Steve Wolfe: Bardovi sličnih interesovanja između neba i zemlje

Klaus-Diter Virt: Haiku u zemljama nemačkog govornog područja

Beverley George: Haiku i godišnja doba

Bruce Ross: Haiku kao apsolutna metafora

Klaus-Diter Virt: Haiku u Evropi

Željko Funda: O putu u pakao, odnosno u raj...

Ferris Gilli: Moć jukstapozicije

Jim Kacian: Put jednog

Toshio Kimura: Novo doba za haiku

Steve Wolfe: Hodočašće:
Na putu za Šikoku

 

God. 11, br. 18, proleće 2014.

Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

God. 10, br. 17, leto 2013.

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

Angelee Deodhar, Indija  

Haiku tišina

 

Toliko toga je napisano o haikuu da se pitam da li je išta ostalo da se kaže. Piše se sve više knjiga o umetnosti i veštini pisanja haikua, a nebrojano je vebsajtova na kojima se objavljuje na stotine haikua i o haikuu iznose mišljenja. Neki su kontradiktorni po sadržaju i zbunjuju čak i iskusne pesnike.

Već neko vreme postavljam sebi pitanja koja svaki haiku pesnik postavlja: gde se počinje? Šta čini dobar haiku kvalitetnim? Da li to što je objavljen znači da je dobar? Koje je pravo značenje haikua? Haiku proučavam poslednjih 14 godina, a tek treba da shvatim mnogo toga. Kada sam zamoljena da napišem neki esej za Simply Haiku, razmišljala sam o čemu da pišem. Mnogi ljudi, uvaženi profesori i urednici uglednih haiku časopisa već su toliko toga napisali. Ima li išta što bih mogla da dodam? Razmišljajući o tome, pomislila sam da bih mogla da govorim o jednom uvidu, koji je za mene najznačajnija potvrda „haiku uma“, ako tako možemo da ga nazovemo.

R.H. Blajt u History of Haiku Vol. 1 („Istorija haikua“, prvi knjiga) navodi 13 karakteristika zenovskog stanja uma neophodnih za pisanje i vrednovanje haikua: Nesebičnost, Usamljenost, Zahvalno prihvatanje, Bezrečitost, Neintelektualisanje, Kontradikcija, Humor, Sloboda, Nemoralisanje, Jednostavnost, Materijalnost, Ljubav i Hrabrost. Kako nisam sledbenik zena, ne znam da li mogu da išta dodam ovoj iscrpnoj listi. U svom eseju „Haiku način života“ Tom Klauzen navodi još 13 osobina: Vera, Razmena, Disciplina, Konciznost, Samoća, Smernost, Svesnost, Ritual, Kreativnost, Usredsređenost, Istinoljubivost, Radoznalost i Strpljenje. Sigurna sam da većina nas ima neka merila koja mogu da se dodaju ovim listama. Ne mora se upražnjavati zen da bi se pisao haiku. Za mene sve ove osobine počinju i završavaju se onim što nazivam „haiku tišina“.

Toliko toga se utapa u buku sveta. Većina nas ne može da napusti kuću i nastani se u blizini ribnjaka kao što je to učinio Toro, ali može da saoseća sa onim što je napisao. Većina nas mora da ide na posao, predaje, plaća račune, sprema hranu, ide na sastanke, drži govore. Iskusiti tišinu i samoću, otarasavajući se bremena negativnih misli što može da se dovede u vezu sa „ne-delanjem“ može predstavljati veliki izazov. Kako onda, uprkos svemu, pišemo haiku? Tako što se vraćamo tišini. Tako što krećemo na putovanje duboku u nama da pronađemo sigurno i mirno mesto gde nas ne opterećuju svakodnevne brige, gde možemo u tišini pronaći naše lične prirode koje su u skladu sa prirodom oko nas. Tišina nije odsustvo zvuka; osluškujući čitavim bićem, možemo otkriti unutrašnju tišinu.

Dr. Erik Aman u opisivanju haikua koristi termin „pesma bez reči“. Ako je nešto bez reči, kako to saopštavamo? Kako saopštavamo dubinu osećanja tog određenog trenutka nekome daleko u vremenu i prostoru? Kako onda haiku, pesma bez reči, deluje kada se izrazi rečima? Pogledajmo jednu od njegovih pesama koja ostavlja tako mnogo toga nerečenog…

imena mrtvih
poniru sve dublje
u crveno lišće

            —Eric Amman, The Haiku Anthology 

Može li se izraziti haiku tišina? Može! Kad god pročitam haiku koji kod mene nailazi na odjek, pitam se odakle on potiče? Kako je osoba koja ga je napisala prenela taj mir skoro bez reči? Da ovo ilustrujem, daću ova dva primera:

letnja tišina
igra svetlosti i senke
na zvonima na vetar

            —Peggy Willis Lyles, The Haiku Anthology

tiho popodne:
vodene senke
na kori bora

            —Anita Virgil, The Haiku Anthology

Pogledajmo još jedan primer:

tišina
pesak sipi kroz korenje
oborenog stabla

            —Con Van Dan Heuvel, The Haiku Anthology

Ovde se može videti kako zapravo deluje haiku. Tu je nečujna, prisna veza sa tišinom, zbog pesnikovog mira, zastajemo, lepota nam prožima svest, pa nam tako i igra svetlosti i senke na zvonima na vetar ili senki na kori drveta i pesak koji sipi kroz korenje oborenog stabla nudi bezvremene slike.

još jedna godina 
najviše drveće zatamnelo
najstarije spomenike

            —DeVar Dahl, Volume XVII, June 2004, Haiku Canada Newsletter

Tišina je preduslov svake kreativne umetnosti, što još više važi za haiku. Zanimljivo je primetiti da bi Bašo, mada je bio renku majstor, često odlutao da pronađe sebe. Da li je njegovo putovanje u unutrašnjost zemlje bilo samo putopis ili više od toga? Evo tri odlična primera spokoja i tišine u duhu Bašoa:

leto
bešumno curi niz kamen
pokriven mahovinom

            —Christopher Herold, a path in the garden 

iz zimskog hangara 
pramac kanua ulazi 
u svetlost sunca

            —Jerry Kilbride, The Haiku Anthology

jutarnja pesma ptica –
moje veslo klizi
u svoj odraz

            —Michael Dylan Welch, The Haiku Anthology

Većina nas je previše zauzeta štancovanjem haikua pokušavajući da budu objavljeni u jednom ili drugom časopisu, slanjem istih na konkurse ili postavljanjem na različite liste. Ovakva frenetična aktivnost je zadivljujuća. Slažem se sa Zinovijem kada piše:

Na mom dlanu
linija života naborana  
od budućih rokova 

            —Zinovy Vayman, Modern Haiku, Vol. XXXIII, No. 1, Winter- Spring, 2002

Mada je dobro učiti kako se haiku može poboljšati putem razmene ideja i uključivanjem u diskusione grupe, za mene je osnovni cilj pisanja haikua dolaženje do središta moje tišine. Mada ona može biti prekinuta…

vreme da se krene
čujem zvono
pre zvona 

            —LeRoy Gorman, Modern Haiku, Vol.33.2, Summer 2002 

nema molitva –
tiho zujanje ventilatora 
na plafonu

            —Lee Gurga, The Haiku Anthology 

Znači li to da bi trebalo da budemo isposnici? Ne, ne nužno, ali ono što bi moglo biti od pomoći je razviti poseban kvalitet tihog opštenja sa samim sobom. Pre nego što počnemo da pišemo, moramo se smiriti. Nije bitno da li putujemo vozom, čekamo u čekaonici ili na aerodromu. Da bismo dobro pisali, moramo dovesti naše svesno biće u stanje mirnog prihvatanja svega oko nas. Ovaj haiku to ilustruje:

proleće u pustinji –
u ovom svetu ničeg, baš ničeg
sem ovog punog meseca

            —William J. Higginson, Modern Haiku, Vol.33.2, Summer 2002

Pokojni Robert Spis, dugogodišnji urednik Modern Haiku-a, u svojim „Spekulacijama“ je rekao: „Još jedan razlog kratkoće haikua je taj da što je više reči, to je veća distanca, a što je veća tišina, to je veća blizina.“ Sa samo nekoliko reči Harter, Klauzen i Svede su vešto uhvatili tu bezglasnost u svojim haikuima:

pljusak meteora –
svetlucanje
talasa 

            —Penny Harter, Modern Haiku, Vol.33.2, Summer 2002

jednom 
kad svi odoše…
sat

            —Tom Clausen, Albatross, Vol. V, No. 1, 1996

napokon sam
pitam se gde su
sada svi

            —George Swede, The Haiku Anthology 

Spis nas takođe upozorava: „Čuang Ce je rekao: ‘Ako dođete do uvida, koristite svoje unutrašnje oko, svoje unutrašnje uho da prodrete u srž stvari i nemate potrebu za umovanjem.’ Ovako bi trebalo da postupaju haiku pesnici.“

napuštena bašta –
krećem se za mirisom
skrivenog jasmina

            —Ion Codrescu, Mountain Voices

duga noć…
lagana kiša tuče vreme
na kuhinjskim loncima

   —Jim Kacian, Albatross, Vol. VII, No. 2, 1998

mirno veče, 
pauk pomera senku
po zidu

            —Tom Clausen, Albatross, Vol. VII, No. 2, 1998

Šri Ramana Maharši je rekao: „Tišina je neprestani govor. Glasni govor ometa govor tišine. U tišini smo u prisnijem kontaktu sa svojim okruženjem. Jezik je samo sredstvo kojim misli saopštavamo drugima. Tišina je vazda rečita.“ Kako je ovo dobro ilustrovano ovim haikuom:

dvorište hrama   zvuk kamenih buda

            —Stanford M. Forrester, still,  Vol.5, No.2, Spring 2001

Ovde je pesnik u miru sa sobom, onim što ga okružuje, svetom u celini i u toj tišini postaje buda. A i u sledećem haiku u doživljavamo mir:

tišina
stena pokrivena snegom
pod zimskim zvezdama

            —Bruce Ross, The Haiku Anthology 

Hajde da zagnjurimo u vlastito prostranstvo da bismo utvrdili čemu pripadamo.

ikebana
prostor
gde beše krin

            —Pamela Miller Ness, from the leaflet where the lily was

Tišina i samoća se moraju prihvatiti da bi se otkrio njihov pun potencijal. U sledeća dva haikua uranjamo u dubok mir:

duboko u svetu
Moneovoh vodenih krinova…
nema zvuka

            —Elizabeth Searle Lamb, Across the Windharp, Collected and New haiku 

mermerni koi…
tišina
cvetova lotosa

            —Pamela A. Babusci, Evergreen, Vol. X111, No. 5, May 2003

Kako možemo da osetimo punu suštinu trenutka ako nam misli lutaju? U stanju pripravnosti nema prave svesnosti, osim ako nismo u stanju mira. Haiku Džona Stivensona to dobro ilustruje:

beskorisna novina –
svako od nas već ima 
torokavu lobanju  

            —John Stevenson, Modern Haiku, Vol. XXXII, No. 1 Winter-Spring 2001

Nedavno sam na jednoj kukai listi čiji sam član napisala vebmasteru da me ovaj put ni jedan haiku nije impresionirao niti doveo do `aha’ trenutka, a on me je ljubazno podsetio da naša reakcija zavisi od onog što donosimo haikuu. Kakvo je to otkriće bilo! Koristila sam moju torokavu lobanju umesto svog tihog bića i tako nisam cenila haiku. Stoga čitanje haikua i njihovo vrednovanje zahteva i budnu pasivnost. 

Ovaj jednostavan esej završavam haikuom koji držim na stolu da me podseti da pišem tako da ja (domaćin) mogu putem haikua da podelim sa vama (mojim gostom) tako čistu tišinu kao u bele hrizanteme…

Nemo pričešće
Između gosta, domaćina
i bele hrizanteme

            —Oshima Ryota

Ovde sam koristila nejapanske, savremene haikue na engleskom jeziku da ukažem na suštinu haiku tišine. Toliko je drugih haikua koje sam mogla da navedem da bih ilustrovala haiku tišinu, ali pošto je prostor ograničen, pozivam sve vas koji čitate Simply Haiku da sa mnom podelite vašu haiku tišinu.

Zahvaljujem svima koji su mi dali dozvolu da koristim njihove haikue i zahvalna sam urednicima Simply Haiku-a što su mi omogućili da iznesem svoje mišljenje. Hvala.

Citirana dela:

1. The Haiku Anthology, Cor van den Heuvel, ed. 3rd ed., W.W.Norton, 1999.

2. Classic Haiku, A Master’s Selection, selected and translated by Yuzuru Miura. Charles E. Tuttle Company, Inc., 1999.

3. Mountain Voices, Ion Codrescu. AMI-NET International Press, 2000.

4. Across the Windharp, Elizabeth Searle Lamb. La Alameda Press, 1999.

5. A Year’s Speculations on Haiku, Robert Spiess, Modern Haiku, 1995.

6. Izvori sa interneta:

    a. Elizabeth St. Jacques website In the Light, for Tom Clausen’s essay, "A Haiku way of Life"
    b. Sri Ramana Maharshi

 

Preneto iz Simply Haiku-a, proleće 2005, god. 3, br. 1, uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić