Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

Steve Wolfe: Hodočašće:
Na putu za Šikoku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Beverley George, Australija   

 

Haiku i godišnja doba

 

Celokupna japanska pesnička tradicija utemeljena je na posmatranju proticanja godišnjih doba i jednostavno je u drugoj prirodi Japanaca da ljudska osećanja izražavaju metaforama godišnjih doba -  Lajza Dalbi

Očigledna je veza između svesnosti godišnjih doba i pisanja japanskih haiku pesama. Ono što nije jasno i što je predmet mnogih rasprava je da li ova suštinska odlika japanskog haikua može uspešno da se primeni na druge kulturne senzibilitete i jezičku građu, uključiv i engleski jezik.


Prvi deo: Poezija godišnjih doba u Japanu

Podela godišnjih doba

Godišnja doba su promene u prirodi koje se ponavljaju, zajedno sa različitim kulturnim navikama (uključiv kuhinju), poljoprivrednim radovima i obezbeđivanjem sredstava za život. Naravno, godišnja doba utiču na sve ljude, ali Japanci su izoštrili svest o njima do visokog nivoa estetske senzibilnosti.

Šibata Kjoko, pesnik koga sam upoznala u aprilu 2007. na haiku radionici u Imabariju na ostrvu Šikoku, pisao mi je o značaju godišnjih doba za Japance: “Mislim da je taj osećaj blago nasleđeno od drevnih naroda, a deliktan osećaj za smene godišnjih doba je divan. On je koristan za pisanje haikua, zar ne?

Unutar godišnjih doba imamo još suptilniju podelu. Postoje dva posebna dana u mesecu čija imena ukazuju na promenu godišnjih doba. Tako, strogo govoreći, imamo 24 godišnja doba u godini! Na primer, imamo dva posebna dana u oktobru, Kanro i Sohkoh. (Kan)ro znači rosa. Kanro znači da počinje da pada rosa tokom izvesnog godišnjeg doba. A Soh(koh) znači mraz. Sohkoh označava godišnje doba kada su planine i polja pod injem.

Blizu moje kuće nalazi se moj omiljeni restoran. On menja jelovnik dva puta mesečno u skladu sa 24 godišnja doba. Kao što znate, japanska jela nisu samo ukusna već i veoma lepa. Glavni kuvar treba da poseduje delikatan kulinarski osećaj usklađen sa godišnjim dobima.”

Objašnjavajući ova 24 perioda, Lajza Dalbi piše: „ Glavni uključuju solsticije i ekvinocije i početak svakog godišnjeg doba... ali ovo je tek osam ovakvih fenomena. Ostali su nasledili deskriptivnije oznake kao što su ‘veća vrućina’ ili ‘manja vrućina’ ili ‘hladna rosa’ ili ‘zrenje žitarica’.“1

Jedan od predivnih aspekata putovanja Japanom u proleće i jesen je posmatranje kako tako mnogo Japanaca slavi prolaznost godišnjeg doba. Prizor plavih cerada prostrtih ispod drveća ili crvenih klupa kojima se označava da se može dobiti čaj je svuda prisutan i živahan.

Čak su i novine pune slika koje ukazuju na to kako se japanski senzibilitet ispoljava sa godišnjim dobima. Evo nekih primera iz Daily Yomiuri- ja od 25. novembra 2007. Odmah ispod naslova na prvoj strani se nalazi snimak planine Fuđi sa natpisom: „Spuštanje na Mesec: pun mesec kao da naleže na vrh planine Fuđi dok se lagano spušta u rano subotnje jutro u Gotenbiju u prefekturi Šizuoka. Kada je planina ovenčana punim mesecom, zove se Biserni Fuđi, a kada je ovenčana suncem, naziva se Dijamantski Fuđi”. Na desnoj strani novina je članak iz Rojtersa: “Radnička partija Australije proglašava pobedu na izborima“. Dugovečna priroda ima prednost nad prolaznošću politike. Glavna fotografija na prvoj strani ovih novina od 26. novembra nazvana je „Sjaj jeseni “, a ispod nje je pisalo „Toki, Gifu Pref. – posetioci parka Sođi posmatraju jesenje lišće obasjano sjajem 160 svetiljki“.

Na trećoj strani istih novina je 28. novembra objavljena veličanstvena fotografija pod nazivom „Narandžasta zavesa“ – japanske jabuke obešene da se suše napolju u Kaninojami u prefekturi Jamagata. Drugi članci u dnevnim novinama u ovo vreme objavili su jedan informativan o bogomoljki „o-kamakiri“ koja je aktivna u poznu jesen (jedna nas je čekala nasred seoskog puta istog jutra) i izveštaj o putovanju kroz Tohoku, stopama Bašoa gde je 1689. napisao jedan od najpoznatijih putopisa svetske književnosti, Oko no Hosomichi („Uska staza prema dalekom severu“). Uz članak o „ogi (Miscanthus)“, japanskoj srebrnoj travi, jednom od sedam jesenjeg cveća, bila je navedena vaka (ime za japansku tanka poeziju do oko 1900) iz carske antologije Shinkokinshu iz XII veka u kojoj pesnik jadikuje zbog pustoši koja ova trava može da napravi u baštama. A ipak je “ogi” cenjena, a primetila sam je, često u vezi sa crvenim mesecom, na mnogim predmetima u čuvenoj grnčarskoj oblasti Bizen.

Za razliku od toga ne bi bilo neobično da se na prvim stranama nekih australijskih novina pojave fotografije poplava ili šumskih požara, ali bi bilo neobično da se prikaže, kao deo vesti, pojava voštanog cveća u proleće, šiblja krajem zime i otkosa kengur trave u leto, uz citat pesme.

Japanci uvek započinju svoja pisma komentarom o vremenskim prilikama ili pozivanjem na neki praznik. Kada je u pitanju svakodnevniji život, čak se i piće u konzervama u automatima menja od leta do jeseni.1

Godine 2007. Macujama je slavila stogodišnjicu smrti pesnika Šikija, glavnog reformatora haikua, koji je pre toga bio poznat kao hoku. U Macujami se nalazi muzej posvećen Šikiju gde je aprila 2007. održana Treća haiku konferencija pacifičkog priobalja na koju sam pozvana da govorim o haikuu u Australiji. Vrhunac mog doživljaja je bilo sedenje pod trešnjom kod zamka Macušima, izleti sa prijateljima i pisanje haiku pesama. Na plavoj ceradi, naravno.

Kami – duh stvari

„Poštovanje četiri godišnja doba u Japanu je do te mere ritualizovano i duboko da se može smatrati religijom.“2 Dve religije u Japanu, šintoizam (autohtona) i budizam (uvezena, ali već odavno učvršćena) čini se da se dobro uklapaju i podržavaju ovo poštovanje. Više puta sam čula u Japanu da je najbolje biti sledbenik šintoizma a biti pokopan kao budista. Dobro koncipiran pragmatizam.

Lakše je shvatiti kako japanski duh godišnjih doba utiče na njihovu poeziju ako se razmisli o osnovnim principima šintoizma, koji je vlč. Munemiči Kurozumi ovako sažeo u predavanju na Skupštini svetskih religija u Barseloni 2004:

„Naši preci, koji su došli do podnošljivog načina života širenjem proizvodnje pirinča, iskusili su jednostavno osećanje divljenja pred moćnim ‘životom' jednog zrna pirinča i načinom na koji se ono umnožava mnogo stotina puta o jesenjoj žetvi. Zauzvrat su razvili osećaj jednostavnog i direktnog poštovanja za sve stvari koje su pomogle da se pirinač gaji i održi, od samog zemljišta do vode, vetra i njihovog zajedničkog izvora - sunca. U ovom osećanju poštovanja mogu se videti počeci šintoizma. Šintoizam je duhovna tradicija zahvalnosti za blagoslove kamija, predmeta bogosluženja u šintoizmu. A šintoizam je tradicija tople i prisne duhovne veze između kamija i ljudskih bića... To je religija koja se rađa i neguje u svakodnevnom životu.“3

Dakle, ako razmislimo o poštovanju kamija koji se nalazi u planinama, oblutku, mišu, drvetu, počinjemo da shvatamo neposredno posmatranje prirodnih pojava i osećanje prolaznosti koje prožima japanski haiku.

Japanski haiku

Pažnja koju Japanci posvećuju detaljima je legendarna. Ispoljava se u načinu na koji pripremaju hranu i biraju posude u kojima je poslužuju, u načinu odevanja, tačnom redu vožnje njihovih vozova i načinima na koje oblikuju drveće, doteruju mahovinu i metu opale cvetove trešnje.

Sam haiku je u vezi sa posmatranjem detalja i svešću o prolaznosti. Uobičajeno je da haiku pesnici pišu svoje predsmrtne pesme oko 70. godine. To im omogućava da saopšte kako su proveli život i kako bi voleli da budu upamćeni.

U Japanu svako može da piše ovu minijaturnu formu. „Haiku je rođen među običnim ljudima, oni su ga usavršili i njima se vratio. Pored toga, on omogućava pesniku da piše na bilo koju temu.“4

Ovo ne znači da se haiku ne shvata ozbiljno. Uvid u aktivnosti japanskih haiku grupa koje vode cenjeni haiđini (haiku majstori) daje američki diplomata, Abigejl Fridmen, u svojoj knjizi The Haiku Apprentice („Haiku pripravnik“). Fridmen detaljno govori o svojim dvogodišnjim iskustvima u jednoj takvoj grupi.5

„U knjižari Šikijevog muzeja u Macujami naišla sam na izuzetnu knjižicu pod naslovom If someone asks...Masaoka Shiki's Life and Haiku (‘Ako neko pita… Život i haiku pesme Masaoke Šikija’).“6 Da bi napisali ovu knjigu, 16 japanskih vodiča-volontera sa znanjem engleskog jezika su dve godine zajedno proučavali Šikija pod rukovodstvom osoblja muzeja. Nakon toga su još nekoliko godina prevodili Šikijeve haikue koji su jednom mesečno postavljani u holu muzeja. Kada je napokon odlučeno da mogu da sastave izbor iz Šikijevih haikua koji će biti objavljeni u knjizi, uz belešku da će ona “prikazati Šikija kao čoveka”, grupa se podelila na četiri, a svaka manja grupa je iščitavala haikue koji su se odnosili na određeno godišnje doba. Na kraju je od 23.600 haikua koje je Šiki napisao izabrano 116 za prevođenje.

A mada su haikui dati hronološki od vremena kada je Šikiju bilo 18 godina do poslednje pesme napisane kada mu je bilo 35, oni su u indeksu brižljivo navedeni po godišnjim dobima. Svaki haiku je dat na originalnom japanskom, u prevodu na engleski i u romaniziranoj verziji japanskog, a zatim po godišnjim dobima i oznakom sezonske reči kao, na primer, “jesen: cvrčanje insekata” ili “leto: zelena oluja”. Uz mnoge je dat i maegaki, neka vrsta uvoda u kome se navodi gde i kada je haiku napisan ili daje neke druga objašnjenja. Posebno je korisno navođenje sezonske reči i maegaki-ja za svakog ko želi da sazna više o japanskom haikuu.

Pojam ma-a

Japanski znak za ma opisuje sunce koje sija kroz pukotinu na dvokrilnim vratima. Ma je prostor između dva predmeta. Primeri u japanskom dizajnu uključuju serviranje hrane tako da ona ne pokriva ceo tanjir, vešto aranžiranje cveća, sobe nepretrpane nameštajem a zastrte prostirkama od rogozine i vrtove u kojima su zasadi prošarani belim šljunkom i borovima orezanim tako da prostor između grana definiše drveće.

Ma se odnosi i na vreme, periode između radnji i događaja, između zvukova i tišina. Evidentan je njegov značaj za pozorište, muziku i razgovor, kao što je i njegova primena u pisanju haikua na bilo kom jeziku. Sastavni deo nezaboravnih haikua je prostor koji se ostavlja za tumačenje čitaoca.

Pozivanja na godišnja doba (kigoi)

Sezonske reči koje se koriste u japanskom haikuu ne biraju se spontano. Književni autoriteti odobravaju imenice i izraze kao kigoe uključujući ih, zajedno sa haikuima koji ilustruju njihovu ispravnu primenu, u saiđikije – zbirke kigoa uređene po godišnjim dobima. Na površnom nivou kigo ukazuje na određeno godišnje doba ili na neki njegov deo. Na primer, „šareno lišće hrasta“ ili „žir“ označavaju jesen, „lisica“ ili „zec“ zimu a „šišmiši“ ili „krave na ispaši“ leto. Problem je činjenica da, mada se Japan proteže na površini od preko 2000 km od severa ka jugu, pa stoga ima velike varijacije klimatskih uslova u bilo kom trenutku, sezonske reference su osmišljene za područje Honšu blizu nekadašnje prestonice Kjoto. To bi u Australiji odgovaralo nametanju sezonskih promena koje se dešavaju, na primer, u Sidneju na pisanje o prirodi u Hobartu, Alis Springsu ili Adelejdu.

Pored određivanja trenutka u kalendaru godišnjeg doba, svaka sezonska reč prenosi sezonski osećaj (kido). Kroz njihovu upotrebu stotinama godina i u milionima haikua, sezonske reči su stekle značenja i aluzije koji se ne mogu razdvojiti od značenja godišnjih doba. Sezonske reči su prihvaćene u Japanu i sastavni su deo dubine i privlačnosti japanskog haikua.

Godina miša

Ako mi je potrebno još neko podsećanje na japansku predanost godišnjim dobima, onda će se za to pobrinuti prepiska tokom nove 2008. godine. Čestitke, elektronske poruke, fotografije dočeka kod kuće i kaligrafije (ga-san) su mi sve pomogle da steknem osećaj proslave Nove godine na japanski način. Još lepše su bile priče mojih prijatelja o posetama hramovima na Badnje veče, nekim i po snegu i kako su čuli velika zvona kako udaraju 108 puta. Vođa SGG haiku grupe Tomita Šigeo iz Imabarija piše kako se zvono budističkog hrama na brdu kod Asakure može čuti svud okolo u radijusu od 5 km.

Tradicionalna hrana koja se služi za Novu godinu je toshikoshi soba, jelo sa rezancima. Sedmog januara preporučuje se nanakusa-gayu, skromna kaša od pirinča sa sedam biljaka i povrćem da bi se organizam očistio posle praznika.

Velika pažnja koja se posvećuje svakom danu unosi književne sadržaje svakodnevnog života i utiče na njihovu prirodu. Neraskidivo vezano za ovu proslavu je čitanje i pisanje pesama koje od VII veka pa nadalje poklanjaju pažnju godišnjim dobima.

Drugi deo: Pisanje haikua u Australiji

U nedavnom izdanju časopisa Stylus Poetry Journal, Dženis M Bostok, pionir haikua i tanke u Australiji, piše:

„Kada pesnici svake zemlje prihvataju japanske forme, potrebno je da internalizuju svoje kulturne korene i nadaju se da će postati prepoznatljivi u svojoj zemlji. Potrebno je da razumemo formu, da budemo u stanju da usvojimo izvesne kulturne događaje i da im se prilagodimo, kao i da zamenimo način izražavanja i oduševljenje prema njima našim kulturnim događajima, kao što su, na primer, Božić, Uskrs, Anzac dan, naš fudbal i kriket. Problem predstavlja potreba da se razdvoje japanske forme od njene kulture i aktivnosti (dok nastojimo da se približimo japanskoj spoljašnjoj formi). Ima onih koji smatraju da forme na engleskom jeziku nisu japanske i da to nikada ne mogu biti. Drugi nastoje da podražavaju japanske forme u toj meri da one postaju izveštačene istočnjačke.“7

Postoji li srednji put? Džon Bird, još jedan dugogodišnji predstavnik pisanja haikua u Australiji, smatra da postoji. „Većina haiku pesnika u Australiji spada negde između ove dve krajnosti. Za naše potrebe ne treba da se tačno odredimo u ovom spektru. Dovoljno je da prihvatimo poseban identitet japanskog haikua i haikua na engleskom jeziku.“

Ni sami Japanci nemaju nedoumica kada su ove razlike u pitanju, kao što dokazuje Macujamska deklaracija doneta 12. septembra 1999. na Međunarodnom haiku kongresu u Šimanami Kaidu. Vredno je izučiti ovu Deklaraciju u celini, ali ću ovde navesti samo jedan njen deo koji se odnosi na ovu raspravu:

Problemi teikei-ja (fiksne forme) i kigoa (sezonskih reči)

Uobičajeno pitanje koje se postavlja u raspravama o međunarodnom haikuu je kako postupati sa fiksnom formom od 5,7,5 slogova i kigoima u drugim jezicima i kulturama.

Pre svega, ritam 5,7,5 je jedinstven za japanski jezik, a čak i ako bi drugi jezici koristili ovaj ritam, očigledno je da on ne bi garantovao isti rezultat. Teikei nije pitanje broja slogova ili naglaska, već toga kako bi način pesničkog izražavanja mogao da se pojača putem tenzije kada to pesnik želi. Kada je u pitanju japanska poezija, najbolji način za pojačanje pesničke tenzije je slogovna forma 5,7,5.

Pored toga, tehnike i retorika koji se koriste u fiksnoj formi su prirođeni Japancima. Ima mnogo vrsta haikua. Na primer, ima haikua koji opisuju stvarnost koja se u trenutku doživljava i haikui koji koriste kiređi (reči koje se koriste za postizanje nadrealnog efekta) za stvaranje drugog sveta kao formativne umetnosti...

Sledeće je pitanje kigoa (sezonske reči). Japanski haiku je „dar iz prirode“. Stoga je kigo neraskidivo vezan za haiku. Mada je izuzetno važno opisivati prirodu sagledavanjem odnosa između prirode i ljudskih bića na osnovu haiku uvida, to ne mora da bude u vidu kigoa. Drugim rečima, kada govorimo o haiku formi iz globalne perspektive, sadržaj haikua će biti u bliskijoj vezi sa lokalnim karakteristikama svake zemlje.

Stoga kada se haiku rasprostire u ostali deo sveta, važno je tretirati ga kao pesmu kratke forme i primeniti postupke koji odgovaraju svakom jeziku. Da bi pesma bila prihvaćena kao haiku širom sveta, mora da bude kratke forme i da sadrži suštinski duh haikua.4

Jedan od načina na koji se povećava sličnost sa japanskim primerom u Australiji je osnivanje brojnih haiku grupa. „Haiku je nastao od haikaija, kolektivne književne umetnosti i po svojoj građi zahteva učešće drugih… tako da haiku pesnik primenjuje kreativni postupak koji se razlikuje od onog tipičnog modernog pesnika koji piše pesme u izolaciji.“4

Lajza Dalbi se u svom delu East Wind Melts the Ice: A Memoir through the Seasons („Istočni vetar otapa sneg: monografija kroz godišnja doba“) vraća drevnom kineskom almanahu koji sadrži 72 odvojena perioda od po pet dana i piše ne samo o onome što se dešava u Japanu tokom svakog od ovih perioda, već i o onome što se dešava u njenoj bašti u Kaliforniji. Knjiga je veoma lepo uređena i vredna pažljivog iščitavanja, ali je problem za pesnike iz Australije to što opisuje samo godišnja doba u severnoj hemisferi i simbolične aluzije na ta godišnja doba.

Za razliku od japanskih kigoa i saiđikija o kojima je bilo reči u prvom delu, godišnja doba u južnoj hemisferi i australijske kulturne reference ostaju uglavnom neistražene i ne razmenjuju se u okviru haiku zajednice.

Džon Bird je australijski haiku pesnik koji je mnogo razmišljao o tome kako bi Australijanci mogli da razviju svoje simbolične aluzije. On piše:

„Pitanjem kigoa/sezonalnosti u haikuu na engleskom jeziku koji se piše van Japana bi se bar moglo pozabaviti, a možda ga čak i rešiti, jednom kada se napravi razlika između japanskog haikua i haikua na engleskom jeziku. Moja lična putovanja na ovom putu su sažeta u: An Australian Seasoning i Haiku Dreaming Australia, konkretno u člancima o snovima, tumačenju snova i istini o kigou.“8

Zamoljen da rezimira svoje poglede, Džon je rekao:

„Pored godišnjeg doba, kigo govori i o japanskim tradicijama u istoriji te zemlje, njenoj kulturi, geografiji i književnosti. Kigo je taj koji omogućava da mala haiku forma gravitira prema književnosti. U Australiji mi ne možemo efektno koristiti japanski kigo ni njegovu australijsku verziju. Sezonalost neće dati dubinu haikuu na engleskom jeziku kao što je to slučaj sa onim na japanskom. Međutim, ima reči, izraza i slika koje su bogate i evokativne za Australijance i koje mogu spasti naš haiku od trivijalnosti. Potraga za zlatnim bumerangom započinje pisanjem haikua na australijske teme – Australijski haiku san.“8


Ukratko

Abigejl Fridmen piše: „Mnogo izazova i uzbuđenja u pisanja haikua na Zapadu potiče iz činjenice da ne postoje utvrđena pravila. Ovo nije daleko od situacije u Japanu. Tamo savremeni pesnici izazivaju postojeća pravila haikua; na Zapadu se borimo da ih stvorimo.“

Lično smatram da je neprimereno usvojiti žanr koji je tako duboko ukorenjen u kulturi druge zemlje, a da ne pokušamo da shvatimo njegovo poreklo i osnove i odamo mu dužno poštovanje. Međutim, takođe mislim da je glupo pisati pesme koje slave prirodu u bilo kom okruženju koje nam nije poznato. Drugim rečima, sa haikuom se najbolje postupa kada se pogleda šta se nalazi oko nas i o tome piše jednostavno, u duhu žanra.

Za mene je haiku kao fotografija ili slika. Pomaže nam da pažljivije posmatramo, da više upijamo. Pomaže nam da slavimo svaki prolazan trenutak.

 

1 East Wind Melts the Ice, Liza Dalby (Chatto & Windus) 2007.
2 Ann MacArthur [Napomene za putnike u Umetničkoj galeriji U Novom Južnom Velsu].
3 Učenje o iskrenosti – šintoistički put do mira, Rev Munemiči Kurozumi, predavanje na Skupštini svetskih religija, Barselona, 8. juli 2004.
4 Macujamska deklaracija (Međunarodna haiku konvencija, Šimamami Kaido).
5 The Haiku Apprentice: Memoirs of Writing Poetry in Japan, Abigail Friedman (Stone Bridge Press) 2006.
6 If Someone Asks. . . Masaoka Shiki's Life and Haiku u prevodu volontera u Šikijevom muzeju, 2001.
7 Stylus, januar 2008.
8 Lična prepiska.


Prvi put objavljeno u Five Bells: Australian poetry Vol. 15, No 1, 2007-08.

Preneto uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić