Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

Steve Wolfe: Hodočašće:
Na putu za Šikoku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Jim Kacian, SAD

 

Put jednog

 

Japanski haiku pesnici, skoro bez izuzetka, ispisuju svoje haikue u jednoj vertikalnoj koloni. Ono što se na ovaj način dobija prilično se razlikuje od onoga što je postala standardna forma u zapadnom haikuu -- trostih stvara svoj lični niz očekivanja i proračun vremena. U pokušaju da ponovo dobijem nešto od onog što se postiže izvornom japanskom praksom, došao sam do nekih rezultata koje, iz raznih razloga, nije moguće postići na japanskom. Da bih obznanio svoja otkrića (ja, kao što Ezra Paund tvrdi da čine ozbiljni pesnici, „rizikujem da objavim rezultate svog ličnog istraživanja“), napisao sam jednu knjižicu na ovu temu (mada ne u jednom redu kao što bi verovatno više voleli moji kritičari).

Ova knjižica se fokusira na tri najzanimljivija efekta koja se mogu naći u monokuu na engleskom jeziku, koji uslovno nazivam „jedan stih–jedna misao“, „nalet brzine“ i „višestruka zaustavljanja“. Naravno, ima i drugih, a upotreba jednog ne isključuje druge u ma kojoj datoj pesmi. Mnoge od pesama koje navodim kao primere zapravo nisu tako jednostavne da bi se našle čak i u mom sistemu.

U ovom elektronskom sinopsisu uključio sam nekoliko novih primera, od kojih se ni jedan ne nalazi u štampanoj verziji. Ovo je zato što ova knjiga teži da se predstavi kao knjiga pesama, kao i bukvar ove tehnike, i mora se posmatrati u celini. S druge strane, nadam se da će vam ova verzija otvoriti apetit, navesti na dublje razmišljanje o ovoj temi, a možda i da potražite tu drugu knjigu. U svakom slučaju, nadam se da će moje istraživanje podstaći druge pesnike da dalje eksperimentišu.

***

Jedan od načina na koji monoku na engleskom jeziku ostvaruje svoj uticaj je putem „jednog stiha-jedne misli“. Umesto da se slažu slike zasnovane na imaginaciji (phanopoeia—opet Paund), jedna slika se proširuje ili razrađuje u drugi kontekst, bilo da je on naveden ili se podrazumeva. Pomislite na scenu pred kraj Odiseje u svemiru2001. gde brod juri kroz atmosferu neke nepoznate planete: astronaut je jedna slika, ali se kontekst oko njega menja sve vreme -- to je onaj efekat koji dobijamo od jednog stiha, jedne misli: pre kubrijkanski nego paundovski.

iskorišćavanje Vitgenštajna jedan voz zaklanja drugi

beskrajna petlja peškira u toaletu za muškarce ovoga jutra

zujanje kolibrija sve što sam mogao da vidim

***

Drugi način na koji deluje monoku na engleskom je putem čiste brzine. Izliv reči bez kontrole imaginacije dovodi do sužavanja celine tek posle čega se utvrđuje neočekivani „smisao“ sadržan u slikovitom izlaganju. Stožer pesme bi mogao da bude u prvoj reči, ali kako se sa njom čitalac sreće tako rano, teško da je on kriv što je ne prepoznaje kao takvu. Drugi slučaj bi mogao da bude potpuno suprotan, kada se stožer nalazi u poslednjem stihu, a onda se od čitaoca traži da odluči kako da ga tumači.

posle moljca plamen

kraj pre kraja septembarska kiša

u čaši jeftinog crvenog sunca

***

Treći način na koji zapadni jezici mogu da koriste monoku da bi došli do novog efekta je putem upotrebe većeg broja kiređija ili sekućih reči. Izvesni kritičari, kao što je Hasugava Kai, smatraju da je kiređi najkritičnija poetska tehnika koja se koristi u haikuu. Preimućstvo monostiha na engleskom je u tome da čitalac može da zastane nekoliko puta, čak i svaki put na drugačijem mestu ili mestima. Višestruka zaustavljanja doprinose stvaranju suptilnih, bogatih, često dvosmislenih tekstova koja dovode do alternativnih tumačenja i protivrečnih značenja. Svaka pesma može da bude više pesama, a što se različita tumačenja više međusobno sjedinjuju i osnažuju, što veći prostor pesma zauzima, to više opterećuju um.

urušava se oktobarski sneg

mrlje od gvožđa pregažena životinja bezbožnog meseca

hodam među starim kamenim govedima na kiši

***

Ovim se ne zagovara korišćenje tehnike pisanja monostiha kada su u pitanju svi haikui na engleskom. Potrebe svake pesme se moraju posebno odrediti i zadovoljiti. Međutim, ova tehnika nudi neke veoma ubedljive razloge koje valja razmotriti u odgovarajućim okolnostima.

posle miliona operacija sa pokretnim zarezom paradajz koji sam odgajio sam

A koje tehnike su primenjene u ovakvim pesmama?

u gustoj magli svetlost kao čestica i talas

razmišljam duboko nogare „Brendija“

podignuti potiljci vuka i mene oči u oči

***

Hvala na igri.

 

 

Prevod: Saša Važić