Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

Steve Wolfe: Hodočašće:
Na putu za Šikoku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Klaus-Diter Virt, Nemačka

 

Haiku u Evropi

 

U ovom članku ću najpre objasniti okolnosti koje su doprinele da haiku bude otkriven u zapadnoj hemisferi, a zatim pokazati kako su se sa njim upoznavali ljudi u našim zemljama. Sledeći korak se može nazvati fazom usvajanja, od bojažljivih početaka do posvećivanja mu veće opšte pažnje. I najzad, reći ću nešto o poslednjoj fazi, onoj koja se odnosi na adaptaciju kojom se upravo bavimo.

Dva preduslova su pomogla da haiku pronađe svoj put u evropsku književnost:

Posmatrano iz pravca Japana, bio je to kraj njegove samonametnute politike potpune izolacije (sakoku) pod režimom šogunata Tokugava, koja je trajala oko 200 godina i koja je popustila tek 1854. pod pritiskom iz inostranstva, i otvorenije orijentacije naredne dinastije Meiđi od 1868. do 1912. Ovaj novi kontakt sa Zapadom je naveo, na primer, Masaoku Šikija, četvrtog klasičnog pesnika posle Macua Bašoa, Kobajaši Ise i Jose Busona, da redefiniše haiku, koji se u međuvremenu izrodio u popularnu zabavu.

S druge strane, kada usmerimo pažnju na Evropu, otkrivamo da je od XVIII veka teren već bio dobro pripremljen modom egzotike, međutim, prilično idealističnim pogledom na daleke kulture i zemlje. Razmislite, na primer, o Danijel Defoovom „Robinzonu Krusou“ u Engleskoj (1719) ili o „Pismima iz Persije“ iz 1721. francuskog autora Monteskjea. Za prilično kratko vreme pokret je ojačan varijantom tokom perioda romantizma (1789-1848), tj. takozvanog orijentalizma koji je proširio interesovanje na Srednji Istok, islamsku Južnu Afriku, pa čak i Španiju. Ovde može poslužiti kao primer „Zapadno-istočni divan“ (1819) velikog nemačkog pesnika Johana Volfganga fon Getea. Istovremeno je ovaj isti entuzijazam inficirao i primenjene umetnosti, arhitekturu – zamislite, na primer, Kraljevski paviljon u Brajtonu (1815-22), kao i muziku, recimo, „Otmicu iz seraja“ (1782) Volfganga Amadeusa Mocarta ili „Rigoleta“ (1851) Đuzepe Verdija – i slikarstvo, kao, na primer, francuskih slikara Žana Ogista Dominika Engra (*1780), Eugena Delakroa (*1798) i Pola Gogena (*1848). Da sumiram, uopšte ne iznenađuje što se „Veliki talas Kanagave“ Kacušika Hokusija prelio u Evropu i što je još neupadljivija biljčica haikua otkrivena krajem XIX veka. Ljudi su razvili prirodnu radoznalost za „šarm nepoznatog“, „novootkrivenu različitost“. Dakle, ovo su bili osnovni uslovi na prelazu u novi vek.

Konačno otkriće haikua u zapadnoj hemisferi, međutim, pripada „britanskoj gospodi i drugim zapadnjacima koji su ovladali japanskim jezikom“. Godine 1877. diplomata i učenjak V. G. Aston objavio je prve prevode haikua na engleski jezik. Tri godine kasnije Bazil Hol Čemberlen, britanski profesor japanskog u Tokiju, objavio je Klasičnu poeziju Japanaca (Classical Poetry of the Japanese) a 1888. Priručnik kolokvijalnog japanskog jezika (A Handbook of Colloquial Japanese), koji sadrži nekoliko prevoda haiku pesama. Međutim, prekretnicu predstavljaju Astonova Istorija japanske književnosti (A History of Japanese Literature) iz 1899, sveobuhvatno razmatranje japanske književnosti koje je čitano širom sveta, i Čemberlenov esej iz 1902. „Bašo i japanski poetski epigram“ („Bashô and the Japanese Poetical Epigram“), prva dela koja su razmatrala haiku na nekom od stranih jezika. Kao što možemo videti iz poslednjeg naslova, već ovi prvi zapadni haiku pioniri su odmah obratili pažnju na referentne tačke, poznati sklad koji im je omogućio da iznađu neki odgovarajući književni zadatak. Razumljivo je da je ovo rezultiralo time da su uskoro čak i ovi prevodioci dovodili haiku u vezu sa epigramom ili aforizmom, izraženim u formi rime ili mu dodeljivali i naslov. Dozvolite mi ovde malu digresiju u oblast slikarstva, posebno grafiku, jer mislim da se u njima mogu naći neke važne, uočljive, osnovne paralele sa haikuom. Upoređivanjem litografija u boji, na primer, Anrija de Tuluz Lotreka ili američke slikarke impresioniste Meri Kasat, koja je živela i stvarala u Parizu, sa primerima drvoreza njihovih kolega iz Japana, Kitagava Utamaroa i već pomenutog Kacušika Hokusaija, jasno vidimo da su oni već koristili baš te elemente kombinovanih tehnika, ravne površine i prostorne perspektive koji se obično primenjuju u japanskim otiscima. A namesto tradicionalnog uzajamnog dejstva senke i svetla, ugla padanja, predmet razmatranja postaju efekti dubinske asimetrije. Ne zaboravite neujednačen broj delova i slogova ili, preciznije, mora u klasičnom haikuu. Sem toga, ovi umetnici su na neki način predvideli i značaj mu-a, praznog prostora i ma-a, još teže shvatljivog pojma, mnogo pre nego što su ga proučavali haiđini. Uprkos tome, Hasegava Kai je pokušao da ga objasni ovako: „To je provalija koju samo instinkt može da premosti. Ne može se predvideti kada niti u kom vidu se ma pojavljuje. Ma je izvan domašaja ljudske kontrole ili delovanja; zgusnuta praznina koja se ne može izraziti rečima“. Drugim rečima, ovo je bilo još jedno važno pravilo koje je zapadni um, naučen da sluša samo glas razuma, trebalo da shvati i nauči da prihvati. A ipak ovaj prvi susret sa žanrom, naravno, nije odmah automatski usvojen od strane starosedelaca Evrope.

Vratimo se pravoj poeziji na prelazu između XIX i XX veka. Bilo je to više pitanje slučajnosti što je Pol - Luis Koučod, profesor filozofije i medicine, naišao na haiku tokom posete Japanu. Odmah ga je privukla njegova posebna draž a, što je važnije, pokazao je i snažan osećaj za njega. Ubrzo nakon toga, godine 1905, krenuo je na to slavno putovanje brodom Senom i njenim kanalima, u pratnji svojih prijatelja Alberta Poncina i Andre Fora, tokom koga su napisali 72 haikaija iz kojih je proizišla prva zbirka haikua, koja je pod nazivom Niz vodu (Au fil de l'eau), objavljena na zapadnom jeziku!

Upoređujući kako se tranzicija iz faze otkrića haikua u njegovo usvajanje odvijala u drugim evropskim zemljama, zaključujemo da je razvoj u Francuskoj ostao prilično neobičan. I ovde se srećemo sa tom nesigurnošću kada je u pitanju klasifikacija žanra jer je i sam Pol - Luis Koučod nazvao svoje manje-više teoretske izume japanskog haikua koji se pojavio samo godinu dana kasnije, odnosno 1906, Japanski lirski epigrami (Les épigrammes lyriques du Japon), koji su, sa svoje strane, bili prva posvećena rasprava o haikuu koja se pojavila u Francuskoj. A sigurno je bio upoznat i sa Henri D. Davorijevim prevodom na francuski Astonove Istorije japanske književnosti završene 1902, tj. tri godine posle objavljivanja originala, a verovatno i sa esejom Bazil Hol Čembelena „Bašo i japanski poetski epigram“, koji je 1903. preradio francuski učenjak Klod Metr. A ipak, očigledno je da je Koučod već u priličnoj meri preskočio uobičajenu prvu fazu usvajanja, jer nije samo kopirao ili podražavao japanske primere već pokušao – od samog početka – da iznađe svoj lični način pisanja. Štaviše, čini se da je ovo njegovo osnovno ponašanje takođe poslužilo i kao vodič većini budućih ljubitelja ove poezije. To je čak dovelo i do prilično radikalne promene u recepciji haikua. Inače bi bilo teško zamisliti da bi Žulijan Vokans mogao da piše haiku iz rovova za vreme Prvog svetskog rata. Njegovih Sto vizija rata (Cent visions de guerre) iz 1916. je po pitanju teme jasno odvajanje od „ptica i cveća“ standardnog japanskog haikua, kojim istovremeno okončava sa dobrom egzotike. Još jedna posledica vredna pažnje: uskoro je haiku postao tako popularan da je 1923. Rene Moblank mogao da objavi Haikai na francuskom (Le haïkaï français) što je izgleda bila prva bibliografija i prva antologija zapadnih haikua u kojoj je predstavljeno ne manje od 48 autora i 283 pesama na 24 zadate teme. Dopustite mi još jednu malu digresiju: Dominik Šipo, prvi predsednik AFH (Association francophone de haïku) (Haiku udruženje Francuske), došao je na ideju da se obrati savremenim haiku pesnicima sa molbom da napišu haikue na te iste 24 teme, a zatim ih uporedio sa primerima iz Moblankove antologije. Na osnovu toga je 2010. objavljena antologija francuskih haikua Samo odjek (Seulement l'écho), veoma privlačan eksperiment.

Vratimo se na fazu usvajanja posmatranu iz naše evropske perspektive. Začuđujuće je na koje sve načine i u kojim sve zemljama na kraju haiku postao poznat. Prvi pristup haikuu je uglavnom bio putem prevoda japanskih originala, koji su često objedinjavani u antologijama ili u širem kontekstu istorija književnosti, koje su uglavnom bila dela učenjaka. Ovo je, recimo, bio slučaj – da li biste poverovali? – u Estoniji, Grčkoj, Litvaniji, Srbiji i Švedskoj.

Druge pojedinačne pokušaje su učinili mejnstrim pesnici koji su podražavali novootkriveni žanr, kao što su Rajner Marija Rilke, Franc Blaj, Ivan Gol i Klabund u Nemačkoj; Žan Polan, Pol Elijar, Pol Valeri, Pol Klodel u Francuskoj; Antonio Maćado, dobitnik Nobelove nagrade, Huan Ramon Himenez, Rafael Alberti, Luis Sernuda u Španiji ili, kasnije, Jorgos Seferis, još jedan nobelovac iz Grčke.

Naravno, bilo je i nekih drugih povremenih pristupa žanru naroda tu i tamo, posebno u kombinaciji sa prevodima japanske poezije. Neka Mađarska posluži kao primer sa svojim haikuistima Dežeom Kostolanjijem i Šandorom Kanjadijem.

Međutim, uopšte uzev, moramo imati na umu da prva polovina XX veka sa političkim previranjima između njih nije pogodovala promociji interesovanja za haiku. To je imalo za posledicu da je entuzijazam za njega skoro zamro čak i u Francuskoj što je trajalo 40 godina.

Presudne za oživljavanje interesovanja za haiku su bile četiri knjige Redžinalda Horasa Blajta sa prevodima i tumačenjima haikua, koje su objavljene između 1949. i 1952. u Hokuseidu. Blajtova velika prednost bila je njegova jedinstvenost: univerzitetski profesor oženjen Japankom, a ipak je uskoro zarobljen kao neprijatelj kada je Japan ušao u rat, ali je uspeo zahvaljujući rešenosti da se navikne na sve vidove japanskog života i kulture, pa čak i da postane lični učitelj krunskog princa Akihita i nastavi da živi u zemlji još 25 godina sve do svoje smrti. Nema sumnje da je ovo Blajtovo izuzetno delo iniciralo konačnu popularizaciju haikua svuda u zapadnoj hemisferi. Za sada su ipak posleratni problemi usporili njegove neposredne pozitivne uticaje. Do njih je konačno došlo tokom sedamdesetih godina kada su se drugi promoteri pridružili kako bi se čitava stvar koncentrisala na njihovom manjem nacionalnom nivou. Između ostalih, mislim na Fleminga Bart Mesotena koji je svoju prvu knjigu haikua, objavljenu 1972, nazvao Zdravo, haiku (Dag, haikoe) kao njegovu ličnu dobrodošlicu ovom žanru, određujući njegov razvoj na svim događajima u njegovoj okolini tačno 40 godina objavljivanjem čak 12 knjiga, pored toga što je 1974. osnovao HCV (Haikoe Centrum Vlaanderen / Haiku centar Flandrije) a 1980. pokrenuo najstariji evropski haiku časopis Vuursteen (Kremen), koji je još aktivan. Ubrzo, 1973, Ž. van Toren je predstavila svoju značajnu publikaciju Haiku – mlad mesec (Haiku – Een jonge maan), koja je ostala bukvar za sve ljubitelje haikua koji govore holandski. A jedan drugi, veliki čovek Balkana, Vladimir Devidé, napisao je sličnu abecedu haikua 1975. pod nazivom Japanska haiku poezija i njen kulturno-povjesni okvir.

Sem toga, nastupio je drugi talas prevoda u, recimo, Francuskoj sa Morisom Kojodom, Alenom Kervernom, Reneom Šiferom ili Žuanom Titus-Karmelom. Istovremeno, osnovano je više nacionalnih haiku društava: 1980. HKN (Haiku kružok Holandije), 1988. DHG (Haiku društvo Nemačke), 1990. BHS (Britansko haiku društvo), 1991. Haiku društvo Rumunije, 1992. Haiku udruženje Hrvatske, 1993. Haiku klub „Masaoka Šiki“ (Niš, Jugoslavija), 2000, Haiku klub Bugarske, ali tek 2003. Haiku udruženje Francuske. Do sada ipak ne postoji zvanična krovna organizacija, recimo, ni u Španiji ni u Italiji. S druge strane, manji kružoci regionalnih grupa pokazali su da nisu manje ambiciozni. Kada su u pitanju dve poslednje pomenute zemlje, postoji AGHA (Udruženje haiku pesnika Albacete), pravo akademsko udruženje, i „Cascina Macondo Centre“ kraj Turina.

Uostalom, ta druga faza usvajanja vidno se isticala po svojim raznovrsnim i novim aktivnostima: pokretanje haiku časopisa, objavljivanje haiku knjiga, organizovanje haiku skupova (kukai), haiku šetnji (ginko), haiku takmičenja, pa čak i međunarodnih festivala, kao što su prva dva u Konstanci (Rumunija) u 1992. i 1994. ili sveevropskog u Bad Nauheimu (Nemačka) 2005. godine sa 61 učesnikom iz 17 zemalja, zatim u Vadsteni (Švedska) 2007. sa 56 učesnika iz 15 zemalja, u Gentu (Belgija) 2010. sa 33 učesnika iz 20 zemalja, koji je okupio krem haiku pesnika, osnivača, urednika i izdavača sa ciljem da istovremeno privuče veću pažnju javnosti kada je u pitanju značaj haikua. Istini za volju, bilo je međunarodnih skupova još 1997, organizovanih na britanski Nacionalni dan poezije, okupljanje britanskih i drugih haiku prijatelja iz još 6 zemalja, ukupno 42 učesnika koji su se sastali u Kaleu (Francuska) i Fokstonu (Engleska).

Međutim, presudno za ovaj važan korak prema internacionalizaciji bile su nove mogućnosti koje je otvorio internet na razmeđu dva milenijuma. Tačno je da je i ranije bilo pokušaja u ovom pravcu: Jon Kodresku je od 1992. do 2002. uređivao međunarodni časopis Albatross (Albatros) na rumunskom i engleskom a Vilem Lofers i Milivoj Objedović svoj Woodpecker (Detlić) od 1995. kao i do 2002, predstavljajući originalne verzije na holandskom i u prevodu na engleski. A ipak, nema sumnje da je pojava interneta obeležila pravi pomak u daljem širenju haikua. Čak je u ogromnoj meri pomogao u stvaranju sveobuhvatnih nacionalnih zbirki haikua kao što je Nepokošeno nebo/ An Unmown Sky – antologija hrvatske haiku poezije od 1996. do 2007. koju je 2011. uredila Đurđa Vukelić-Rožić ili još u većoj meri Knots (Čvorovi) – antologija haiku poezije jugoistočne Evrope, koju su 1999. uredili Dimitar Anakiev i Džim Kejšn, sve do svetske haiku antologije Haiku – lišće se vraća na drvo (Haiku – the leaves are back on the tree), koju je 2002. uredila Grkinja Zoe Savina i u kojoj je zastupljeno 186 pesnika iz 50 zemalja. Evropski projekti su svakako bili Od jednog do drugog neba (D'un ciel à l'autre) - haiku antologija Evropske unije, publikacija na četiri jezika (francuski, engleski, japanski i originali na maternjem jeziku), koju je 2006. uredilo Haiku udruženje Francuske i koja na 296 strana objavljuje 221 haikua 66 autora iz 16 zemalja, i EURO-HAIKU, dvojezična antologija, prilično mala knjiga od 63 stranica, koju je uredio Dejvid Kob, a 2007. objavio IRON Press i koja nudi 80 haikua iz 26 zemalja. Međutim, svakako od većeg značaja je bila direktna komunikacija putem imejlova, na pričaonicama, forumima, blogovima, vebsajtovima itd. Uz to, pojavljuju se i elektronski časopisi, kao što su H.E.L.A. (Hojas en la acera / Lišće na trotoaru) u Španiji ili dvojezična Chrysanthemum (Hrizantema), koji objavljuje na nemačkom i engleskom. Ili, počev od proleća 2013, poljski kourednici Kšištof Kokot i Robert Kanjia koji organizuju „European Quarterly Kukai“ („Evropski kvartalni kukai“), uspevši da okupe u prva četiri izdanja čak 284 učesnika iz 51 zemlje! Na ovaj način razmena haikua je odista dobila novu dimenziju a pored toga, vrlo brzo uključivanje u sledeću fazu, konačno usvajanje žanra.

 

Prevod: Saša Važić