Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Steve Wolfe: Hodočašće:
Na putu za Šikoku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

Toshio Kimura, Japan

 

Novo doba za haiku*

 

Želeo bih da razmotrim neke probleme svojstvene haikuu, ne samo sa tradicionalne tačke gledišta, već i sa stanovišta novog doba za haiku širom sveta. Godine 1957. jedan haiku pesnik i izvestan broj kritičara organizovali su okrugli sto na temu budućnosti haikua.1 Kada je kritičar Hideo Kanda rekao: „Ne želim više da prisiljavam haiku da živi“, haiku pesnik Kusatao Nakamura je odgovorio: „Voleo bih da ga do kraja održavam u životu.“ Iz njihovog razgovora možemo zaključiti da je situacija sa haikuom sredinom XX veka bila takva da su vodeće ličnosti iz sveta haikua smatrale da će ova jedinstvena poetska forma pre ili kasnije nestati.

sneg tiho pada –
Meiđi era osta
tako daleko

Kusatao Nakamura

降る雪や明治は遠くなりにけり2 中村草田男 (1901-83)

Poetske forme koje se ne mogu prilagoditi vremenu se sada mogu naći samo u remek-delima iz prošlosti. U današnje vreme malo je pesnika koji pokušavaju da prihvate asonantnu stihovnu formu odvažnog Beovulfa ili rimovane pesme u stihu kao one delikatnog Vilijama Vordsvorta. U prošlom veku, kada se sve oko nas modernizovalo, neki japanski pesnici su smatrali da će se haiku ubrzo priključiti ranijim poetskim formama. Međutim, ovo se nije desilo. Čini se da je sada haiku popularniji nego ikad, i u Japanu i širom sveta.

Razlog što je haiku preživeo izgleda da je njegova inovativnost. Zapravo, haiku se preobrazio da bi odgovorio okolnostima u različitim vremenima. Hteo bih ovde da se osvrnem na karakteristične osobine haikua, naročito one koje se tiču njegove reformacije.

Šta je haiku?

Sažetost

Haiku pesnici se pitaju šta je suština haikua. U vezi sa ovim, Akito Arima, predsednik Međunarodnog haiku udruženja (HIA), rekao je na haiku simpozijumu održanom na Međunarodnom PEN kongresu u Tokiju 2010.3 da je najvažnija osobina haikua njegova „sažetost“. Slažem se sa ovom procenom.

mače
ma kako ga zvali,
odaziva se

Akito Arima

猫の子のどう呼ばれても答へけり4 有馬朗人 (1930-)

Sve od rimovanih lirskih pesama fiksne forme do današnjeg slobodnog stiha detaljan opis je bio važna odlika zapadne poezije. S druge strane, suština haikua se zasniva na činjenici da čak i ova poezija nalik fragmentima može da izrazi nešto poetično. Zašto su zapadne pesme duže? Najjednostavnije objašnjenje bi moglo biti da su svi ti stihovi potrebni da bi pesnik čitaocima preneo svoje ideje. Naime, čak i epska pesma od hiljadu stihova ili lirska od desetak stihova ne bi imale nikakve nepotrebne stihove.

Pa zašto haiku može da bude tako kratak? Ovo je objašnjenje: mada je kratak, on može da prenese duboko poetsko značenje. Kako onda može haiku da saopšti značenje iako je kratak? Mislim da je to zato što su, istorijski posmatrano, Japanci u stanju da steknu skoro isti utisak o jednoj reči ili izrazu. Kritičar Šoiči Vatanabe pominje da je razlog što haiku može da prenese značenje taj što se piše na osnovu recipročne asocijacije ideja između pesnika i čitaoca.5 Kada jedna reč ima potpuno isto značenje i za jednog i za drugog, onda oni mogu postići međusobno razumevanje samo na osnovu te jedne reči. Kao što vam je poznato, „cveće/cvetovi“ u haikuu označavaju „cvetove trešnje“ kada se koriste bez drugih atributa. Vatanabe je rekao da su kratke pesme poput haikua nastale pretpostavljajući istu, snažnu asocijaciju ideja. U Japanu od vremena Manjošua (Man’yō-shū), drevne antologije poezije (VII-VIII vek), pesme postaju sve kraće sa jačanjem recipročne asocijacije ideja.

Čini se da recipročna asocijacija ideja duguje mnogo centralizaciji vlasti u Japanu. Carski dvor, a zatim i šogunat nisu bili samo žarište politike, već i kulture. Nakon stotina godina njihove vlasti, ljudi su počeli da se služe istim jezikom, da uzimaju učešće u kulturi i istorijskim događajima zemlje. Posledica razmene recipročne asocijacije ideja je bila da su ljudi mogli da komuniciraju koristeći samo 17 slogova. Japanska sakoku (politika izolacije) tokom Edo perioda podsticala je ovu tendenciju.

Fiksna forma

Važna i poznata osobina ovog kratkog japanskog stiha od 17 slogova je fiksna forma. Međutim, većina japanskih pesnika ne prepoznaje haiku kao stih od 17 onđija („on bukvalno znači „zvuk“; na engleskom je to neka vrsta „sloga“), već kao celovit poetski ritam 5,7,5. Japanski pesnici skoro nikada ne broje onđije (odn. slogove) kada pišu haiku; fiksna forma haikua se zasniva na samom poetskom ritmu, a ne na broju slogova. Bašoov slavni haiku o ribnjaku na japanskom glasi:

Furuike ya / kawazu tobikomu / mizu no oto

Macuo Bašo

古池や蛙飛こむ水のをと6 松尾芭蕉

Kada razmatramo pitanje toga „šta je haiku“, možemo reći da je njegova sažetost usko povezana sa fiksnom formom, naročito na japanskom jeziku. Međutim, kada pogledamo van Japana, fiksni stil se često gubi, a samo se pojavljuje njegova sažetost kao prepoznatljiva osobina, kao što je to rekao Arima.

Humor

Humor je još jedna osobina haikaija/haikua. „Haikai“ bukvalno znači „humor“, a to je ono što ga razlikuje od vake. Vaku su većinom pisali plemići na uobičajene teme ozbiljnog aristokratskog ukusa. Odstupanje od pesničke tradicije uglavnom je bilo neprihvatljivo jer se smatralo da to nije prefinjeno. S druge strane, haikai (-no-renga) se počev od XVI veka širio među običnim ljudima koji su dolazili na haiku skupove da bi zajednički stvarali pesme. To je donekle bila parodija na ozbiljnu vaku, a smatralo se da je važna ova komična priroda a ne tradicionalna tema pesme, jer je većina učesnika, koja možda nije dovoljno razumela tradicionalne književne konotacije, mogla da shvati humor. Radeći zajedno na pisanju haikaija, obični ljudi su se opirali političkom i kulturnom uređenju zemlje, ne putem pobune, već ismevanjem tradicionalne aristokratske poezije. Čak i danas je humor jedna od osobina haikua.

mijau, mijau violina
udara mesec
i završi se mu

Tošio Kimura

ミャーミャーバイオリン月蹴ってモー7 木村聡雄 (1956- )

Haikalnost

Mnoge kratke pesme i nepotpune fraze se mogu naći širom sveta, ali one neće uvek biti prepoznate kao haikui. Ponekad možemo da se zapitamo: „Da li je ovo haiku?“ Jednom, kada sam tek počeo da izučavam haiku, haiku pesnikinja Sonoko Nakamura mi je rekla da ako pesnik smatra da je njegova pesma haiku, onda to ona i može biti. Zanimljivo tumačenje, zar ne?

na onom svetu
još češljam kosu
―sama

Sonoko Nakamura

黄泉に来てまだ髪梳くは寂しけれ8 中村苑子 (1913-2001)

