Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Bruce Ross, SAD

 

Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

 

Direktan postupak sa predmetom, bilo subjektivno ili objektivno.1

Ezra Paund

Predmeti su sami po sebi simboli.2

Čogjam Trungpa

... sve što se uistinu dešava, dešava se baš sada. Toliko je vekova već proteklo, a događaji se odvijaju jedino u sadašnjem trenutku.3

Horhe Luis Borhes

U uvodu u moju antologiju američkih haikua, Haiku Moment (1993), naveo sam: „Istorija haiku poezije na engleskom jeziku u Severnoj Americi se može posmatrati kao neprekidno ispitivanje objektivnih i subjektivnih osobina pesničke slike“.4 Osamnaest godina kasnije primećujem da tradicionalan američki haiku još uvek istražuje ove objektivne i subjektivne osobine. Što se tiče nivoa značenja ovakve poezije, izjava Gogjama Trungpe u vezi sa simboličkom vrednošću odgovara tvrdnji Ezre Paunda da je „predmet iz prirode uvek adekvatan simbol“.5 Tako slikovito izlaganje i muzikalnost u haikuu, njegov tok senzibiliteta, ostavljaju otvorenu reakciju na taj tok. Zapravo, ovo davanje prednosti slici i umanjenje značaja figurativnog jezika u tradicionalnom haikuu koje naglašavaju Paund i Trungpe naveli su me da se pozivam na haiku kao na anti-poeziju u smislu da je suština haikua u njegovom prirodnom slikovitom izlaganju, a ne u metaforičnom prikazivanju simboličnog pesničkog jezika. U japanskom tradicionalnom haikuu slikovito izlaganje se gradi oko kigoa, sezonske reči ili one koja na nju upućuje. Asocijacije na ove sezonske reči putem književne aluzije i lična senzibilnost dovode do poetske rezonance koja podržava ovu malu pesničku formu.6 Dodatna dinamika, kiređi ili rez, gde se dve slike u haikuu, najčešće opšte atmosfere naspram konkretne, koje dovode do emotivne tenzije, ono što nazivam „apsolutnom metaforom“7, takođe pojačava poetsku rezonancu. Ova dva elementa, pored japanske metrike 5-7-5 (kratak-dug-kratak na engleskom), javljaju se u većini savremenih tradicionalnih haikua na engleskom jeziku.8 U Haiku Moment-u opisao sam četiri etape u razvoju haikua na engleskom jeziku, koje sam preispitao i sada dodao petu koja odražava haiku 21. veka koji se još uvek jasno zanima za istraživanje slike.9

Prva etapa započinje tokom prve dve decenije prošlog veka i nastavlja u naredne dve. U Manifestu imažizma Ezre Paunda iz 1913. tvrdi se da poezija mora da se otvoreno poziva na predmet, bilo subjektivno ili objektivno.10 Protiveći se poetskoj sentimentalnosti 19. veka i klišeziranom figurativnom izražavanju, redefinisao je poeziju kao mentalno jedinstvo imaginacije, emocije i spoljne realnosti. Ko može da sudi o poetskoj senzibilnosti i njenim periodičnim redefinisanjima? Svetska poezija se uvek bavila odnosom između osećanja i predmeta iz prirode, obaveznim kigoom japanskog haikua koji možda odgovara elementima šintostičkog animizma. Paund i imažizam su možda tragali za ekvivalentom takvog animizma u engleskom romantizmu, kao u „korporativnom lahoru“ ili „mrljama vremena“, bez naizgled afektirane dikcije romantičara. Naravno, kao i kod pesnika HD, ovakav animizam je pronađen u delovima starogrčke poezije u kojoj su bogovi naseljavali prirodu, kao što je trostih nalik haikuu pesnikinje Sapfo, možda erotska pesma posvećena Eosi, boginji praskozorja.

U zlatnim sandalama
zora se kao lopov
spustila na mene.11

Tokom ovog perioda na pesnički postupak prema slici su takođe uticali impresionizam, koji je omekšao doživljenu recepciju prirodnog i ljudskog sveta, slično „atmosferskom“ odnosu sa prirodom u većini haikua, i susret sa japanskom umetnošću i poezijom, koji je takođe nudio „atmosferske“ idiome jednostavnosti u izražavanju sveta delikatnom senzibilnošću, odbacujući „objektivan“ uticaj nauke koji je u to vreme dominirao kulturom i negovao sličan senzibilitet. Ovaj pravac se odražava u pesmi „Jesen“ T. E. Hjuma, koji se smatra pretečom imažizma:

Dodir hladnoće u jesenjoj noći –
Hodao sam napolju,
I video rumeni mesec kako se naginje nad živu ogradu
Kao seljak crvenog lica.
Nisam se zaustavio da razgovaram, samo sam klimnuo glavom,
A unaokolo su bile setne zvezde
Lica belih kao u gradske dece.12

Paundov čuveni distih nalik haikuu, „Na stanici metroa“, jednako je impresionistički po postupku a, kao poezija, podjednako se oslanja na figurativno izražavanje. Ali je Ejmi Louel (1874-1925), rođena u Bruklinu u Masačusetsu, bila ta koja je shvatila osobine svojstvene haikuu, van trenutnih manira kineske i japanske umetnosti i poezije. Evo primera ovog dostignuća, koji izražavaju senzibilitet i sažetost trenutnog doživljaja.

Jesen

Ceo dan posmatrah purpurno lišće vinove loze
kako pada u vodu.
I sada na mesečini i dalje pada,
ali obrubljeno srebrom.13

Ribnjak

Hladno, mokro lišće
Pluta na vodi boje mahovine
I kreket žaba –
napukao zvuk zvona u suton.14

Nijansa

Čak se i krin povije
kad leptir sleti na njega.15

Nuit Blanche

Cvrkut cvrčaka u noći
Isprekidan
Kao treptanje zvezda.16

Put u Jošivaru

Dok sam ti išla duž nasipa Nihon
Put najednom potamne
Od jata divljih gusaka
Što pređoše preko meseca.17

Jesenja izmaglica

Je li to vilin konic ili list javora
Što se lagano spusti na vodu?18

Paund i imažizam, posebno sa poezijom Ejmi Louel, uveli su u američku poeziju emotivnije nabijenu, prefinjeniju i preciznije predstavljenu sliku, postupke koji su ušli u modernizam. Viljem Karlos Viljems i objektivizam, produžetak imažizma, insistirali su da se američka poezija fokusira na unutrašnju realnost predmeta onako kako on to čini sa predmetima u njegovoj poznatoj pesmi „Crvena kolica“ od kojih „toliko toga zavisi“. Ova pesma nalik haikuu donekle evocira poetiku objektivno prisutne slike naglašavajući naizgled obične predmete. Čuvena je njegova izjava u Patterson-u: „ne u idejama već u stvarima“. Volas Stivens, s druge strane, pokazao je kako se američka poezija može fokusirati na unutrašnju realnost predmeta, kao što to čini u prvom stihu svog imažističkog portreta zime, „Sneško Belić“: „Mora se razmišljati kao zima…“ Iako se sastoji od mentalnih slika, prvi od trostiha koji veoma nalikuje haikuu njegovih „Trinaest načina posmatranja kosa“ primenjuje subjektivan, zenovski postupak sa haiku slikama u prikazivanju potpunog mira zime koji produbljuje kretanje kosovog oka. Ovo preciziranje poetskog slikovitog izlaganja i mentalnog fokusa i njihov odnos prema haikuu podržani su objavljivanjem Herold Hendersonovog „Uvoda u japanski haiku“, The Bamboo Broom.

Geri Snajder, Alen Ginzberg i Džek Keruak predstavljaju drugu etapu američke recepcije haikua koji je bio usmeren na bit pokret iz pedesetih. Kao reakcija na akademsku poeziju koja je dominirala u tom periodu, njihova haiku poezija, druge vrste poezije i fikcija fokusirali su se na emotivniju živost subjektivno doživljenog sadašnjeg trenutaka. U jednom Keruakovom romanu pripovedač razmišlja o japanskim haiku pesnicima koji shvataju doživljaj kao deca „bez stilskih sredstava ili kitnjastog izražavanja“. Lik po ugledu na Snajdera dodaje: „Pravi haiku treba da bude jednostavan kao pasulj a da vam ipak omogući da sagledate ono pravo…“19 Bit pesnici su zasnivali svoje rasprave o zen budizmu na delima D. T. Suzukija i Alena Votsa i R. H. Blajtovim prevodima haikua. Donald Kinova Anthology of Japanese Literature („Antologija japanske književnosti“, 1955) omogućila je da se pojasni priroda haikua tokom ovog perioda. Nekritično shvatanje zena i posvećenost strasno proživljenom događaju bit pesnika možda je dovelo do toga da druga generacija američkih haiku pesnika prenaglašava značaj subjektivno doživljenog spoljnjeg trenutka. Džek Keruak je značajniji od ovih haiku pesnika jer njegovi haikui izražavaju sažetost izraza koji je naglašen odjekom različitih emotivnih nijansi, uključiv humor. Njegova lična istraživanja i pisanja o budizmu i francuskom katoličanstvu su verovatno uticala na ove osobine. Evo šest njegovih haikua.

Veče – suviše mračno
da pročitam stranicu,
Suviše hladno20

Beskorisno! Beskorisno!
jaka kiša otiče
u more21

Kako cveće voli
sunce,
svo ustreptalo!22

Nema Bude
jer
nema mene23

Ah ptice
u zoru,
moja majka i otac24

Zima – gnezdo
tog vrapca
još uvek prazno25

Baš kao što je imažizam upio neke osobine nalik haikuu japanske umetnosti i prevoda pesama da bi dobio pesme koje nalikuju haikuu, Keruak i bit pesnici su upili elemente osobina koje nalikuju haikuu u zen budističkoj misli i preciznije prevode japanskih haikua. Keruakovi haikui jasno odražavaju ovaj drugi uticaj dok udahnjuju namernu bujnost osećanja na očigledan američki način.

Treća generacija američkih haiku pesnika datira s kraja pedesetih i proteže se do kraja šezdesetih godina. Njom dominiraju uvodi u haiku Keneta Jasude (1957) i Herolda Dž. Hendersona (1958); osnivanje haiku časopisa na engleskom jeziku, uključiv American Haiku (1963) Haiku Highlights (1965), Haiku (1967), Haiku West (1967), Modern Haiku (1969), Dragonfly (1973) i Cicada (1977); osnivanje Haiku društva Amerike (1968) od strane Hendersona i Leroj Kantermena i njihovog časopisa Frogpond (1978) i objavljivanje The Haiku Anthology („Haiku antologije“, 1974) Kor van den Hovela. Za njom je sledila jednako značajna Canadian Haiku Anthology („Kanadska haiku antologija“, 1979) koju je uredio Džordž Svede. Erik Amanova The Wordless Poem („Pesma bez reči“, 1969) i Robert Ejtkenov A Zen Wave, Basho’s Haiku and Zen („Zen talas, Bašoov haiku i zen“, 1978) dali su značajan doprinos razumevanju haikua. Pesnici iz „Haiku antologije“ su bolje poznavali orijentalnu književnost i poetiku nego prethodne dve generacije američkih haiku pesnika. Počeli su da pojašnjavaju svoju viljemovsku percepciju prirode unutrašnjih slika. Razvili su i subjektivno opaženi doživljaj da bi naglasili zenovsko mentalno raspoloženje Valas Stivensonove „vrhunske fikcije“ kao u poznatom haikuu o krinu Nika Virdžilija. Oni takođe dočaravaju otkrovenja kroz haiku izražena kao prevazilaženje normalnog bića i normalne percepcije predmeta. Ovi pesnici su svesni redefinisanja poetske svesnosti: Džejms Viljem Heket opisuje „naglašavanje trenutka i nesebične posvećenosti takvosti“ (prirode kakve jeste)26 haikua; Kor van den Hovel karakteriše haiku kao onaj koji poseduje „reči [koje] postaju ontološko postojanje koje daju uvid u beskonačno“27, a Anita Virdžil tvrdi da haiku ukazuje na „prirodu svih stvari ovoga sveta: njihov jedinstveni identitet a ipak njihovu istovetnost, njihovu prolaznost i večnost“.28 Određujuće karakteristike ove generacije su i eksperimentisanje sa formom i sadržajem i socijalna utemeljenost na američkom iskustvu njenog vremena. Evo tri haikua Kor van den Hovela:

prut prelazi vodopad u suton29

na rubu travnjaka
pas laje na mrak
pa me gleda30

samotna patka
iz talasa u talas
jesenje more31

Kao mnogi drugi haikui van den Hovela, i ovi dočaravaju atmosferu metaforičke usamljenosti, poželjne prisne veze sa univerzumom, koju Japanci nazivaju sabi. Evo tri haikua Anite Virdžil:

bez zvuka ova
prolećna kiša –
ali stene tamne32

prati me sve
dublje pod jorgan
pesma carića33

na najnižoj polici
tegla puna
jesenjeg sunca34

Virdžil ovde, kao i u većini svojih haikua, naizgled bez napora nudi jednostavnost konverzacijske formulacije i preciznost slike.

Tendencija četvrte generacije američkih haiku pesnika kasnih sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina je da često nudi privlačne trenutke senzibiliteta koji se često oslanjaju na očigledne metafore. Žele da stvore „haiku trenutke“, ali se osećaji ili imaginacija nameću na percepciju predmeta, stvarajući haiku koji utvrđuje ironični imažizam. Neki od ovih pesnika kao i kritičari ove forme bili su u stanju da prenesu poetiku savremenog haikua na engleskom. Tako Džon Bir sugeriše da haiku pesnik mora da „prevaziđe sebe na trenutak kada govori o univerzalnim temama postojanja. Ključ da se to postigne je shvatanje da smo deo prirode.“35 Robert Spis na sličan način primećuje da „haiku ne čini samoizražavanje, već put prijemčivosti i univerzalnog prihvatanja“.36 Ovi haiku pesnici tek treba da se oslobode postupanja sa predmetom kao samo sa mentalnom slikom i da usavrše „transpersonalne“ fenomenologije subjektivnosti i objektivnosti da bi se oslobodili tendencije prema svesnim „poetskim“ vežbama u zapadnoj figurativnoj tradiciji poezije, prilično ironičnih trenutaka, ogoljenih portreta prirode ili eksperimenata sa nadrealizmom, konkretnih pesničkih tehnika i stilskog samosvesnog naglašavanja zenovskih iskustava. Uprkos tome, haiku društva su počela da se umnožavaju širom Sjedinjenih Država i Kanade a javljaju se i značajne studije o haiku poetici, prevodi japanske poezije i izvrsne autorske zbirke haiku poezije za vreme ove četvrte generacije.37 Ova generacija je umanjila značaj forme i suštine tradicionalnog japanskog haikua: javljaju se nedostatak pozivanja na godišnja doba, nadrealističke tehnike i figurativno izražavanje, uklonjena je regularna prozodija, više se ističu ljudske i erotske teme od prirode a uvode psihološki, politički i socijalni komentari. Uočljivo je stalno izjednačivanje haikua i senrjua, japanske poetske forme po strukturi slične haikuu, ali koji više naglašava, obično na šaljiv način, ljudsku prirodu nego samu prirodu. Tako se udaljava od onoga što Anita Virdžil naziva „trenucima posebne svesnosti koji čine da se zaustavimo u svakodnevnom svetu, da osetimo čudo običnog viđeno u novom svetlu“.38 Uprkos tome, nagon ka privlačnim trenucima senzibilnosti, pojava haikua koji sadrže „apsolute metafore“ u pravom američkom tradicionalnom postupku se održava i istražuje, kao u ovim haikuima Džona Vilsa, Čarlsa Diksona, Li Gurge, Virdžinije Bredi Jang, Toma Tika i Vinsenta Tripija:

suton od stene do stene vodeni drozd39

zimska plaža…
ritmičko trilovanje
trepeteljki40

svako čeka
da onaj drugi zaćuti –
aprilska pesma ptica41

mesečina –
peščana dina
menja mesto42

progutale
purpurne rododendrone
večernje senke43

obojio se prelazeći ribnjak jesenji vetar…44

Obratite pažnju na sve veću upotrebu ritmičkog fraziranja i muzičkih elemenata i izoštravanje slike pojedinih predmeta iz prirode koji se sve više javljaju kod ove četvrte generacije američkih haiku pesnika koji izmiruju razlike koje se odnose na privlačne trenutke zastupljene u prevelikom broju haikua iz tog perioda.

Nazadovanje po pitanju senrjua se nastavlja sa petom generacijom haiku pesnika iz 2000. godine. Dubina i celovitost koji se još uvek nalaze u američkom tradicionalnom postupku tog perioda su propraćeni i onim što bi se moglo nazvati „nečistim“ haikuom.45 Ovo nije bio haiku koji proizlazi iz minimalističke estetike. Bio je to „haiku-u-vezi-sa-haikuom“, ali isprekidan u formulaciji, rečima i slici. To je odstupanje od onoga što je nekada pežorativno nazivano „telegrafskim haikuom“. Veći deo ovog pravca je možda podsticalo novo širenje onlajn haiku sajtova, možda prilagođenih rečniku internet komunikacije. Muzika poezije, njen melos, svojstveni japanskom haikuu, a svojstven i poeziji imažizma nalik haikuu i šire izgleda da napuštaju ovakav haiku a ostaje ravna, isprekidana slika. Takođe, ovi haikui su često „izmišljeni“ i nedostaje im iskrenost, ono što Japanci nazivaju makoto i suprotstavljaju se zamisli potpunosti i dubine. Tako pokušaji sa kaređijem, unutrašnjom dinamikom haikua, ostaju bez emotivne reakcije. Ipak, bez obzira na to, ova generacija, uključujući i haiku pesnike aktivne tokom nekoliko generacija, piše uspešne haikue, kao što su sledeći Karen Klajn, Stefana Adisa, Barnela Lipija, Keti Lipard Kob, Pegi Vilis Lajls i Ketrin Li:

paradajz zri
na uveloj lozi
Zadušnice46

ali

kroz sumaglicu
cvetovi kajsije47

duboko u sudoperi
velike žile blitve;
kraj leta48

prolećni mesec –
otkucaji bebinog srca
naspram moga49

sumrak
osušeni paradajz
naseckan u gulaš50

noćašnja kiša
čitavo drvo
u kupastom listu51

Valas Stivens je rekao: „Nisu svi predmeti isti. Mana imažizma je bila što ovo nije prepoznao“.52 Mogli bismo se u suštini složiti sa Stivensom, posebno kada govori o primeni slikovitog izlaganja u haikuu. Ono što treba da se dogodi kada doživljavamo haiku trenutak, to pojačano iskustvo bilo u meditativnom, refleksivnom ili veselom stanju, je oblikovanje „apsolutne metafore“, koja spaja univerzalno i posebno u eksplicitnom ili implicitnom slikovitom izlaganju da dovede do muzički formulisane dinamike nove svesnosti. Možemo li prosuđivati o kvalitetu haikua kada se on drži ovog shvatanja američkog tradicionalnog haikua? Možda je ključ odgovora u taoističkom shvatanju stvarnih slika unutar bezličnosti taa i materijalnosti predmeta, transcendencije i imanencije:

Direktno ispitati ključnu suštinu bića i informacije u toj ključnoj suštini je metod višeg reda. Razumeti slike da bi se opazilo nešto, što odgovara jinu i jangu, je metod srednjeg reda. Obični ljudi opažaju promene stvari na osnovu iskustava; ovo je metod nižeg reda.53

Naravno, svi smo mi obični ljudi, ali smo svi sposobni da uvidimo haiku trenutke zasnovane na apsolutnim metaforama, koji stvaraju haikue koji nisu metafore već manifestacije osećanja povezanog sa prirodom.54 Što više haiku izražava “ključnu suštinu“ svojih predmeta i slika, to se više približava tom takozvanom „višem redu“. Počevši odavde, postoji mogućnost da se razmotri zamisao kvaliteta kao najvažnije osobine prave haiku poezije.

 

  1. Ezra Pound, Pavanes and Divagnations (1918). poetryfoundation.org/learning/poetics-essay.html?id=237886. preuzeto 15. marta 2011.
  2. Citat iz Alan Ginsberg “Mind Writing Slogans” #32. poetspath.com/transmissions/messages/ginsberg.html. Preuzeto 15. marta 2011.
  3. Jorge Luis Borges, The Garden of the Forking Path (1942). american.buddha.com/garden.fork.html. Preuzeto 15. marta 2011.
  4. Haiku Moment, An Anthology of Contemporary North American Haiku, ed. Bruce Ross (Rutland, VT and Tokyo: Charles E. Tuttle, 1993), p. xxvi.
  5. Ezra Pound, “A Retrospect” in Literary Essays of Ezra Pound (1918). poetspath.com/transmissions/messages/pound.html. Preuzeto 15. marta 2011. „Macujamska deklaracija“ od 10. septembra 2000. godine, kojom se možda potvrđuje potencijalna nezainteresovanost svetskog haikua za tradicionalni japanski kigo. Razne vođe u svetu japanskog haikua su predložile da „ključna reč“, važna „simbolična“ slika u datoj kulturi, zameni kigo u svetskom haikuu: „Uopšteno govoreći, ključna reč poseduje značenje jedinstveno za određenu kulturu.“ Preuzeto sasavazic.50 webs.com/esejeng56.html. Deo 4. Preuzeto 1. decembra 2009.
  6. Bruce Ross, “The Essence of Haiku,” Modern Haiku (autumn 2007), pp.51-62.
  7. U modernom haikuu na engleskom jeziku struktura kratak-dug-kratak od 12 do 14 slogova zamenjuje 17 zvučnih jedinica u strukturi 5,7,5 japanskog haikua da bi se izbegla razvučenost stiha.
  8. Ovaj tradicionalan pravac u savremenom haikuu na engleskom jeziku izbegava da razmatra istraživanja eksperimentalnih haikua i onih koji se zasnivaju na rečima i naglašava odnos haikua sa svetom prirode i prirodnim ljudskim osećanjima. Masaoka Šiki (1867-1902), “otac” modernog japanskog haikua, imao je dva glavna učenika, jedan, Takahama Kjoši (1874-1959), osnovao je moderan pravac tradicionalnog haikua, a drugi, Kavahigaši Hekigodo (1873-1937), osnovao je pravac modernog haikua, sa ležernijim pravilima po pitanju kigoa i broja slogova. Za mnogobrojna istraživanja modernog japanskog haikua vidi Modern Japanese Haiku: An Anthology, ed. Makoto Ueda (University of Toronto, 1976). Svetski haiku klub (koji je Susumu Takiguči osnovao 1998) iz Velike Britanije i njegov World Haiku Review i online višejezičke haiku grupe redovno vrši podelu modernog svetskog haikua na tradicionalan (neo-tradicionalan), moderan i eksperimentalan. I Haiku fondacija (koju je Džim Kejšn osnovao 2008) iz SAD-a čini to isto. Međutim, tri glavne grupe modernog japanskog haikua: Dento (tradicionalna), Gendai (moderna) i Haijin (haiku pesnici) se sve drže metrike 5,7,5 i upotrebe kigoa, dok 20% gendaija pišu ono što bismo zvali eksperimentalni haiku bez naglaska na 5,7,5 ili kigo. Dento zapravo koristi arhaični ili književni japanski i idiome predmeta i izraza iz saiđikija, vodiča u reči koje određuju godišnje doba, dok i Gendai i Haijin sadrže haikue koji se zasnivaju na modernom osećanju i predmetima, pri čemu se Gendai još više udaljava od Dento-a i Haijin-a, neke vrste Dento-a na savremenom jeziku.
  9. Vidi Haiku Moment, op.cit., pp. xvi-xvii.
  10. To Touch the Sky, Poems of Mystical, Spiritual & Metaphysical Light, trans. Willis Barnstone (New York: New Directions, 1999), p.29.
  11. The Poetry Foundation. poetryfoundation.org/archive/poem.html?id=173696. Preuzeto 14. marta 2011.
  12. The Poetry Foundation. poetryfoundation.org/archive/poem.html?id-3734. preuzeto 1. aprila 2011.
  13. Ibid.
  14. Terebess Asia Online. terebess.hu/English/haiku/Lowell.html. Preuzeto 1. aprila 2011.
  15. Ibid.
  16. Ibid.
  17. Ibid.
  18. Jack Kerouac, The Dharma Bums (New York: Signet, 1958), p.48.
  19. Jack Kerouac, Book of Haikus ( New York: Penguin Poets, 2003), p.8.
  20. Ibid, p.8.
  21. Ibid, p.35.
  22. Ibid, p.75.
  23. Ibid, p.147.
  24. Ibid, p.170.
  25. The Haiku Anthology, ed. Cor van den Heuvel (New York: Anchor/Doubleday, 1974), p.256.
  26. Ibid, p.271
  27. Ibid, p.272.
  28. Cor van den Heuvel, Dark (Chant Press, 1982).
  29. Frogpond XIV:1(91).
  30. Modern Haiku XXII:1(91).
  31. Anita Virgil, One Potato Two Potato Etc (Peaks Press, 1991).
  32. Ibid.
  33. Ibid.
  34. John Beer, “Therapeutic Haiku,” Dragonfly 14:1(1985-86), 44.
  35. Robert Spiess, “Speculations,” Modern Haiku XVI:2 (1985),74.
  36. Vidi Haiku Moment, op.cit., pp.xxii-xxiii.
  37. Anita Virgil, One Potato, op.cit., p.xiii.
  38. John Wills, Reed Shadows (Burnt Lake Press, 1987).
  39. Woodnotes 7 (90).
  40. New Cicada 6:2 (89).
  41. Frogpond XIII:I (90).
  42. Modern Haiku XIX:3 (88).
  43. Frogpond XIV:3 (1).
  44. Vidi Bruce Ross, “Sincerity and the Future of Haiku” New Zealand Poetry Society. poetrysociety.org.nz/node/315. Prvi put objavljeno u World Haiku Review. Preuzeto 14. marta 2011.
  45. Frogpond XXIV:2 (2001).
  46. Ibid.
  47. Ibid.
  48. The Heron’s Nest III:6 (2001).
  49. Frogpond 33:2 (2010).
  50. Frogpond 33:3 (2010).
  51. Linda W.Wagner-Martin9.georgetown.edu/faculty/bassr/heath/syllabuild/guide/stevens/html. Preuzeto 17. marta 2011.
  52. Chen Kaiguo and Zheng Shunchao, Opening The Dragon Gate, The Making of A Modern Taoist Wizard, trans. Thomas Cleary (Tokyo, Rutland, VT, Singapore: Tuttle Publishing, 1996) p.125.
  53. Akito Arima, predsednik Međunarodnog haiku udruženja, u zborniku radova sa haiku simpozijuma održanog u čast 20. godišnjice Međunarodnog haiku udruženja, u subotu, 28. novembra 2009, u Ićigaja Arkadiu, Tokio, Japan (Tokyo: The Haiku International Association, 2010), str. 46, kaže: „Japanci poseduju animističku vitalnost da žive u skladu sa prirodom, što se nalazi i u haikuu“.

 

Preneto iz Modern Haiku-a, izd. 43.2, leto 2012, uz odobrenje autora.

 

Prevod: Saša Važić