjelini se razvija mnogo sporije, a posmatrano iz izvesnih uglova, izgleda kao da se ne menja. Ovo stanje se odnosi na usaglašenost, samozadovoljstvo i puku sposobnost. A pritisci u vezi sa usaglašavanjem su tako žestoki da je teško ostati veran svojim originalnim inspiracijama, pesničkim sklonostima i izvesnim nelogičnostima koje se opiru promenama.

Da bi se razumela pozadina ove rasprave, moramo da znamo da se haiku na engleskom jeziku razvijao uglavnom koristeći prevode kao uzore. Prevodima se obično prenosi sadržaj što je vernije moguće, žrtvujući svaki pokušaj da se naruše formalne karakteristike, kao što su ritam i aliteracija. Istorijska posledica ovoga je da se pesnici koji pišu haikue na engleskom fokusiraju na ono što je rečeno a relativno malo pažnje obraćaju na to kako je rečeno. Opšteprihvaćena formula glasi približno ovako (izraženo ovde u 5,7,5 slogova, za moje zadovoljstvo, mada je 5,7,5 sada zastarelo što se tiče onih koji odlučuju o ukusu):

seasonal ref’rence—
then two lines of contrasting
foreground imagery

pozivanje na godišnje doba –
a zatim dva stiha suprotna od
slike u prvom planu

Kada se posmatra svaki za sebe, bilo koji od ovih haikua može biti impresivan. Kao celina, deluju zatupljujuće. Za polaznu tačku uzimam Modern Haiku, ne da bih ga posebno izdvojio jer odgovarajućih primera ima u izobilju rasutih kao bezbroj zvezda na nebeskom svodu haikua. Ali Modern Haiku se nalazi na samom vrhu časopisa koji uživaju opšte poštovanje, a haiku koji koristim je naveden kao dobitnik nagrade u broju 40/1. Ovo mi pomaže da objasnim da se ne radi o tome da je ovaj haiku loš, već da su haikui koji su opšteprihvaćeni kao dobri oni koji sputavaju razvoj ove forme. Duboko se izvinjavajući Lini Stil, jer sam mogao da izaberem haiku bilo koga od nas, citiram njen haiku:

Indian summer
the old fan slows
to a stop

Miholjsko leto
stari ventilator usporava
do zaustavljanja

Modern Haiku 40:1(2009) str. 8

Da ne bude zabune, ovo je dobar haiku. Da je poslat časopisu Presence, najverovatnije bih ga prihvatio. Međutim, u Presence-u bi bio u društvu sa haikuima drugačije vrste; manje bi odgovarao njegovim osnovnim estetskim principima. Svakako da je dobar predstavnik haikua koje objavljuje ne samo Modern Haiku nego i u većina drugih kvalitetnih časopisa, bilo štampanih ili elektronskih, kao i antologija Red Moon i druge. Postiže ono što toliko drugih pokušavaju da postignu i izabran je za haiku broja jer to čini dobro. Dobar je primer svoje vrste, ali one sa kojom se ne slažem. S jedne strane, veoma dobro se uklapa u formulu. Tu je otrcano pozivanje na godišnje doba, za kojim sledi čvrsto jukstaponirana slika u prvom planu. U istom broju, nakon samo 23 pesme, opet nailazimo na „Miholjsko leto“:

Miholjsko leto
znalački pogled
na licu bundeve
Alan S.Bridges, Modern Haiku 40:1 (2009) str. 15

Mada ovaj haiku dočarava sasvim drugačije raspoloženje, ipak je iste strukture. Zadovoljava ista ritmička očekivanja a često korišćenje ovog obrasca u celom ovom (i mnogim drugim) časopisima doprinosi skoro hipnotičkom iskustvu čitanja. Da analizirimo Stilin haiku sa pozitivnije strane: težište je očigledno na jukstapoziciji, koja sadrži elemente i poređenja i kontrasta. Godina se bliži kraju, baš kao što se ventilator bliži kraju svog korisnog veka trajanja. Međutim, godina se neočekivano brzo vraća u život dok ventilator polako zamire. To je zanimljiva kombinacija, ali je skoro sva pažnja usmerena na sadržaj, a skoro nikakva na način izražavanja. Primećujem da se sva tri stiha završavaju rečima koje počinju slovom „s“ i da mogu doprineti opštem osećanju zamora, kao i prevagu jednosložnih reči koje mogu da oponašaju isprekidan šum starog ventilatora. Međutim, kako je izbor svih ovih reči, da ne pominjemo njihov raspored, najočiglednije prikladan za skiciranje trenutka - prikladan, u najmanju ruku, za iskusnog haiku pesnika - teško je utvrditi da li su njihove formalne osobine išta do slučajne. Pravila koja se odnose na sadržaj i jedina uloga forme je da prenesu taj sadržaj na što razumljiviji način. On to uspešno postiže, ali mislim da nisam nepravedan kada tvrdim da izgleda da je to i njegov jedini cilj.

Pošto sam ukratko objasnio svoju polaznu tačku, sve ostale primere ću uzeti iz broja 37 mog časopisa Presence. To je delimično zbog praktičnosti, a delom zbog toga što su oni, po definiciji, u izvesnoj meri predstavnici jednog naizgled drugačijeg estetskog pristupa. U preoblikovanju haikua kao poetske magije, želim prvo da ukažem na ideal koji je poetičan a ne prozaičan i drugo, da je izražavanje koje više nalikuje magičnoj izreci nego pukom izveštavanju o događaju, bez obzira na njegov značaj.

Ne tvrdim da se svaki haiku u Presence-u drži ovog poetskog ideala. Niti smatram da je to poželjno. Ceo broj časopisa bi trebalo da ponudi različite uglove posmatranja i iskustva u tumačenju. Senrjui, i neke jednostavnije vrste opisnih haikua, mogu doprineti ukupnom kvalitetu ovog doživljaja, čak i kada pojedinačno nisu više od proznih delova. U pristupu idealu, neki haikui čiji je sadržaj izuzetno upečatljiv deluju kao pesme, ma kako fragmentarno, čak i kada nema nekog značajnog doprinosa forme. S druge strane, ne bi trebalo da imamo problema u prihvatanju kao pesama onih haikua čije nas formalne i terminološke osobine ometaju, bez obzira na njihov sadržaj.

Pristupiti poetskoj magiji putem slika često izgleda da nije ništa više do pukog opisa. Razlika je u tome da je ono što je opisano nekako tako ubedljivo da se zadržavamo na tom trenutku i skoro pokušavamo da ostanemo u njemu. Ovakvo bogatstvo značenja se lakše postiže sa seoskim scenama koje u sebi sadrže nešto skoro primitivno ili arhetipsko nego sa urbanim koje tako često odišu površnošću savremenog društvenog života. Nikako ne kažem da je nemoguće napisati snažan i dubok urbani haiku, već da ta snaga i dubina dolaze prirodno kada nam se centar pažnje sužava a horizont proširuje:

planinski dom udaljen tup udarac rešetke za stoku
Pamela Brown, Modern Haiku 40:1 (2009) str. 26

pirinčano polje kraj reke …
glas farmera koji razgovara
s bikovima
K. Ramesh, Modern Haiku 40:1 (2009) str. 32

Prvi govori o relativno modernom pronalasku, rešetki za stoku, ali nagoveštaj usamljenosti i tišine, da ne spominjem uvodnu frazu, ukazuju na drevno poreklo Saigiovih tanki. Drugi, koji je, uveren sam, lociran u Indiji, čini se da vodi direktno poreklo iz Bašoovog Japana. Slika je tako ubedljiva da bih ga, čak i bez nekog primetnog doprinosa načina izražavanja, rado smatrao primerom najmanje jedne vrste poetske magije.

Prilaz magiji putem stila pisanja zahteva veći naglasak na formu nego na sadržaj i na izražavanje nego na informaciju. Ovaj Titov haiku to postiže:

Rained from the morning’s
Clear blue,
Settling on peony petals, too
Ash from Mt Asama.

Padao iz jutarnjeg
Jarkog plavetnila,
Spuštajući se i na latice božura
Pepeo sa Asama gore.
Modern Haiku 40:1 (2009) str. 12

Formulacija je posredna i odlaže rešenje do poslednjeg stiha, uz neobični uvodni stih u pasivu, koji je takođe neznatno metaforički. Evidentna je asonanca – „peony petals“, „Ash / Asama“ - i, zaboga! rima. Tito (pseudonim Stivena Žila) piše ovim stilom četvorostiha skoro onoliko koliko se Modern Haiku objavljuje, ali ga je malo ko sledio, a van njegovog lokalnog kruga u Kansaiju u Japanu, ovaj pristup je skoro potpuno zapostavljen. Stvarno je šteta jer ovaj bogat stil nudi mnogo više materijala od opšteprihvaćenog trostiha. Da ja moram da nagađam razloge ovog zapostavljanja, možda bih ukazao na to da se u samom činu davanja pesmi tako definisanog početka, sredine i kraja, žrtvuje visoko cenjena neposrednost haikua. Možda bih takođe ukazao na to da bogata četiri stiha zahtevaju veći napor i pesnika i čitaoca, a kreativna zajednica koja je poznata po kratkom rasponu pažnje nije baš spremna na to. Ne udaljavajući se drastično od čuvenog trostiha, moguće je prići poetskoj magiji putem slike i stila pisanja. Ovaj haiku Metju Pola u tome uspeva, mada su mu možda potrebna neka objašnjenja.

on a day the colour
of rolling tobacco
ragged-robin

na dan boje
duvana za motanje
kukavičin cvet
Modern Haiku 40:1 (2009) str.19

Da bismo stekli uvid u ovaj haiku, više-manje je važno da možemo da zamislimo „ragged-robin“-a ili da bar znamo da se radi o cvetu. On nastanjuje ivice šuma i raste jedva do kolena. Njegov divan ružičasti cvet je vlaknast. Otuda „crvendać“ verovatno zbog boje a „čupav“ zbog oblika. Jedan kriterijum poetske magije je originalna pre nego uobičajena upotreba sezonskih reči, a ova ga pesma odmah zadovoljava. I po pitanju slikovitog izražavanja on nema poznatih prethodnika – ne znam ni za jedan drugi haiku u kome se dan poredi sa „duvanom za motanje“! Mora da se ovde radi o preterivanju, jer čak ni nekadašnji londonski smog nije bio tako mrke boje kao duvan. Pretpostavljam da se radi o nebu, ali bi mogao biti i pejzaž ili subjektivno raspoloženje. Izgleda da se svakako uklapa u raspoloženje – možda neku vrstu depresije, koja je tako jaka da se u njoj nalazi skoro perverzno zadovoljstvo; a iz njega izrasta, dopunjuje ga ili ga ispunjava ili suzbija skroman cvet kraj puta, krhak i lep. Originalna misao, originalna slika i, sa svojom nenametljivom aliteracijom, prijatna muzikalnost jezika. Važno je i da njegovo značenje nije moguće do kraja odgonetnuti. Moja lična nagađanja u vezi sa „depresijom“, na primer, mogu biti pogrešna kada je pesnik u pitanju. Ovo je u priličnoj meri pesma za čitaoca.

Još veću fluidnost, dvosmislenost i dubinu je na najbolji način na stranicama Presence-a postigao moj prijatelj i kolega Stjuart Kvajn izuzetno snažnom primenom jednog stiha bez znakova interpunkcije. Stjuartov primer je doveo mnoge u iskušenje da ga slede, tako da sam po prvi put u broju 37 obeshrabrivao pesnike koji su pisali monostihe umesto da ih ohrabrujem a da ne bi došlo do obezvređivanja kvaliteta časopisa. Monostih poseduje veliki potencijal za uverljivost, neminovnost i neopisivost. On pojačava dvosmislenost i neposrednost i čini se da je tolerantniji od efekata koji su u suštini pre poetski nego prozaični, a da se ne žrtvuje ideal nepotpunog izražavanja zasnovanog na slici. Evo četiri izabranih iz časopisa Presence br. 37:

bez šešira zimsko seme na jutarnjem nebu
Duro Jaiye, Modern Haiku 40:1 (2009) str. 26

pokidane oblake crni rep konja vuče
Pamela Brown, Modern Haiku 40:1 (2009) str. 26

moja sestra se kliza evo njenog žutog šešira
frances angela, Modern Haiku 40:1 (2009) str. 29

izoštravaju ovu zvezdanu noć psi u daljini
Stuart Quine, Modern Haiku 40:1 (2009) str. 29

Ono što odmah primećujemo u svakom od ovih primera je snažan ritam, koji daje važan doprinos transformaciji svakog od ovih fragmenata u nešto nalik magiji ili čaroliji. Isto tako primećujemo da se ovaj ritam i postavljanje pauza i naglasaka znatno razlikuju od pesme do pesme. Ne možemo, bar ne na osnovu ovih primera, izvesti ma kakvu formulu. Ovde nema ničeg nalik predvidljivosti haikua „Miholjsko leto“ koji su nam do sada i previše dobro poznati. Što se tiče ideje haikua kao čarolije, Stjuart Kvajn vidi vezu sa dharani-jem (ritual nalik mantri). Оn navodi da, mada su mantra i dharani slične strukture i ritma, funkcije su im drugačije. Mantra služi za koncetraciju i smirenje uma dok su dharani-ji u suštini prizivanja. Međutim, važno je da shvatimo da se dharani-jima ne prizivaju bude i bodisatve. Dharani je sam po sebi ispoljavanje određenog bude ili bodisatve. Dharani Điza Bosacua je aktualizacija Đize Bosacua. Slično tome, nembutsu aktualizuje Amida Budu i Čistu zemlju.

Kod razmatranja haiku magije teško je utvrditi ko ili šta se priziva. Ipak, ideja je značajna u smislu da krajni rezultat čarolije ili magije zavisi od celokupne izreke: forma i sadržaj se sjedinjuju, a ovaj drugi ne zahteva svu našu pažnju. Nemoguće mi je da opišem rečima pesmu Đuro Džejea jer ne mogu sa sigurnošću reći šta se dešava ni o čemu se u njoj radi. Pretpostavljam da je pesnik „bez šešira“, ali nas fluidna sintaksa dovodi u iskušenje da semenu dodelimo neki pridev. Seme može biti pravo seme neke biljke ili drveta koje kasno cveta ili može biti pesnikov način da kaže „znaci zime“, rane naznake, nešto tako. Mada sam ja uzeo „zimu“ kao sezonsku reč i pesmu smestio među pesme o zimi na stranicama Presence-a, bez problema bih mogao da prihvatim tumačenje koje ga postavlja u bilo koje doba godine posle letnje dugodnevice. S druge strane, to u koje vreme je postavljate određuje vaše tumačenje izraza „bez šešira“ i raspoloženja da kojih ono dovodi. Ova dvosmislenost je od suštinskog značaja: ne možete je suziti, ne možete je skratiti i ne možete je izraziti nikako drugačije. Oblik pesme, u svojoj ubedljivosti i neizbežnosti, dodaje dimenziju koja je daleko od čiste informacije koju nudi njen sadržaj.

Pesma Pamele Braun se čini lakšom dok ne počnete da je analizirate. Spaja je aliteracija koja kao da dočarava kaskanje konja. Unutrašnje poređenje ukazuje da je rep, ili se čini da je, bilo čupav ili „iskidan“ ili su to oblaci, ako ne „crni“, onda tamni, preteći i da su nošeni jakim vetrom. Nema drugih pokazatelja – ima li polja? ima li ograde? ima li jahača? postoji li uopšte konj ili samo njegov nagoveštaj u vlaknastim oblacima koji liče na repove? Možemo da biramo, ali ne i da budemo sigurni. Iz osnova se opire ma kakvom konačnom razrešenju.

Za razliku od toga, čini se da je pesmu Fransis Anđele krajnje lako parafrazirati. U svakom slučaju se uopšte ne radi o poeziji, već o dve prozne rečenice koje zajedno glase: „Moja sestra se kliza. Evo njenog žutog šešira“. Ali čitane zajedno u dahu daju remek-delo onoga što nazivam „non sequitur“ (pogrešan zaključak) haiku. Poezija žutog šešira ne leži u njegovoj relevantnosti nego u njegovoj irelevantnosti. Ako ste čitali R.H. Blajta, znaćete da mnogo puta govori protiv uzorka i posledice u haikuu. Ako nešto objašnjavate, umanjujete mu značaj a sva poezija iscuri kao vazduh iz probušene gume. Ovde nema objašnjavanja. Sve se odvija do kulminacije u vidu žutog šešira kao da je on najvažnija stvar na svetu; a ipak po pitanju prozaičnog svakodnevnog značenja nema nikakvog očiglednog značaja, osim što je na glavi sestre, ma kakvo osećanje da se time saopštava, a čak je i ovo nagađanje jer joj je možda pao sa glave. Kao nekom predmetu koji se javlja u snu, značenje mu je ograničeno, a ova očigledna iracionalnost je ono što je čini pesmom.

Inspiraciju za haiku Stjuart je verovatno dobio od mog ličnog u zoru galama pasa u daljini, ali to je slučajno. Njegov haiku dočarava sasvim drugačiju scenu, a kakvo tek značenje daje uvodna reč! Ne dovodi se u pitanje njena prikladnost, ali nam izmiče ono sa čim se u prozi može izjednačiti. Da li se radi o noći u kojoj vlada „oštra“ zima? Da li je zato hladno i neprijatno, a još hladnije i neprijatnije zbog pasa koji laju u daljini? Pa, nešto tako, bez sumnje, ali to nije ono o čemu pesma stvarno govori. Ono što kaže je

sharpening this night of stars distant dogs

izoštravaju ovu zvezdanu noć psi u daljini

a ovo je početna i krajnja tačka utiska koji ostavlja na svakog čitaoca. Putem jasnoće slike, javlja se osećanje: hladan, mračan, oštar osećaj da je kao suprotan pol od sentimentalnih pretpostavki o tome šta čini pesmu, daleko žustrijom, daleko življom:

sharpening this night of stars distant dogs

izoštravaju ovu zvezdanu noć psi u daljini

Nema drugog načina da se to kaže. To je ono što mislim pod poetskom magijom. Reči koje zvone, reči koje udaraju, reči koje teku. A jednom kada je zaista čujete, nećete je zaboraviti, jer reči su moćne. Nisu mrtve i naškrabane na stranici, izgovorene su kao čarolija, a ona se ne čita, ona se čuje. To je ono što želim od haikua: nešto primitivno, nešto retko, nešto suštinsko, ne zamorno ponavljanje šablona koji je tako poznat da ga većina može smisliti u snu. Nije bitna informacija koju daje sadržaj, već način na koji se obrazuje, ispoljava i kombinuje. Poetske magije nam ništa ne govore, one su nešto, postoje kao predmeti čarolije po sebi. Možete ih držati pri svetlu, okretati na sve strane i posmatrati kako svaki njihov deo svetluca. Počinju i okončavaju jedinstveno razmišljanje svakog čitaoca.

Martin Lukas i Stjuart Kvejn

Završna napomena: priložena tabela prikazuje „odbrambene linije“ između onoga što nazivam međunarodnom formulom i poetskom magijom. Imajte u vidu da ni jedna pesma neće posedovati sve navedene osobine. Neke koje se navode pod formulom imaju više ili manje osobine magije, a druge koje bih želeo da navedem kao magije poseduju jednu ili više osobina formule. Moguće je da i haiku napisan po strogim pravilima formule ipak bude dopadljiv kao duboka i dobra pesma dok onaj koji poseduje mnoge od spoljašnjih osobina magije ne poseduje misterioznu draž. Bilo kako bilo, ova generalizovana tabela suprotnosti je vredna pažnje a može biti i korisna.

Međunarodna formula

Poetska magija

Predvidljiva sezonska reč na predvidljivom mestu.

Originalna sezonska reč na neobičnom mestu.

Predvidljiv raspored reči i mesto reza.

Originalan raspored reči i mesto reza.

Nema znatne muzikalnosti reči i posebnog načina izražavanja. Predvidljiv ritam.

Znatna muzikalnost reči i poseban način izražavanja, posebno ritma.

U suštini razumljiv – moguće ga je opisati prostim rečima.

U suštini nerazumljiv – nemoguće ga je opisati prostim rečima.

Može da se analizira samo po pitanju informacija datih u sadržaju.

Ne može da se analizira samo po pitanju informacija datih u sadržaju.

U pisanom obliku, nije lak za pamćenje.

U usmenom obliku se lako pamti.

Linearan / Statičan.

Aluzivan / Fluidan.

Jasan.

Dvosmislen.

Koji se može redukovati / Opisan.

Ekstenzivan / Reflektivan.

Jednostavan.

Složen.

Potvrđuje poznato.

Dovodi do nesigurnosti.

Cilj: prihvatljivost.

Poreklo: integritet.

 

 

Preneto iz Haiku Presence uz dozvolu Dejvida Lukasa, brata pokojnog Martina Lukasa.

 

Prevod: Saša Važić