Međutim, ponekad je drugi možda ne bi prepoznali kao haiku, pa problem možda nije tako lako rešiti. Pitamo se opet: „Šta je to što u biti haiku čini haikuom?“ Po ovom pitanju još nisam čuo definitivan odgovor. Pa ipak, ako haiku pesma poseduje takvu „haikalnost“, ne samo tradicionalan haiku, već i haiku slobodne forme (jiyūritsu) i avangardni haiku bez odrednice za godišnje doba se mogu smatrati haikuima. Ovo može biti kao zen zagonetka. U izvesnom smislu, može se raditi o psihološkom sklopu ili mentalitetu Japanaca, nekoj vrsti nacionalne kulture. Japanski haiku pesnici je verovatno osećaju duboko u sebi, mada ne znaju kako da je objasne.

Haiku i zen

Bio jedan Englez koji je sredinom XX veka proširio haiku po svetu. Pretpostavljam da vam je njegovo ime dobro poznato: R.H. Blajt (1898-1864). On je izneo jednu osnovnu tvrdnju po pitanju haikua: „Haikue treba posmatrati sa zenovske tačke gledišta.“9 U vezi sa ovim mislim da, mada se ljudi dive doprinosu koji je on dao razvoju haikua širom sveta, neki ipak smatraju da je zenu pridavao preveliki značaj. I ja sam u početku mislio da je haiku jedna stvar a zen budizam druga: imaju drugačije ciljeve; haiku poetski a zen verski.

Međutim, dok sam razmišljao o tome šta je haiku, došao sam do zaključka da Blajtova izjava može da se shvati kao neka vrsta retorike čiji je cilj da dovede do poetske istine. Pretpostavljam da je u njegovoj izjavi pojam „zen“ mogao da ukaže na ono što bi se ovde moglo nazvati načinom na koji deluju „zen zagonetke“, a ne na budističku veru kao takvu. A putem ovih zagonetki njegove reči mogu da ukažu na haiku trenutak kada pesnik dolazi do poetske istine.

Ni zen zagonetke ni haiku ne zahtevaju nikakvo objašnjenje: oslanjaju se na „intuiciju“, što je svakako nespojivo sa detaljnim opisima u dužim poetskim formama kao što je zapadnjačka. Izbegavajući opširna objašnjenja, pesnik bi čak mogao da u trenutku inspiracije dostigne univerzalnu istinu. Smatram da ovakvo „intuitivno shvatanje“ može biti suština haikua i pozitivna osobina njegove sažetosti. Rekao bih da se u ovoj galaksiji haiku intuicije različite haiku tehnike i metode, kao što su Bašoovi wabi/sabi (elegantna jednostavnost), Šikijev shasei (skica), Kjošijev kachō-fūei (teme iz prirode), jyūritsu (slobodan stih), pa čak i „avangardni haiku bez odrednice za godišnje doba“ okreću kao planete oko ose poetske istine. Bilo bi to ono po čemu se haiku razlikuje od drugih popularnih kratkih pesama.

dečak –
baš kao proleće
nakon 60 godina

Koi Nagata

少年や六十年後の春の如し10 永田耕衣 (1900-1997)

samo dve vlati
trave rastu
― vreme

Kakio Tomizava

草二本だけ生えてゐる 時間11 富澤赤黄男 (1902-1962)

Rezanje

Još jedna tradicionalna haiku tehnika je kire ili rez. Ponekad koristimo kireji (sekuće reči kao što su -ya ili -kana); međutim, bez sekućih reči, haiku pesma se može preseći uglavnom na dva dela: možete je prosto zvati „jukstapozicija“. A ako se ovakva jukstapozicija u haikuu javi neočekivano, možemo ugledati sliku koja podseća na moderan nadrealizam:

Divan je slučajni susret šivaće mašine i kišobrana na stolu za seciranje.12

Kire je, zapravo, idealna tehnika koja omogućava dobijanje višestrukih slika u okviru kratke forme haikua. Kada posmatramo kire kao neku vrstu sredstva pomoću koga možemo doći do uvida bez objašnjenja, njegova uloga i značaj se mogu bolje razumeti. I ovde bismo mogli primetiti da se ova tehnika može odnositi na Blajtovo insistiranje na vezi haikua i zena sa tačke gledišta intuicije. Stoga tvrdim da suština haikua počiva na njegovoj sažetosti uz asocijacije ideja i intuiciju.

moj prijatelj –
jedna moja ruka
već je demon

Šigenobu Takajanagi

友よ我は片腕すでに鬼となりぬ13 高柳重信 (1923-1983)

Problem sezonskih slika u haikuu

Haiku i teme iz prirode

Za haiku se često kaže da je pesnička forma koja za predmet ima uobičajene pojave u prirodi. Sigurno ste po tom pitanju već čuli argumente. Ovde bih želeo da govorim o temama godišnjih doba iz drugog ugla, tako da možemo da uvidimo i drugu stranu ovog pitanja.

U Japanu i drugim delovima sveta vlada mišljenje da se haiku razvio kao jedina poezija specijalizovana za godišnja doba. Ali, izgleda da ovo tumačenje nije tačno. Kada pogledate istoriju japanske poezije, shvatićete da su pre haikaija/haikua teme vezane za prirodu već bile uključene i jedan od glavnih predmeta većine drevne japanske poezije. Kada se pojavio haikai, i on je u sebi sadržavao ove teme godišnjih doba.

Kenkiči Jamamoto, vodeći kritičar tradicionalne škole haikua, rekao je: „Što se tiče pravila da haiku sadrži sezonske reči, nikada ne biste mogli da ubedite sve ljude zašto je to tako.“14 Mada je Bašo većinom pisao haikue sa sezonskim temama, jednom je rekao svom učeniku Kjoraiju da ako hoku ne sadrži sezonske teme, onda se mogu koristiti druge:

Predmet hokua nisu samo ‘četiri godišnja doba’, već i ‘ljubav’, ‘putovanja’, ‘znamenita mesta’ i ‘rastanci ljudi’; a haiku bez sezonskih reči može biti uspešan.15

Evo jednog poznatog Bašoovog haikua bez odrednice za godišnje doba:

ako pešačim…
na brdu Tuecuki
padam s konja!

Bašo

歩行ならば 杖つき坂を落馬哉16 芭蕉

Predmeti vake

U stara i srednjovekovna vremena većina poezije u svetu pisana je na tradicionalne teme. Nepotrebno je reći, izvorne misli i intimna osećanja pesnika kao centralna tačka poezije rezultat su samosvesti modernog doba. Vaka, direktni predak haikaija/haikua, držala se nekih tradicionalnih, popularnih tema, a gorenavedene Bašoove reči to uzimaju u obzir. Od svih tema vaka pesnici su favorizovali „ljubav“ i „godišnje doba“, a možemo uvideti da su ovakve pesničke teme bile od suštinskog značaja u svim vremenima, posebno u Japanu. Tako su se teme godišnjih doba u vaki prvobitno razvijale kao tradicionalne.

Smatra se da je razlog što je stara poezija poput vake uključivala teme iz prirode klima u Japanu. Tamo su ljudi uvek uživali u promenama koje donose godišnja doba. Drugi razlog je poljoprivredni način života: Japanci su se uglavnom prehranjivali povrćem. Uzgoj useva je pod uticajem vremenskih prilika, pa su ljudi obraćali veliku pažnju na klimu. Za njih priroda nije bila samo nešto što je trebalo pokoriti kao što je to na Zapadu, već sa čim se treba sporazumeti. Ovo je od drevnih vremena imalo veliki uticaj na uključivanje sezonskih tema u vaku. Recimo, mesec je bio jedna od najpopularnijih tema iz prirode: kako su se Japanci oslanjali na lunarni kalendar, kada bi ugledali mesec, znali su koji je datum u mesecu.

u more od nebesa
talase od oblaka,
lađa od meseca
u šumu od zvezda
uveslava i izveslava

Kakinomoto no Hitomaro

天の海に雲の波立ち月の船星の林に漕ぎ隠る見ゆ17

柿本人麻呂 (oko 660-oko 720)

Teme godišnjih doba kao apstraktne ideje

Mada je Japan mnogo manji od SAD-a, klima na njegovom severu i jugu se razlikuje: u septembru je u Tohoku (oblast na severu) već hladno dok je u Kjušu (oblast na jugu) još uvek vrelo. Opažanje godišnjeg doba je prilično drugačije sa jednog na drugi kraj zemlje, gde su i staništa biljaka i životinja različita. Ovakve razlike u vremenskim prilikama mogu se uporediti sa, na primer, onim u Čikagu i Majamiju. Neki pesnici mogu da se pitaju da li je neprikladno da koriste iste teme godišnjih doba u severnim i zapadnim oblastima.

Ljudi se tradicionalno ne bi brinuli oko ovakvih stvari kada pišu vake jer stari i srednjovekovni pesnici nisu pravili skice u svojim pesmama. Istorijski su se teme godišnjih doba u vaki razvijale kao „idealni apstraktni pojmovi“. Naime, pre modernog doba, kada ste pisali pesmu, predmet o kome ste hteli da pišete je često bio unapred zadat od strane majstora na pesničkom skupu a od vas se očekivalo da se držite običaja ili primera iz poznatih pesama.

Gde je, onda, bilo to mesto koje bi postavilo standard za sezonske reči? Bilo je to mesto centralizovane uprave, Kjoto, a kasnije, Edo. Kjoto je bio prestonica kada je vaka bila u procvatu i bio je centar sezonskih ideja. U to vreme oni koji su pisali vake bili su uglavnom plemići a mnogi su živeli u Kjotu. Za razliku od SAD-a, u kome postoji više centara kulture, Japan je dovoljno mali da bi imao jedno centralno mesto. Čak i danas mladi iz provincija u Japanu nastoje da se ugledaju na standardni govorni jezik ili vole da imitiraju modne trendove iz Aojame ili Harađukua u Tokiju. Ovaj duh orijentisan na centar negovan je među Japancima od drevnih vremena. Pitanja kulture u Kjotu postala su uzor za asocijacije predmeta pesama. Moćni regionalni plemići su pokušavali da se drže standardnog manira Kjota. Ako ne biste poštovali konvencionalne metode Kjota po pitanju sezonskih tema u vaki, mogli su vas smatrati neobrazovanim, a ako ste u to vreme bili plemići, svakako ne biste želeli da vam se to desi.

Individualizam i lokalizam su proizvodi modernog doba. Kada pišete vaku o cvetu ume (kajsije), bez obzira da li je u cvatu ili ne, trebalo bi da ga veličate (ili tugujete za njim) onako kako su to činili slavni stari pesnici. Ne radi se o originalnosti, već o tome kako uspešno to možete da činite na tradicionalan način. Time odajete poštovanje remek-delima iz prošlosti.

sve se kajsije
rascvetale,
jer proleće nije daleko–
kako sam tašt
što ga ne čekam?

Kino Curajuki

梅もみな春近しと咲くものを待つ時もなき我や何なる18

紀貫之 (oko 872-oko 945)

Haikai je prihvatio ove teme koje su korišćene u vaki, posebno sezonske, verovatno zato što su čak i za obične ljude promene godišnjih doba bile mnogo jasnije od drugih prefinjenih tradicionalnih književnih metoda. Nakon nekog vremena „sezonske reči“ su prihvaćene u hokuu (prvi stih haikaija).

Razlog postojanja kigoa

Krajem XIX veka (Meiđi era) vaka je preinačena u modernu poeziju a ime joj je promenjeno u tanka, mada je zadržala slogovnu strukturu (31 slogova raspoređenih po obrascu 5,7,5,7,7). Ova promena je značila i da je tanka forma odbacila čitav sistem tradicionalnih tema vake, uključiv one koje se odnose na godišnja doba. Tako je tanka ponovo rođena kao moderna poezija fiksne forme, nesputana bilo kakvim tradicionalnim pravilima i temama, izuzev 31 sloga (obično pet stihova na engleskom jeziku).

S druge strane, haiku je preuzeo sezonske teme od haikaija čak i posle „haiku reforme“ koju je sproveo Šiki u periodu Meiđi. U vezi sa ovim kritičar Šigehiko Tojama je primetio: „Haiku nije u potpunosti modernizovan.“19 Verujem da je ovome razlog to što je haiku kratak, kao što sam rekao u prethodnom odeljku: haiku je tako kratak da su mu potrebne neke uobičajene poetske asocijacije da bi preneo značenje. Ako je tako, to onda znači i da bi bilo koja tema (uključiv i one koje nisu vezane za godišnja doba) mogla da se upotrebi u haikuu jer je dovodila do uobičajene asocijacije. Sezonske teme su mogle biti uobičajenije na skupovima haikai/haiku pesnika jer su takve teme obično korišćene na sezonskim skupovima i stoga što mogu da kod ljudi prizovu sličnu „asocijaciju ideja“. S druge strane, tanka forma je dovoljno dugačka da joj nije uvek potrebna ovakva asocijacija ideja kako bi se razumela.

Smatram da se danas ova „nepotpuna“ modernizacija haikua zapravo shvata kao tradicionalna, pa stoga autentična, ali i egzotična za ljude širom sveta. Međutim, što se tiče tog nepotpunog razvoja, ostaje mogućnost za argumente inovativnih pesnika da haiku mora biti „potpuno“ moderan u XXI veku. Jedna od suštinskih svrha ove modernizacije čini se da se tiče problema nesezonskih tema.

Što se tiče sezonskih reči, haiku pesnik i kritičar Bansei Cukuši kaže: „Jedini razlog za postojanje sezonskih reči u haikuu je da je haiku bio ‘daiei’ (odn. poetska forma na ‘zadate teme’).“20 Slažem se sa suštinom ove primedbe.

opadaju cvetovi trešnje:
ako je mora plavo,
padaju u more

Sošu Takaja

ちるさくら海あをければ海へちる21 高屋窓秋 (1910-1984)

Novo doba haikua

Metamorfoza u novom haikuu

Čini se da se izvesna transformacija u čitanju i pisanju haikua odigrava van Japana sa globalizacijom haikua u XX veku – a ovo je u vezi sa „recipročnom asocijacijom ideja“ za koju se kaže da je deo suštine kratkoće haikua. Kada oni koji nisu Japanci čitaju japanske haikue, bilo u prevodu ili originalu, možda neće biti svesni tradicionalne asocijacije ideja. Shvatam da većina članova Haiku društva Amerike, na primer, dobro razume ovakve konotacije, ali pretpostavljam da većina čitalaca u svetu ne mari mnogo za, recimo, japanske kigoe.

Japanski čitaoci uvek prizivaju konotacije iz japanske kulture kada čitaju vake ili haikue; međutim, nejapanskim čitaocima se isti izraz često može protumačiti bez ove tradicionalne asocijacije. Naime, čak i ako deo haiku pesme ostane prazan (bez gotovo ikakve konotacije koju prenosi vaka/haikaji), i dalje se može uživati u haikuima Bašoa ili Ise ili ma kog drugog japanskog pesnika. Zaista, ovi čitaoci mogu popuniti prazninu svojom maštom. Mada se čini da je ova činjenica u suprotnosti sa onim na šta ukazuje Vatanabe, rekao bih da je njegovo mišljenje ispravno sa tačke gledišta istorijskog razvoja haikua. Ova metamorfoza u tumačenju koju omogućava prazan deo u haikuu čini se da se desila u XX veku kada se haiku proširio po svetu.

Ako neke reči u haikuu ne dočaraju tradicionalnu asocijaciju ideja, a pesma ipak može da se shvati kao haiku, onda komplikovane konotacije na kojima se zasnivaju tradicionalni kigoi možda više neće biti neophodne u haikuu u XXI veku. Mnogi čitaoci haikua u svetu možda više neće vezivati pojam „cveća“ za „cvetove trešnje“ ili za proleće, već cveće može biti prosto cveće, kao što je sugerisao francuski pesnik simbolista Stefan Malarme:

Ja kažem: cvet! i ja nemam pred očima cvet, ni sliku cveta, ni sećanje na cvet, nego odsustvo cveta… iz koga izvire muzikalnost kao sama ideja, delikatna, koje se ne može naći ni u jednom buketu.22

Evo novog načina tumačenja haikua koji bi mogao da se dalje razvija. Pošto Japanci ne mogu da čitaju haikue a da od sezonskih reči ne dobiju neku asocijaciju ideja, njihov način tumačenja bi mogao da ima tendenciju da bude ograničen na tradicionalnu osnovu. Međutim, pretpostavljam da van Japana može da dođe do nove hemijske reakcije između haiku pesme i nejapanskih čitalaca. Čitaoci širom sveta bi mogli da uživaju u nekoj vrsti „praznog“ dela samom po sebi, zamišljajući ono što žele, ne oslanjajući se na japanske tradicionalne kontekstualne ideje.

Pored toga, pesnici koji nisu Japanci bi mogli da pišu svoje haikue sa svojim „praznim“ delovima. Takvi haikui bi mogli da budu shvaćeni baš onakvim kakvi jesu, bez konvencionalnih konotacija, a da ipak pružaju uživanje kada je u pitanju poetski uvid. Ovako se haikui iz celog sveta transformišu u novije haikue, koji dočaravaju novo poetsko značenje bez tradicionalne asocijacije. Novi haiku bi mogao da otvori nove mogućnosti za budućnost haikua onako kako to konzervativni japanski pesnici nikada nisu zamišljali.

drvo bresta –
pokazuješ naličje
svojim plemenitim osećanjem

Ikuja Kato

楡よ、お前は高い感情の後ろを見せる23 加藤郁乎 (1929-2013)

Prema novom dobu―Zaključak

Pojam „poezije prirode“ je nesumnjivo tradicija od velikog značaja. Međutim, ako danas haiku više nije „daiei (na zadatu temu) već jedna od univerzalnih kratkih poetskih formi, više ne bi trebalo da nas obavezuju stare sezonske teme. Znam da neki moderni haiku pesnici vole da pišu haikue oslanjajući se samo na sopstvenu poetsku imaginaciju, na teme koje nisu sezonske -- zapravo, imamo mnogo nesezonskih haikua i u Japanu i u svetu. Kada govorimo o haikuu u novom dobu, potrebno je da ispitamo oba stava: jedan da se očuva tradicija, drugi da se istraže nove poetske mogućnosti u reformisanju starog stila. Bašoovo mišljenje da „teme hokua ne uključuju samo ‘četiri godišnja doba’… i da nesezonski haikui mogu biti uspešni“ je opravdana i danas u XXI veku.

vratio sam se –
povijam glavu
poput cveta

Tošio Kimura

帰還せりただうつむいて花として24 木村聡雄

 

Napomena

*Ovaj esej je prvi put predstavljen kao uvodno izlaganje na Godišnjem skupu Haiku društva Amerike u Evanstonu u Ilinoisu, 28. septembra 2013.

 

1. Hideo Kanda, Kusatao Nakamura, and Kenkichi Yamamoto, “The Fate of Haiku,” Bungei [Literature] (Tokyo, Kawade Shobō, 1957), 211.

2. Kusatao Nakamura, Nakamura Kusatao (Tokyo, Asahi Simbunsha, 1984), 31.

3. Akito Arima, “Symposium: ‘HAIKU―Nature and Inner Land’ (Chaired by Toshio Kimura),” The International PEN Congress Tokyo 2010 (Tokyo, September, 2010).

4. Akito Arima, Risshi (Tokyo, Kadokawa Shoten, 1998); Akito Arima, Einstein’s Century: Akito Arima’s Haiku. Trans. Emiko Miyashita & Lee Gurga (Decatur, Ill., Brooks Books, 2001).

5. Shōichi Watanabe, “Haiku and the Basis for National Association of Ideas,” Kokubungaku [Japanese Literature], Feb. 1976 (Tokyo: Gakutōsha, 1976), 77.

6. Matsuo Bashō, Bashō Complete Hokku (Tokyo, Kadokawa Shoten, 2011), 221.

7. Toshio Kimura, Kanata [In the Distance] (Nagano: Yū Shorin, 2001), 57; Phantasm of Flowers (London: Stylograph, 2002), 20.

8. Sonoko Nakamura, Nakamura Sonoko Haiku Collection (Tokyo: Rippū Shob., 1979), 68.

9. R.H. Blyth, Haiku Vol.1, “Preface” (Tokyo: Hokuseidō, 1949), 5.

10. Kōi Nagata, Nagata Kōi, Akimoto Fujio and Hirahata Seitō (Tokyo: Asahi Simbun-sha, 1985), 82.

11. Kakio Tomizawa, Tomizawa Kakio, Takaya Sōshū and Watanabe Hakusen (Tokyo: Asahi Simbun-sha, 1985), 93.

12. Comte de Lautreamont, Les Chants de Maldoror. Trans. Sonja Elen Kisa, retrieved August 30, 2013 from http://www.language is avirus.com/articles/articles.php?subaction=showcomments&id=1161975666&archive=&start_from=&ucat=&#.Ut_UO7RUtLN; Comte de Lautreamont, Les Chants de Maldoror. Trans. Isamu Kurita (Tokyo: Kadokawa Shoten, 1980), 279.

13. Shigenobu Takayanagi, Complete Works of Shigenobu Takayanagi (Tokyo: Rippū Shobō, 1985), 323.

14. Kenkichi Yamamoto, “Genuine Haiku,” Bungei [Literature], 26.

15. Mukai Kyorai, Kyorai-shō, Sanzōshi and Tabine-ron (Tokyo: Iwanami Shoten, 1939), 51.

16. Bashō, Bashō Complete Hokku, 287.

17. Kakinomoto no Hitomaro, Man’yō-shū (Tokyo: Iwanami Shoten, 1954), 283.

18. Kino Tsurayuki, Shūi Waka-shū (Tokyo: Iwanami Shoten, 1938).

19. Shigehiko Toyama, “Modern and Anti-Modern in Haiku,” Kokubungaku [Japanese Literature], 37.

20. Bansei Tsukushi, A Quest for the Tradition (Tokyo: Wep, 2012), 111.

21. Sōshū Takaya, Tomizawa Kakio, Takaya Sōshū and Watanabe Hakusen, 133.

22. Stéphan Mallarmé, “Crisis in Poetry.” Trans. Mary Ann Caws. Stéphan Mallarmé Selected Prose on line, retrieved August 30, 2013 from http://www.studiocleo.com/librarie/mallarme/prose.html#crisis; Stéphan Mallarmé, Poems and Prose. Trans. Saburō Matsumuro (Tokyo: Chikuma Shobō, 1987), 146.

23. Ikuya Katō, Katō Ikuya Collection (Tokyo: Shichō-sha, 1971), 39.

24. Toshio Kimura, Ibara-hime [Little Brier Rose] (Tokyo: France-do, 2010), 68.

 

 

Tošio Kimura, rođen 1956. u Tokiju, je haiku pesnik i profesor književnosti na Univerzitetu Nihon. Objavio je zbirke haikua „U daljini“ (In the Distance) (2001) i „Mala divlja ruža“ (Little Brier Rose) (2010) [obe na japanskom], kao i „Fantazma cveća“ (Phantasm of Flowers) (2002) [na engleskom].

 

Preneto iz Frogpond-a, 37.1, 2014 (članak je neznatno izmenjen) uz saglasnost autora.

 

Prevod: Saša Važić