Željko Funda: Nagrada Graševina za 2015. godinu

Ito Juki razgovara sa Udom Vencelom: Oprosti, ali ne zaboravi: moderni haiku i totalitarizam

Michael Dylan Welch: Ova savršena ruža: Trajno zaveštanje Vilijama Dž. Higinsona (William J. Higginson)

Susumu Takiguchi: Karumi: Macuo Bašoov krajnji cilj poezije, ili da li je tako?

Charles Trumbull: Značenje haikua

Martin Lucas: Haiku kao poetska magija

Bruce Ross: Haiku mejnstrim: Put tradicionalnog haikua u Americi

Robin D. Gill: Haiku pesme o muvama!

Robin D. Gill: Može li svih sto žaba biti pogrešno?

Jane Reichhold: Pravljenje prvoklasnog kaveza za ptice

Charles Trumbull: Između Bašoa i Banje (zaobilazeći Barta): nova vrsta haikua?

Aubrie Cox: Jasnoća u neizrečenom

 

God. 11, br.18, proleće 2014.

Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Zoe Savina, Grčka

 

 

UTICAJ KULTURE JAPANA NA SAVREMENO DRUŠTVO

(Ovaj referat je predstavljen na Fakultetu društvenih i političkih nauka Univerziteta Panteon)

 

Obilje od sićušnog

Osobine haikua u Grčkoj

Haiku: duhovna globalizacija

 

“Ne obraćaj pažnju na ono što kažu kritičari.
Nikada još ni jednom kritičaru nije podignut spomenik."

Jan Sibelijus

 

Nije mi namera da samo analiziram i kritikujem, već da otkrijem moć senzitivnosti. „Poezija je drugo lice našeg ponosa“, kaže grčki nobelovac Odisej Elitis a, kada je tako, kako da je ne zaštitim? Ima ljudi koji veruju u ovu parazitsku profesiju i zauzimaju vodeće pozicije ne samo u književnosti već i svim oblastima umetnosti.

U takvoj situaciji bi El Greko1 bio izgubljen u lavirintu Svete inkvizicije i njenih članova. Izbegao bi zlu kob da bude pogubljen zbog toga što su krila njegovih anđela bila prevelika u odnosu na ona koja su slikali njegovi prethodnici kod kojih su bila mala i drugačija.

Konstantin Partenis2 je sledio ovaj drugi primer, ne slikajući ono u čemu je uživao već ono što su njegovi kritičari i prošlost poznavali kao tipičnu ikonografiju.

Kuros je zakoračio nakon mnogo vekova dok se vajar nije usudio da osmisli svoj sledeći potez itd.

Dala sam nekoliko sjajnih primera i odmah ću pojasniti moje namere.

 

Kada je haiku u pitanju  

Haiku (俳句) je žanr japanske poezije; oživljavanje nekog događaja na lakonski način, koji otklanja nejasnost i ostavlja jasnu sliku i vreme, tj. „srž“ onoga na šta se odnosi. Prvi put se pojavio u vidu varijacija koje su se dešavale kod drugih pesničkih žanrova koje su se ponosile zbog istih osobina u Japanu u 16. veku, koji je Evropa prihvatila početkom 20. veka, a zatim prešao Atlantski okean da bi postao veoma popularan u čitavom zapadnom svetu. Ovaj japanski pesnički žanr počinjao je da biva poznat, zajedno sa svojim pratiocima u vidu slika i drugih izvoznih duhovnih artikala, kada je Japan otvorio obale prema Zapadu. Haiku se možda sa zakašnjenjem i u ograničenom obimu razvijao u Grčkoj, ali, bez obzira na to kašnjenje, činjenice koje su dole navedene kao rezultat sprovedenih istraživanja ukazuju da je „zahtev“ i traganje za haikuom i promovisanje njegove razmene napredovalo i ostvareno, prema pisanim izvorima koji datiraju s početka 20. veka, kao što su književni časopisi, korespodencija, književni memoari itd, na osnovu čega se može zaključiti da je ova pesnička forma konačno uvedena u Grčku između 1900. i 1925. godine.

Misao je put koji vodi do procvata umetnosti, čak i u smislu delanja na drugačiji – možda skrven ili sugestivan – način. Neki putnici će se zadržati na velikim životnim događajima, previđajući ranije umetnosti i život, najmanje prosuđujući i, u našem slučaju, dijamantu haikua, sa nekom vrstom slike sačinjene od reči, frazama, sezonskim događajima, komičnim stihovima, igrama rečima, kao i filozofskim, a ipak tajno formulisanim svedočanstvima, koja su sva u vezi sa našim beskrajnim svetom u večnosti kao čudu u strukturiranom poetskom univerzumu trostiha i samo sedamnaest slogova. Kažu da je filozofski haiku skoro zabranjen, ali sam ja zaključila suprotno, a ovde ću vam citirati jednu pesmu Bašoa3, najizrazitijeg predstavnika ovog pesničkog žanra, obdarenog, rekla bih, filozofskim umom.

„Starim / a ipak me ne preziru / cvetovi trešnje“3

Njegov haiku je uzvišen, saosećajan i filozofski, strukturiran slobodnom formulacijom koja kontroliše granice, težinu, pa čak i reči, kako ja to vidim kroz moj zapadni mentalitet. Jasno su izraženi vreme, odnos između čoveka i prirode i njegove granice.

Kažu da je haiku bio samo ljupka pesmica pre pojave Bašoa4, koji ga je preobrazio u božansko umetničko delo i estetski prijatan model, i usavršio kao tajno sredstvo bez premca za sažimanje sladostrašća i emocija do krajnjih granica. Uz to, Bašo je začeo novi trend u prozi, posvetio se zen budizmu i osnovao haiku školu. Poznata je njegova misao na koju bih ovde želela da se pozovem jer ona, po mom mišljenju, ukazuje na odnos čoveka prema životu: „Nauči od bora o boru a od bambusa o bambusu, ostavljajući iza sebe svoje subjektivno biće. U suprotnom ćeš svoje prisustvo nametati predmetu i nećeš ništa naučiti“.

Evo haikua sa filozofskim dimenzijama i još jednog pisanog u zen stilu:

Zoe Savina

τι αληθινό;
το είδωλο, ο καθρέφτης
ή ο που κοιτάς:

ό ταν βαδίζεις
πάντα ανατολικά
πας προς τη δύση…

šta je stvarno:
idol, ogledalo
ili posmatrač?

ja uporno
na Istok,
ti na zapad

Uvek sam smatrala da unutrašnji „čovek“ u suštini nema ni granica ni domovinu jer ova ekspanzija i sloga koji potiču iz pesme svedoče o ujedinjenju naroda. Moje lično iskustvo može ovo da objasni. Godine 1979. sam napisala neke kratke pesme koje sam nazvala „stigmama“, koje nisu dozvoljavale ni reč više ni manje sem onih koje su u njima već sadržane i priznajem da nisam imala nikakvu ideju šta da činim sa njima dok nisam otkrila haikai5 pesme pomenutog grčkog pesnika, nobelovca Jorgesa Seferisa5. Proučavala sam ih i shvatila, na moje veliko iznenađenje, da su besprekorno funkcionisale kao haikui u pogledu metrike, ali su oni bili ispisani u jednom redu.

Vidimo da su J. Seferis i svi pesnici koji su se pre njega u Grčkoj bavili haikuom nazivali svoje pesme „haikaijima“ jer možda nisu znali da je haikai ili renga živ poetski žanr poput timskog rada koji ih objedinjuje. Sećam se kako sam o ovome razgovarala sa upućenim američkim prijateljima kada sam 1979. boravila u SAD-u.

Dole opisani događaj jasno svedoči o realnosti haikaija ili renge.

Bila sam pozvana na svečanu večeru u čast japanskih zvaničnika koji su došli u Grčku da sprovedu bratimljenje jednog japanskog i jednog grčkog grada i da potpišu dokumenta u vezi sa preuzimanjem statue Asklepija, starogrčkog boga lekarstva, dela uglednog grčkog vajara Evangelosa Mustakasa. Sedela sam na obali mora u Epidaurusu kada je odjednom počeo da duva lagani vetrić i raznosi dokumenta delegata. Pojurili su za njima, smejući se, a ja sam, zureći u njih, rekla glasno: „O leptiri! / Vetar ne zna / da ih čita“. Tumač je odmah preveo moje reči japanskoj gospodi, koja su me okružila i složno izrecitovala japanske haikue i tako je, uprkos tome što ih nisam razumela, započeta „renga“. Govorim o onome o čemu su me obavestili.

Kasnije, tj. 1985, objavila sam moju prvu knjigu haiku pesama pod nazivom The Enchantresses (Čarobnica), koja je dobila „Nagradu godine“ Udruženja književnika Grčke (u koju su uključene navedeni haikui i tanke7). Od tada je ovaj žanr uvek bio zastupljen u svim mojim knjigama. Desilo se da je moju knjigu Enchantresses pročitala Japanka, esejista, koja je rekla da sam jedna od deset najboljih zapadnih haiku pesnika. Evo tri takve „stigme“:

βάλε στο στήθος
ένα τριαντάφυλλο
και, να ο κήπος

samo stavi ružu
na grudi
i, gle, bašta

δεν ήταν άλλη
στης νύχτας τη σοφία
παρά η γλαύκα

nije to bio niko drugi
u mudrosti noći
nego sova

κλαδάκι σιωπής
σκεπάζει τις πράξεις σου
αίνιγμα λύνεις:

grančica tišine
pokriva tvoje postupke:
tumačiš li zagonetke?

Iz pomenutog događaja je evidentno da ovaj poetski žanr nije presađen u mene već da se „samoposadio“.

„Kako je ovo moglo da se desi?“ - neprestano sam se pitala, bez obzira na činjenicu što je ovaj žanr koncipiran i pisan u Grčkoj, gde se svaki žanr razvija shodno osobenostima pojedinaca koji se izražavaju na sebi svojstven način i shodno svome duhovnom ustrojstvu. U to vreme se to odnosilo na japanski haiku, koji mnogi smatraju ambivalentnim poduhvatom a što je, ipak, opovrgla stvarnost, posebno moj vlastiti slučaj.

Napale su me neke osobe koje se nisu slagale sa mojim mišljenjem, a ja sam ih razuverila primerima, blagošću i, istini za volju, čak i pomalo agresivno pre nekoliko godina da bih na kraju primenila moju „svetu osvetu“ nakon što sam dobila gorepomenutu nagradu. Međutim, trebalo bi da se pozovem na kulturni događaj koji je ovih dana aktuelan u Grčkoj. Radi se o „osvajanju“ obrazovnog sistema Grčke.

Naime, u Grčkoj je haiku važan edukativni materijal koji se može koristiti bilo u kontekstu sprovođenja školskih obrazovnih programa zaštite životne sredine bilo nastavnog plana i programa. Primer primene haikua u radnim sveskama za prvi razred osnovne škole je i ilustrativan i oblik interkulturnog obrazovanja.

Godine 2013. sam pozvana da učenicima trećeg razreda britanske osnovne škole u Atini govorim o haiku poeziji i tehnikama koje se u njoj primenjuju a povodom Olimpijskih igara koje su se te godine održavale u Londonu. Evo jednog od haikua koje sam koristila u prezentaciji:

Zoe Savina

Τύμβος του Μαραθώνα

μνήμες στον τύμβο
και τρυφερά χορτάρια
φωνή καμία

Maratonska grobnica

sećanja u „grobu“
i nežnoj travi:
nikakvog glasa

Početak koji je postao „svetski pokret

Haiku pesmica se zaista voli više od bilo kog drugog pesničkog žanra na svetu. Međutim, radi li se stvarno o „pokretu”? - pitala sam se i odgovorila: „Da, tako je!“ Haiku kao plod društvene i filozofske kontemplacije nudi neverovatan motiv da se njime bavimo, prihvatio ga je ceo svet i tema je bezbrojnih časopisa, antologija, konferencija, eseja, analiza, novih haiku društava i muzeja ili ukrasnih predmeta onako kako sam ja to uradila sa svojim intervencijama u prostoru, kao što je ilustrovana ‘instalacija’6 na osnovu koje su načinjeni privesci sa haiku pesmama iz moje knjige „Svetska haiku antologija“ i okačeni o jedan stari platan.

Dakle, evo velike civilizacije u kontekstu otvaranja prema svetu. Danas vidimo da je velika ekspanzija i promocija haikua u velikom interesu Japanaca i da, odista, ovaj paradoksalni fenomen njihove značajne kulturne i etnološke „proizvodnje“ služi i kao cilj, da tako kažem, njihovog „diplomatskog predstavnika“. Možda je njihovo grozničavo uključivanje u tehnologiju uticalo poslednjih nekoliko godina na opadanje ove potrebe da se približe kulturnim tekovinama „spoljnjeg sveta“, tj. Zapada, što je bila jedna od važnih tema razgovora koje sam vodila tokom moje posete Japanu.

Posvetimo nekoliko reči istoriji našeg slavnog haikua (俳句), japanskog tradicionalnog pesničkog žanra, trostihu od sedamnaest slogova (5,7,5). On se pojavio kao rezultat modifikacija drugih japanskih pesničkih žanrova, kao što je tanka6 (koja se sastoji od 31 sloga raspoređena po obrascu 5,7,5 i 7,7) koja je imala skoro iste tehničke osobine.

Tanka Macuo Bašoa7

Η άνοιξη περνά
και ξαναπερνά σε στρώσεις
ανθισμένων κιμονό·
ίσως οι ρυτίδες να’ ρχονται
με τα γηρατειά

prolazi proleće
uvek iznova u naborima
cvetnih kimona
vidiš li bore
što dolaze sa starošću

i Zoe Savine

ξέρω να πατώ
σε μεταξωτούς δρόμους
σαν πεταλούδα
– πιο κει πάγος ξυπνάει
και τρέχει το νερό…

znam kako da hodam
svilenim putevima
poput leptira;
led se sve više budi
i voda teče

 

Hoku je nastao u 15. veku, zajedno sa tankom7 kao samostalnom pesničkom formom, nastavio da se razvija u vidu haikaija, odn. renge, da bi kulminirao u vidu haikua. Međutim, valja reći da nas iznenađuje ova veoma kratka pesma koja daje samo obris slike ili njenih bitnih elementa i koja istovremeno ukazuje na godišnje doba. Kao da je misao, uspaničena, dostigla jednostavnost, oslobodila se suvišnog tereta i došla u stanje oslobađanja od verbalnog izražavanja.

Haiku je cvetao po završetku 16. veka i postao izuzetno popularan kod Japanaca posle pojave harizmatičnog japanskog pesnika Macua Bašoa (松尾芭蕉), prefinjene, inteligentne, veoma obrazovane osobe obdarene pronicljivošću i sposobnošću za poetske inovacije, koji je, u suštini, oplemenio haiku i učinio ga tako popularnim da se proširio na sve društvene slojeve. On oličava neku vrstu procesa buđenja u kontekstu nekog događaja ili apoteoze najmanjeg pojma, izraženog na lakonski način, koji uklanja nejasnost i ostavlja jasnu sliku i vreme, tj. „srž“ onoga o čemu govori koga bih, kao takvog, trebalo da nazovem „otvaranjem“ sa tačke gledišta Lafkadija Herna.

1900 Značajna prekretnica u otvaranju Grčke: Lafkadio Hern

Haiku se prvi put pojavio u vidu prevoda sa japanskog na engleski jezik Lafkadia Herna (1850–1904) jer on nije znao da piše na grčkom. Bio je Grk, čiji je pseudonim bio Koizumi Jakumo (小泉 八雲), ekumenski pisac, pedagog i prevodilac, koji je radio kao tumač u oblasti kulture. Lafkadio Hern, savremeni Odisej, rodio se na grčkom ostrvu Lefkada. Bio je sin Irca, lekara i majora u Britanskoj vojsci, i Grkinje. U početku je živeo u Irskoj odakle se preselio u Nju Orleans, gde je živeo deset godina, a zatim u Japan, gde je proveo ostatak života. Oženio se Japankom, ćerkom samuraja, postavljen za profesora engleske književnosti na Carskom univerzitetu u Tokiju i bavio japanskom etikom, običajima i folklornim tradicijama, šireći japansku kulturu po svetu i uvodeći je na Zapad više nego bilo koji drugi naučnik sa Zapada pre njega. Danas se smatra narodnim japanskim piscem, koji uživa međunarodni ugled. Muzej „Lafkadio Hern“ je podignut u njegovom rodnom mestu na grčkom ostrvu Lefkada, gde su prošle godine (4-6. jul 2014) u njegovu čast održane brojne manifestacije i festivali.

Lafkadio Hern se iz Tokija preselio u Macue devedesetih godina 19. veka tokom prelaznog perioda Meiđi-Đidai (明治), koji predstavlja prvi šestomesečni period japanske carevine tokom kojih je ranije izolovano japansko društvo transformisano u moderno i otvorilo se prema Zapadu onako kako to danas znamo. Ove temeljne promene uticale su na društvenu strukturu Japana, kao i na njegovu unutrašnju politiku, ekonomiju, vojne i spoljne poslove. Tako se Lafkadio Hern smatra jednim od prvih zapadnjaka koji se upoznao sa haikuom i shvatio njegovu vrednost, kao i njegov veliki kulturni značaj za Japan i njegove ljude. Kor van den Hovel navodi u svom eseju „Lafkadio Hern i haiku“8 da je Hern bio prvi zapadnjak koji je ponudio anglofonskim narodima svoj lični pogled na Daleki istok i svilu njegove duše, uprkos svom grčkom poreklu.

Esej Lafkadio Herna „Japanska lirika – haiku poezija“ (Lafcadio Hearn, Japanese Lyrics-Haikus, 1915) objavljen je posmrtno godine 1915. (preminuo je 1914) na engleskom, što ga je vinulo među značajne književne ličnosti koje su prevodile ovaj žanr sa japanskog na engleski jezik i bio osnova na kojoj je izgradio svoj ugled velikog tumača japanske kulture Zapadu. Njegovo oštroumlje i živa poetska imaginacija omogućili su mu da prodre do same srži pojmova koje prenosi japanski jezik. Kao „izvoznik“ japanske estetike, shvatio je suptilnost i ovozemaljski realizam kako stare tako i moderne japanske poezije. Njegovi lični stihovi su pisani u tom duhu, ukrštajući plodno tlo ljubavi, duhovnosti, čežnje, veselja i uspavanki kroz očaravajući domet poezije „Zlog duha“. Neke njegove kratke priče su korišćene kao scenariji za filmove snimljene u SAD-u. Lafkadio Hern je shvatao japansku poeziju kao univerzalno, neophodno i suštinsko – kao kiseonik koji dišemo – bogatstvo, kao i kaligrafski ukras za naše oči i muziku za naše uši, pored moralne obaveze ili unutrašnje potrebe koju odlikuju sažetost i lakoća stila. Drugim rečima, rekla bih da je posmatrao japansku poeziju kao „kosmičku celinu“ koja se proširila na sve ljude, kao i sredstvo terapije različitih stanja ljudi, kao što su rođenje, ljubav, bezvrednost, nepravda, nesreća i tuga za dragom preminulom osobom ili to što se žena pre opredeljuje da umre nego da bude obeščašćena ili hrabrost muškarca koji odlučuje da za sobom ostavi nekoliko stihova kao moralnu pouku pre nego što izvrši harikiri itd. Mislim da svaka pesma, pa i haiku, nastaje kao „ispovest“ čoveka koji se hrabro suočava sa bilo kakvim problemom koji svi mi možemo imati čak i danas.

Međutim, čak bi i Hern ponekad bio skeptičan kada je u pitanju jednostavnost japanskih haiku pesama, uglavnom u smislu da nisu uspevale da zadovolje očekivanja zapadnih čitalaca i zapadnih književnih društava (primer naših „zastarelih, mrzovoljnih umova“ je dat gore). Njegova dela na ovu temu idu od žaljenja što nam ne daju onu vrste filozofske spekulacije o svetu prirode koja se može naći u zapadnoj književnosti do hvaljenja jedinstvenog načina na koji haiku direktno budi svest o prirodi, što ostavlja utisak da Hern nudi hvalospev jednom rukom a oduzima je drugom. Ovu hvalu on izražava emotivnije često koristeći reč „ushićenje“ da opiše reakciju japanskog haiku pesnika na prirodu. Možemo reći da je ovaj pesnički žanr preneo na Zapad Grk direktno iz zemlje hrizantema. Ima izvora koji se pozivaju na Hernovo pisanje haikua. Pored toga, održao je dva univerzitetska predavanja: u prvom je uporedio drevnu grčku epigramsku poeziju sa haiku pesmama a u drugom, veoma impresivnom, starogrčke bukolske (idilične) pesničke tradicije sa odgovarajućim japanskim. Nadalje, japanski istraživači su od 1890. do 1904. godine ispitivali Hernov odnos prema japanskom haikuu! Razmotrimo prve haikue koje je preveo. Kristalno je jasno da ga impulsi neopipljivih postupaka kao ni zavera materije koji se odnose na ovaj žanr nisu zaobišli niti da je propustio da oda zahvalnost i priznanje Bašou, reformatoru haiku poezije i svestranom, blistavom, prefinjenom, duhovnom, filozofskom majstoru.

Macuo Bašo (松尾芭蕉) (1644- 1694) 

Furu-dera ya:
kané mono iwazu;
sakura chiru.

Stari hram: utihnula zvona; opadaju cvetovi trešnje

Αρχαίος Ναός: άλαλη καμπάνα, πέφτουν φύλλα κερασιάς

Zvona su tako tiha da se čak može čuti kako opadaju cvetovi trešnje. Hern se ovde javlja kao svedok senzitivnosti koju odlikuje beskrajna dobrota.

Baidžak

Sémi no tatsu, ato suzushisa yo! matsu no koë

kad utihnuše zrikavci
kakva hladnoća!
zašuštaše borovi

τι δροσιά όταν σιγούν τα τζιτζίκια - η φωνή των πεύκω ν

Ova odlična Baidžakova pesma izražava isto raspoloženje kao i Bašoova: čim su cvrčci prestali da pevaju, osetila se prohladnost večeri a šuštanje borova je bilo nalik ljudskom glasu. Sve postoji na svoj način. Veličina i uloga haiku pesnika u otkrivanju onoga što većina ljudi ne „vidi“ i/ili ne „čuje“ je izražena kroz ovako uzvišene haiku pesme. Štedljivost u izražavanju ističe mnoštvo blagoslova kojima svet obiluje.

Kito

Kagéroishi 
kumo mata satté 
sémi no koë

Odlazim u hlad, 
oblaci se razišli 
pesma cvrčaka

Παίρνοντας την σκιά, έφυγαν τα σύννεφα -φωνές τζιτζικιών

Ovaj haiku posmatra stvari prodornim pogledom i mišlju: kada se razvedrilo, sunce i vrućina pojačavaju glasove cvrčaka, dovodeći do povratka leta.

Banko

Té no hira wo
hau ashi miyuru
hotaru kana!

Zrikavac;
 dok mi mili na dlanu,
 vide mu se noge.

H πυγολαμπίδα, όταν έρπει στην παλάμη μου, τα πόδια της είναι ορατά!  

Ončo

Akénuréba,
kusa no ha nomi zo
hotaru-kago

Kad zora svane,
samo staklo
u kavezu zrikavca

Όταν ξημερώνει, μόνο χορτάρι στο κλουβί των πυγολαμπίδων

Kaga no Čijo. Η Fukuda Čijo-ni  (福田 千代尼, 1703–1775), ćerka stakoresca, bila je značajna japanska pesnikinja iz 18. veka, naročito vešta u opisivanju prirode. Smatra se jednom od najvećih haiku pesnikinja. Počela je da se bavi poezijom sa sedam godina, a postala popularna širom zemlje već u sedamnaestoj.

Kaga no Čijo

Kayane  te wo
Hitotsu hazushite,
tsuki-mi kana!

otkačivši jedan kraj
mreže za komarce,
gle čuda, mesec

αποσπώντας μια γωνιά
κουνουπιέρας,
να, βλέπω το φεγγάρι

„Gle čuda! Ovo je delikatno opisan odnos koji ukazuje na to da su slične pesme starogrčkog književnog žanra „komus“9 pevale razuzdane grupe veselih ljudi koji su lutali ulicama grada i pesmom izražavali – zapravo se izrugivali – svoja osećanja ispod prozora svojih voljenih kada su se vraćali sa raskošnih banketa, što ukazuje da su slične forme primećene i u staroj Grčkoj“, pomislila sam.

Ispod je primer ovog pesničkog žanra u formi distiha starogrčkog aleksandrijskog epigramatičara, Kalimaha (oko 305–240 pne).

Ούτως υπνώσαις, Κωνώπιον ως εμέ ποιείς
κοιμάσθαι ψυχροίς τοίσδε παρα προθύροις

Voleo bih da si pljesnula komarca kad si me naterala da spavam pred ovim ledenim tremom.

Ovo je ljupka pesma koja se približava suštini Isinog poznatog stila: izreka nalik haikuu koja je, kao i haiku, pogodna za izražavanje komike.

Evo i starogrčke bukolske (idilične) pesme, na koju se takođe poziva Lafkadio Hern, starogrčkog pesnika rodom iz Sirakuze, Teokrita (315–260. pne), jednog od najznačajnijih pesnika iz aleksandrijsko-helenističkog perioda kao i tvorca bukolske (idilične) poezije.

Teokrit10 (315-260. pne)

Tραγουδώ τον έρωτα για την Αμαρυλλίδα κι ο φίλος
μου ο Τίτυρος τις αίγες μου βοσκάει (πα’ στο βουνό)

Opevam moju ljubav prema Amarilisu i Titiju, prijatelju, moje koze pasu (u planinama).

(Ovo je primer „zdravog“ grčkog smisla za humor)

Hesiod11 (7. ili 8. vek), po značaju drugi starogrčki pesnik (posle Homera), izjavljuje da: „Έργον δ’ ουδέν όνειδος, αεργίη δε τ’ όνειδος“ („rad nije sramota, ali danguba jeste“), što me podseća na popularnog japanskog pesnika Isu.

Epigrami su pisani u distihu – odnosno, prvi stih je bio u daktilskom (herojskom) heksimetru a drugi u daktilskom pentametru. Uopšte se može reći da je prvi stih – homerovske epske pesme – bio uspešan uvod u epigrame ispisane na grobnicama i posvećene vrlinama i slavi pokojnika koji su tu sahranjeni. U drugom stihu (u kome se jadikuje) je glas bio isprekidan, na šta ukazuju prekidi, tako da daje utisak jecanja onako kako se, rekla bih, izražava društveni, kolektivni izliv osećanja.

Epigram se pojavio pre mnogo vekova, ispisan na grobnicama, spomenicima i artifaktima. Njegova formulacija se menjala shodno potrebama, zahtevima i načinu izražavanja intelektualaca, kao i umetnosti. Pored toga, epigrami su vremenom prestali da budu isključivo pogrebni i postali erotski, zavetni, satirični, sugestivni itd. Kulturna prošlost Grčke takođe podseća evidentno – mada na drugačiji način – na stil haikua ili tanke, ali nema metričkih pravila. Ništa se ne čini smišljeno, već unutrašnja potreba izražavanja izbacuje unutrašnji sadržaj na površinu kao „estrus“ (inspiracija), kako se naziva od antičkih vremena.

Evo maksime starogrčkog filozofa Heraklita12 iz Efesa (oko 535–oko 475. pne), koji je bio poznat kao „Mračni“:

„ἁ ρμονίη αφανής φανερ ῆ ς κρείττων“

(Nevidljiva harmonija jača je od vidljive), što je po sebi izuzetan dijamant.

Ova izreka stoji sama za sebe, delujući skoro kao proročanstvo, da ne pominjem da je Put zena, da tako kažem, temelj haikua.

Stoga se čini de je određena osnova postojala, u najmanju ruku, kod starih Grka u vidu epigrama, koji se pojavio tokom arhaičnog perioda (750–479. ne). Danas smo ustanovili da je ono što traži slobodna poezija - često opterećena trivijalnostima ili rasplinutošću - osećaj za „otvaranje“, što nam omogućava da izrazimo šta god želimo putem ovog specifičnog pesničkog žanra ograničenog na 5,7, 5 slogova. Silabifikacija, vreme i duh – svi se oni odnose na haiku. Stoga suština počiva na dobrom poznavanju ove pesničke forme i njenih zahteva. Lično nikada nisam rekla: „Sada ću se udobro smestiti i pisati haiku pesme“ jer element pustolovine misli podsvesno izbacuje na površinu sjajan zaključak, koji se svodi na nedopustivo konačno sredstvo koje se spušta u obliku reči na papir ili crtež ili rezbariju ili zenovski tajni poduhvat ili ponekad kao pljusak sunčevih zraka i ne zanimaju ga objašnjenja.

Čini se da uključivanje u haiku svet konačno napreduje u Grčkoj

U prvom periodu haiku se pominje u teoretskim spisima Spiridona de Viazisa (1904). Nekoliko godina kasnije, 1925, pojavljuje se u kontekstu prvih pokušaja pisanja haikua sa pojavom J. Stavropulosa.

J. Stavropulos, 1925.

μαύρο χελιδόνι
σε παλιό πατάρι
φτεροκοπάει

crna lasta
na starom tavanu
leprša

 

 

Paul Krinos-Mihailid, 1926.

χλόη, πεταλούδες, λουλούδια
κελαδισμοί και θρόοι,
κι ερωτικές καρδιές

trava, leptiri, cveće
cvrkuću i šušte,
i zaljubljena srca

Godine 1940. Jorgos Seferis (1928-1937) je bio najpoznatiji moderni grčki pesnik koji je pisao haiku pesme i objavio ih kao „Šesnaest haikai pesama“10 u zbirci pod nazivom „Vežbanka“. Smatra se da je uveo haiku u Grčku zbog velikog ugleda i uspešnih pokušaja bavljenja njime uprkos negativnih kritika koje je ponekad dobijao. Ovih 16 haikai pesama, kako ih je zvao, možda odslikavaju čudni pesnički manirizam, ali predstavljaju prekretnicu u istoriji ovog žanra i važan doprinos razvoju haiku poezije u Grčkoj. Mada je bio značajan pesnik, diplomata i nobelovac (laureat za Nobelovu nagradu za književnost 1963), nije se držao utvrđene metrike u svakoj od ovih 16 haikai pesama, što može ukazivati na digresiju od stereotipnog obrasca haikua, ali svedoče o izuzetnom kvalitetu i majstorstvu njihovog tvorca. Konačno, njegovo delo je dalo presudan doprinos daljem razvoju istorije grčke moderne književnosti, potvrđujući da je haiku poezija dostigla zrelost.

1940, Jorges Seferis

σηκώνω τώρα
μια νεκρή πεταλούδα
χωρίς ψιμύθια

γυμνή γυναίκα
το ρόδι που έσπασε ήταν
γεμάτο αστέρια

podižem
mrtvog leptira
bez šminke

naga žena
napukao nar je bio
pun zvezda

Drugi period: 1900-1972 – Primeri:  

1969, Zisim Lorenco

στον ουρανό σου
μια μπαταριά σε βρήκε
πρασινολαίμη

na tvom nebu
pogođena si iz puške
divlja patko

1972, D.J. Antonio

φυσά ο αγέρας
μα τα σπαρτά δεν γέρνουν
- ζωγραφισμένα

vetar duva
ali se stabljike ne povijaju:
na slici...

Treći period

Reklo bi se da se godine 1972. haiku dobro utvrdio u Grčkoj, i dalje pomalo zaostajući, ali i znatno napredujući. Od te godine je bio primetan značajan porast haiku produkcije, uprkos skepticizmu koji pokazuju neki umetnici, od kojih su neki zašli u godine, kao i nekih teoretičara koji smatraju da je takvo presađivanje modela ove pesme u druge zemlje drugačijeg mentaliteta i duhovnosti nesiguran poduhvat. Setimo se na ovom mestu zabrinutosti i sumnjičavosti Lafkadija Herna u vezi sa prihvatanjem haiku pesama od strane književnih krugova na Zapadu. Tokom četrdesetogodišnjeg perioda desile su se mnogi, izuzetno zanimljivi događaji, a mnogi pesnici su se uspešno bavili ovim pesničkim žanrom. Evo nekih primera.  

Anestis Evangelse pojavio u književnosti sa svojim „haikai“ pesmama 1878. 

τρυφερά χέρια,
δε λησμονούν οι πληγές
τ’ απαλό χάδι

nežne ruke;
rane nikada ne zaboravljaju
milovanje

 Zoe Savina, 1979. 

παίζεις συννεφιά
τις μέρες του Φλεβάρη
στα γόνατά σου

oblačnost, igraš se
sa februarskim danima
na kolenima

Tasos Korfis – „Soneti i haiku pesme kao lek protiv bolova“, 1987.

στα λασπόνερα
της στραγγισμένης λίμνης
έντομα βουϊζουν

zuje komarci
u mutnim vodama
presušenog jezera

Jorges Pavlopulo, 1990.

το ένα σου μάτι
στο ποίημα· και τ’ άλλο
να σε δικάζει

jedno tvoje oko
zagledano u pesmu a drugo
te osuđuje

Pristup grčkih pesnika haiku poeziji zahteva primenu japanske estetike isto onako kao što ona zahteva grčko poetsko izražavanje u oblasti humanističkih nauka, filozofije, ideala i simbola koji vekovima protiču venama Grka i koje je nemoguće ignorisati. Ovo je važno nasleđe tradicije koja se proteže od grčkog arhaičnog perioda (750-479. pne) do modernih vremena i koja deluje neprestano do danas, probijajući se kroz trivijalnosti svakodnevnog života. Opire se, bori i ulepšava osrednjost i patnju. Susreće večnost i njenu materiju izvan laskave slike koju svaki pisac želi da pridobije a, pre svega, pomaže mu da opstane, što uspostavlja način na koji može biti zaštićen od posrnulosti. „Kad hodaš, drži se hodanja“, kaže zen učitelj pa, stoga, kada sediš, drži se svog sedenja i, štaviše, ne klati se. To je haiku: amortizer „posrtanja“.

Uticaji

Uticaji su oduvek prisutni u našem svetu, pa je stoga pojava da jedna osoba otkriva nešto novo drugoj osobi potpuno prirodna, te je očekivano da oni dolaze od druge osobe ili da ona u tome posreduje. Zar Japanci nisu bili pod uticajem svoje književnosti, muzike, umetnosti i arhitekture? Međutim, sposobnost da se bude originalan u današnje vreme je veliki problem ili tajna.

Prilikom mog boravka u Japanu, upoznala sam se sa Kenzom Tangem, poznatim savremenim japanskim arhitektom, čija dela su ostavila jak utisak na mog supruga, našeg sina, Joana Mustakasa, sjajnog arhitektu, i mene, kao i japanski keramičar Jusuke Aida, tvorac čuvenih trgova i spomenika. Na konferenciji u Delhiju sam upoznala i svetski poznatog vajara, Nogučija (Isamu Noguči /1904–1988/). Dela ovih ljudi su moderna i robusna, izraz svih elemenata njihovih ličnosti, intelekta i veštine, bez drugih uticaja sem onih koje se odnose na promene koje donosi vreme, što su sve vrline talentovanih majstora.  

„Neočekivani“ događaj

Sasvim je sigurno da niko iz naučnog sveta Grčke i Japana – kao ni celog sveta – nije zamišljao da će ova kratka japanska sažeta pesma postati tako jedinstvena pesnička forma koja će se raširiti na sve strane sveta poput grana stabla duboko ukorenjenog u zemlju Dalekog istoka i protegnutih da obuhvate ceo univerzum. Lišće ovog drveta šušti u ušima našeg kosmosa, dopirući svojim kitnjastim granama do srca raznovrsnih ljudi, kao što su naučnici, umetnici, političari, pomorci, biznismeni itd. Danas je stanje ovog pesničkog žanra potpuno isto kao što je bilo u Japanu pre mnogo vekova kada su ga pisali svi – od careva do sluga. Mogu da zamislim kako bi veliki japanski haiku pesnik Macuo Bašo, najvažniji predstavnik ovog pesničkog žanra, bio ushićen da vidi kako se ova kratka pesma iz njegove domovine udomila i na kraju sveta, presadila i ponovo rascvetala širom univerzuma. Kako su sve ove stvari pod uticajem lepote, ovo čudo je ono što me je uvek iznenađivalo i očaravalo.

Kulturna globalizacija

Od 1979. godine održavam kontakte sa haiku pesnicima iz celog sveta putem korespondencije u želji da se informišem šta se kod njih dešava. Počela sam da u književnim časopisima predstavljam haiku pesnike i njihove radove zajedno sa kratkim analizama (kao i u kontekstu prevoda poezije Pabla Nerude sa španskog i francuskog u saradnji sa mojom velikom, divnom prijateljicom Danom Stratigopolom, legendarnom umetnicom, kao i sa drugim ljubiteljima poezije). Preduzela sam ovaj zadatak na mnogo nivoa, niza prevoda poezije Pabla Nerude sa španskog i francuskog, pa su se tako proširile informacije o ovom pesničkom žanru koje se nude čitaocima časopisima. Bilo je to 1985. kada je objavljena moja dvojezična knjiga The Enchantresses da sam „potvrdila“, da tako kažem, veličanstvenost haiku poezije dobijanjem „Godišnje nagrade za poeziju“ Društva književnika Grčke.

Zahvaljujući međunarodnim kontaktima, došla sam na smelu i zanimljivu ideju da sačinim svetsku antologiju, koja bi, po mom mišljenju, bila važan događaj za grčku književnost. Priznajem da ju je bilo teže sprovesti nego što sam očekivala jer je ovaj poduhvat zahtevao pet godina dopisivanja sa pesnicima širom sveta. Bio je to mukotrpan, dugotrajan zadatak, a ipak čudno prijatan što je bilo važnije i od mukotrpnog rada i od uloženog vremena. Što sam više odmicala sa ovim projektom, sve sam više razmišljala: „Gle čuda! To je neka vrsta ‘kulturne globalizacije’“, kako je navedeno prvi put, koliko se sećam, u predgovoru moje antologije. To je najkonstruktivnija i najzanimljivija globalizacija koja se ikada mogla postići, koja je uključivala duhovno povezivanje putem književnih sredstava kratke, spoljašnje formulacije govora koju su čvrsto zasnovali haiku pesnici širom sveta. Priredila sam i 2002. objavila „Svetsku haiku antologiju: lišće se vratilo na grane“ (World Haiku Anthology: TheLeaves Are Back on the Tree)13. U njoj su predstavljeni radovi 186 pesnika iz 50 zemalja. Svakom od njih su posvećene dve strane na kojima je citirano po 10 njihovih haikua. Antologija sadrži i moju bibliografiju i ilustracije koje je načinio mladi umetnik, Aleksandar Mustakas. Ova antologija od 500 strana funkcioniše kao „kompas“ i u Grčkoj i van nje. Nailazim na razne njene delove citirane u knjigama drugih ljudi ili se na njih pozivaju u predavanjima u našoj zemlji, pa čak i na internetu, nekad i bez navođenja izvora. Jednom mi je jedan japanski prijatelj koji živi u Engleskoj i promoviše haiku organizujući simpozijume, forume, konferencije rekao: „Očekivao bih da ovakva antologija dolazi iz SAD-a, ali ne iz Grčke!“ a ja sam mu uzvratila: „Zašto da ne? Ko su Grci kada je u pitanju kultura? Šta su dali ljudskom rodu svojom filozofijom, umetnostima, naukama i pozorištem kao i mnogobrojnim drugim kulturnim blagima i vrednostima? Mi Grci smo uporni, svestrani, talentovani i estetski prijatni ljudi, što potvrđuje i činjenica da danas postoji ovakva veličanstvena antologija“. U poeziji pesnika širom sveta se mogu otkriti različite kulture, navike, pa i razlike u godišnjim dobima. Na primer, proleće, kao sliku jednog godišnjeg doba, svako od nas otkriva drugačije: neki narodi severne Evrope smatraju da je to vreme kada se sneg topi, Grci veruju da je proleće stiglo kada cvetaju bademi, za Japance su cvetovi trešnje vesnik proleća, za Fince je proleće kad ugledaju labudove kako plivaju po jezerima ili na površini zaleđenog mora itd.

Ustanova i bezbroj proširenja

Radeći na haiku pesmama različitih pesnika i šaljući svoje pesme elektronskim haiku časopisima i na takmičenja, došla sam do zaključka da su tradicionalne haiku pesme koje uključuju sezonske reči za proleće, leto, jesen i zimu postale zastarele čak i za Japance, koji ih sve manje koriste. Takođe, mnogi pesnici se više ne pridržavaju uvek stroge metrike (5, 7, 5). Moderne haiku pesme bi mogle da se posmatraju kao one čija je tematika slobodna a koju su prihvatili pesnici sveta bez granica. Da li onda sve ovo ukazuje na lančanu pobunu protiv tradicionalnog haikua? Ova sloboda koja je postepeno oživljavala nije posledica, rekla bih, degeneracije već potreba vremena, impulsa i odbacivanja ograničenja, kao i „globalizacije“ mentaliteta koji deluje i istovremeno se buni protiv svega. Traganje za suštinom i sve veća naklonost prema ovoj pesmi sa malim brojem stihova su jasno izražene od strane svih pesnika širom sveta. Ovo potvrđuje i gorepomenuta „Svetska haiku antologija“, koja predstavlja pesnike iz 50 zemalja. Smatram da ako neko naziva pesmu haikuom, onda bi trebalo da se pridržava izvesnih pravila jer bi inače mogao da je zove kako hoće. Moderni haiku može dovesti do toga da se pribegne delikatnim rešenjima i nehumanom ponašanju koji se kasno prepoznaju, sem ako se ne proučavaju, istražuju i savladaju, kao i ako smo obdareni dobrom inspiracijom, u kom slučaju ćemo uspeti da dopremo do suštine haikua i sagledamo ga a da se ne odamo samo izmišljotinama jer smo možda primetili kako su banalne i loše napisane one pesme kada nisu neposredno doživljene. Živimo u moderno doba koje nas stimuliše na broje načine i u kome imamo različite potrebe, što čini da govorimo o različitim stvarima.

Jorges Seferis

άδειες καρέκλες
τ’ αγάλματα γύρισαν
στο μουσείο

στάξε στη λίμνη
μόνο μια στάλα κρασί
και σβήνει ο ήλιος

φόρεσα πάλι
τη φορεσιά του δέντρου
κι εσύ βελάζεις

prazne stolice
kipovi vraćeni
muzeju

dodaj u jezero
samo kap vina
i nestaće sunca

nosim opet sam
ruho drveta
a ti blejiš

Argiris Kionis

άγουρο ακόμα
κόπηκε το ποίημα,
τώρα σαπίζει

još nedozrela
pesma je posečena
a sada trune

Elias Kefalas

γράφω και πάλι
τα πλην της απουσίας
στο μαύρο τζάμι

opet ispisujem
minuse mog odsustva
na crnom staklu

Tasos Korfis

χρόνια φευγάτη.
ανάμεσα στα χέρια μας
ένα ποτάμι

nema te godinama
između naših ruku
protiče reka

Jon Patilis

μόνο ο καθρέφτης
να σε βλέπει αντέχει
δίχως να σπάει

samo ogledalo
može da podnese da te vidi
a da se ne slomi

Zoe Savina (nagrada „Diogen“ 2010: haiku – Bašo u gradu)

γυάλινο κτήριο…
«πού είναι ο ουρανός;»
ρωτά ο Μπασσό

επιθεωρεί
ο Μπασό από το μπαλκόνι
–σκύβει στο κενό

«κάτω απ’ τη γη
ναι, όλα είναι ίδια»
λέει ο Μπασό…

staklena palata;
„gde je nebo?“
pita Bašo4

Bašo: posmatra sa terase;
naginje se
u prazninu

„pod zemljom;
da! sve je isto“,
kaže Bašo…

Na delu su određujući element i difuzija nevidljivosti, kao i budnost Bašoa koji opisuje naš moderan svet.

το σημερινό
εμφιαλωμένο κενό και
η Κόκα-Κόλα

današnja
flaširana voda
i koka kola

Nema velikih razloga da ogledalo čeka na naš glas da ga odrazi a ne da ga upije.

Jon Tolias

παλιά κορνίζα
πόσους θανάτους έχεις
φιλοξενήσει;

stari ram
koliko je smrti
ugostio?

Ovo je obredni haiku.

Karis Melitas

Θεραπευτική αγωγή

ο ψυχολόγος
υπήρξε σαφέστατος.
Ν’ αφήσω νύχια

Terapija

psiholog
je vrlo jasan:
pusti da ti nokti rastu.

Današnji čovek ne živi u skladu sa okruženjem.

U opticaju

Mnoge nacionalne antologije mogu da kruže danas oko sveta, ali su svetske retke, očigledno zbog teškoća u njihovoj pripremi, bar kao one na koje sam ja nailazila kada sam sasvim sama priređivala moju. Druge, manje antologije, cirkulišu bez problema. Urednici haiku časopisa i novina, haiku udruženja i pojedini pesnici nastavljaju da deluju i pronose ovu privlačnu pesmicu širom sveta putem saradnje i takmičenja. Globalan „orgazam“ je u punom zamahu. Prihvatljivost se postavlja kao sažeti način verbalnog izražavanja koji potvrđuje ljudsko iskustvo i prisutnost u vremenu, kao i poetsku apoteozu stvaraoca. On je suvenir osmišljen za budućnost kao konačan rezultat onoga što se vidi i što postoji. Želela bih da ilustrujem ovu globalizaciju nasumično odabranim primerima haiku pesama nekoliko autora, sa žaljenjem što je nemoguće uključiti sva značajna imena na ovako skučenom prostoru.

Džejms Kirkap (Πριγκιπάτο της Ανδόρρας)13

άνοιξη ξαφνικά
έρχεται σαν πλανόδιο τσίρκο
σε βομβαρδισμένο χωριό

proleće dolazi naglo
kao putujući cirkus
u porušeno selo

Koko Kato (Japan)

εκεί που κύλησ’ η πέτρα
όταν έπαιζαν σκοινάκι
άνθισαν ροδακινιές

tamo gde se kamen kotrljao
kada su igrali preskakanje konopca,
rascvetala se breskva

Husein Rizvi (Indija)

δέντρο σε σκιά
βγάζει κι αυτό φρούτα …
δεν έχει απολαβές

i drvo u senci
rađa:
ne donosi dobit

Dejvid Kob (VB)

ανεβαίνοντας
το λόφο με το ποδήλατο
με φτάν’ η πεταλούδα

penjem se
uz brdo biciklom,
prestiže me leptir

Banja Nacuiši (Japan)

Ο Ρεμπώ σε κύκλο
περιπλανώμενος
–ο σπίνος πετάει

Rembo luta
okolo-naokolo:
konopljarka leti

Olga Arias (Meksiko)

ενάντια στη μοίρα:
οι ψευδαισθήσεις μου
πανίσχυρα πουλιά

protiv sudbine:
moje iluzije su
svemoćne ptice

Djurdja Vukelić Rožić (Hrvatska)

πρωινή δροσιά-
αγελαδόγλωσσα μαζεύει
κομμάτια ήλιου

jutarnja rosa -
jezik krave skuplja
deliće sunca

Ana Rosa Nunez (Kuba)

στο καταφύγιο
συνομιλούν μονάχοι
ήλιος και σκιά

u skloništu,
sunce i senka
razgovraju sami

Ines Kuk (Peru)

κάτω απ’ τα πέλματα
των ολόλευκων αλόγων
…το ηλιοτρόπιο

pod kopitama
posve belih konja
...suncokret

Džim Kejšn (SAD)

πέφτει το χιόνι
το «καλώς όρισες» σβήνει
απ το χαλάκι

pada sneg
„dobrodošli” nestalo
sa otirača

 

 

Hanša Teki (Novi Zeland)

ψωμί της ζωής…
από μια σκουλικότρυπα
μπαίνει μέσα το φως

životna hrana…
svetlost ulazi kroz
crvotočinu

Humberto Senegal (Kolumbija)

το χαϊκού
πρώτα βλέπεται …και
γράφεται μετά

haiku
se najpre vidi…a
onda piše

Nidži Fujuni (Japan)

φωλιά μικρού πουλιού
ταλαντεύεται σαν καθρέφτης
σε λαϊκή αγορά

kavez ptičice
klati se kao ogledalo
na buvljaku

Martin Berner (Nemačka)

«καυχησιάρικο»
λέει η χιονοστιβάδα
στ’ άσπρο γιασεμί

„hvalisavac“,
kaže grudva
belom jasminu

Vili Vand Vali (Belgija)

μόλις στη ξενιτιά-
στο στούντιο χωρίς αλάτι
το πρώτο του αυγό

novajlija u stranoj zemlji:
nema soli u studiju
njihovo prvo jaje

Maks Verhart (Holandija)

μισοφέγγαρο –
ξαφνικά γουστάρω
καρπούζι

srp mladog meseca:
najednom zamišljam
lubenicu

Li Gurga (SAD)

το φεγγάρι κοιτά…
σκυλιά όλο γυρεύουν
να μας διώξουν

posmatranje meseca…
psi stalno pokušavaju
da nas odvrate

Robert D. Vilson (SAD)

αυτός ο άνεμος…
κι ένα φύλλο που παίζει
…κουτσό

ovaj vetar…
list igra
školice

Dejvid Dž. Lanu (SAD)

στην κρήνη
τέσσερα αγοράκια,
τα δύο αληθινά…

u fontani
četiri dečaka,
dva su stvarna

Horhe Luis Borhes (Argentina)

η πλατειά νύχτα
δεν είναι τώρα άλλο
πάρεξ ευωδιά

duga noć
nije ništa sem
mirisa

Milenko D. Ćirović Ljutički (Srbija)

το τηλέφωνο κτυπά
κανείς δεν απαντά
- όλοι στο καταφύγιο

niko se ne javlja
na telefon što uporno zvoni
- svi u skloništu

Saša Važić (Srbija)

γρασίδι καλοκαιριού…
τόσα μονοπάτια χαμένα
στ’ αγριόχορτα

 

letnje trave…
toliko se puteljaka izgubilo
u korovu

Ingo Cesaro (Austrija)

Οδός Ιακώβου.
Στο καπέλο μου πεταλούδι
-περπατώ, σχεδόν πετώ…

Jakobova ulica.
Leptir na mom šeširu:
ja hodam, on samo što ne poleti

Alen Kervern (Francuska)

ένα πουλί σκιρτά
επάνω στο τραπέζι
-τριγμοί λέξεων

ptica leprša
na stolu:
škripa reči


Međutim, ono što me je najviše impresioniralo je što su u prošlosti osnovana haiku udruženja u velikom broju zemalja, sem u Grčkoj, sve do 2002, kada je objavljena moja antologija. Pet godina pre toga pomislila sam da bi bilo dobro da se osnuje haiku udruženje Grčke. Uz podršku haiku prijatelja iz inostranstva, počela sam da kontaktiram brojne grčke pesnike, ali su oni pisali druge vrste poezije i već bili članovi drugih književnih društava, što me je navelo na pomisao da je ovakva inicijativa bila besmislena. Međutim, kada sam bolje razmislila, promenila sam mišljenje i predložila jednom od mojih haiku prijatelja da zajedno promovišemo haiku pesme. Prvo se složio da bi bi mi kasnije okrenuo leđa i sam osnovao „Haiku udruženje Grčke“ a da me nije ni obavestio ni pozvao da budem član njegovog upravnog odbora. Prevazišla sam to jer se takve stvari ponekad dešavaju širom sveta. I dalje sam bila aktivna i u Grčkoj i u svetu putem kontaktiranja haiku pesnika drugih zemalja i predstavljanja njihovih pesama u elektronskim časopisima. Dobila sam različite nagrade i priznanja za moje pesme, kao što je ona koju dodeljuje „Memorijalni muzej Hirošime“ iz Tokija. Godine 2014. moje pesme su uključene u pet međunarodnih antologija, od kojih se četiri odnose na haiku a jedna na ljubavne pesme. Po mom mišljenju, niko ne postaje poznat zato što je osnovao književno društvo nego je ono što je zaista bitno kvalitet našeg rada i naš integritet.

Zoe Savina

Χιροσίμα

σαν σε αγκαλιά
στη λίμνη της Χιροσίμα
-φεγγάρι ξεψυχά

Hirošima

kao u zagrljaju,
umire mesec
u jezeru Hirošime

Divno je što imamo mogućnost da opišemo tužne, čudne, lepe i radosne slike i načine života sa samo 17 slogova, što zvuči kao da je haiku upao u naš prostor kroz pukotinu, što je dovelo do eksplozije razvoja haikua i otkivanja njegovog svilenog tkanja, koje se nije pretvorilo u plastiku. Očni kapci se otvaraju i zatvaraju da puste svetlosti da prođe:

Rez je povučen.

 

NAPOMENE – BIBLIOGRAFIJA

1 Domenikos Teotokopulos (1541–april 1614), poznat i kao El Greko, što znači „Grk“ jer je bio grčkog porekla, bio je značajan kritski vajar i arhitekta u vreme renesanse u Španiji. Veći deo života proveo je daleko od kuće, stvarajući u Italiji i Španiji. D. Teotokopulos je izučavao ikonografiju na Kritu gde je rođen, a koji je u to vreme bio deo Mletačke republike, da bi se kasnije preselio u Veneciju. Tu je bio pod uticajem velikih italijanskih slikara, kao što su Tintoreto i Ticijan, te postao njihov učenik i usvojio neke elemente njihovog načina slikanja. Godine 1557. se doselio u Toledo u Španiji, gde je proveo ostatak života i načinio neka od svojih najpoznatijih dela.

2 Konstantin Partenis (10. maj 1878–25. juli 1967, Atina), rođen u Aleksandriji u Egiptu, bio je poznati grčki slikar čija su značajna dela dovela do važnih promena u razvoju likovnih umetnosti u Grčkoj početkom 20. veka.

3.4 Macuo Bašo (1644–1694). Poezija i slikarstvo u japanskoj umetnosti: „Bashō and the Wind-Beaten Voyage“ Kler Papapavlue.

5 „Šesnaest haikija“, „Vežbanka“ Jorgosa Seferisa, prvi put objavljena 1932.

6 Ovo se naziva „instalaciona umetnost“ koja se bavi oneobičavanjem prostora. Generalno se ovaj metod primenjuje u unutrašnjim prostorima, dok se spoljne intervencije obično nazivaju „pejzažna umetnost“.

7 Poetska razmišljanja: „Kasana“ tanke Macuo Bašoa; prevod: Džef Robins i Sakata Šoko.

8 Esej „Lafkadio Hern i haiku“ Kor van den Hovela, Modern Haiku, leto 2002.

9 Kritska „Mantinada“. Izvor: internet.

10 „Hesiodovi saveti“ – Solunska umetnost i kultura.

11 Komus je, prema grčkoj mitologiji, personifikacija Dioniziovih svetkovina, koje su se pojavljivale i tokom kasnih godina grčke antike kao bog uživanja. Filostrat ga prikazuje na jednoj slici kao pijanicu sa glavom palom na grudi posle raskošnog obeda. Dionizijske svečanosti „babugeri“ se i danas održavaju u Grčkoj. Motivi sa tih svečanosti se mogu naći na antičkim grčkim posudama.

12 Heraklit: „Život i filozofija“ – deo A. Članak se zasniva na knjizi Kostasa Akselosa, koju je objavio „Exantas“.

13 Zoe Savina: Sve navedene pesme su iz International Haiku Anthology: The Leaves Are Back on the Tree.

 

Prevod: Saša Važić