Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Robin D. Gill, SAD

 

Može li svih sto žaba biti pogrešno?

◎ zašto najprevođenija pesma to ne može biti ◎

 

Knjiga „Sto žaba“ (One Hundred Frogs) Hiroаki Satoa sadrži preko 100 prevoda Bašoovog čuvenog haikua o žabi. Iznenadilo me je da je prvi Šikijev:

“The old mere! / A frog jumping in / The sound of water.”

Stari ribnjak! / Žaba uskače u / Zvuk vode.

Neću navoditi druge prevode jer se mnogi mogu naći na internetu a ima i na stotine biblioteka u kojima se može naći Satoova knjiga. Međutim, koliko mi je poznato, niko nije temeljno objasnio zašto se ovaj haiku ne može savršeno prevesti, tako da ćemo početi sa tim. Najpre, doslovan prevod:

~~~~~~ furuike ya kawazu tobikomu mizu no oto ~~~~~~

old/ancient pond!/?/a/the/ Ø : frog/s jump/leap-enter/s/ing water-/water’s sound/s

Problemi na koje nailaze prevodioci koji dobro poznaju i engleski i japanski (a što, bojim se, gotovo svi prevodioci haikua zanemaruju) su sledeći:

Jedini način na koji se stvarno povezuju svih poslednjih 12 slogova originala na engleskom bi bio „[the old pond – ] the sound of water into which jumps a frog (stari ribnjak - zvuk vode u koji uskače žaba) ili the sound of water into which a frog jumps (stari ribnjak - zvuk vode u koji žaba uskače). Ostavljajući po strani ružnu gomilu članova i predloga („the“, „of“, „into which“ i „a“) koji su potrebni u engleskom da bi se reči povezivale, zvuk (oto) koji dolazi na početku kraja originala je zamenjen žabom/žabama ili skokom. Sve dok mora da se pojavi pri kraju, zašto onda da se stari ribnjak ne postavi na kraju? U jednom od prevoda koje daje Sato se to dešava. Treća varijacija od deset Viljema Matesona (jednu od dve je naveo Sato) završava se sa „In thyss olde Bogge. „In“ mi se ne dopada, ali mi se dopada „e“ kod „olde“. Sviđa mi se rimovanje bogge, ali znajući da je Bašo bio u pitomoj sredini, moram da promenim mišljenje. Daću vam tri parastiha koja su, kao i Matesonovi, nepovezani:  

A poet passes,
frogs riot and once again
the pond is quiet.  

Pesnik umire,
žabe se uznemirile i opet
ribnjak se smiri

~ zvuk vode ~
žaba uskočila u
mračan ribnjak

 žaba zaroni
kako tišina ispunjava
stari ribnjak!

Nemogućnost da se pravilno proceni Bašoov haikuu navela me je da napišem na desetine parastihova. Imajte u vidu da je to bilo pre možda dvadeset godina, pre nego to što sam kupio Satoovu knjigu, jer knjige su moje fascikle za dokumenta i da ih nisam izgubio, bili bi zalepljeni ili uvezani trakom. Prvi gore je jedan od njih, koliko se sećam. Ideja da se navede ime pesnika (verovatno preuzeta od senrjua koje je na engleski preveo Blajt) se nalazi u nizu prevoda u Satoovoj knjizi, bez glupog riot (nemira) do koga se došlo, naravno, zbog rime. Drugi je pokušaj da se zaobiđu neki problemi koji su gore navedeni. „Mračan“ dobro deluje, ali ukupna struktura previše objašnjava da bi bila poetična. Treći, takođe improvizovan, je, kao i prvi, više pitanje proširenja originala nego prevod. „Plunk“ (uskočiti) ima veću težinu od praznog „plop“-а (bućnuti), dubljе je od plitkog „splash“-а (prsnuti) (dve mimeze najčešće korišćene u „prevođenju“ ovog haikua), i blaže od Ginzbergovog oštrog i staromodnog kerplunk (tupo udariti) (koja bi bila odlična za neki haikai, ali ne za ovaj). Ali uozbiljimo se i razmotrimo prevod koji je jedan od najbližih, ako ne i najbliži, originalu koji sam video, jer će nam on pomoći da brže shvatimo granice prevođenja.

the old pond
a frog jumps in
water’s sound

pr. Viljem Dž. Higinson

 stari ribnjak
žaba uskače u
zvuk vode

U jednom od prevoda koji sam izgubio žaba meri dubinu vode da dokaže njen zvuk, jer, po meni, zvuk je manje ograničen pljusak od omotača, koji se stvara kada se voda obavije oko zadnjih nogu žabe. On izražava, ili pre pokazuje čvrstoću(?) ili postojanost vode. Ima smisla dopustiti da ovaj engleski idiom dođe do izražaja jer može doprineti poeziji koje nema u originalu da bi se nadoknadilo nešto od onoga što je izgubljeno u prevodu. To može biti jedan razlog zbog koga mi se dopada Higinsonov prevod, mada možda nije imao nameru da uvede ovu igru reči – isto kao i njegov prethodnik koji je koristio apostrof, Suzuki Daisecu, koji je napisao: U drevni ribnjak / Žaba uskače / Vode zvuk! (Water’s sound!) (u Satoovoj knjizi, ibid ). Važnija dvosmislenost u Higinsonovom prevodu, koja se nalazi i u Šikijevom, u jednom D. Kinijevom i nekim drugima (videti Satoovu knjigu), je ta koja nam omogućava da postavimo skok žabe unutar zvuka vode, ako je bilo tako. To mi se dopada jer je scena, kako je ja zamišljam, ovakva:

stari ribnjak
u zvuk vode
žaba uskače

Jer ako Bašo nije video žabu, već ju je zamislio na osnovu zvuka vode, ili prizvuka, kao što kažu neki muzički orijentisani prevodioci, onda je tako i bilo. Odista, u jednom objašnjenju u knjizi „Bašo i njegovi tumači“ (Bashô and His Interpretors) Makota Uede on sedi u svojoj kolibi preko puta Kikakua kada se čuje zvuk, tako da nisam jedini kod koga pesnik ne sedi ili šeta kraj ribnjaka. Međutim, ima nešto pogrešno kod ovih tumačenja: iz originala je jasno da je voda ono u šta se uskače, a zvuk dolazi od vode. Istina, japanska prisvojna rečca no dopušta tumačenje da se može uskočiti u „zvuk vode“, ali to tako ne tumači 99.9% japanskih čitalaca. Samo je jedan način na koji prevodioci mogu da zadrže poredak reči originala i značaj njegovih poslednjih 12 slogova.

The old pond . . . a frog-leaps-into-the-water sound.

Stari ribnjak … žaba-uskače-u-zvuk vode.

Zašto? Zato što, kada se original pročita u jednom dahu, sve što dolazi posle sekućeg slova ya menja taj zvuk, a ne vodu. Čitaoci koji poznaju moje druge knjige bi trebalo odmah da shvate šta mislim pod „japanskim stilom“ poezije, gde čitava pesma može biti samo jedna dugačka modifikovana tema. U ovom slučaju pesma ispunjava 2/3 tog zahteva. Voleo bih da crtice nisu tako prokleto ružne. Fenomenološki posmatrano, mislim da ovakav zvuk znači (jasno izraženo ono što sam gore poetičnije objasnio) da je ovo ono što se desilo:

stari ribnjak
vidim tu žabu kako skače
posle pljuska

Dok me ovo poglavlje nije podstaklo da na njemu radim, nisam tačno znao šta je bilo to zbog čega mi se dopao ovaj Bašoov haiku. Sada znam. To je da je očigledan redosled dešavanja stvari pogrešan, a da ipak izgleda da nije. Drugim rečima, ne doživljavamo samo tišinu do koje je paradoksalno dovela buka, što je, kako je istakao Li O-jang, bila zastarela stvar u kulturnoj sferi istočne Azije ili nova zamisao ponavljanja u prirodnim vremenskim intervalima za koju je on pretpostavio da je ono zbog čega je pesma dobra, već i nešto što bih nazvao stvarnošću iz snova, koja može prethoditi stvarnom zvuku sa nizom događaja – čitav san! Kognitivni naučnici su proučavali način na koji naša percepcija može da deluje kao TV ili radio kritičari i da, sa veoma malim zakašnjenjem, menja našu stvarnost, a da toga i nismo svesni (pre deceniju-dve sam pročitao celu knjigu o tome u izdanju „Basic“-a, prvaka u izdavanju loše uređenih knjiga sjajnih naučnika). Pa, moji snovi mogu to isto i još i da uguraju celu priču. Biološki časovnik, znajući da će budilnik zvoniti, objašnjava samo deo takvih događaja iz snova, jer će se mnogi desiti iako nisu izazvani spoljašnjim stimulusom kao jednokratnim događajem. Ne bih rekao da sam nenormalan, pa se usuđujem da mislim da će se bar deo mojih čitalaca držati mog tumačenja Bašoa, inspirisano jednim takvim čudnim snom koji sam nedavno imao. Ipak, moj poslednji prevod nije najbolji, jer je naša percepcija, ispravna ili pogrešna, naša realnost i krajnji izvor poezije!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

☆ Zaboravite na Satoоve žabe! Čitajte Uedinog Bašoa i njegove tumače!

Verovatno da postoji na desetinu knjiga koje se bave višestrukim prevodima na engleski, ali samo je nekoliko mojih koje koriste ovaj obrazac prevoda prevođenja radi a ne zbog prikupljanja i poređenja; ali postoji samo jedna knjiga za koju znam da je posvećena tome da pokaže na koliko se samo načina jedna pesma može tumačiti: Makoto Uedina Bašo i njegovi tumači – izabrani hokui sa komentarima (Stanford:1992) ima preko 400 stranica sa više hiljada tumačenja na desetine pesnika i kritičara za 255 haikua, koji su svi prevedeni (samo jedan prevod!) sa japanskog. Oni obuhvataju trinaest tumačenja čuvenog haikua o žabi, na tri strane, koji nam govore mnogo više o Bašoovom haikuu od svih prevoda koji su ikada načinjeni! Ako vas ograničenja jezika zaintrigiraju, pročitajte Uedinu knjigu, jedinu koja se odnosi na haiku kojom sam potpuno zadovoljan (sem što želim da se proširi). Ona bi trebalo da bude mnogo, mnogo poznatija nego što je. ★

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Pitanje redosleda stihova. Svako prevođenje mora postići kompromis po pitanju 1) originalnog redosleda, 2) originalnog toka/povezanosti i 3) nečeg što je teško izraziti, a što bi se moglo nazvati pravim osećajem a ništa ovo tako ne razjašnjava kao haiku trostih u prevodu. Druga dva stiha Bašoovog haikua o žabi su dobra u donošenju 1) i 2), ali, uprkos Matesonovom prevodu i mojim parastihovima, stari ribnjak izgleda tako prirodno na početku pesme da ne moramo da razmišljamo o tome da li bi izgledao prirodnije na njenom kraju. To je slučaj sa mnogim haikuima. Nešto izgleda loše sve dok mu ne promenimo redosled. Moglo bi se reći da bi trebalo poštovati originalan redosled, ali da li je to u redu ako se time uništava pesma? Voleo bih da nađem lingvistu (od ovoga bi se mogla napraviti teza) koji bi pregledao Blajtove i moje prevode (obojica se ne libimo da promenimo redosled da bismo došli do pravog smisla i dajemo original, tako da ne morate da tragate za njim) i pokušao da utvrdi koji su činioci zastupljeni. Relativno je lako shvatiti da problemi redosleda nasuprot toku potiču iz razlike u sintaksi (subjekt-glagol-objekt nasuprot subjekt-objekt-glagol) i drugih pitanja u vezi sa jezicima koji se granaju na levo i desno. Radi se o nečemu što je psihološki suptilno, teško da se locira. Donosim ga ovde rizikujući da zamorim većinu čitalaca, zbog čega se izvinjavam! samo zbog toga što sam upravo dobio HAIKU, TRIKU, TANKA I VIŠE OD TOGA – „Pedeset godina stihovne fiksne forme pod uticajem Japana“ (Fifty Years of Japan Inspired Fixed Form Verse) Harolda Rajta, a njegov „triku nam nudi novi način na koji možemo da razmišljamo o tom teško shvatljivom problemu redosleda.

Jednoga dana, dok sam pisao uobičajene haikue na engleskom, pokušao sam da utvrdim koju od dve slike želim da stavim na početаk. Napisao sam: „Utrnule mi noge i „Zvoni zvono hrama, a zatim promenio redosled stihova. Shvatio sam da ako napišem pesmu od tri stiha iste dužine, recimo od po 5 slogova, onda mogu da čitam pesmu ma kojim redom… Prvi je bio:

Utrnule mi noge
Zvoni zvono hrama
Um mi je zdenac

Koji je, naravno, i:

Um mi je zdenac
Zvoni zvono hrama
Utrnule mi noge

ili

Zvoni zvono hrama
Utrnule mi noge
Um mi je zdenac

Ili, štogod…

„Štogod“ znači da postoje još tri permutacije. Da imam prva dva stiha, ili još bolje, iskustvo, ovo bi verovatno otišlo u sasvim drugom pravcu:

odjek velikog zvona
utrnule mi noge: probam
Šikijevu šljivu-urmu

(Svim ljubiteljima haikua je poznato da je Šiki čuo odjek zvona kada je zagrizao šljivu-urmu.) Ali, da ne skrećemo s teme, Rajt daje druge primere od kojih misli da je ovaj najbolji za sada: Nema je/ čitavo leto / čujem ventilator. Ako pokušate da ovoj pesmi promenite redosled stihova – na šest načina, ako se ne varam (i ako ih ubacite u kompjuter, uklonite velika slova i centrirate, a mnogo je lakše da ih sve ispišete) - moći ćete da uvidite razne nijanse. Polako! Pomoći ću vam kad završim sa ovim beleškama. Dozvolite mi da kažem da je zahvaljujući načinu na koji se „čitavo leto“ povezuje sa prethodnim stihom, dobijaju različite kombinacije kojih nema u Rajtovom prvom pokušaju, gde je svaki stih potpuno nezavisan. Većina haikua nije potpuno podeljena na tri dela, već obično izgleda kao ova pesma o „čitavom letu“. Mislim da ćete, kada pogledate šest načina na koji je predstavljena ova pesma, shvatiti da se čini da su jedan ili dva poslednja najvažnija. Jedan razlog je što ne možemo da ne očekujemo udarni stih ili zaključak na kraju. Ovo se razlikuje na drugi način, koji sam, koliko mi je poznato, ja prvi istakao u drugoj knjizi, pošto je moje previše uobičajeno manipulisanje sa sintaksom (redosledom stihova) učtivo osporio pokojni Viljem Dž. Higinson – učtivo, jer je to bilo u privatnom pismu pošto je prethodno pohvalio moju knjigu u štampi Rise, Ye Sea Slugs! Ima razloga zašto se kontekst u kome se javlja haiku opredeljuje za jedan ili drugi redosled reči. Ako pesma sa ili o morskom pužu stoji sama za sebe ili izmešana sa pesmama na druge teme, njeno pojavljivanje na kraju ili pri kraju dovodi do iznenađenja i pojačava duhovitost; ali, ako treba da se čita sa stotinu drugih pesama o morskom pužu (namako), morski puž bi bio očekivan a pesma lišena onoga što bi bio njen udar. Možda bi jedino rešenje bilo da se sve takve pesme prevedu u celini, sa verzijom „za ovu knjigu“ na levoj strani sa iznenađenjem na kraju da ga čitalac prvo vidi i verzijom koja stoji sama za sebe držeći se originalnog poretka čak iako udar neće dovesti do iznenađenja. Možda bi trebalo da dam ime ovom postupku. Redosled koji odgovara situaciji? Prevod zavisan od konteksta? Promena sintakse zavisno od konteksta?

★ Rajtov triku sekstet je na sledećoj strani.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ne navodim manje publikacije, kao što su knjižice ili časopisi. Ovo je važno jer Liz Henri, mladi kompjuterski programer, ima sajt pod nazivom compositetranslation.com (koji izgleda da ne funkcioniše od 3/2007) posvećen pisanju i objavljivanju kompozitnih prevoda. Kao što je navedeno u uvodu, možda je ona izmislila naziv kompozitni prevod. Evo opisa njenog časopisa:

Composite objavljuje jednu pesmu u svakom broju. Pesma na maternjem jeziku se štampa na presavijenoj stranici koja izlazi iz okvira formata knjige. U knjizi su dati različiti prevodi te pesme na engleskom ili drugim jezicima.

Kako se originalna pesma može posmatrati zajedno sa svakim prevodom, razumem zašto Henri koristi reč „kompozitan“ ali, što se mene tiče – pošto teško mogu da zapamtim sve pesme na različitim stranama i zbog prirode tumačenja – ona samo prikazuje višestruki prevod, uključiv i ono što ja nazivam parastihovima (prihvatala je priloge slobodnih stihova) na određeni način. Kažem „samo“, ali je to sjajna zamisao. U Hofstaterovom „U slavu muzike jezika“ (Le Ton beau de Marot) original se takođe nalazi na omotu knjige ali ne i unutra, gde se može rasklopiti i videti bolje (odnosno, gde čuva svoje privatno blago, divan parastih njegove pokojne žene). Bila dobra ili loša, mislim da su neka od mojih tumačenja grupa haikua, senrjua i kjoka jedini pravi kompozitni prevod (izuzev nekih primera neprevodivih kjoka Blajta i drugih koji pokazuju pravo tumačenje na jednoj strani i tumačenje sa igrom reči na drugoj), i pesme date u nizu kao višestruki prevod. Bez obzira na to, odajem priznanje Lizi Henri što je izumela ovaj izraz ukoliko/dok neko drugi ne tvrdi da ga ja koristio pre nje. Možda sam ga ja koristio, ali kako nemam vremena da pretražujem razbacane ili zaturene papire, mogu da se prisetim onoga što želim a ne onog što je bilo, jer da sam ga dovoljno cenio, verovatno bih bio siguran.

iz HAIKU, TRIKU, TANKA I JOŠ MNOGO TOGA – Pedeset godina stihovne fiksne forme pod uticajem Japana Harolda Rajta

nema je
čujem ventilator
čitavo leto

nema je
čitavo leto
čujem ventilator

čujem ventilator
nema je
čitavo leto

čujem ventilator
čitavo leto
nema je

  čitavo leto
nema je
čujem ventilator

čitavo leto
čujem ventilator
nema je

Možete da primetite da, kada je stvarno isprobate, gramatika nije najbolja u poslednja tri. Da probam ponovo, menjajući samo toliko da bi pesme delovala prirodno. Ovo je slično problemima na koje se nailazi u prevodu kada se suviše drži originala.

čujem ventilator
čitavog leta –
nema je

čitavo leto
(nema je)
čujem ventilator

ovo čitavo leto
čujem prokleti ventilator –
nema je

Verujem da vidite kako triku i parastih i kompozirni prevod svi istovremeno stupaju na scenu u takvoj igri. Dodajem „moj“ (koji je Bašo napisao u svojoj kolibi) da malo zagrejem stari ribnjak –

moj stari ribnjak
žaba uskače u
zvuk vode

moj stari ribnjak
zvuk vode u koji
žaba uskače

žaba uskače u
moj stari ribnjak
zvuk vode

žaba uskače u
zvuk vode
moj stari ribnjak

zvuk vode u koji
žaba uskače
moj stari ribnjak

zvuk vode
moj stari ribnjak u koji
žaba uskače

Ili početi sa osnovnim, a zatim se poigrati –

stari ribnjak – / žaba uskače u / zvuk vode. prirodno se pridržava redosleda

stari ribnjak / zvuk vode žaba /koje uskaču. čine da zvuči kad mu se priključuju

žaba uskače / u vodu: odzvanja /stari ribnjak! stari ribnjak, prepušten sebi, je usamljen

žaba uskače /u vodu: zvuk / starog ribnjaka. taj zvuk ne pripada ni jednom ribnjaku

zvuk vode / samo su još žablje noge / izvan ribnjaka zamislite da hvata samo kožicu za plivanje

zvuk vode /koliko dugo žabe, koliko dugo / ovaj stari ribnjak? nazovite je nepravilnim otkucajima ili ispitivanjem oba

zvuk žabe / koliko pljuskova vode / u starom ribnjaku? da li bi „ostade“ u poslednjem stihu bilo previše?

zvuk vode / život žabe i / život ribnjaka nije potpuno ista zamisao, ali je mnogo bolja

zvuk vode / stari ribnjak proguta / još jednu žabu jeste li ikad čuli za Zelenozubu Dženi?

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Osim osnovnih opcija, raznovrsni članci i broj imenice koji zahteva engleski ne čini šest već na desetine opcija od kojih smo videli samo deo, sa parastihovima …

 

Stara pesma netačna? Nove reči iz Oksforda

Upravo sam otkrio nešto za mene novo o haikuu o starom ribnjaku među komentarima Susumu Takigučija koje je izneo na „konferenciji u Oksfordu“ i koji se ponavljaju u „Govoru na Prvom međunarodnom simpozijumu o savremenom haikuu, 11. jula 1999, Tokio“, pod nazivom „Japan se otisnuo na put u haiku svet“, među dodacima njegove knjige „Blebetanje jednog Oksforđanina“ (The Twaddle of an Oxonian, 2000). Posle tvrđenja da je ovaj najčuveniji haiku „i najpogrešnije shvaćen i pogrešno preveden”, primetio je da se u samo tri od 170 prevoda koje je video pominju „žabe!“ i, govoreći kao Japanac, dodao da „mi u Japanu obično ne viđamo samo jednu žabu početkom proleća“ i da „zvuk vode normalno nije samo jedan pljesak ili pljusak“. Dok se korejski esejista Li O-jang zalaže za više žaba polazeći od veze između Bašoovih haikua i kineske poezije a Sato od posebnih okolnosti u kojima je bio Bašo, kao što se navodi u glavnom tekstu, Takiguči iznosi svoj argument na osnovu realnosti koja je, kakva god da je, uopštena. Kako sam ja imao mali ribnjak sa žabom kermitom i znao da uvek postoje natprirodni trenuci vremena tokom dana kada čak ni kokosov orah ne opada (odrastao sam na takvoj plantaži), sklon sam da čujem tu jednu žabu. Ali moguća je i množina, a samo se ne bih složio sa Takigučijem kada implicira da „mi Japanci“ tumačimo pesmu drugačije od onih koji to nisu kada je u pitanju broj žaba, jer, koliko mi je poznato, većina Japanaca zamišlja jednu žabu, a svi japanski analitičari, uključiv i čuvene haiku pesnike i vrhunske urednike koje citira Ueda u „Bašou i njegovim tumačima“ (Bashô and His Interpreters) zamišljaju jednu žabu. Naravno, on je mogao da je pogrešno prevede, ali iz konteksta je u skoro svim slučajevima logična samo jednina. Ali, čekajte, nisam dodao dve strane ovom poglavlju da kritikujem Takigučija, već da ga hvalim, jer me je oduševila njegova sledeća tvrdnja.

Što je važnije, haiku opisuje živahnu i veselu scenu u kojoj su žabe bučne a sve je puno života … daleko od uobičajenog tumačenja sveta spokoja i večnog mira. Ako je moje tumačenje tačno, većina verzija na engleskom ovog čuvenog haikua mora da daje pogrešne prevode i pogrešna tumačenja. [sic]. (Ibid)

Jamamoto, koji je, po mom mišljenju, najveći moderni haikai urednik, kaže da ovaj haiku jasno izražava „osećanje životne melanholije“. Nepotrebno je reći, to podrazumeva jednu žabu. Ili, u najmanju ruku, jednu po jednu. Ali, ako se zamisli „živahna i vesela scena“, mnogo žaba postaje po prvi put logično. Jedan od mojih mnogobrojnih (srećom) neobjavljenih prevoda ovog haikua je da je pljusak žabe okrepljujuće sredstvo koje je udarilo lice starog ribnjaka. Ovo je glupo. Ali bi mnogo žaba oživelo stari ribnjak u proleće. A Bašo je navodno u to vreme bio sa Kikakuom, pa teško da je u njegovom društvu bio melanholičan. Jedini problem, kako ja to vidim je, da ako je to bila namera Bašoa, onda ne bi govorio o zvuku vode ni o skakanju. Ima drugih načina da se takva scena opiše. Ipak, zahvalan sam Takigučiju, jer njegovo celovito moderno tumačenje – razmišljam o Kjošiju kako se raduje sa belog vrha planine nad neplodnim zimskim poljem (jedna od Takigučiju omiljenih), dok Isa drhti od još veće hladnoće slike, bilo ili ne bilo sunca – doprinosi tumačenju ove pesme. Međutim, ne razumem šta želi od prevoda na engleski. Da su se za „žabe“ odlučila sva tri prevodioca, većina japanskih kritičara bi smatrala da je to pogrešno, zar ne? Sem ako se ne razreši da li žaba uskače ili žabe uskaču, odnosno, ova dvosmislenost po pitanju broja na engleskom jeziku ili se ne pribegne kompozitnom prevodu za koji se zalažem, izbor i rezultirajući argument ostaju neizbežni.

 

 

Izvod iz knjige Delfin u šumi (A Dolphin in the Woods), Paraverse Press 2009.

 

Prevod: Saša Važić