Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

Stephen Wolfe: Prema Bašoovoj zen poetici

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

Jane Reichhold, SAD

 

Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

 

 

Zahvaljujući brzoj razmeni informacija koju omogućava internet, čak i najnejasniji koncepti i ideje preskaču sa kontinenta na kontinent – od srca do uma – za kratko vreme. Imejlovi spajaju naše radne stolove bilo gde da se oni nalaze. U ovoj novoj atmosferi bliskosti, zamolila bih sve urednike haiku časopisa, i štampanih i elektronskih, kao i rukovodioce haiku grupa i pisce koji vole haiku, da se ponovo pozabave pitanjem senrjua. Oni bi trebalo da izvrše ponovnu procenu istorije i trenutnog stanja senrjua i objasne kako da se dalje ponašamo kada je u pitanju njegov odnos sa haikuom.

Jednostavnim pretraživanjem interneta se može doći do istorije senrjua i utvrditi njegovo poreklo iz maekuzuke (neformalno takmičenje u pisanju tan renge koja se sastoji od dve karike sa 5,7,5 i 7,7 zvučnih jedinica, koje razmenjuju dve osobe). Prvu zbirku ovih stihova pod nazivom Haifu Yanagidaru objavio je 1765. godine Karai Hačiemon, čiji pseudonim Senrju znači „Rečna vrba“. Tokom narednih 100 godina objavljeno je još 160 izdanja dok nije procenjeno da su te pesme neprimerne i lošeg kvaliteta. Japanci se trenutno trude da rehabilituju i vaskrsnu senrju. Ono što možda nije lako utvrditi je kako se razni pesnici i izdavači haikua na engleskom jeziku razlikuju od pisaca i izdavača japanskih haikua i senrjua. Želela bih da vam ukažem na razna razmimoilaženje i na to kako smo došli do situacije u kojoj se sada nalazimo.

U Japanu je razlika između haikua i senrjua veoma jasna. Po tradiciji, haiku se potpisuje, a senrju ne. Japanski haiku sadrži kigo (sezonsku reč ili pokazatelj godišnjeg doba), a senrju ne. U savremeno doba je ovo pravilo olabavljeno do te mera da i u Japanu počinje da dovodi do konfuzije kada je u pitanju razgraničenje između ova dva žanra. U haikuu na engleskom jeziku mi smo tu granicu odavno učinili nejasnom bezočno pišući toliko pesama koje nazivamo haikuima bez dobrog poznavanja sezonskih reči i njihovog korišćenja.

Najbolju razliku koju smo mogli da smislimo je bilo da kažemo da se haiku odnosi na prirodu a senrju na ljudsku prirodu. Ovaj argument je pobijen shvatanjem da su i ljudi deo sveta prirode a ovo razdvajanje nije bilo samo glupo, već i pogrešno. Mi smo, nema dileme, deo sveta prirode. Čak i na samom početku razvoja haikua na engleskom mnoga opažanja su bila zasnovana na razumevanju ljudskih postupaka i reakcija. Ova tendencija je osnažena našim izučavanjem i eksperimentisanjem sa rengom koja sadrži haikue i pesme koje na njih nalikuju a koje su se odnosile na ljudsko društvo i njegove aktivnosti.

Da smo zadržali i popularisali japanske nazive hoku (prvi stih renge) i haikai (bilo koji stih u rengi), mogli bismo bolje da uočimo razliku i da onda imamo ispravne nazive za ove dve vrste haikua. Prebrzo nakon prvih prevoda sa japanskog na francuski, koji je zadržao ove nazive, rani engleski prevodioci su prihvatili kombinaciju reči – haiku – koju je Šiki izmislio, a uprkos nekih pokušaja da se čvor razmrsi, čini se da smo i dalje zaglavljeni nazivajući naše pesme haikuima. Ovo ne vidim kao problem.

Što se mene tiče, najveća teškoća se javlja kada mi, sa našim haikuom na engleskom, pokušavamo da uvedemo koncept druge forme koju nazivamo senrju.

Kako haiku na engleskom i senrju imaju potpuno istu formu, istu temu i najčešće iste osobine, neki su pokušali da ih definišu onako kako to čini Majkl Dilan Velč: „Mislim da se pesme koje su haiku ili senrju mogu svrstati u četiri kategorije:

„Jasno je da su pesme navedene pod 1 haikui, a pod 4 senrjui. Međutim, pesme navedene pod 2 i 3 spadaju u sivu oblast, a to su one koje većini stvaraju najviše problema.“1

Nezgoda je u tome što ni dve osobe ne mogu da se slože po pitanju toga šta je „komično“ a šta ozbiljno i koja količina satire, ili komike ili duhovitosti dovodi do toga da pesma pređe iz jednog u drugi žanr. Kako se „hai“ u „haikuu“ može prevesti kao „šaljivo“ ili „komično“ ili „smešno“, nema razloga da se traži razlog da se neki haikui nazivaju senrjuima zasnovanim na humoru. Tvrdim da, pošto je humor ili komika deo imena, haiku na engleskom jeziku može da sadrži bilo koji stepen duhovitosti ili satire, a zapravo bilo koje ljudsko osećanje.

A ipak se zadržala ideja da jedna od ove dve 'vrste' haikua treba da se naziva senrju. Čak će i urednici koji se možda ne slažu sa ovim nastaviti da objavljuju haiku pod dvojnim imenom haiku-senrju. Često će priznati da ne mogu da odrede ili da ne žele da se opredele za razliku između žanrova, tako da ovo pitanje izbegavaju ili kuju novu složenicu.

Čak i Majkl Dilan Velč ublažava svoju definiciju navodeći: „Razlika između haikua i senrjua? Do izvesne mere ona nije važna ako se fokusiramo samo na dobru poeziju, jer ove oznake služe za stručnu analizu, a ne za naše mišljenje o pesama“.2

Ovim komentarom se jednostavno izbegava rešavanje problema. Kao izdavači haikua potrebno je da budemo informisani, da informišemo i odgovorimo na situaciju iz nekoliko razloga.

Priznajem da će verovatno uvek biti onih koji uživaju da sebe posmatraju kao pobunjenike, one koji kažu da unose više zabave i nepravilnosti u haiku. Iz ovog ili nekog drugog razloga, oni žele da održe naziv senrju živim i aktivnim.

Ako tako odluče, smatram da im je obaveza da iznađu neki način da svojoj pesničkoj formi, koja se naziva senrju, daju neku vizuelnu ili tipografsku oznaku kako bi se lako razlikovala od haikua. Eto prilike da se pomogne pesnicima da mogu jasno da naznače da je neka pesma senrju a ne haiku, ako tako žele.

Kako izgleda da postoji prilično zanimanje za haiku monostih, ustručavala bih se da utvrdim pravilo da su trostisi haiku a monostisi senrju. Ova zamisao bi u izvesnoj meri imala smisla jer mnogi japanski senrjui ne sadrže kire ili kiređi – rez ili sekuće reči. Ovo čini da, kada se ispravno prevedu na engleski, liče na rečenicu. Smatram da haiku monostisi zanimljivo napreduju u formi i načinu čitanja i bilo bi mi žao da vidim da bivaju potisnuti u ovaj žanr manje vrednosti.

Čak i ideja haiku distiha ima osnova budući da potiče iz dva stiha renge (vezanog stiha) i u ređim istraživanjima paralela u haikuu.

Pošto se toliko modernih haikua sada piše malim slovima i koristi malo znakova interpunkcije, predlog za razmatranje bio bio zahtev da senrju, koji se ispusuje bilo u jednom redu ili u tri, započne velikim slovom i završava tačkom. Ovo bi istaklo zamisao senrjua kao rečenice i bolje ga uskladilo sa grčim pesničkim oblicima, epigramom i aforizmom. Primer ovoga već imamo u pesmama Aleksis Rotele, koja je, osnivanjem časopisa Prune Juice, sebe postavila kao standardnog nosioca senrjua, a jedan je od retkih pesnika koji koriste velika slova i znakove interpunkcije u svojim haiku pesmama i u onima koje nazivaju senrjuima.

Kao što mi je Čals Trambul ukazao, R. H. Blajt je koristio sistem uvlačenja da označi senrjue. Haiku bi ovako bio prikazan:

jesenje sunce
crvenilo na lišću
javora

Senrju bio bio ovako prikazan:

jesenje sunce
je crveno na lišću
javora

Ali zar ne bi bilo lakše identifikovati pesmu kao senrju ako ovako izgleda?

Jesenje sunce
je crveno na lišću
javora.

Ono što tražim je da svi haiku urednici razmotre izbacivanje reči 'senrju' iz kategorije objavljenih pesama. Tražimo da prestanete da pogrešno nazivate naše pesme.

Od maja 2012. oslobodili smo naš AHAforum od senrjua. To znači da nijedan autor ili ma ko drugi ne može da označi haiku kao senrju. Ovo ne znači da se reč zabranjuje ili da niko ne sme da je koristi. Naravno, ako se na tu temu povede diskusija, možemo da koristimo taj naziv.

Još jedan primer uklanjanja senrjua sa haiku scene potvrđuje pogovor u poslednjoj antologiji nemačkog haikua, Haiku hier und heute - Haiku ovde i danas3. U njemu urednici, Udo Venzel i Rajner Stoc, nakon dela u kome jasno procenjuju trenutno stanje zbrke do koje dovodi senrju u haiku zajednici, zaključuju: „Daher wurde diesem Begriffspaar in unserer Auswahl keine Beachtung geschenkt (Zato se ovim nazivima ne posvećuje pažnja u našoj zbirci)“. Eto kako to treba da se radi.

Posebno je neophodno da se Haiku društvo Amerike (i haiku grupe drugih zemalja) vrati na status haiku organizacije i ostavi senrju senrju pesnicima. Ako HDA ne dozvoljava pristup tanki u organizaciju, kakvog osnova imaju članovi da podržavaju senrju nastavljajući da to ime zadržavaju u nazivu konkursa?4

Ni jedan od starih japanskih majstora nije pisao senrju; zašto mi još uvek uvlačimo senrju u našu haiku zajednicu?

Smatram da oni od vas koji žele da podrže i promovišu senrju imaju obavezu da razmotre, sasvim ozbiljno, kako da stvore tipografski obrazac po kome se odmah utvrđuje da pesma nije haiku, već senrju. Predugo ste se skrivali pod plaštom haiku pesnika i dovodili do zabune i pogrešnih shvatanja.

Osim toga, niko ne zna pravilno da izgovori senrju!

Predlog za čitanje:

Senryu as a Dirty Word by Jane Reichhold.

Fusnote:

1: The Difference Between Haiku and Senryu by Michael Dylan Welch.
2: Ibid.
3: Udo Wenzel and Rainer Stolz, editors Haiku hier und heute - Haiku here and today. In German only. Deutscher Taschenbuch Verlag, 2012. ISBN: 978-3-432-14102-4.
4: The Gerald Brady Award for Senryu.

 

Prvi put objavljeno u Modern Haiku 44.1.

Preneto uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić