Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

Stephen Wolfe: Prema Bašoovoj zen poetici

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

Jim Kacian, SAD

 

Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

 

 

Za mnoge, a možda i za većinu haiku pesnika, ono što je bitno je proces, rast duha i ostvarenje naših života, iz trena u tren. Ali pravi rezultat ovog procesa, sami haikui, mogu nam pomoći da procenimo naš napredak, bar u književnom smislu. Kao ilustraciju, nudim vam ovu nisku riba.

Na početku bavljenja haikuom, napisao sam:

the silver carp leaps
for its dragonfly supper,
disturbing the moon

tolstolobik iskoči
da ulovi vilinog konjica za večeru,
uznemirivši mesec

Tada sam bio njime oduševljen. Ispunjavao je sve moje kriterijume izuzetnosti: bio je napisan po obrascu 5,7,5 ne pokazujući znake naprezanja; bio je to jedan trenutak u vremenu, a ipak se činilo da se vreme zaustavilo, uprkos prividnoj radnji, unutar tog trenutka međusobno je povezivao dva odvojena predmeta uz izvesnu koheziju; a uz to, bio je lepa slika. Od tada sam počeo da shvatam neke njegove mane—mada nudi prilično glatku i slikovitu površinu, on nije bio naročito velike dubine uvida—ali priznajem da sam ipak prema njemu osećao naklonost. Tu je riba, tu je mesec; a oba su iskazana prosto kakvi jesu. Tu je i veza koja ih spaja. Do sada je sve dobro, ali postoji problem, a on nije u toj vezi, niti u samim predmetima, već u piscu: on nema dovoljan uvid u suštinu ovih predmeta. To je samo to—predmeti ostaju predmeti. Pesnik je to posvedočio i to je sve. Nije preterano reći da je većina haikua koji se pišu i objavljuju na Zapadu ovoga tipa: mogli bismo ih nazvati „objektivnim”; Šiki ih je nazivao šasei. Prikazuju sliku, ponekad dražesnu ili privlačnu. Ponekad su lepo oblikovani. A veoma retko su originalni po temi ili pristupu (kao što je slučaj sa gornjim primerom). Kao urednik, objavio sam neke ovakve (posebno originalne) po svojoj volji. Ali oni nisu, za mene, haikui na najvišem nivou.

Posle malo vežbanja i razvoja, napisao sam sledeće:

jesenji suton—
senka ribe se zaustavlja
kraj brane

Nakon prvog talasa zanesenosti, utvrdio sam da je ova pesme slična prethodnoj, ali sa ovom razlikom: poseduje početke onoga što bismo mogli nazvati samilošću, spoznajom prilika one druge strane u pesmi. Ovde se javlja srodnost, u umu i biću pesnika, između slabljenja svetlosti i zadržavanja kretanja ribe; a čak i dublji odjek koji se ogleda u tome da dok preostala svetlost nestaje, tako će se i senka ribe smanjivati. Štaviše, javlja se spajanje osećaja okolnosti, suženje koje povezuje ribu, dan, pesnika i čitaoca. Pesnik je posvedočio i podelio.

Ali može biti i više, naravno —ipak malo kasnije:

upecana pastrmka
opipava život
na udici

Ovo je, po mnogo čemu, uglavnom isto, ali opet potpuno drugačije na bitan način. Ponovo se produbila veza sa predmetom, ovoga puta izvan samilosti a prema empatiji. Ta razlika se čini neznatnom, ali je velika u doživljavanju: empatija je više od spoznaje okolnosti i saosećanja sa njima—empatija je poistovećivanje sa drugim, i stvarno preuzimanje intelektualne i emotivne realnosti situacije.

Kako čovek može da bude kao riba? a kako riba kao čovek? Ovde pesnik istražuje ovo pitanje, u mašti (kako drugačije?), priključujući se borbi—dočaravajući osećanje „života” ribe, i njenu igru, posredstvom štapa za pecanje. On prepoznaje koprcanja i mlataranja pastrmke i tako počinje da prihvata pretpostavljeni vid straha i besa ribe poredeći ih sa našim vlastitim. Mi smo direktno povezani strunom, da, ali i sposobnošću samilosti: pesnik svedoči, deli i poistovećuje se.

Ali ima još boljih načina. U svim gornjim primerima, javlja se pesnik—on posmatra, prilazi, poistovećuje se s drugim, ali ipak između njih postoji jaz—jaz sopstva. Sve dok je sopstvo prisutno, možemo se približiti samo toliko drugome. Približavamo se uzajamnom prožimanju. Uzajamno prožimanje se udaljava od empatije onoliko koliko se empatija udaljava od samilosti. Uzajamno prožimanje je potpuno poistovećivanje sa drugim, izvan osećanja sopstva. Tako se potpuno poistovećujemo sa drugim da gubimo sebe i tako postajemo jedno sa svim ostalim. Razmotrimo sledeće:

nešto sunca
što svetluca na moru
su delfini

Ovde imamo potpuno poistovećenje: sunce i delfin i pesnik (mada se on nigde ne može naći) sačinjeni su od iste materije, isprepleteni i nemoguće ih je razlikovati. Svi smo mi deca sunca, ali to samo ponekad priznajemo. Ali ovde nikakva prepreka ne narušava jedinstvo—sunce i delfin i pesnik se međusobno prožimaju—međusobno prožimanje ukida svedoka. Naravno, nije to prosto pitanje korišćenja prelaznog glagola ili opisivanja jedne stvari u odnosu na drugu, da bi se shvatilo ovakvo uzajamno prožimanje. Uzajamno prožimanje se retko ispoljava, čak i u haikuu, koji teži takvim stanjima i poštuje ih, jer ih nije lako ni iskazati ni postići. Mnogo je načina da se očisti riba, ali samo pod određenim uglom pri odgovarajućem svetlu će ona zasijati, a zatim opet, samo dobrim podešavanjem tog ugla i svetlosti, će krljušt zasjati iznutra. Nije dovoljno gledati—mora se videti i poistovetiti, a zatim se isključiti u poistovećivanju.

Ono je proces, koji vredi ponavljati, to je najvažnije, ali određeni haiku može pokazati kako je ribolov bio uspešan. A, kao što kaže kineska poslovica: daj nam ribu i danas ćemo jesti, nauči nas da pecamo i ceo život nećemo da brinemo za hranu.

Vinčester, VA 2008.

 

Preneto iz Valley Voices: A Literary Review 8:1, Mississippi Valley State University, proleće 2008, str. 58-59, uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić