Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Charles Trumbull, SAD

 

Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta):
nova vrsta haikua?

 

 

Poslednjih nekoliko godina sam primetio postepeno stvaranje velikog broja haikua koji znatno odstupaju od objektivnog pristupa zasnovanog na posmatranju, i koji se, bar delimično, udaljavaju od konkretnih slika za kojima sam uvek tragao u onim najboljim haikuima. Ovi haikui sadrže jednu čvrstu, konkretnu sliku, ali uključuju jedno osećanje, ili misao ili osećaj – stvarno prilično nejasan. Mislim na pesme kao što je ova Sintije Sačote:

pastelni suton
nikada neću postati
baka

Cynthia Cechota, Modern Haiku 43:2 (leto 2012)

ili ovaj Džejn Miler:

pita od jabuka
to što propuštam
i nije nešto

Jayne Miller, Mayfly 51 (leto 2011)

Tvrdim da se ove pesme suštinski razlikuju od klasičnog haikua, kao što je ovaj Džeroma Kušmana:

hladan martovski mesec
pojavljuje se ... nestaje
duga vožnja do kuće

Jerome Cushman, Michael Dylan Welch
i Grant Savage, ured., Into Our Words („U naše reči“)
(Haiku North America Anthology 2009 / Antologija haikua Severne Amerike)

sa svoje dve jasne slike predmeta: „martovski mesec“ i „duga vožnja“. Ili jednostavna i efikasna jusktapozija dva snažna predmeta iz prirode Šarlote Dajgrajgorio (iz njene nove knjige Haiku and Senryu: A Simple Guide for All /Haiku i senrju: jednostavan vodič za svakog):

iznad
stare izrasline …
nebo

Charlotte Digregorio, Modern Haiku 39:2 (leto 2008)

ili ova lepa pesma Lidije Rozmus:

šakuhači*
od daha do daha
jesenji vetar

Wnoszącświatłoksięzyca/Carrying Moonlight/“Noseći mesečinu“ (Međunarodna haiku konferencija, Krakov, Poljska, 2003)

* japanska flauta od bambusa korišćena tokom zen meditacije.

Nove vrste haikua o kojima govorim nisu senrjui, koje smatram stihovima koji nalikuju haikuu, koji su okrenuti ponašanju ljudi, pa stoga ne moraju da budu posebno konkretni ni objektivni. Radi poređenja evo dve pesme Sintije i Džejn, koje bih nazvao senrjuima, i dve drugih pesnika:

kaktus na mesečini –
više mi se sviđa
pijan

Cynthia Cechota, Modern Haiku 41:1 (zima–proleće 2010)

ostareli roditelji
tapioka perle
postaju providne

Jayne Miller, Modern Haiku 42:3 (jesen 2011)

miting NSA* – govorim gluposti

Bill Pauly, Modern Haiku 44:2 (leto 2013)

* Nacionalna streljačka asocijacija Amerike.

zvižduk voza
penzionisani kondukter
gleda na sat

Gayle Bull, Modern Haiku 44:2 (leto 2013)

Ovakvi haikui, kao što su Sintije i Džejn, počeli su da me muče jer se nisu uklapali u moju predstavu o haikuu koji sadrži dve naizgled nepovezane konkretne slike radi poređenja. Pesma Marša Muerheda koja nalikuje senrjuu ima treći stih sa prilogom i negacijom, koji su ključni za onu vrstu apstrakcije o kojoj govorim:

prljavština
pod noktima
još nemam žene

Marsh Muirhead, Modern Haiku 38:3 (jesen 2007)

Lidija Rozmus nas svojim haikuom odvodi u zemlju snova ili čak u nadrealni predeo:

u snu
ušivam dugme
sa jednom rupom

Lidia Rozmus, Modern Haiku 44:2 (leto 2013)

Veliki sam ljubitelj definicija. Ovaj hir me prati od pre nekoliko decenija kada smo moje kolege, studenti diplomci i ja tako revnosno tragali za olakšanjem od svetskih jada na celovečernjim okupljanjima na kojima smo raspravljali o raznim pitanjima. Izgleda da su se ove žestoke rasprave uvek, pre ili kasnije, prenosile na definicije: „Da, ali kako ti definišeš ‘pravdu’?“ „Pa šta tačno misliš pod ‘priroda’“? „Da li to uključuje ‘ljudsku prirodu’?“

Vučem ove mentalne okove i u moj rad na haiku pesmama. Verovatno sam više od većine ljubitelja opsednut definicijom haikua. Ako mi je cilj da napišem nešto što se zove „haiku“, treba tačno da znam šta je to na šta ciljam.

Definicija do koje sam došao posle mnogo godina lutanja po divljini počinje ovako, što možete prepoznati iz Uputstava za podnošenje priloga za Modern Haiku:

Haiku je kratak stih koji oličava jedan trenutak. Koristi jukstapoziciju dve konkretne slike, često univerzalno stanje prirode i poseban vid ljudskog doživljaja, tako da traži od čitaoca da ih dovede u smisleni odnos.

Ključan za moju današnju prezentaciju je izraz: „jukstapozicija dve konkretne slike“. Nisam siguran, ali sam možda sam došao do pojma „dve konkretne slike“, a kada malo bolje razmislim, znam da je to bila moja dopuna poznatijih definicija haikua. Uvek sam smatrao da je definicija japanskog učenjaka Šigehisa Kurijamaina data u „Kodansha Encyclopedia of Japan preteča haikua na engleskom jeziku. Ali po ovom pitanju on govori samo o tehnici „reza“ a ne objašnjava detaljno šta je to što se preseca. Pretpostavio sam da je mislio dve slike koje posle presecanja treba da se postave u jukstapoziciju i budu predmet „unutrašnjeg poređenja“, da se poslužim terminom Boba Spisa.

Izgleda da moje shvatanje da haiku mora biti konkretan i objektivan potiče od Herolda Hendersona i Haiku društva Amerike. Po prvoj definiciji HDA, haiku beleži „suštinu oštrog zapažanja trenutka, pri čemu je Priroda povezana sa ljudskom prirodom“. Godine 2000. Robert Spis je pozvao 11 vodećih haiku teoretičara iz četiri zemlje [Brus Ros, Džordž Svede, Dugal Lindzi, Viljem Dž. Higinson, Dejvid Kob, ai li, Kor van den Hovel, A.C. Mišis, Rendi M. Bruks, Li Gurga i Robert Spis] da daju svoje definicije haikua u 25 ili manje reči. Sve ih je objavio u Modern Haiku-u (31:3 [jesen 2000, 74–75]). Ove definicije je kasnije detaljno analizirao Mišis, koji je imao ovo da kaže o konceptu haikua koji treba da se zasniva na stvarnosti ili konkretnim slikama:

pojmovi „stvarnost“, „čulan opis“ ili „ne na osnovu mašte“ se pominju šest i po puta dok se zamisao da bi trebalo uključiti „slike“ ili „predmete“ pominje šest puta – sve ukupno ove predstave konkretne osnove haikua dobile su neko pokriće u osam i po definicija.

Dakle, i oko polovina stručnjaka smatra da je konkretnost značajna.

Izmenjena definicija HDA iz 2005. uvodi pojam slika, ali ne pominje konkretnost ni objektivnost: „Haiku je kratka pesma koja koristi slikovit jezik da izrazi suštinu doživljaja prirode ili godišnjeg doba intuitivno povezanu sa ljudskim prilikama “.

•••••

U prethodnih desetak godina postali smo svesni nečeg potpuno novog i drugačijeg što se, bar u Japanu, naziva gendai haiku. Ovi stihovi odbacuju sva očekivanja koja proizilaze iz klasičnih definicija haikua, uranjaju u nadrealno, lično i psihološko i odnose nas u nove dimenzije vremena i prostora. U mom haiku tipološkom kontinuumu gendai haiku zauzima mesto koje je dijametralno suprotno klasičnim delima.

Mnogi od nas su počeli da nazivaju „gendaijem“ i izvesne nove vrste avangardnog haikua na engleskom jeziku, verovatno zato što se pišu kao imitacija ili su u najmanju ruku pod velikim uticajem savremenog avangardnog haikua istaknutih japanskih pesnika kao što su Kaneko Tota, Nacuiši Banja i njihovi istomišljenici. Ko može da zaboravi ovakve haikue:

Službenik banke
fluorescentan od ranog jutra
kao toliko lignji

Kaneko Tōta
Modern Haiku 40:2 (leto 2009)

Bog hiperhidroze
posećuje
izložbu donosaurusa

Natsuishi Ban’ya
Ban’ya, Waves of Joy /„Talasi radosti“/ (1992)

Ričard Gilbert, jedan od prvih i verovatno najdouševljeniji američki zagovornik gendai haikua, je napisao:

Poslednjih nekoliko godina neki haiku kritičari su počeli da nazivaju „gendai haikue“ „novim“ ili „neobičnim“ haikuima na engleskom jeziku sa implicitnom (a ponekad eksplicitnom) „linijom u pesku“ koja razdvaja ove nove vrste pesama, često odbacivanjem ili oslobađanjem od takozvanog „tradicionalnog haikua“. On nastavlja da prilično opširno osporava korišćenje naziva „gendai“ kada je u pitanju haiku na engleskom jeziku.

Pozivajući se na haikue u Li Gurginoj i Skot Mecovoj revolucionarnoj antologiji Haiku 21, Gilbert iznosi:

Ovo su haiku stilovi i postupci koji ispituju doslednost čitaoca i često istražuju mogućnosti kapaciteta i dometa žanra. Pozivajući se na antologiju Haiku 21, radi lakše upotrebe skovao sam naziv „H21 haikui“.

Bilo da želimo da ih zovemo gendai haikuima na engleskom jeziku ili H21 haikuima ili ma kako drugačije, veliki broj veoma poznatih haiku pesnika – uključujući i neke u ovoj sobi – su se zarazili uzbudljivom prirodom ovoga stila. Skrenuo bih vam pažnju na pesme koje je nedavno napisao Li Gurga, kao što je

novi bil o’reliji se formiraju pod uglom od 137.5°

Lee Gurga, Modern Haiku 44:1 (zima–proleće 2013)

Kao što je često slučaj sa gendai haikuom, mnogo se zahteva od čitaoca. Ovde se mora znati da je Bil O’Reli desničar, veoma svojeglav i izuzetno popularan američki komentator TV dnevnika a da je 137.5° zlatni ugao koji odgovara zlatnoj sredini ili, kako navodi „Wikipedia“: „manji od dva ugla koji se dobija presecanjem obima kruga prema zlatnom preseku; to jest, u dva luka tako da je odnos dužine šireg luka prema dužini užeg luka isti kao i odnos celog obima i dužine većeg luka“. „Wikipedia“ takođe navodi: „zlatni ugao je ugao koji razdvaja cvetove suncokreta“. Kada ovo zna, čitalac je spreman da uđe u Liov um i političko opredeljenje, pretpostavljam!

Melisa Alenin

jesenje nebo
samo jedan od nas
listopadan

Melissa Allen, Frogpond 37:1 (zima 2014)

se može smatrati lažnim klasičnim ili polu-gendaijem jer počinje snažnim klasičnim pokazateljem godišnjeg doba, „jesenje nebo“, a onda naglo zaokreće u nadrealno, ostavljajući čitaocu da razmišlja ko smo to „mi“ i kako (po svoj prilici) ljudi mogu da budu listopadni. Isto tako, Brenton Gudmanov

usta koija
probijaju površinu
nebo u nama

koristi nešto neprirodno u trećem stihu. Na sličan način Den Šveri prkosi mojoj klasifikaciji

ne tako zeleno kako trava govori

Dan Schwerin, Frogpond 37:1 (zima 2014)

gde nam nudi lepu klasičnu sliku „zelena trava“, ali se to personifikuje kada se obraća pesniku i apstrahovano negacijom „ne“. Oba bih uključio pre u gendai nego u hibridan stil haikua koji pokušavam da definišem.

Ovakvi američki gendai ili H21 eksperimenti nisu ona vrsta haikua na koju se borim da se fokusiram u ovoj prezentaciji. Želim da se koncentrišem na one haikue na engleskom koji su između klasičnog i gendai, kao što je ovaj Frensisa Banvarta

svo zelenilo bledi
mnogo je vremena prošlo
otkad sam napisao neku reč

Francine Banwarth, Acorn 31 (jesen 2013)

ili Majkla Nikels-Visdoma

paczki s malinama –
iz dana u dan
srce ovog grešnika

Michael Nickels-Wisdom, Per Diem Archive (vebsajt „Haiku fondacije“), mart 2013, „Jevrejsko-hrišćanske tradicije“

ili Obri Koks

ljubičica kraj puta
sva mesta u koja
tek treba da odem

Aubrie Cox, A New Resonance 8 (2013)

ili Skota Glendera

drvena ograda šta sam mislio da znam

Scott Glander, Modern Haiku 44:2 (leto 2013)

Ovi nisu naročito izazovni ni za Gilbertovog „doslednost čitaoca“ ni za „kapacitet i domet žanra“, šta god mu to moglo da znači. Ono što odista čine je da sadrže jednu konkretnu sliku (zelenilo koje bledi, paczki [vrsta poljskih kolača], ljubičicu i drvenu ogradu, respektivno), a onda im pridodaju mentalne aktivnosti, osjećaje ili emocije – možemo li ih zvati slikama? uključiv: „mnogo je vremena prošlo otkad nisam napisao ni reč“, „srce ovog grešnika“, „sva mesta u koja tek treba da odem“ i „šta sam mislio da znam“. Obratite pažnju kako u svakom od ovih slučajeva konkretna slika služi kao odskočna daska za razmišljanje pesnika.

Brus Ros je razmatrao neke od haikua ove vrste u istraživanju onoga što naziva „apsolutna metafora“ u svom eseju „Suština haikua“ u Modern Haiku-u 38:3 (leto 2007). Primenio je termin „objektivni korelativ“ na haiku:

Evo savremenog haikua Alenke Zorman iz Slovenije koji jasno otkriva apsolutnu metaforu:

Dan nezavisnosti.
Na toplom vetru moj šal
dotiče stranca.

U pesmi je uočljiv egzistencijalni kvalitet, koji se ogleda u oslobođenju, humanosti i radosti. Ime praznika se odnosi na istorijski događaj oslobađanja koji slave mnoge zemlje. Vetar je odgovarajuće prijatan. Ovaj vetar daje prirodan primer onoga što je američki pesnik T.S. Eliot nazvao objektivni korelativ, pesničkom slikom poteklom iz stvarnog sveta koji prikazuje ili metaforički povezuje sa unutrašnjom emocijom. U haikuu je taj odnos obično dat manje imaginativno.

„Objektivni korelativ“ je približan, ali nije tačno to.

U elektronskom časopisu A Hundred Gourds (2:4, septembar 2013), Metju Pol, urednik rubrike „tumačenja“, napisao je kritiku Kerolin Holine knjige The Doors All Unlocked („Sva su vrata otključana“). Pošto je ispitao njeno majstorstvo rasporeda, sinestezije, spektar haikua i senrjua i druge tradicionalne osobine haikua, Pol – možda najperceptivniji i beskompromisan recenzent u ovoj oblasti – navodi:

Hol ima i tendenciju da piše haikue koji nalikuju tanki, gde se izražena misao ili osećanje ili apstraktna imenica ili misao jukstaponira (obično) sa posmatranjem prirode… Evo četiri takva primera:

puštam ga
da ga upamti na svoj način –
udar prolećnog vetra

ne poznajem
nikog na ovom izletu –
vilinski konjici

izmenjena sećanja
pesma ptica se vuče
nebom

kako utoliti ovu glad zimsko nebo

Pročitao sam ovaj odlomak, a onda još jednom. „Aha!“ - povikao sam u sebi probudivši dve pospane mačke. „Rekao bih da je shvatio“.

„Nalik na tanku“ – to je to. Sada verovatno znate da nisam neki ljubitelj tanke, čemu je jedan od osnovnih razloga to što bi tanka trebalo da uključi emotivno stanje ili reakciju na više-manje konkretnu sliku, što mi se uglavnom ne sviđa ni kod jedne vrste poezije. Da bi se napisala tanka, u principu se polazi od skice iz prirode nalik šaseiju kao što je to uradila Mardžori Bjuetner:

biljke na prozoru
protegle se ka sigurnijoj svetlosti
ovog jutra punog snega

a onda dodaje još dva stiha tumačenja koje pomera suštinu tanke ka apstraktnom:

dok tvoja duša negde lebdi
još uvek – kao da se premišlja

Marjorie Buettner, Simply Haiku 2:4 (jul/avgust 2004)

Kada se osvrnete na moje primere novih haikua, mislim da je ovo upravo ono što se dešava: oni su odista sažete tanke.

Na sredini citata Metju Pola, koji je upravo naveden, on priznaje da ne voli ovu vrstu haikua:

U haiku „svetu“ na engleskom jeziku sve je rasprostranjenija i prilično otežavajuća tendencija, po meni, jer prečesto dva različita elementa izgleda kao da su nasumce ubačena da bi se videlo šta se dešava kada se slegne prašina.

Nisam siguran da se ovde potpuno slažem sa njim; dopada mi se većina ovih haikua i obično nemam problema da prihvatim zamenu neke apstraktne slike drugom konkretnom slikom sve dok mi je jasan njihov međusoban odnos.

Ovaj stil pisanja haikua nije nov a zapravo postoji od samog početka. Dokaz:

nikada ne misli
da nisi važan –
Svi sveti

Bašo

Pauci u uglovima,
ne brinite;
neću vas pomesti.

Isa

lebdeći kroz sobu,
seme mlečike mi odvlači pažnju
kao kad bejah mlad

Bob Spiess, American Haiku 2:1 (1964)

mesec:
naša želja
da dotaknemo svetlost

Raymond Roseliep, Frogpond 4:3 (1981)

žudeći za ljubavlju –
stavljam u usta jednu
jagodu

Suzuki Masajo, Love Haiku (2000)

Ne samo da ova vrsta haikua nije nova, već sigurno nije ograničena ni samo na haiku na engleskom ni na haiku na japanskom. I haiku u kontinentalnoj Evropi je uvek bio više lirski i „poetičan“ od onog u Americi gde su se haiku pesnici prvi pridržavali što su više mogli klasičnih japanskih modela. Lako je otkriti primere među pesnicima iz Evrope, posebno na Balkanu – kao što je haiku Alenke Zorman koji smo ranije pročitali.

Ova popularna vrsta haikua koju se borim da definišem predstavlja, na mnogo načina, tranziciju, hibridizaciju ili fuziju. Podrazumeva da izvesne apstrakcije mogu da se smatraju slikama. Na primer, haiku Majka Relinga

topi se prolećni sneg
sva moja kajanja
odnelo more

Mike Rehling, A Hundred Gourds 2:4 (septembar 2013)

„kajanja“ bi mogla da se smatraju slikom, mada ne konkretnom.

Teri Frenč pokazuje kako pitanje, kao negativ, može preobraziti u apstrakciju ono što je moglo biti čvrsta, ako ne i konkretna, slika. Kome se pesnik obraća?

punoglavci plivaju
u tegli –
kada ćeš se promeniti?

Terri L. French, Daily Haiku, 24. nov. 2010.

Isto tako, i pesma Sondre Berns kojom se postavlja pitanje, objavljena u Terijevom senrju časopisu Prune Juice, je one vrste za koju sam zainteresovan:

jedem sama – mogu li da vide moju glad

Sondra J. Byrnes, Prune Juice 11 (2013)

Moramo da se zagledamo izvan reči da bismo shvatili ko su „oni“. Kao što je Teri učinila u svom haikuu, Džef Vinke pokazuje kako su priloške odredbe, kao što su „kada“, „kako“ i „toliko“ vrata do apstraktnog:

držimo se za ruke
toliko je rečeno
u tišini

Jeff Winke, Wanda Cook, Larry Kimmel, i Jeff Winke, One Thing Leads to Another / “Jedna stvar vodi drugoj“ / (2012)

i Dejvida Mekija

Svi sveti
toliko maski
ostavljeno kod kuće

David McKee, Modern Haiku 43:1 (zima–proleće 2012)

koristi ovu odredbu – „toliko“ – i upotrebljava dvojno značenje „maske“, koje su ovde i fizičke maske koje se nose u Noći veštica i pozivanje na apstrakciju ljudi koji se kriju iza psiholoških maski. Majk Montreuil postiže sličan efekat u svom haikuu, u kome daje dvojno značenje „oblaka“.

plavo nebo –
ni oblaka
da mi skrije misli

Mike Montreuil, Notes from the Gean (2010)

Niko neće imati poteškoća da objektivno dovede u vezu konkretne i apstraktne slike, „pogačice“ i „reči“, u ovom haikuu Rendi Bruksa:

vruće pogačice
pronalazim reči da je zadržim
malo duže u krevetu

Randy Brooks, Frogpond 36:1 (zima 2013)

Dakle, predložio bih da prihvatimo celinu haiku stilova, koji idu od klasičnog haikua na japanskom i engleskom jeziku sa dve slike koje su manje ili više konkretne; haikua koji imaju dvojno značenje jedne od sastavnih slika, jedno konkretno značenje i jedno koje to nije; haikua sa jednom konkretnom slikom i jednim ličnim ili emotivnim iskazom kao što je praksa u tanki – koji su u centru moje pažnje ovog popodneva; a zatim one vrste haikua koji odbacuju svaku razliku između konkretnog i apstraktnog – ili možda odbacuje jasnu predstavu o slici.

Čini se da ovih dana svi žele da daju ime nekoj novoj vrsti haikua – Ričard Gilbert sa svojim „H21“ haikuom, koji zvuči kao nešto što Centar za kontrolu i prevenciju bolesti možda pokušava da prisvoji i Džim Kejšn sa svojim „monokuom“, koja bi mogla biti ona vrsta pesme koju bi oni koji pate od mononukleoze mogli da pišu – tako da i ja osećam potrebu da to učinim. Moja prva misao je bila zamisao da su ovi haikui u osnovi klasični po prirodi, ali su strukturno suštinski modifikovani – pa sam hteo da ih nazovem „genetski modifikovanim“ – „GMO haikuima“. Međutim, kada sam bolje razmislio, odlučio sam da će biti dovoljno samo „hibridni haikui“.

 

Prvi put objavljeno u A Hundred Gourds 4. 3, jun 2015.

Preneto uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić