Angelee Deodhar: Haiku tišina

Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

Steve Wolfe: Hodočašće:
Na putu za Šikoku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Klaus-Diter Virt, Nemačka

 

Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

 

Prvi susret Nemačke sa haikuom slaže se – kako se čini – sa njenom ranijom reputacijom zemlje „Dichter und Denker“ (pesnika i mislilaca), jer do njega nije došlo kao u većini drugih zemalja posredstvom učenjaka već lirskih pesnika. Tako nailazimo na prve nezavisne primere haikua oko 1890, kao što je ovaj iz zbirke „Polimetar“, koju je napisao Paul Ernst (Paul Ernst) 1898. godine:

Lokvanj se
pomalja iz dubine
Vodeni talasi

Peter Altenberg (Peter Altenberg), Alfred Mombert (Alfred Mombert) i Arno Holc (Arno Holz) mogu da se svrstaju u istu grupu koja je bila pod uticajem impresionizma. Do drugog talasa, oko 20 godina kasnije, dolazi zahvaljujući tradicionalno bliskim književnim odnosima sa Francuskom kada su mejnstrim pesnici poput Rajnera Marije Rilkea (Rainer Maria Rilke), Franca Blaja (Franz Blei), Ivana Gola (Ivan Goll) i Klabunda (Klabund) posvetili veću pažnju haikuu. Po pravilu, u jednom od analitičkih članaka Ivan Gol ga naziva „lirskim epigramom“. Istinu govoreći, bilo je i nekih ranih prevoda japanske poezije još 1894. godine, kada je Karl Florenc (Karl Florenz) objavio „Pozdrav pesnika sa Istoka“ („Dichtergrüße aus dem Osten“) ili 1910. kada je Paul Adler (Paul Adler) objavio svoj proširen prevod veoma čitane „Antologije francuske književnosti“ Mišela Revona (Michel Revon), za kojima su sledili Hans Betge (Hans Bethge), Paul Enderling (Paul Enderling), Julius Kurt (Julius Kurth) i Oto Hauzer (Otto Hauser). Međutim, dva svetska rata i velika politička previranja između njih nisu, naravno, nimalo pogodovali obznanjivanju ovog novootkrivenog žanra.

Bilo kako bilo, druga faza nemačkog haiku života bila je obeležena austrijskim piscima, sinologom Anom fon Rotaušer (Anna von Rottauscher), koja je 1939. objavila antologiju „Vi, žute hrizanteme“ („Ihr gelben Chrysanthemen“) sa oko 220 prevoda klasičnih japanskih haikua, i Karlom Klajnšmitom (Karl Kleinschmidt), čija se knjiga „Uska staza“ („Der schmale Weg“) iz 1953. sastojala od šest tematski različitih haiku niski. Međutim, ni jedan od ovih pisaca se nije držao tradicionalnog metra 5,7,5, već su često koristili više od 17 slogova. S druge strane, haiku od tada nosi obeležje te poezije prirode i duhovnosti u svetlu nemačkog romantizma.

Sledeća prelomna godina je bila 1962, opet u vezi sa austrijskom književnicom Imom fon Bodmershof (Imma von Bodmershof) i njenom knjigom „Haiku“, jer je ona bila prva koja je napokon razumela estetski potencijal ove specifične japanske forme kratke poezije i svesno ga prenela u nemačku književnost. Tako ona nije samo pisala po uzoru na obrazac 5,7,5 kao osnovnu građu haiku poezije već je koristila i sezonsku reč (kigo), sekuću reč (kiređi) i odjek kod čitaoca ili slušaoca (yoin) kao njene sastavne elemente. Sem toga, ona više nije koristila prirodu na stereotipan način već ju je smatrala veoma kompleksnim fenomenom od suštinske važnosti. Stoga ovaj drugi period možemo smatrati odlučujućim za nemački haiku.

Međutim, ova austrijska autorka ostala je skoro nezapažena od svojih savremenika, ali se uskoro, već 1963, pojavljuju dve veće antologije japanskog haikua, jedna koju je uredio i preveo Gerolf fon Kudenhov (Gerolf von Coudenhove) pod nazivom „Japanska godišnja doba“ („Japanische Jahreszeiten“), koja je objavljena u Cirihu u Švajcarskoj, a druga Jana Ulenbroka (Jan Ulenbrook) „Haiku – japanski trostisi“ („Haiku – Japanische Dreizeiler“), koja je objavljena u Bremenu u Nemačkoj. Tako je većina Nemaca naučila da vrednuje a možda i piše haiku čitajući samo ove knjige koje su donosile prevode japanskih majstora u popularnom štampanom izdanju. Međutim, ni jedan od ovih urednika nije stvarno bio japanolog, već su se uglavnom oslanjali na druge prevode, prenoseći uz to taj pseudoromantičan pogled na svet. Uprkos tome, trasirali su put za druge!

Na sreću, bilo je i nekih pojedinaca koji će se pojaviti – mada tek oko 20 godina kasnije – koji su iznenadili javnost nekim smelim eksperimentima: 1980. godine Mihael Grojsmajer (Michael Groiß­meier) je predstavio svoju haiku knjigu „Sa očima Sneška Belića“ („Mit Schneemannsaugen“), 1982. „Haiku“, a 1985. „Oduvah maslačke“ („Zerblas ich den Löwenzahn“) na nemačkom, engleskom i japanskom. Uli Beker (Uli Becker) je 1983. godine objavio postmodernu knjigu ljubavnih haikua „Konobarica Leptirica“ („Frollein Butterfly“) sledeći programski moto tog vremena „Pređi granicu – premosti jaz“ ne uzdržavajući se ni od pornografije. A godinu dana kasnije, 1984, H. K. Artman (H. C. Artmann) – još jedan Austrijanac – uključio je haiku u svoj specifičan nadrealan i parodijski način pisanja. Međutim, ova treća faza u celini je bila manje-više neko stanje pripravnosti.

Četvrti period počinje sa 1988. godinom, većim oživljavanjem, jer to je bila godina kada je osnovanо HDN / „Haiku društvo Nemačke“ (DHG / „Deutsche Haiku Gesellschaft“). Ali dopustite mi da se vratim malo unazad da vam objasnim kako je do njega došlo tokom prilično čudne faze koja je započela još 1981. sa takozvanim izdavačkim „Senrju centrom“, kao i njegovim biltenom „uzgred“ („apropos“), koji je, međutim, opstao samo oko pet godina. Nakon toga ovaj centar je bio aktivan još dve godine dok se iz ove preteče organizacije nije definitivno rodilo HDN sa svojim haiku časopisom „Tromesečnik HDN-a“ („Vierteljahresschrift der Deutschen Haiku-Gesellschaft“). Posebno je vredno istaći da je od samog početka veliki naglasak stavljan na vezane forme, kao što su renga, kasen (36 stihova), hyakuin (100 stihova), tendencija koja je kulminirala 1992. publikacijom „Velike knjige senku poezije“ („The Great Book of Senku Poetry“) (1000 stihova!) sa neverovatnim međunarodnim učešćem, zahvaljujući 12-ogodišnjoj korespondenciji koju je započeo i završio profesor Karl Hajnc Kurc (Carl Heinz Kurz), koji je, nažalost, uskoro preminuo. To je bilo prilično pogubno po društvo jer je tako Margret Bueršaper (Margret Buerschaper), njegova usvojena ćerka, ostala predsednik ne manje od 15 godina, do 2003. Ne samo da je tvrdoglavo sprovodila politiku strogog pridržavanja tradicionalnih pravila, poštovanja slogovnog metra 5,7,5 itd. – što je, naravno, prihvatljivo do izvesne mere – a ipak je u pogledu sadržaja nastavila da gaji taj sumnjivi sladunjavi pseudoromantični pogled koji se čak graničio sa kičom, a sve drugo isključivala sa nipodaštavanjem kao senrju. Pored toga, u upravljanju Društvom držala se politike izolacije iz straha od negativnih uticaja iz inostranstva. Tako je nivo Društva ostao prilično loš ličeći manje-više na čajanku na kojoj je uglavnom slavilo samo sebe. Bilo kako bilo, ne treba zanemariti činjenicu da je HDN uspelo da učini haiku popularnijim zahvaljujući stvaranju solidne strukture sa regionalnim grupama, antologijama svojih članova, takmičenjima i dvogodišnjim sastancima. Međutim, pravi međunarodni kontakti su bili minimalni zbog nekompetentnosti i da bi se izbegao rizik od ugrožavanja strogih principa. Stoga nije došlo do ozbiljnijih proučavanja važnih svetskih dela pionira Hendersona, Blajta, Jasude, Kina, Higinsona, van Turena itd. Niti je HDN uspostavilo pravu razmenu ideja sa nemačkim japanolozima tog vremena, kao što su Horst Hamič (Horst Hammitzsch) ili Geca S. Dombradi (Geza S. Dombrady).

S tim u vezi, ne iznenađuje što je nemaštoviti naziv časopisa „Tromesečnik HDN-e“ promenjen tek 2005. kada je na čelo Društva došao Martin Berner (Martin Berner), inače aktivni član vredne frankfurtske grupe, koju je predvodila ambiciozna Erika Švalm (Erika Schwalm), majstor sogetsu-ikebane. Na kraju je odbor doneo mudru odluku da promeni naziv časopisa u „Letnja trava“ („Sommergras“), što napokon označava drugu eru, period tranzicije, petu fazu koja je trajala od 2003. do 2009. godine. Ipak, nije bilo lako osloboditi se onih praksi koje su se već ukorenile. Svaki pokušaj da se olabave propisi mogao je da znači smanjenje broja članova. Za pohvalu je što novi predsednik nije ustuknuo. Već ranije je pokušao da uspostavi međunarodne kontakte, uglavnom uz podršku frankfurtske grupe. Tako je predstavio HDN 1999. godine u Tokiju na „Prvom međunarodnom kongresu o savremenom haikuu“, koji je sazvalo „Društvo za moderni haiku“ (Gendai Haiku Kyokai). Na ovom kongresu su govorili i Banja Nacuiši (Japan), Stiven Džil (Velika Britanija) i Alen Kervern (Francuska). Glavna tema diskusije je bila „Haiku ujedinjuje svet: mogućnosti u 21. veku“. Godine 2002. frakfurtska grupa je opet pozvana od strane „Društva za moderni haiku“, a 2003. i 2005. HDN je zastupala mala delegacija na drugom i trećem kongresu tek osnovane Svetske haiku asocijacije, koju je organizovao Banja Nacuiši u Nari (Japan) i Sofiji (Bugarska). Vrhunac je usledio te iste (2005) godine kada je na inicijativu Martina Bernera i njegove desne ruke Erike Švalm organizovan „Prvi evropski haiku festival“ u Bad Nauhajmu kod Frankfurta na Majni kome je prisustvovao 61 učesnik iz 17 zemalja. Na veliku žalost, Erika Švalm umire od raka već u decembru te godine. U međuvremenu saradnja sa predavačima i učenjacima se takođe poboljšava sa, na primer, Andreasom Vitbrotom (Andreas Wittbrodt), koji je 2004. uredio knjigu „Dubina trenutka – eseji o poetici haikua na nemačkom“ („Tiefe des Augenblicks – Essays zur Poetik des deutschsprachigen Haiku“) ili profesorom Ekehardom Majom (Ekkehard May) kome dugujemo zahvalnost za tri izvanredne publikacije: „Shômon I“ (2000), II (2002), III (2006) u kojima su predstavljena ne samo 10 mudraca, Bašoovih učenika, već i 13 književnih unučadi ove slavne škole. Maj je, za razliku od Kudenhova i Ulenbroka, tragao za lepotom i istinom haikua kroz vernost prevoda, konsultujući čak i japanske stručnjake. U svakom slučaju, kada je Martina Bernera zamenio Georg Hartman (Georges Hartmann) i kada je izabran drugi odbor sa mlađim članovima, vrata su bila širom otvorena za sigurnu i bolju budućnost.

­Učinjen je poslednji neophodan korak. Novi odbor, izabran 2009, garantovao je apsolutnu transparentnost, otvorenost, izbor anonimnih sudija itd. I na kraju, ali ne manje značajno, više nije diskriminisan haiku slobodnog stila. Međutim, ključni faktor obrta je bez sumnje bio sve veći uticaj interneta, koji omogućava globalnu komunikaciju i razmenu informacija. Osnovana je specijalizovana haiku izdavačka kuća „Ham­burger Haiku Verlag“ (E: info@haiku.de / H: www.haiku.de), koja je nudila čitav niz aktivnosti: radionice, forume, diskusije, takmičenja, arhivu saiđikija („Katalog sezonskih reči“) itd. Folker Fribel je pokrenuo knjigu godine „haiku danas“ („haiku heute“) već 2003. (H: www.Haiku-heute.de). Novi vebsajtovi, blogovi, pričaonice, forumi su nicali kao pečurke da razmenjuju haikue i ideje. I zvaničan časopis HDN-a, „Letnja trava“, je sada daleko raznovrsniji, sadržajniji, odista međunarodni. A proslava 25-ogodišnjice osnivanja Društva (2013) bio je sjajan dokaz ove nove orijentacije. Već 2007. Austrijanac Ditmar Tauhner (Dietmar Tauchner) inicirao je osnivanje dvojezičnog (nemačko-engleskog) internet časopisa „Hrizantema“ („Chrysanthemum“) (E: chrysanthemum@gmx.at), koji od 2012. vode Beate Konrad (Beate Conrad), Gerd Berner (Gerd Börner) i Klaus-Diter Virt (Klaus-Dieter Wirth). Nemoguće je nabrojati sve aktivnosti koje su se od tada pojavile! Najvažnije dostignuće je, međutim, činjenica da je opšta atmosfera sada postala mnogo opuštenija, pa je takva postala i razmena ideja što je sve vidno poboljšalo kvalitet nemačkog haikua. U takvoj atmosferi je broj članova HDN-a stalno rastao da bi ih danas bilo 220. Razvoj koji obećava. Napokon!

Kada je u pitanju haiku scena u Austriji i Švajcarskoj, ne može se ništa posebno izdvojiti. Već smo se sreli sa nekim imenima austrijskih autora kada smo govorili o istoriji haikua u Nemačkoj, ali ne i sa švajcarskim, što je prilično indikativno. Već dugi niz godina postoji grupa veoma aktivnih haiku pesnika iz Austrije, a samo nekoliko iz Švajcarske. Kako nisu imali svoje udruženje, obe grupe su najpre sarađivale sa HDN-om. Austrijsku podgrupu je dugo predvodio Fridrih Heler (Friedrich Heller), a zatim Izolde Šefer (Isolde Schäfer). Ljudi su se okupljali tri puta godišnje da čitaju svoje tekstove i o njima diskutuju. Od posebnog značaja za te sastanke je bilo povremeno prisustvo profesora Gotfrida V. Stiksa (Gottfried W. Stix). Nažalost, on je preminuo neposredno pre nego što je sadašnji rukovodilac Društva, Petra Zela (Petra Sela), osnovala HDA/„Haiku društvo Austrije“ (ÖHG/„Österreichische Haiku Gesellschaft“) 2010. godine. Prethodno je pri HDN u proseku bilo 17 članova iz Austrije. Nakon osnivanja vlastitog društva, ovaj broj je, sasvim razumljivo, sveden na polovinu. Trenutno ih ima 37. Njihov novi časopis se zove „Cvet lotosa“ („Lotos­blüte“). Međutim, pod rukovodstvom Izolde Šefer grupa je redovno objavljivala ručno rađene antologije. Uopšte uzev, članovi su orijentisani prilično tradicionalno, a pomalo i zenovski, uz izuzetak Ditmara Tauhnera, koji je upečatljivo progresivan, orijentisan na gendai haiku a već je stekao i zavidnu međunarodnu reputaciju.

Broj članova iz Švajcarske pri HDN oscilira oko 9. Oni su u celini prilično samovoljni, očigledno nevoljni da se vezuju za bilo kakvo udruženje, kao što pokazuje nedavno istraživanje koje je sproveo jedan kolega iz Švajcarske.

 

 

Prevod: Saša Važić