Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Zoe Savina: Uticaj kulture Japana na savremeno društvo

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Aubrie Cox, SAD

 

Jasnoća u neizrečenom

 

 

Sa malo reči haiku stvara dobru ravnotežu između pojedinih trenutka i univerzalne rezonance. Da bi postigao ovu ravnotežu, pesnik mora pažljivo da bira pojedine reči i njihova značenja. Ostaviti nešto neizrečenim a postići jasnoću su dve strane iste medalje – koje se ne razlikuju od pojedinačnog i univerzalnog – a i jedno i drugo mogu učiniti haiku uspešnim ili ga upropastiti.

Neizrečeno

Mada pesnik mora da da dovoljno za kontekst (a neki, godišnje doba), u haikuu se čitalac smatra zajedničkim stvaraocem, nekim sa kim se mora sresti na pola puta. Kao haiku pesnici, uzdržavamo se od pričanja čitave priče i omogućavamo čitaocu da razmišlja i dopuni deo pesme. Ono što je neizrečeno stvara dvosmislenost i mogućnost višestrukih tumačenja, što sa svoje strane dovodi do misterije. Uspostavljanje ravnoteže između rečenog i neizrečenog zahteva veliku veštinu redigovanja i sposobnost uzdržavanja.

U utvrđivanju šta da se ostavi a šta oduzme, setila sam se tri pitanja koja Kreg Ferguson postavlja pre nego što se nepromišljeno odgovori: „Treba li ovo da se kaže? Treba li ja ovo da kažem? Treba li ovo sada da kažem?“1

U slučaju haikua, mogla bih da pitam: Da li ovo treba da se kaže da bi se pesma razumela? Treba li ovo da kaže pesnik? Treba li ovo da se kaže u ovoj pesmi (ili u nekoj drugoj)?

Evo nekoliko haikua pesnika koji su podrobno razmislili o ovim pitanjima.

ptica rugalica
ona prevodi
samo deo poruke

Julie Warther

ne dalje
nego što ja želim da vidim
jesenja magla

Ann K. Schwader

Vorderin haiku ne samo da ostavlja poruku neizrečenom, već i deo koji „ona“ prevodi. Napetost još više raste u njenoj jukstapoziciji sa „pticom rugalicom“. Međutim, Švadrin „ne dalje“ ostavlja čitaocu da odluči šta „ja“ želi (ili ne želi) da vidi. Magla u poslednjem stihu ukazuje na slabu vidljivost i nejasnu situaciju. Nekim pesnicima može biti teško da se odreknu nekih reči, ali ima još načina da se da više informacija a da se ne otkrije sve.

kažeš žao ti je
koliko je vremena potrebno da riba zagrize
bez mamca

Karen DiNobile

nazeb
ona pita zašto je sve
posle nečeg

Bill Cooper

Dajnobajl daje nekoliko upečatljivih činjenica: „tvoje“ izvinjenje i pecanje (bez mamca). Ovaj haiku je duži od prethodna dva, ali ostavlja neiskazano isto koliko i oni: zašto izvinjenje, u kakvim se vodama peca i koliko je tačno vremena potrebno da riba zagrize pod datim okolnostima? Kuperov „nazeb“ počinje bolešću a završava pitanjima bez odgovora. „Posle nečeg“ stvara atmosferu; „nešto“ može biti bilo šta, od fizičkog do filozofskog.

urednički sto –
pauk krpi
mrežu

Barbara Snow
Frogpond 36:1, zima 2013.

inje na bundevi dete koje je moglo biti

Margaret Dornaus
A Hundred Gourds 2:2, mart 2013.

Mreže se cepaju, ali Snouin haiku čini da se čitalac pita kako je ova oštećena i kakve ima veze sa stolom urednika. Da li se nalazi u ćošku iza njega ili haiku zahteva od čitaoca da potraži metaforičko značenje između krpljena mreže i uređivanja? Isto tako, Dornausin monostih izbegava odgovor na pitanje (opet bez odgovora) ne samo deteta koje je moglo da bude, već i svakog koje jeste. Ko bi mogao da bude ma ko ko nije bio? Ko mi nismo i šta smo mogli biti? To nije nešto na šta se može odgovoriti jednom pesmom, već s čime se mora pozabaviti svaki čitalac na svoj način.

Jasnoća

Jasnoća nije samo efikasno izražavanje zamisli, već slika koju prave reči mogu da stvore. Ako pesnik hoće da uključi čitaoca u pesmu, on mora da bude sposoban da zamisli šta se dešava. Što manje vremena čitalac ima na raspolaganju za razmišljanje o značenju reči koje opisuju neku fizičku situaciju, više mu vremena može ostati za istraživanje mogućnosti neizrečenog. Jedan od sigurnih načina da pomognete čitaocu da se orijentiše je da utvrdite mesto.

odrazi oblaka
stazu kraj ribnjaka omekšale
borove iglice

Deb Baker
Modern Haiku 44.3, jesen 2013.

poslednje predavanje
leptir sleće
na prozor

Mike Fessler
Modern Haiku 44.3, jesen 2013.

Bajkerin haiku precizno utemeljuje trenutak. Ne samo da zamišljam sebe kraj vode, već možda i u šumi ili parku. Na stazi sam a ona je u blizini borova ili ispod njih. Jasnoća fizičkih detalja omogućava meni, čitaocu, da istražujem sopstvena čula u trenutku – miris borovih iglica i način na koji mi stišavaju korake, hladovinu u senci drveća. Zajedno sa odrazima oblaka, obuzima me umirujući osećaj.

Dok je Bejkerin haiku u celini orijentisan na fizički prostor, Feslerov prilično brzo daje sliku čitavog okruženja. „Poslednje predavanje“ me direktno vodi u učionicu i najverovatnije kraj prolećnog semestra. Drugu misao pojačava leptir. Pošto Fesler objašnjava da se radi o poslednjem predavanju, stupanje leptira na scenu ima nešto drugačije značenje nego kada bi se radilo o bilo kom danu na času – osim samog nemira koji svi studenti osećaju kada se vreme prolepša tokom prolećnog semestra, pojačan je osećaj za nove početke i iščekivanja ma koga ko je na času ko će ubrzo otkriti šta se još nalazi iza prozora.

Jasnoća fizičkih detalja i okruženja spušta haiku na zemlju, ali će biti korisno objasniti i odnose i identitete te osoba. Ovo nas dovodi do jednog od težih aspekata jasnoće. Ako hoćemo da budemo 100% jasni, verovatno ćemo sve otkriti našim čitaocima, a već smo utvrdili da ovo nije dobro za haiku. A ipak, moramo im nešto reći, bilo da je to vreme tokom godine, o kojoj se osobi radi ili šta se dešava. Kada dajete informacije, sve se svodi na ono šta govorite, i koliko.

kraj leta
on ostavlja pastorka
u novoj školi

James Chessing
Modern Haiku 44.3, jesen 2013.

jesenje sunce
ona odbija
dalju hemoterapiju

Marcus Larsson
The Heron's Nest XV.4, decembar 2013.

Kao i u Feslerovom „poslednjem predavanju“, vreme tokom godine nosi izvestan značaj. Ovde imamo početak nove godine u novoj školi. A ne radi se samo o njegovom sinu, već o pastorku. Ne mogu a da ne zamislim da je ovaj odnos između roditelja i deteta relativno nov i da je zbog venčanja i mogućeg preseljenja sin morao da promeni školu. Sve vreme očuh pokušava da detetu bude roditelj, preuzimajući obaveze kao što je da ga vodi u školu. Utvrđivanje ovog odnosa stvara napetost, koja dovodi do emotivne reakcije. Da poslednja dva stiha glase: „ostavlja sina / u novoj školi“, i dalje bi bilo emotivne reakcije, ali bi napetost bila manja. Emocija i napetost ovde stvaraju dinamičniju pesmu.

„jesenje sunce“ možda najviše objašnjava od sve četiri pesme, аli je upravo to ono što ovaj haiku čini tako snažnim. Da ne pominjem jasnoću i jednostavnost izraza „ona odbija“. Ova pesma je mogla da se završi sa: jesenje sunce / ona / odbija. Uspešna je kao haiku sa jukstapozicijom i prostorom za čitaoca da se zapita šta je to ona odbila i zašto, ali mislim da je mudro što se Larson odlučio za „dalju hemoterapiju“. Objašnjenje šta odbija, mada umanjuje neke mogućnosti, stvara potpuno novu dimenziju koju većina čitalaca verovatno ne bi uzela u obzir. Davanjem malo više smernica, Larsonov haiku takođe otvara čitav nov niz osećanja i pitanja brže i upečatljivije nego da su čitaoci tumačili na šta odbijanje može da se odnosi.

Cilj jasnoće nije da ograniči čitaoca, već da pesmu učini ubedljivijom.

 

1 Craig Ferguson, Does This Need To Be Said?, directed by Keith Truesdell (2011; Comedy Central, 2011), DVD.

 

Ovaj članak je prvi put objavljen u dva dela u Ripples, biltenu Haiku društva Amerike, 2013. i 2014.

Preneto i prevedeno uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić