Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Stephen Wolfe: Prema Bašoovoj zen poetici

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

Michael Dylan Welch, SAD

 

Praktičan pesnik: o veštini pisanja

 

Prvi put objavljeno u Frogpondu 23:3, jesen 2000, str. 30–33. Mnogi od ovih citata su iz Good Advice on Writing (Dobri saveti za pisanje), koje su sačinili i uredili William Safire i Leonard Safir (New York: Simon & Schuster, 1992). Ovi navodi se mogu naći i u On the Art of Writing Haiku (O veštini pisanja haikua). Više citata na temu haikua možete naći ovde: On Haiku (O haikuu).

 

Francuski impresionista Edgar Dega je jednom rekao da je „slikanje lako kada ne znate kako, ali veoma teško kada znate“. Možda bi se isto moglo reći za haiku.

        Kada naiđemo na ovakva zapažanja, ne možemo a da ih ne primenimo na sopstvenu veštinu, bilo da se ona odnosi na poeziju, balet ili artroskopsku hirurgiju. Robert Spajs je godinama nudio eklektičan izbor citata sa objašnjenjima i drugim komentarima u rubrici „Spekulacije“ koje je objavljivao Modern Haiku. Haiku pesnici, koji su u stanju da uoče takvoću stvari, koji znaju kako da vrše „unutrašnje poređenje“ jedne stvari sa drugom koja joj je suprotna, takođe su, izgleda, posebno sposobni i da primećuju kako se ma kakav dobar savet vezan za bilo koju vrstu pisanja može primeniti i na veštinu pisanja haikua.

        Na primer, jedno obeležje savremenog haikua na engleskom jeziku je objektivnost—činjenice, stvari, imenice, koje čine suštinu haikua. Ako posmatramo život i prirodu kao što to čini dete, nevino i začuđeno, ne možemo a da ne budemo impresionirani i zadivljeni. Engleski romanopisac Arnold Benet ima ovo da kaže o objektivnosti i nevinom posmatranju: „Svaka scena, čak i najjednostavnija, čudesna je, samo ako smo u stanju da se odvojimo, odbacujući sva sećanja na korist i običaj, i posmatramo je (da tako kažem) po prvi put u njenim pravim, autentičnim bojama ne praveći nikakva poređenja. Pisac bi trebalo da neguje i usavršava ovu sposobnost posmatranja ugrubo, jednostavno, bezazleno, neuko; posmatranja kao što to čini dete ili ludak, koji živi svaki trenutak za sebe i zamračuje sadašnjošću svako sećanje na prošlost“.

        Haiku pesnici imaju u sebi tog ludila (možda je to nešto što ima veze sa posmatranjem meseca?); to je profesionalna opasnost koja izgleda da dolazi sa strastvenim poklanjanjem pažnje detaljima doživljaja i onoga što se posmatra. „Negujte detalj, božanski detalj“, kako je jednom rekao Vladimir Nabokov. Haiku poezija je svakako posvećena takvom negovanju. Ali može doći do preterivanja. U pokušaju da bude precizna i specifična, Anita Virdžil je jednom napisala haiku o određenoj gljivi, identifikujući je kao Cordyceps militaris. Šta može biti preciznije od naučnog imena? Ali Erik Aman je odbio da objavi ovu pesmu jer, kao što je Anita rekla (u On My Mind/U mislima, Press Here, 1989), „kada je specifično nejasano, bolje je govoriti jednostavnije“. Kaže da je naučila da pravi razliku između nejasnoće i jasnoće.

        Međutim, nije dovoljno biti samo jasan. Ako ste previše precizni, odnosno, ako kažete previše, možda haiku ne ostavlja ništa mašti čitalaca. Evo jednog zapažanja u vezi sa sugestijom američke spisateljice Sare Orne Dževet: „Priča bi trebalo da teče tako da ukazuje na zanimljive pojedinosti čitaocu umesto da autor razmišlja o svemu umesto njega i da mu sve servira crno na belo“.

        Tako je i sa haikuom—u dobiti smo kada naučimo šta da izostavimo. Dilan Tomas slično razmišlja: „Oni najbolji majstori uvek ostavljaju rupe i pukotine u pesmi, tako da nešto što nije u njoj može da se u nju uvuče, upuzi, zasija i zagrmi“. Isto tako Jošida Kenko, autor Essays in Idleness/Eseja u trenucima besposlenosti, primećuje da „kada se nešto ostavi nedovršeno, onda to postaje zanimljivo i ostavlja na nas utisak da ima prostora za dalji razvoj“. A Meri Higins Klark primećuje da „kao pisac, slikate u potezima i ostavljate naznake tako da čitaoci mogu da stvore sopstvene slike. To vam omogućava da nekog upoznate po malim delima i izbegavate pisanje nebrojanih stranica objašnjenja“.

        Odlomci iz dela Henrija Dejvida Toroa se često citiraju u vezi sa haikuom (posebno bih preporučio Meri Kalberginu Morning Mist: Through the Seasons with Matsuo Bashō/Jutarnja magla: kroz godišnja doba sa Macuo Bašoom i citate iz Weatherhill-a Henrija Dejvida Toroa, 1993). Evo Toroovog na temu atmosfere i sugerisanja: „Rečenice koje sugerišu mnogo više no što kazuju, koje u sebi sadrže neku atmosferu, koje prosto ne prenose stvari, već stvaraju novi utisak, rečenice koje sugerišu toliko toga i koje su izdržljive kao rimski akvadukt: uokviriti ih, to je veština pisanja“.

        Američka književnica i urednica Džudit Eplbam je jednom napisala da „pisanje na osnovu iskustva ne znači, naravno, [prosto] izveštavanje o doživljaju. Vaša je odgovornost da prečistite i oblikujete svoj materijal dok ne bude imao smisla kao celina i dok se ta celina ne uklopi u kontekst života čitaoca“. Kao „nedovršena pesma“, haiku u velikoj meri zavisi od čitaoca, a jedan od njegovih izazova je iznaći tu ravnotežu između previše nagoveštaja i prevelike preciznosti.

        Znati kako biti specifičan u haikuu proističe, po mom mišljenju, iz preciznog opisa nekog doživljaja. Evo šta o preciznosti i izražavanju misli američki romanopisac i pesnik Džon Gardner: „Ništa nije gluplje od učenja nastavnika kreativnog pisanja: ‘Piši o onome što znaš’. Ali, bilo da pišete o ljudima ili aždajama, vaše lično zapažanje toga kako se stvari dešavaju u svetu—kako se lik otkriva—može da oživi mrtvu scenu. Shvatite šta se tamo tačno dešava… Shvatanje onoga za šta je pisac stvarno zainteresovan—utvrđivanje onoga što sam pisac primećuje, za razliku od onoga što svaka budala može da primeti—to je sve što se misli pod originalnošću piščevog zapažanja“.

        Francuski pisac Andre Žid jednom je izjavio da je „najsuptilnija, najsnažnija i najdublja veština—najveća veština—ona koja u početku ne dopušta da bude prepoznata“. Semjuel Tejlor Kolridž je ubeđen u slično: „Reči koje se koriste u proznom delu bi trebalo da izraze ciljano značenje; ako privuku pažnju, onda je to greška; kada se radi o onom najboljem stilu pisanja, vi čitate stranicu po stranicu ne obraćajući pažnju na posrednika“. Zar Džejms V. Heket ne kaže nešto slično, da je haiku kao prst koji pokazuje na mesec i da, ako je prst ukrašen, onda nećemo videti mesec već samo prsten?

        U haikuu pesnik objektivno iznosi izvesne činjenice i zapažanja, oslanjajući se na ono što T. S. Eliot naziva „objektivni korelativ“ da se prenesu osećanja—da se svaka emocija može prikazati nekim predmetom koji objektivno opisuje ili predstavlja tu emociju. Da bi pronašao takve emocionalne korelative, haiku pesnik kreće od pronicljivog posmatranja, ne samo sveta oko sebe već i sebe. „Prva tajna dobrog pisanja“, napisao je američki politički komentator Džejms Dž. Kilpatrik, je da „moramo da posmatramo pažljivo, slušamo pažljivo i osetimo ukus pažljivo… sve moramo da posmatramo veoma pažljivo. Imamo, recimo, zadatak da opišem sneg koji pada? Vrlo dobro. Počinjemo tako što opažamo da je sneg beo. Da li je beo kao kunsdruck papir? Beo kao šlag? Da li je beo kao bela rada ili belance ili kreč? Osmotrimo pažljivo. Videćemo da se sneg javlja u raznim teksturama. Sitan sneg nalik prah šećeru nije jak sneg koji prianja kao mokar pamuk. Kada iznosimo činjenicu da je Prošle noći sneg padao a da su jutros polja bela, nismo posmatrali pažljivo“.

        Odista, oblikovanje haikua zahteva disciplinu. Američki prirodnjak Rejčel Karson ima ovo da kaže na ovu temu: „Pod disciplinom pisca se misli na to da on nauči da bude miran i osluškuje šta predmet ima da mu saopšti“. Kao što je francusko-američki istoričar Žak Barzun takođe rekao: „Prost engleski nije ničiji maternji jezik. Na njemu mora da se radi“.

        Evo još nekih razmišljanja na razne teme vezane za pisanje, a sve u vezi sa haikuom.

        Dejvid Lambut, autor The Golden Book On Writing/Zlatne knjige o veštini pisanja (Penguin Books, 1976), u vezi sa konkretnim naspram apstraktnog: „Preterano korišćenje apstraktnih pojmova je jedna od najgorih i najčešćih grešaka… Nikada ne koristite apstraktne pojmove ako za to o čemu pišete postoje konkretni. Obraćajte se direktno emocijama čitalaca, a ne indirektno posredstvom procesa intelektualizacije“. Zbog ovoga metafora i poređenje često ne uspevaju u haikuu—oni su indirektni, zaobilazni putevi. Takođe, koliko puta ste pročitali haiku u kome je upotrebljen zamršen latinizirani izraz (kao što je „convulted“ /“zamršen“/) i bili obeshrabreni jer je on bio mnogo apstraktniji od, recimo, otkucaja srca kolibrija na vašem dlanu?

        Viljem Fokner, na temu cilja: “Cilj svih umetnika je da zaustave pokret, koji je život, veštačkim sredstvima i drže ga fiksiranog tako da sto godina kasnije, kada stranac u njega pogleda, vidi da se kreće jer on je život”. Isto tako, ova misao romanopisca Žanet Vinterson: “Ako je ono što traje istina, onda se umetnost pokazala istinitijom od bilo kojeg ljudskog napora. Ono što je sigurno je da slike i poezija i muzika nisu samo znakovi u vremenu već znakovi kroz vreme, njihovo i naše vreme, ne antičko ili istorijsko, već da žive kao i uvek, razdragano, nesputano”.

        Tom Vulf, o realizmu: „Zapisivanje svakodnevnih gestova, običaja, manira, navika, načina putovanja, obedovanja, održavanja kuće, načina ponašanja prema deci, slugama, nadređenima, podređenima, vršnjacima, kao i različitih izgleda, pogleda, poza, načina hodanja i drugih simboličnih pojedinosti koje se mogu pojaviti na sceni… nisu prosto ukrasi u pisanju. To je isto tako blizu centra snage realizma kao i bilo koje književno sredstvo“.

        Natanijel Hotorn, po pitanju stila: „Najbolja osobina stila je, naravno, da učini da se reči potpuno izgube u misli“. E. B. Vajt, po istom pitanju: „Povucite se u pozadinu, pišite prirodno, koristite imenice i glagole, ne preterujte, ne pišite previše; izbegavajte prideve, ne utičite na razigran stil, koristite uobičajen govor; ne objašnjavajte previše; izbegavajte kitnjaste reči, ne idite prečicom po cenu jasnoće, držite se standarda a ne nekonvencionalnog, budite sigurni da čitalac zna ko govori, ne koristite dijalekt, korigujte i revidirajte“.

        I najzad, Ludvig Vigensajn, po pitanju tišine: „O čemu se mora govoriti, o tome se mora ćutati“.

Preneto iz Graceguts:

https://sites.google.com/site/graceguts/essays/practical-poet-on-the-art-of-writing

uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić