Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

Stephen Wolfe: Prema Bašoovoj zen poetici

 

God. 10, br. 17, leto 2013

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

Robert D. Wilson, Filipini

 

BITI IL NE BITI
Propao eksperiment
VI deo:
Esej o haiku estetici

 

„Od kako je postao sport amatera i neznalica, haiku se sve više množi i postaje sve banalniji.“

Masaoka Šiki

Janine Beichman
Masaoka Shiki
His Life and Works
(Masaoka Šiki: život i delo)

Moj otac, ustiju
i anusa širom otvorenih --
blistavi oblak

Ban'ya Natsuishi, Japan

Krpeći rupe
na kaputu – tako sam
postao marksist

Dimitar Anakiev, Slovenia

Mending the Holes of My Raincoat
(Krpeći rupe na kaputu)

zgrušane reči –
obnovljene rane
da ostanem budna

Linda L. Ashok, India  

Chai Leaves MultiLingual Haiku
http://multilingualhaiku.wordpress.com/

tišina
kao to

Jack Galmitz, New York, USA
Y (ImPress)

novi ribnjak –mačka uči da pliva

Lorin Ford, Australia

Terebess Asia Online

dok svet propada saksofon u ustima morža

Marlene Mountain, USA

Haiku 21, 2011

mraz na prozoru
dodajem gumenu patku
u penušavu kupku

Roberta Beary, Washington D.C., USA

Dobitnik prve nagrade
Kiyoshi and Kiyoko Tokutomi
Memorial Haiku Contest 2013.

botanička bašta
plastična bela rada visi
preko ivice ženinog šešira

Ernest Berry, New Zealand

Počasno priznanje
23rd Ito en Oi ocha New Haiku Contest 2013.

a ipak jesenje boje

Christopher Patchel, USA

Treće mesto
First Annual Peggy Willis Lyles
Haiku Awards 2013.

jampackedelevatoreverybuttonpushed

(pretrpanliftsvadugmetapritisnuta)

John Stevenson, New York, USA

Haiku in English 2013

O, nečija žena!
nosi skije
mokrih rubnika

Takaha Shugyo

Haiku International Association, Japan

Kao Tarzan
sa Džejn pod pazuhom
pobeći ću

Yoshitomo Abe, Niigata Prefecture, Japan

Ginyu No.21

viski pijem ga dok me voli

Jim Kacian, Virginia, USA

Gendai Haiku webpage

plavizvončićibelizvončičizvončićisvi

Helen Buckingham, Bristol, United Kingdom

Under the Basho Autumn 2013

origami
pre trećeg savijanja . . .
oduvah ga!

Mike Rehling, Michigan, USA

Under the Basho Autumn 2013

Reći ili ne reći nešto, zadovoljiti masu koja jede kikiriki i sočne viršle prepune priloga u „Ballparku“, očekujući „home-runs“ koji se nikada sasvim ne dese, naša tela sinhronizovana kao nadolazeći talasi, jedan za drugim, čekaju na svoj red, kliktaj galebova, dahtavi šapat vodnjikavih ruku što posežu za zamkovima od peska moleći da budu ugrađeni u dečje snove, noć pre sledeće, placenta sadašnjice što kaplje sa potpuno istetovirane desne ruke Humpti Dumptija, kraljevi ljudi iza ugla, koji puše cigarete, natežu pivo, češu jaja, bulje u ogledala preostala sa pirinčanih polja preko koji su prelazili kada je Zemlja čuda igrala školice sa Alisom a … zdrav razum se poremetio.

Ostavi me na miru, Bašo-san! Neću da budem David koji se baca kamenjem iz improvizovane praćke na Golijata, zvezda svih vremena - pičer iz njujorškog „Jenkija“, moja psiha zavitlana i okrenuta u trećoj bazi, koja čeka duhove što jure kredaste oblake što šište kao opaka zmija zvečarka!

Šta činiti? Volim hoku i vaku, zaljubljen sam u japansku poeziju kratke forme, čitam i pišem stihove na penjalicama aha, udubljujem se u istraživanje, praznim um od unapred stvorenih mišljenja, sledim zoku u ono što jeste i nije, ne mogu da se smirim, osećajući više od reči, moja čula brža od svetlosti jure kroz plimu Mlečnog puta, gde je svaka zvezda jedna zabavna vožnja, koja dobija novi oblik u zoru kad čaplje spavaju.

Predugo sam posmatrao iz senki, čekajući da dobra vila spasi japansku poeziju kratke forme iz provalije u koji je potonula, starca koji boluje od alchajmerove bolesti, koji se vrti u krug bez cilja, karikatura jučerašnjice, sada povijen pod vrbom što godinama nije plakala, očiju sirotice Ani, neonska svetla se pale i gase, pale i gase, pale i gase, tvoj um, Bašo-san, visi na žici za veš sa onim što je moglo biti uzeto na zajam od Samobitnog Haiku društva Amerike oblepljenog nalepnicama što vrište MADE IN JAPAN!

Povlačim mesingani prsten na ringišpilu u luna parku Zemlje čuda, oh sranje, evo ga Don Kihot u meni, koji me ohrabruje da krenem u vitešku borbu sa vetrenjačama, govoreći mi da idem do đavola, ako je potrebno, bez obzira na cenu, izbegavajući ogledala, vojnici inkvizicije ciljaju u mene, sigurni da ću posrnuti, spotaći se ili pristati na blaženstva smeštena u praznoj stolici kojoj je Klint Istvud govorio kada je publika umrla prošle godine, minut do 12, poslednji slog utrpan u cipelu koju je Pepeljuga ostavila pored prinčeve senke napunjene gorivom... na bis, molimo vas:

HAIKU NIJE ŽANR.   Eto, rekoh. Sad je kasno da se povučem: nije žanr, reformacija hokua, ništa što se može definisati.

Rečnik Merriam Webster definiše ovaj žanr kao „vrstu umetničkog, muzičkog ili književnog dela koje se odlikuje određenim stilom, formom ili sadržinom”.

Da bi bio žanr, haiku mora biti nešto što se može definisati. I u Japanu i van njega, nema usvojene definicije. Ne postoje Istok i Zapad. Zapadni i japanski haiku su jedno te isto, lanac ovog i onog sa više onog nego ovog, odraz koji se podsmeva svojoj senci.

Pogledajte neke od definicija haikua što se šepure kroz konferencijske sale, na preskupim palubama na Kraljici Mariji, u hodnicima univerziteta, pomodnim kafićima, severnoameričkim državnim školama, rečnicima, elektronskim časopisima, štampanim antologijama i knjigama, koje tvrde da nude ono što druge knjige o haikuu ne nude. Uverite se i sami. Ono sa čim je Macuo Bašo upoznao Japan tokom svog života i ono što čitate, vidite i čujete kod gore navedenog, nisu ko-piloti na istom svemirskom brodu.

Uporedite onda sa sada…

mrači se more –
jedva je bio krik
divlje patke

Macuo Bašo

Ovaj hoku se ne fokusira na patku (objekat). To je pesma koja stvara dodatno značenje zbog korišćenja estetskih stilova, jugena (dubine i tajne) i kontrasta. Priroda je beskrajan film, kontinuum ekspresija. Bašo nije mogao da vidi patku, već samo da je čuje. Jedva beo, krik divlje patke? Zvuk nema boje. More je, međutim, u suton kao duh, nadrealno, čak i misteriozno ako je vreme loše. Ivata Kuro komentariše u svojoj knjizi o Bašou, Shochu Hyoshaku Basho Haiku Taisei:

„Belina se vidi okom, a glas čuje uhom, ali je on [Bašo] osećao kao da je video ono što su mu uši čule, a od tog delikatnog osećanja je načinio pesmu.”

kraj sveta
razduvah
maslačak

Garry Gay, Santa Rosa, California

Dobitnik prve nagrade
The Heron's Nest First Annual
Peggy Willis Lyles Haiku Award 2013

Gajeva pesma ostavlja malo za tumačenje. Duvanje maslačka podseća pesnika na kraj sveta, a to je subjektivna misao.

kukavica –
kroz bambusov čestar
mesečina sipa

Macio Bašo

Bašoova pesma je hoku zasnovan na radnji. Fokus pesme nisu bambus, kukavica ni mesečina. Ona se fokusira na kreativni proizvod rečenog i nerečenog, onog što se podrazumeva i što se ne podrazumeva. Pevanje kukavice se postavlja nasuprot mesečine koja sipi kroz gusti bambusov čestar. Pesma se oseća u onom što je neprevodivo. Odjekuje, i lagano teče sa mesečinom, čiji sjaj je zatamnjen i oblikovan senkama i prostorom između bambusa u gustom čestaru. Osećaj tišine je intenzivan. Ništa u prirodi nije statično; ništa nije predvidljivo. Sve se menja i sve je nepostojano. Bašo je neprestano posmatrao kreativnu silu prirode, zoku. Ona je bila njegov sensei. Mnogo je toga što se može naučiti i izraziti na osnovu takvog saznanja. Zoka je nit koja tka naš hoku. U današnjem svetu previše pažnje se posvećuje delovanju ljudi i njihovom samoljublju. Mi nismo iznad prirode. Mi smo njen mali deo.

Kenkiči Jamamoto komentariše u svojoj knjizi Bašo: uvažavanje i kritika njegovog dela (Basho: Appreciations and Criticism of His Work):

„Kombinacija mesečevih zraka koji koso padaju kroz čestar i kukavice koja peva dok leti pravo prema obzorju stvaraju svet tako misteriozan da je skoro zastrašujući.”

kod kuće na odsustvu
oholo korača kraj rafa sa žitaricama
na vrhovima prstiju

Harvey Jenkins

Pobednička pesma
Klostar Ivanic's 10th Annual Contest
for Haiku in English 2013

Ova pesma ostavlja malo toga za tumačenje. Jedan predmet lovi pretraživanjem drugi pomoći drugih predmeta. To je senrju naveden kao haiku. Pesma se zasniva na predmetu i, kao takva, nema veze sa kreativnom silom prirode, zokom, za koju je Macuo Bašo rekao da je od suštinske važnosti za hoku. To je rečenica, a ne pesma. Vojnik koji se vraća kući je oduševljen što može još jednom da bude u bakalnici i gleda u kutije sa žitaricama. Odobravajući ovu rečenicu svrstavanjem iste u pesme, podstiču se drugi da pišu rečenice i nazivaju ih haikuima.

Zimsko sunce –
na konju mi se lede
obrisi senke

Macuo Bašo

Može li se senka neke osobe zalediti na leđima konja? Bašo koristi estetsko sredstvo jugen da dobije dodatno značenje. Dan je veoma hladan, baš kao i zimsko sunce. Kontrast (jukstapozicija) između zimskog sunca i naizgled zaleđene senke na konju daje glas nerečenom, podstičući istraživanje delovanja zime na okruženje. Vreme je nepredvidljivo, stvara, nijansira, oslikava, oblikuje ne sledeći nikakve uzore. Senka je zaleđena ili - da li je? Ništa ne miruje, sve se menja, golo oko je ograničeno vidnim poljem i subjektivnim tumačenjem. Bašoov hoku je zasnovan na radnji fokusiranoj na koto-u (čin nastajanja). Ono što se čini da je i ono što jeste stvaraju simbiotsku zajednicu koja je više od slike od reči. „Lede“ i „zimsko sunce“ postavljeni zajedno daju dodatno značenje.

ćutke skriva
uspomene na život
na naboranom licu

Raj K. Bose, Hawaii, USA

Dobitnik Grand Prize-a, Non-Japanese Division of the 2013
5th Yamadera Basho Memorial Museum English Haiku Contest

Žena ćutke krije uspomene na život na svom naboranom licu. Ovo je subjektivan (mono) haiku, orijentisan na čoveka bez korelativne ili mimetičke veze sa prirodom i/ili njenim godišnjim dobima. Malo ostaje čitaocu za tumačenje. To je senrju koji se fokusira na efekte i posledice starenja na ženu.

Veoma su to različite boljke, sada i onda. Da li je sada rezultat razvoja, evolucije, književne širine ili potpuno odvajanje od japanskog poetskog izraza i estetskog istraživanja? Bašoov hoku i gornji haiku imaju različite fokuse. Da li su Bašoove pesme zastarele, irelevantne i bez veze sa današnjicom? Da li je sada adaptacija modernog sveta, a onda nešto što treba odbaciti? Grešim li što vršim komparativnu analizu modernog haikua i Bašoovih hokua pisanih pre više vekova? Koji su dublji? Koji su vredni pamćenja? Koji su otvoreni za subjektivno tumačenje čitaoca? Koji su simbiotski u skladu sa nastajanjem prirode? Koji će se pamtiti i posle sto godina i zašto?

Kako svet definiše haiku? Zašto nema sporazumnog dogovora? Da li je on reformacija hokua? Da li je haiku japanski poetski glas? Je li haiku više od sklopa reči raspoređenih u jedan, dva, tri ili čak četiri stiha? Postoji li nešto kao što je haiku od jedne reči? Od dve reči?

Ili, je li haiku postao, kao što ću pretpostaviti u ovom eseju, sredstvo „sve može da prođe” bez pravila i definitivnog obrasca; masturbaciono vežbanje reči?

Definicija haikua Ujedinjenog haiku i tanka društva:

„Haiku je sažeti sastav od 3 stiha (nije važno kako su raspoređeni, u 1, 2 ili 3 reda), ali je ono što je važno ostali zahtevi, koji su: da on hvata čulima doživljen trenutak i sadrži bilo kigo (sezonsku reč) koji direktno ukazuje na godišnje doba ili druge reči koje indirektno pobuđuju osećanje sveta prirode u kome živimo. Sadrži dvodelnu jukstapoziciju koja se izjednačava sa kiređijem (sekuća reč) koji stvara svesnu pauzu. Haiku više ne mora da se uvek pridržava pravila 5,7,5 slogova; umesto toga, treba da poseduje ritam kratak, dug, kratak. Ispravno napisan haiku sadrži mesto, glagol, plus 'aha' trenutak, koji se može uporediti sa zvukom 'pop' tog prvog 'zrna' kada kokate kokice.”

Neki insistiraju na korišćenju sezonskih reči (kigoa) a neki ne.

Ogivara Seisensui iz Japana piše 1913:

„Godišnje doba je okov na živo j rani”.

Džordž Svede piše u svom članku „Prema definiciji haikua na engleskom u 2000.”:

„Ako se u pesmi ne javlja neki vid prirode, ona ne može biti haiku. Mada ljudska priroda može biti deo haikua, ona se mora dovesti u vezu sa nečim iz spoljnjeg sveta, inače pesma postaje senrju.”

Banja Nacuiši iz Japana pretpostavlja:

„Mislim da se može napisati dobar haiku bez sezonskih reči, dobro napisan u slobodnoj formi a ne sa 5,7,5 slogova”.

Da li je Macuo grešio kad je učio svoje učenike:

„Saigiova vaka, Sogiova renga, Sešuiove slike, Rikjuova čajna ceremonija-jedna nit se provlači kroz umetničke Puteve. A ovaj umetnički duh treba da sledi Kreativno, da druguje sa promenama četiri godišnja doba. Ništa što vidimo nije do cvet, ništa što zamišljamo nije do mesec. Ako ono što vidimo nije cvet, onda smo kao varvari, ako ono što zamišljamo nije mesec, onda smo kao zveri. Odvojimo se od varvara, otmimo se zverima, sledimo Kreativno [zoku], vratimo se Kreativnom [zoki].“

Macuo Bašo

Knapsack Notebook
(Beležnica u naprtnjači)

Pročitajte moj esej Za kigo ili ne za detaljno razumevanje uloge koju bi priroda trebalo da ima u hokuu, uloge koja je krajnje pogrešno shvaćena zbog nedostatka naučnih članaka o ovom predmetu:

http://haikureality.webs.com/esejeng102.htm

Definicija haikua Haiku društva Amerike:

„Haiku je kratka pesma koja se koristi imažističkim jezikom da prenese suštinu doživljaja prirode ili godišnjih doba intuitivno povezanog sa ljudskim prilikama“.

Napomene:  Većina haikua na engleskom sastoji se od tri nerimovana stiha od 17 ili manje slogova, pri čemu je srednji najduži, mada danas pesnici koriste različite dužine stihova i njihovog rasporeda. Na japanskom tipičan haiku ima 17 'zvukova' (on) raspoređenih po obrascu 5, 7 i 5 (neki prevodioci japanske poezije su primetili da je oko 12 slogova na engleskom približno isto što i 17 japanskih onđija). Tradicionalan japanski haiku sadrži 'sezonsku reč' (kigo), reč ili izraz koji pomaže da se odredi godišnje doba doživljaja zabeleženog u pesmi, i 'sekuću reč' (kiređi), neku vrstu izgovorene interpunkcije koja označava pauzu ili naglašava jedan deo pesme. Na engleskom se sezonske reči ponekad izostavljaju, ali ostaje prvobitan fokus na doživljaju uhvaćenom jasnim slikama. Najčešća tehnika je jukstapozicija dve slike ili zamisli (na japanskom, rensô). Interpunkcija, razmak, prekid stiha ili gramatička pauza mogu zameniti sekuću reč. Većina haikua nema naslov, a metafore i poređenja se obično izbegavaju. (Haikui ponekad imaju kratke uvodne napomene, koje obično ukazuju na okolnosti ili slične činjenice; metafore i poređenja u jednostavnom značenju ovih reči se ponekad javljaju, ali ne često. Rasprava o tome šta bi se moglo nazvati 'dubokom metaforom' ili simbolizmom u haikua nije predmet definicije)"

Rečnik Merriam Webster:

Haiku je „nerimovana stihovna forma poreklom iz Japana koja se sastoji od tri stiha koji sadrže obično 5, 7, 5 slogova respektabilno; takođe: pesma ove forme obično se poziva na prirodu”.

any'a, urednik cattails-a, piše:

„Ono što ja kao urednik biram nikada se ne zasniva na broju stihova jer za mene forma nema nikakve veze sa sadržajem niti smatram da je kigo obavezan, mada verujem da je neko ‘osećanje’ sveta prirode obavezno, kao i okolnost, predmet, glagol i aha, bez obzira na poredak u kome se javljaju. Nažalost, ima danas onih koji objavljuju 'kratke pesme' bilo koje vrste pod maskom haikua. Mada ovo može biti u redu kada je u pitanju meinstrim poezija, po meni se radi o sasvim drugoj priči kada je u pitanju japanska i istočnjačka estetika.”

R.H. Blajt piše u svojoj knjizi Istorija haikua, prva knjiga (The History of Haiku, Volume One):

„Kako je haiku poezija osećanja, ono što se idealno dešava je sledeće. Dobijamo ili stvaramo osećanje, puko osećanje, skoro potpuno fizički i mehanički. Ono onda postaje humanizovano i na tom stupnju se naziva zen, dai-ichi nen. Haiku je dai-ichi nen, ali nije puki opis, samo fotografija. Jedna od najgorih stvari na svetu je puki osećaj potpuno razmazan emocijom i mišlju…”

Hamiš Ajronsajd piše u svom članku “Protiv sitnih laži: istinitost u haikuu” (Against Petty Lies: Veracity in Haiku), objavljenom 2013. u septembarskom izdanju A Hundred Gourds:

„Haiku mora biti veoma kratak. Izvan izvesne dužine, čak i ako ispunjava sve druge uslove koji se vezuju za haiku, on više nije haiku; može biti tanka ili nešto potpuno drugo.”

Majkl Dilan Velč piše u Haiku Canada Review (oktobar 2008):

„Svaka haiku pesma je o ‘sada’, ali to je drugačije od 'sada’ koji je jedini način kojim haiku može biti inspirisan. Sasvim prosto, 'sada' u pesmi ne mora se odnositi na 'sada' kada je pesma napisana.”

Napomena: Bašo, Buson, Doho i Isa nisu učili svoje sledbenike da pišu hokue zasnovane na aha haiku trenutku. On je izum R.H. Blajta i Kenet Jasude zasnovan na pogrešnom pravilu da je haiku zen-budistički poetski žanr. Danas stručnjaci znaju da je Macuo Bašo bio pod velikim uticajem animizma, taoizma i Čuang Cea; da je njegov način razmišljanja kada je poezija u pitanju bio sjedinjenje verskih i kulturnih uverenja koja potiču iz njegove kulturne memorije i dubine doživljaja, koji je uključivao zen-budizam, koji mu nije bio krajnji cilj.

A.V. Koši piše u Ichhamoti Review (god. I, br. 1, 2013):

“Kako pisati haiku

Danas je lako pisati haiku. Pravila koja su ranije propisivala obavezno korišćenje sezonskih reči, godišnjeg doba i sekuće reči su se sva lagano urušavala a sve što je ostalo je pravilo 5,7,5 i prikaza slike koja obuhvata kontrast ili jukstapoziciju, koja i ne mora biti ’oštra'. Ukratko, danas haiku sve više podseća na senrju.”

Billy Kolins piše u uvodu za Moderni haiku na engleskom: prvih 100 godina (Modern English Haiku: The First Hundred Years), koji je objavio W.W. Norton, a priredili Džim Kejšn, Alen Brns i Filip Roland:

„Oni najbolji haikui sadrže trenutak u vremenu uhvaćen u ćilibaru pesnikove pažnje i reči pesme. To je jedini žanr potpuno posvećen utvrđivanju jednostavnog zapažanja ovde i sada kako bi kod čitaoca dovelo do uzdaha.”

Macuo Bašo nikada nije podučavao o ovoj tvrdnji koju navodi Vilson. Bašo je često prerađivao svoje hokue, adaptirajući određenu pesmu da bi je upotrebio u haibunu ili putnom dnevniku koji je pisao mnogo kasnije. Oslanjao se i na sećanja u pisanju hokua. Podsetio sam se izreke koju sam naučio od oca:

„Ne veruj u sve sve što pročitaš ili čuješ. Sam proveri stvari.”

Nije sve napisano u knjizi koja tvrdi da je nešto konačno i stvarno tako. Svako može da napiše knjigu i donese svoje teorije, i to ubedljivo.

Prema Kejšnu, knjiga Modern English Haiku: The First Hundred Years treba da bude „novi standard u izučavanju i shvatanju haikua na engleskom“. Na 400 stranica obuhvaćeni su radovi više od 230 pesnika a na 74 strana dat pregled žanra koji nije žanr. Kejšnov koncept haikua se u velikoj meri razlikuje od koncepta majstora koji su svetu dali hoku. Neki od objavljenih haikua su napisali pesnici imažisti na koje je haiku izvršio uticaj, ali koji nikada nisu tvrdili da su haiku pesnici:

Vedro nebo! Izgubih pamet.

Yvor Winters

I(a
Ie
af

fa
II
s)

 one
li
n
ess

e.e. cummings

Noćas je padala kiša.
Sada, ove puste zore,
krik plavih šojki

Amy Lowell

Pojava tih lica u gomili:
latice na mokroj, crnoj grani

Ezra Pound

Napomena: Paund kaže da je ovo pesma „koja nalikuje haikuu“. Nikada je nije označavao kao haiku kao što to kvazi-autoritativno navodi Džim Kejšn u knjizi Modern English Haiku: The First Hundred Years.

Neke od pesama koje su označene kao haiku u ovoj knjizi napisali su bit pesnici koji su na brzinu pročitali testove R.H. Blajta i Keneta Jasude u maloj kući Geri Snajdera u Berkliju, Kalifornija, od kojih je većina bila pod velikim dejstvom droge i alkohola:

Jutros:
                         pluta licem nadole u kofi vode
                    udavljeni miš

Gary Snyder

Udavljeni miš koji pluta licem nadole u kofi vode ne otkriva nam ništa što već ne znamo o prirodi. To je samo saopštenje o onom što je osmotreno.

Po čemu se sledeće razlikuje?

na plišanom tepihu spava
umorno dete

---

Ludak
se pojavljuje iz bioskopa:
ulica u vreme ručka.

Allen Ginsberg

Ludak (koji podseća na Ginsbergovog Urlika) izlazi iz bioskopa u vreme ručka na ulicu na kojoj se odvija život. Šta nam ovo kazuje o zoki i njenom uticaju na prirodu? Po čemu ovo nije senrju? Liči na stih iz jedne od Ginsbergovih dužih pesama.

Promaših
vrata frižidera
Ipak se zatvoriše

Jack Kerouac

Keruak je pokušao da nogom zatvori vrata frižidera i promašio ih. Sama su se zatvorila. Po čemu je ovo zapažanje pesma? Kako se ona može smatrati delom reformacije hokua što haiku tvrdi da je? Šta nam ona govori o prirodi, o ljudskom rodu? Šta ima da se tumači? Gde su slojevi, estetska sredstva i dodatno značenje koje su Bašo i drugi koristili da stvore književna dela kojima se divimo i nakon mnogo vekova?

Haiku, kao što sam naveo u prethodnim esejima iz ovoga niza, je poetski glas pod uticajem nemačkog univerzitetskog sistema sa kojim je svet upoznao Masaoka Šiki, koji je bio pod velikim uticajem Zapada. Modern English Haiku predstavlja haikue koji su pisani pod velikim uticajem R. H. Blajta i onih koji su bili pod uticajem dela i poezije savremenih japanskih pesnika i kritičara čiji je način razmišljanja oblikovan prema definicijama i terminima koji potiču iz zapadne misli. Uticaj starih majstora je minimalan kao što pokazuju pesme koje su zastupljene u ovoj knjizi. Primetno nedostaju hokui koje su pisali neki od najvećih svetskih hoku pesnika. Imena su poznata kao što su i urednici i izvori. Zapravo, ova knjiga je ponavljanje onoga što je već pisano o istoriji haikua i stanju haikua i definiciji haikua.

Nedostaje joj stručna potkovanost, a poziva se na isto staro, isto staro. Modern English Haiku ne uspeva da bude „novi standard u izučavanju i shvatanju haikua na engleskom”.

Don Baird piše u svom elektronskom časopisu Under the Basho (Po Bašou) u jesenjem broju 2013:

„U okviru zoke prolaznost i osećaj nestalnosti su dopunski vidovi i jasno Bašoova haiku / hoku estetika. Oni su na jedinstven način isprepleteni u grlenom glasu talasa zoke. Nije potreba veza ’između’ haikua i zoke, oni su jedno te isto.”

Bašoova haiku/hoku estetika? Hoku i haiku nisu isti. Tvrditi to znači ignorisati istoriju i hermeneutiku.

Pogledajmo neke primere poezije objavljene u ovom časopisu:

noćni voz
moj pokojni stric buši karte
do mojih snova

Pris Campbell

pun mesec previše pijan da ustanem iz kreveta i odem da mokrim

Gene Murtha

cigara u ponoć automobil kreće nizbrdo

Johannes S. H. Berg

poređane zajedno—
školske kante za đubre
se kotrljaju kotrljaju staju, kotrljaju
kotrljaju sa vetrom.

Anthony Rutledge

Haiku i hoku su jedno te isto? Bašo, Buson, Doho, Isa i Čio-ni su pisali hoku. Uporedite njihove pesme sa gornji primerima iz Under the Basho.

Baird navodi u uvodu u jesenje izdanje iz 2013. Under the Basho-a:

„Ovaj časopis poštuje poetiku i estetiku Bašoa a ipak obuhvata mnogo prostora za sanjarenje modernih mislilaca i njihove pesničke napore.”

Da bi se poštovala Macuo Bašoova poetika i estetika, one se moraju razumeti. Previše je pesama u jesenjem izdanju koje su antiteza onoga čemu je Bašo podučavao i što je pisao.

Druge konceptualizacije haikua:

Feris Žili piše u svom eseju „Začinjavanje vašeg haikua” (Seasoning Your Haiku), namenjenom New Zealand Poetry Society:

„Definicija koju ja podržavam polazi, između ostalog, od pretpostavke da je haiku tradicionalno veoma kratka pesma o prirodi i/ili odnosu ljudi i prirode (koja često suptilno otkriva ljudsku prirodu), i tipično sadrži kigo. (Ljudi su deo prirode, ma kako neprirodni i nenormalni neki izgledali. Međutim, idealno, haiku ne bi trebalo da preteruje sa pozivanjem na ljude.)”

Japanski pesnik Oniši Jasajo navodi u intervjuu sa Ričardom Gilbertom 5. avgusta 2007. (Poems of Consciousness/Pesme svesti):

„Današnji haiku zadire u oblast senrjua a senrju u oblast haikua.”

Takođe kaže:

„Kada se ove 'širine' čitalaca i stvaraoca sretnu i slože, onda definišemo, 'ovo je haiku' a 'ono je senrju.' Međutim, kada se pomoću opštih zamisli ovih žanrova iznalaze razlike između haikua i senrjua, pojavljuje se neslaganje između pesnika i stvaraoca i shvatanja javnosti.”

Senrju i haiku se češće sjedinjuju u jednu formu, definicija senrjua i definicija haikua je siva oblast koju se malo ko brine da definiše na akademski opravdan način. Neki smatraju da je senrju komičan stih sličan komedijaškom triku. Drugi kažu da je orijentisan na ljude, dok je haiku orijentisan na prirodu. Ovo postaje problematično kada se uzme u obzir da su ljudska bića deo prirode. Većina odeljaka posvećenih haiku poeziji u elektronskim i štampanim časopisima trpa senrju i haiku u isti koš bez posebnih razgraničenja. Neki primeri, koji ih ne razgraničavaju:

sve više i više
sve manje i manje
kose

Billie Dee, San Diego, CA, USA

Frogpond 36.2 2013

dug let avionom
zaboravljam osobu
kraj sebe

LeRoy Gorman, Ontario, Canada

Heron's Nest, September 2013

mlada u junu
crkva puna
dvoumljenja

Jörgen Johansson, Lidköping, Sweden

Heron's Nest, September 2013

najduža noć
lovački pas zaglavljen
u štenari

Haiku Elvis (Carlos Colon), Louisiana, USA

razvod –     
ona            
kastrira svog psa

Bill Pauly, Dubuque, Iowa

Modern Haiku 44.2

cowboyellonghornery

Emily Romano, USA

Modern Haiku 44.2 2013

Definicije se ne nalaze uvek u štampanom ili elektronskom obliku. Podrazumevaju se prihvatanjem, objavljivanjem, preporukom itd. Bez usaglašene opšte klasifikacije i definicije od strane akademije i meinstrim haiku udruženja i publikacija, haiku je postao anomalija, književni korov koji raste kud mu je volja, bez ograničenja, šta god želi, Češirska mačka na steroidima. Pravila? Ona se menjaju sa publikacijama, blogerima, knjigama i ćudima. Aha, nema potrebe za aha; metafore su u redu, metafore treba izbegavati, kigoi su zastareli, kigoi su sastavni deo.

Naveo sam nekoliko upadljivih primera haikua u ovom eseju, ne da bih uznemirio njihove autore, već da bih osvetlio problem kojim se niko ne bavi. Haiku nije japanska poezija. Haiku nije reformacija hokua. Haiku je šta god ljudi žele da zovi tim imenom i/ili imenuju, prokleti nek su istorija i hermeneutika.  

zimski vetar duva
izoštrile se stene
među kedrovima

Macuo Bašo

Basho's Haiku

Herold Henderson piše u svojoj knjizi Haiku na engleskom (Haiku in English):

„Još nije postignuta saglasnost među američkim pesnicima (ili urednicima) o tome šta čini haiku na engleskom—po čemu se razlikuje od drugih pesma koje mogu biti jednako kratke. Drugim rečima, haiku na engleskom je još u povoju.”

Profesor Gilbert navodi u svom referatu „Disjunktivni vilin konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku” (The Disjunctive Dragonfly: A Study of Disjunctive Method and Definitions in Contemporary English-Language Haiku):

„S obzirom da se japanski haiku reduktivno pogrešno tumači i da haiku na engleskom nije definisan, izgleda da je definicija HDA plod kulturno projektovane želje.”

Abigejl Fridmen piše u svojoj knjizi Haiku pripravnik (The Haiku Apprentice):

Mnogo izazova i uzbuđenja u pisanju haikua na Zapadu potiče iz činjenice da ne postoje opšte dogovorena pravila. Ovo nije tako daleko od situacije u Japanu. Tamo savremeni pesnici izazivaju postojeća haiku pravila, a na Zapadu se borimo da ih stvorimo.”

Haruo Širane piše u svom eseju „Izvan haiku trenutka” (Beyond the Haiku Moment) za Modern Haiku (zima/proleće 2000):

„Ono što su mnogi Amerikanci smatrali da je jedinstveno japansko vodi zapravo poreklo od zapadne književne misli."

New World Encyclopedia navodi:

„Danas je zbog različitih stavova i načina pisanja nemoguće izdvojiti ni jedan važeći stil ili format ili temu kao definitivan ‘haiku’.”

Nedefinisana pesnička forma je bezoblična, bez perimetara, pravila i pravca. A, ipak, haiku je upravo to postao.

Haiku je haiku je imažistička pesma je reč je senrju je slika od reči je...

Ako haiku nije žanr, šta je onda? Polucija, prosipanje sadržaja zapadne bešike, kolonizacija hokua. Ili, još i gore, nekontrolisani korov koji se izruguje tvrdnji Masaoke Šikija iznete krajem Meiđi perioda:

„Smatram da je haiku već odigrao svoje. Čak i ako još nije došao do kraja, možemo biti sigurni da će se to desiti negde tokom Meiđi perioda.”

„Razgovori o haiku iz jazbine vidre”
(Talks on Haiku from the Otter's Den) (1892)
Masaoka Shiki
His Life and Works
(Masaoka Šiki, život i delo)

Da li je danas haiku odigrao svoje? Da li je postao salonska zabava, karikatura hokua pisanog pre smrti Kobajaši Ise?

Ono što je Šiki pisao 1893. u vezi sa stanjem hokua tokom Meiđi perioda u Japanu tačno opisuje trenutno stanje haikua u Japanu i van njega. Ne postoje Istok i Zapad, nema razlike između japanskog i zapadnog haikua, nema usaglašene definicije. Kraj Meiđi perioda u Japanu i današnji svet, u Japanu i van njega, imaju zajednički imenitelj: preobilje bezvredne poezije ispod svakog standarda koja se predstavlja kao potomak Bašoovog hokua.

Masaoka Šiki se ozbiljno bavio hokuom. Uradio je svoj domaći zadatak, naporno učio i obimno pisao. Budući da je poticao iz samurajske porodice, bio je disciplinovan, ulagao je sve u ono čime se bavio. Nepotrebno je reći, hoku koji je on proučavao i kojim se ozbiljno bavio razlikovao se od onog kome su podučavale i koji su slavile haiku škole koje je carski dvor sankcionisao. Iz političkih razloga, car je Bašoa proglasio šintoističkim bogom. Njegove reči su bile Sveto pismo.

Donald Kin piše u svojoj knjizi Sija zimsko sunce (The Winter Sun Shines In):

„Godine 1806. car mu dodeljuje titulu Hion Myojin-a, bukvalno 'Sjajno božanstvo žabe koja skače', aludirajući na Bašoov haiku o žabi koja uskače u stari ribnjak. Godine 1885. vlada priznaje 'Crkvu starog ribnjaka' (Furuike Kyokai) kao versko telo Bašoove šintoističke sekte.”

Sve važnije haiku škola su tvrdile da se direktno nadovezuju na učenja i nasleđe Bašoa. Svaka od njih je imala važnijeg pesnika koji je podučavao učenike uz naknadu i ispravljao njihove pesme. Takve ljude je javnost poštovala i uzdizala kao primer Meiđi dvora, i to u tolikoj meri da su trojica njih postala zvanični dvorski učitelji. U suštini, ovi zvanični učitelji su bili marionete cara, kojim je on manipulisao kako bi Japance držao na distanci i u svojoj vlasti i kako ne bi uticali na širenje uticaja zapadnog sveta, sveta koji je ranije bio odsečen od stranaca sve dok admiral Bird nije primorao Japan da otvori svoje granice prema Zapadu.

Donald Kin piše u svojoj legendarnoj knjizi Zora na Zapadu (Dawn to the West):

„Do vremena Meiđi obnove, ni jedan jedini poseban pesnik nije pisao; zapravo, već skoro sto godina niko nije napisao haiku nepogrešive književne vrednosti…”

Neposebnost je obeležje ljudi poput Hozumi Eikoa (1823-1904) kome se divilo zbog stihova poput ovog:

Slavuji ---
Kad bejah mlad, ljubav
Me držaše budnim

Hoku, nekada živ, usklađen sa ljudima, stihovna forma sa kojom su Bašo i njegovi savremenici upoznali carski dvor onih dana kada je renga postala karikatura prošlosti, zanimacija za bogate i imućne, postaje, kao i njegov prethodnik, još jedan hobi vođen politikom, tradicijom i stagnacijom zbog istog starog, istog starog mentaliteta koji inficira potrebu društva za kao da. Kako se više ne uzima ozbiljno, on se suočava sa zaboravom, a irelevantnost postaje njegov sensei.

Hoku, po Šikijevoj proceni, nije mogao, kakav je bio, biti uziman ozbiljno od strane zapadnih meinstrim književnih krugova. Kako bi to i moglo biti, pitao se. Poezija nije govorila ništa, nije značila ništa i nije bila vredna pamćenja. Postala je površna i plitka, poezija koje ulazi na jedno a izlazi a drugo uvo.

Šiki je pisao:

„Istorija starog haikaija je suva kao prašina; ona je kao žvakanje voska. Može samo da me natera na zevanje.”

The Winter Sun Shines In

Donald Kin piše:

„On [Šiki] je tvrdio da je malo Bašoovih haikua zavređivalo pažnju i tragao je za primerima kojima bi se podsmevao.” U onome što izgleda da ovo opovrgava u njegovom eseju o Bašou u Shora Gyokueki, međutim, Šiki je hvalio Bašoa kao prvog ozbiljnog pesnika od dana Man'yoshu-a. U čemu je bila stvar? Da li se divio ili nije Bašou?

Šiki se gnušao propadanja hokua do koga je doveo kult Bašoa. Napredan vizionar, hteo je da hoku opet dobije značaj koji je imao. Želeo je i da ga prihvati zapadni svet. Ustao je protiv Bašoove poezije ne zato što mu se on nije dopadao kao pesnik, već zato što je obožavanje Macuo Bašoa postalo važnije od žanra. Osuđivanje Bašoove poezije je bila izvanredna taktika. Odmah je privukla pažnju carskog dvora i japanske akademske zajednice. Nije tajna da je Šiki cenio Bašoa i Bosona kao pesnike koji su izvršili najveći uticaj na njegov haiku.

Nestrpljivi genije, osuđen na kratak život zbog tuberkuloze, Masaoka Šiki se poduhvatio reforme hokua i vratio ga u smislenost u skladu sa svojom generacijom i opštim pogledom na poetiku. Nije gubio vreme i učinio je nemoguće, preimenujući iz bolesničke postelje ime žanra u haiku i pokrenuo pokret koji će vremenom učiniti suprotno od onoga što je trebalo da učini. Uveo je novi stil, šasei, i umočio haiku u zapadni paprikaš koji je posmatrao život i poeziju zapadnim očima.

Samokolinizacija hokua se neko vreme činila revolucionarnom i izvukla hoku iz provalije u koji je upao. Ovo će biti kratkoga daha.

Povinujući se zapadnim principima i uticajima, haiku se razvio u zapadni poetski glas koji se sve više udaljava od hokua koji su pisali Bašo, Josa Buson i Kobajaši Isa. Hoku nije zapadni glas niti je ikada tako osmišljen. Japanski jezik koji su koristili Bašo, Buson i Isa nije isti koji je danas u upotrebi. Današnji japanski jezik je proizvod univerzitetskog sistema Nemačke koji je Japan usvojio tokom Meiđi ere.

Majkl  F. Mara piše u svom članku „Moderna japanska estetika” (Modern Japanese Aesthetics):

„Kada razmatramo uticaj koji je zapadna filozofija imala na japanske stručnjake od kasnih godina 19. veka –i uticaj koji japanski stručnjaci još imaju do današnjih dana na načine na koji zapadnjaci sebi predstavljaju Japan –pažnja usmerena na delo japanskih estetičara pojašnjava složenu mrežu paradoksa u koju su svi stručnjaci Japana, Istoka i Zapada, neminovno uhvaćeni kada govore o svojim temama. Shvatanje da su trenuci kulturnih specifičnosti često formulisani jezicima zapadnih stvarnosti je jedan od glavnih problema današnjih estetičara.”

Masaoka Šikijev šasei haiku, pojam koji je pozajmio od zapadnih slikara, još uvek vrši veliki uticaj na moderan haiku.

„Skica iz života [šasei] je element od vitalnog značaja i u slikarstvu i u opisnom pripovedanju: moglo bi se reći da bez njega njihovo stvaranje ne bi bilo moguće. Skica iz života je korišćenja u zapadnom slikarstvu od ranih vremena; u stara vremena je ona bila nesavršena, ali je u novije vreme napredovala i postala preciznija. Međutim, u Japanu skica iz života je uvek bila nipodaštavana, tako je razvoj slikarstva bio otežan a ni proza ni poezija niti išta drugo nije napredovalo… Ovo je postalo običaj, pa čak ni danas devet od deset ljudi ne ceni skicu iz života… i odbijaju je kao izuzetno plitku. Istina je da je ono što je plitko mašta koja nije ni blizu raznolikosti koju pruža skica iz života."

Masaoka Šiki

Sixfoot Sickbed
(Dugonja u bolesničkoj postelji)
1902

Primeri šasei haikua Masaoke Šikija:

crnoglavka
peva, otvorenih
usta

Šikijeva pesma je šasei skica iz života (na brzinu napisana, bez detalja i napora): ptica peva otvorenih usta. Nema misterije, ničeg da dovede do dodatnog značenja. Više je opažanje nego pesma.

pogođen
kapljicom kiše, puž
se zatvara

I ovo je šasei skica od reči. Nema ničega za tumačenje: puž pogođen kišnom kapi, povlači se u kućicu. Zasnovana je na objektu, orijentisana na objekat. Nema nastajanja i nepredvidljivosti.

Zarivam zube
u zrelu šljivu-urmu ---
ona mi curi niz bradu

Ovo je opis onoga što se desilo Šikiju dok je jeo zrelu šljivu-urmu: sok mu curi niz bradu. Nema ničeg da se tumači i pamti. Pesma se zasniva na objektu i na njega je orijentisana, kao i na ono što se dešava objektu (ljudskom biću) koje jede navedeni predmet, a posledica toga je previše predvidljiva.

Kad pokušam da ustanem
Kičmeni pršljenovi
su mi ledeno hladni

Ovo je rečenica, a ne pesma. Opisna je. Nema jukstapozicije.

Haiku se orijentiše na čoveka u oblasti uzroka i posledice. Ovo je rečenica koju skoro svako može da napiše, slična ovoj: „Posle šetnje, slabina mi je znojava i bolna.”

prolećna kiša:
pod kišobranom pretražujem
prodavnicu slikovnica

Pada kiša prolećnog dana. Pesnik pod kišobranom posmatra knjige u prodavnici slikovnica. Šta ovde ima da se tumači? Šikijeva pesma je zasnovana na objektu. Predvidljiva je i ne ostavlja prostor za tumačenje. Ništa ne govori čitaocu o kreativnosti prirode.

Jedne noći obasjane mesečinom,
oslobodih sve do poslednje bube
iz kaveza

Mesečinom obasjane noći, pesnik je oslobodio sve bube iz kaveza. Ne kaže zašto. Šikijeva pesma je rečenica. Isto je kao kada bi rekao: jedne mesečinom obasjane noći oslobodih sve ribe iz ribnjaka. Šta je vredno pamćenja u ovoj pesmi? Za ironiju, Masaoka Šiki je želeo da zapadni svet prihvati haiku kao legitimni žanr poezije. Tačno je da je hoku pisan u njegovo vreme bio loš. Mnogim Šikijevim haikuima, mada su bolji od loših hokua pisanih u njegovo vreme, takođe za ironiju, nedostajala je dubina i suština i nisu vredni pamćenja.

Prolećni lahor ---
Kako bih voleo da bacim loptu
Preko travnatih polja

Prvi stih zajedno sa druga dva jedva da je otkriće. Šiki je bio ljubitelj američkog bejzbola. Vezan za krevet zbog TBC-a, podnoseći stalne, nepodnošljive bolove i pod dejstvom velikih doza morfijuma, hvata pogledom lahor dok zuri u baštu kroz prozor spavaće sobe. Malo je toga ovde za tumačenje, a četkica zoke nije evidentna.

Pričajući sa sobom,
grlim termos za toplu vodu
što se smlačila

Šiki razgovara sam sa sobom, grleći mlak termos. Pesma je nepotpuna rečenica orijentisana na čoveka. Zašto razgovara sam sa sobom, nije važno. Čitaoci tumače haiku saglasno svojim kulturnim memorijama, obrazovanju, iskustvu itd. Nisu upućeni u rezonovanje pesnika.

Masaoka Šiki

Donald Keene
The Winter Sun Shines In

Šiki je bio osrednji pesnik i stoga ne u poziciji da kritikuje Bašoovu poeziju. Međutim, bio je sjajan strateg, koji je imao moćan glas i koji je tu moć maestralno koristio, uspevši da za kratko vreme iznese na videlo stradanje hokua i da pokrene ono što niko drugi u Japanu nije bio spreman da uradi. To je zahtevalo hrabrost, viziju i genija. Njegova kritika šintoističkog boga, Macuo Bašoa, odmah je privukla pažnju javnosti i dovela do polemika.

Masaoka Šiki nije bio bogat, ni profesor, ni političar. Živeo je kratko (35 godina), a njegov pogled na prirodu bio je ograničen uglavnom na sećanje, maštu i baštu koju je mogao da vidi iz sobe.

Krenuo je u borbu kao književni samuraj, ne pitajući za cenu i gubitak. Uporedite ga sa Don Kihotom, nesankcionisanim vitezom koji je krenuo u pakao zbog nemoguće misije, da pobedi ono što su neki smatrali nepobedivim neprijateljem. Ustao je u vreme kada je hoku bio osuđen da sklizne u zaborav. Zaslužuje pohvalu što ga je spasao iz zaborava, nadahnjujući značaj onome što je postalo nevažno. Međutim, spasavanje je jedna stvar, a sasvim druga utvrđivanje trajnog pravca koji će izdržati probu vremena. Spasavanje haikua je bilo kratkog veka. U svojoj obuzetosti zapadnim idejama, svom nestrpljenju i nedostatku vremena zbog bolesti, mogao je da učini samo toliko.

Do promene je došlo. Točak je pokrenut. Hoku, koji se sada zove haiku, više nikada neće biti isti. Ono što je pokrenuto nije, međutim, bila obnova hokua, preusmeravanje njegove životne snage. Ono što je Masaoka Šiki, kao što je rečeno ranije u ovom eseju, pokrenuo i oblikovao bilo je zapadno po misli, reči i poimanju estetike. Tu je eksperiment propao. Zapadnjak ne može da nosi masku samuraja a da oponaša pravog samuraja. Lisica ne može predugo da se pretvara da je kokoška, bez obzira na nameru ili veštinu. Haiku nadahnut zapadnim dahom ne može da se pretvara da je japanski hoku ili njegov rođak. Starojapanski jezik i univerzitetski sistem zasnovan na nemačkom modelu koji je Japan usvojio tokom perioda Meiđi obnove su polarne suprotnosti.

Haruo Širane piše u članku „Bašo, Buson i savremeni haiku mitovi”, objavljenom u Modern Haiku, XXX:1 (zima/proleće, 2000):

„Jedno od široko rasprostranjenih verovanja u Severnoj Americi je da bi haiku trebalo da se zasniva na direktnom doživljaju, da mora da potiče iz vlastite opservacije, posebno prirode. Ali je važno upamtiti da je ovo u osnovi moderan pogled na haiku, delimično posledica evropskog realizma 19. veka, koji je izvršio uticaj na moderan japanski haiku a zatim ponovo uvezen na Zapad kao nešto veoma japansko. Bašo, koji je stvarao u 17. veku, ne bi napravio takvu razliku između ličnog i imaginarnog doživljaja, niti bi davao veći značaj činjenici od fikcije."

Ričard Gilbert piše u svojoj najznačajnijoj knjizi o haikuu, Pesme svesti (Poems of Consciousness):

„Ne postoji opšta oznaka u japanskoj književnosti za razne vrste poezije koja je ‘smeće’. Šiki Masaoka koristi termin 'tsukinami haiku' u značenju formalna ili banalna a Hasegava Kai je nedavno uveo termin ‘garakuta (junk) haiku’ da opiše formalni haiku senzibilitet koji poseduje objektivni realizam kao osnovni (nažalost, većina objavljenih haikua na engleskom može da se podvede pod ovu kategoriju).”

Kai Hasekava iz Japana mi je rekao u intervjuu za jesenje izdanje Simply Haiku-a iz 2008, koji je prevela Patriša Lajons:

„Od 19. veka Japan je mnogo naučio od Zapada. Jedna od tih stvari je realizam (shajitsu-shugi) koji se može naći u zapadnoj književnosti i umetnosti. Haiku nije izuzetak; realizam je imao ogroman uticaj na haiku. U tom smislu, moderan haiku nije ništa do ‘realističan haiku’. Haiku pesnici nazivaju ovaj realizam šasei. Ukratko, radi se o ideji da se haiku piše o ‘stvarima’ (koje stvarno postoje). Svakako je tačno da je moderni haiku dobio mnogo od realizma. Međutim, ovaj ‘realističan haiku’ ima priličan broj mana. Najveća je da je haiku izgubio kokoro (osećanje, srce, dušu, duh). Od vremena Man'yoshu-a, najstarije japanske antologije poezije, japanska književnost je obdarila mono (stvari) kokoroom. Haiku nije izuzetak. Čak i kada se čini da su napisane samo o stvarima, ispod površine se definitivno nalazi kokoro. Međutim, zbog ekstrema modernog realizma, kokoro je zanemaren i piše se samo o ‘stvarima’. To su ti haikui koje nazivam ‘junk’ (garakuta) haikuima. Pre ili kasnije ova tendencija će morati da se ispravi. S jedne strane, to je ozbiljno odstupanje od glavnog principa japanske književnosti. A štaviše, ‘junk haikui’ prosto nisi zanimljivi.

Ima i raznih problema u vezi sa trenutnim stanjem zapadnog haikua. Međutim, to nisu isti problemi sa kojim se suočava japanski haiku. Ti problemi su još složeniji. Dok je najveći problem sa kojim se suočava japanski haiku kako pomiriti haiku, tradicionalni književni oblik svojstven Japanu, sa realizmom naučenim od Zapada, haiku na Zapadu ima, uz to, čak i veći problem kako da presadi ovu tradicionalnu književnu formu na kulturno tlo Zapada. Čini mi se da je do trenutnog stanja da ‘zapadni pesnici danas pišu mnoge haikue koji nisu duboki ni vredni pamćenja, već se čini da su zasnovani na formuli’ došlo baš zato što su postali ‘žrtve realizma’. Smatram da pre toga postoje još veći problemi, kao, na primer, osnovno shvatanje toga šta je haiku.”

Tomas Linč u „Ukrštanju uticaja u američkom haikuu” vidi „haiku kao aktuelnu manifestaciju trenda u američkoj poetici koja počinje ozbiljno u delima transcendentalista, posebno Emersona, Toroa i Vitmena i koja se nastavlja u raznim vidovima u delima, između ostalih, Ezre Paunda, Valas Stivensa, Viljema Karlosa Viljemsa, Ričarda Rajta, Džeka Kerauka i Geri Snajdera, a zapravo kod priličnog broja drugih savremenih pesnika.

Ukratko, tvrdio bih da je haiku žanr koji ispunjava pesničke aspiracije važnih trendova u američkoj književnosti koji su se održali vek i po. Nesumnjivo takav mali žanr ne bi inače mogao imati tako veliki uticaj na tako impozantne pesnike da nije zadovoljio neke velike potrebe u njihovoj pesničkoj praksi .”

Objavljeno u „Modernizmu u istočno-zapadnoj kritici: nova tumačenja” (Modernity in East-West Literary Criticism: New Readings), koji je uredio Jošinobu Hakutani. Madison, NJ: Fairleigh Dickinson University Press, 2001.

Današnji haiku se, pre svega, zasniva na slobodi. On je šta god pesnik hoće da bude. Malo podseća na fiksnu, definisanu formu, kojoj su Bašo i drugi podučavali i koju su pisali. Tvrditi drugačije značilo bi ignorisati hermeneutiku, lingvistiku i istoriju japanske poezije kratke forme pre smrti Kobajaši Ise.

Pročitajte sledeće primere savremenih haikua. Namera mi nije loša. Ovde ih postavljam da ukažem na suštinu, na pravac i nedostatak kontinuiteta u razvoju haikua posle Masaoka Šikijeve reformacije hokua.

odjednom neudata—
bumbar mi pogrešno
zuji

Roberta Beary, USA

Modern Haiku, Summer 2013

Berina pesma je senrju. Orijentisana je na čoveka, podseća na komedijaški trik. Subjektivna je („pogrešno zuji“) i ima malo toga sa veštinom koja kaplje sa četkice zoke. Ova pesma nema nikakve veze sa smenom godišnjih doba i kreativnim izrazom zoke, za koju je Bašo rekao da je od suštinskog značaja za pisanje hokua. Da li je veza sa prirodom u hokuu zastarela, učenja starih majstora fosilni ostaci, pa stoga nisu više od značaja za reformaciju koja je haiku?

to je
što je
krtičnjak

Alice Frampton, Seabeck, Washington

Nagrađeni haiku u septembarskom broju 2012. Heron's Nesta-a

Ova pesma koja nije pesma je saopštenje koje „kazuje sve”. Ono je subjektivno („to je što je“) i definitivno, ne ostavljajući mesta za tumačenje. Ništa nije otkrovenje, ništa u vezi sa nastajanjem (koto) svojstvenim prirodi.

Da li je haiku dementan starac, čija se kulturna memorija prevrće i obrće, sudarajući se sa zidovima od cirkuskih ogledala, a zoka eliksir kome je davno prošao rok? Da li je haiku, u svojoj sadašnjoj inkarnaciji, književnost koju bi trebalo uzeti za ozbiljno, poetski glas iznad onoga ili jednak onome kojim su pevali Macuo Bašo, Josa Buson, Doho, Čio-ni i Kobajaši Isa?

iskrivljenih zuba vozim moj zaleđeni grob na posao

Lee Gurga, USA

Modern Haiku, Summer 2013

Kako ova nepotpuna rečenica može biti rođak hokua, potomak poezije koju su zastupali Bašo i Buson? Osoba krivih zuba (začudo, Gurga je zubar) se vozi na posao, smrzava se, jer u kolima očito nema grejanja. Ova nepotpuna rečenica, označena kao haiku, je orijentisana na čoveka i ostavlja malo za tumačenje čitaoca. Šta nam ona govori o delovanju prirode?

neonski Buda
ne može da se zadovolji
ali poznaje svoju gramatiku

Michael Dylan Welch

forty neon buddhas
(četrdeset neonskih buda)
Graceguts

Primedba: Ovo je izmišljotina, deo niske, pisan po uzoru na anti-haiku pesme Letećeg pape Banje Nacuišija. Ona nije ozbiljno književno delo. Pesma je formalna, bez ikakvih estetskih stilova, senrju koji se predstavlja kao haiku. Čudno je i pomisliti da se lažni haiku poput ovog uzima za ozbiljno. Pitam se šta bi Šiki mislio o ovoj pesmi i drugima iste sorte? Da li bi ih hvalio ili kritikovao iz sve snage? To je pitanje koje treba ozbiljno razmotriti. Šta bi Bašo i Buson mislili? Ili, da li je njihovo mišljenje važno?

Josa Buson piše:

„Ono što pokazujem svojim učenicima nije da se ugledaju na Soinu nemarnost, već da teže za sabijem [elegantna jednostavnost] i shiori-jem [senzitivnost] Bašoa, sa ciljem da se vrate onom unutrašnjem. To je put zena haikaija i iskrenosti.”

Odlomak iz uvoda u „Mukashi O Ima iz 1774”
Pr. Yuki Sawa i Edith M. Shiffert
Haiku Master Buson

prašina ostaje miris knjiga

Susan Shand, England

Notes From the Gean, September 2012

Ovo nije pesma. Ona je saopštenje, doktrina pogodna za motivacioni plakat u učionici.

olujno vreme jedan od i-pad dana

Johnny Baranski, USA

A Hundred Gourds, September 2013

Dan je vetrovit, vreme, prema proceni pesnika, da se igra sa svojim „Macintosh i-Pad”-om. Ovde nema ničeg za tumačenje. Baranskijeva pesma nije vredna pamćenja. Ne govori čitaocu ništa o kreativnoj sili prirode. Mada pominje jedan vid prirode, pesma je orijentisana na čoveka, subjektivnu reakciju pesnika na loše vreme.

kupovina bakaluka
guram kolica brže pored
štanda za žene

Michael Dylan Welch, USA

Kor van den Hovelova Haiku antologija

Ovaj haiku koji je uključen u antologiju je zapravo senrju, i ne dobar kao takav. Liči na komedijaški štos. Nema misterije, ničeg da se tumači, zoka se nigde ne može naći, pesma izražava ono što su mnogi moji prijatelji i ja znali kao srednjoškolci: štand „Kotex“, koji je trebalo izbegavati po svaku cenu.

tundra

Kor van den Hovelov haiku od jedne reči

Majkl Dilan Velč govori o van der Hovelovom navodnom haikuu od jedne reči:

„Važno je uočiti da je ona postavljena na sredini inače prazne stranice, gde je prostor oko pesme njen deo. Ja je shvatam kao prolećni haiku, u kome se kamen može prvo pojaviti kroz sneg koji se otapa. Vidimo i veliko prostranstvo naizgled puste tundre, a ipak znamo i da ona to uopšte nije – razmera je upravo drugačija, jer istovremeno obuhvata i veliko i malo. Ne može svaka reč biti uspešna kao ova pesma. Drago mi je da je ona uključena u novu haiku antologiju 'Haiku na engleskom', koju je upravo objavio Norton."

Jedna reč ne može biti definisana kao pesma, a kamoli haiku. Nema metra, nema jukstapozicije, tek jedna jedina reč, nešto što bi neko drogiram mogao da nazove pesmom u zanetoj epifaniji. Prema Velčovoj logici, neopravdanoj i uz puno mašte, mogao bi se rečnik nazvati haiku antologijom. Ova tobožnja pesma ne bi preživela ozbiljnu kritiku na času meinstrim univerzitetske svetske književnosti. Imajući na umu navedenu logiku, evo Velčove kombinacije od dve reči, antiteze poeziji, a kamoli haikua:

bebin
autić
ja
starim

Michael Dylan Welch

Nisqually Delta Review

Poezija koju bi trebalo uzimati ozbiljno?

Iz budućnosti
dolazi vetar
da razduva vodopad

Ban'ya Natsuishi

WHA, Japan

Ovo je nadrealna, nejasna pesma. Budućnost je upravo to, budućnost. Još se nije desila a možda i neće. U prirodi vlada stalan haos. Ništa nije fiksno, sve se kreće. Čitaoci nemaju način da saznaju na šta se Nacuiši poziva ni šta je srž pesme. Macuo Bašo je želeo da hoku bude dostupan narodu. Dostupnost ove pesme je ograničena na one koji poznaju način razmišljanja pesnika. Zanimljivo je da na Amazon.com-u na kome on prodaje svoju novu knjigu, Crna karta (Black Card), Nacuiši dozvoljava sebi drskost da se objavi ova reklama: „Nacuiši je najveći haiku majstor posle klasičnog haiku pesnika Macuo Bašoa." Možda u njegovim snovima.

Trudna mačka,
opreznija no ikada,
prelazi put

Gilles Fabre, Ireland

WHA

Trudna mačka je oprezna dok prelazi put. Nema otkrića, nema šta da se tumači, ni šta da se pamti. Ovo je prosto zapažanje, pogodno za natpis ispod fotografije trudne mačke.

kiša cvetova trešnje
suze preplavile
matursku šminku

Randy Brooks, Illinois, USA

kiša cvetova trešnje: prvi stih ilustruje druga dva stiha. Tinejdžerka plače. Čitaocu se ne kaže zašto. Ova pesma se fokusira na devojku koja plače. Ne govori nam ništa o kreativnoj sili prirode. Orijentisana je na čoveka, u imažističkoj tradiciji.

rupa na putu—obećavam da ću posetiti

Paul Miller, Bristol Rhode, Island

Frogpond, winter 2012

Veza između prvog i drugog stiha je nejasna. Da li pesnik obećava da će posetiti rupu? Da li je rupa metafora koja predstavlja neki problem u njegovom životu? Ovaj sklop dve reči ne govori nam ništa o prirodi, a niti je vredan pamćenja. Fokus je obećanje da će posetiti.

Vabi, sabi, makoto, jugen, ma? Gde su estetski stilovi (sredstva) koja su koristili majstori kada su pisali hoku? Da li su zamenjeni zapadnim estetskim stilovima u skladu sa univerzitetskim sistemom zasnovanim na nemačkom modelu, dajući tako kredibilitet tvrdnji da haiku nije reformisani hoku, nego zapadni uvoz bez sinhronizacije koja ga utkiva u sličnost sa onim što se samo čini da je reformisano?

provlači se
jedna nit starih,
pokidanih pertli

Herold Stevenson, California, USA

Stivensonov stih nije ni haiku ni pesma. On je nepotpuna rečenica:

provlači se jedna nit starih, pokidanih pertli

On ne nudi nikakvo otkrovenje i „govori sve”. Bez obzira na raspoloženje koje dočarava (Kor van der Hovel ga citira kao uzoran haiku u svom eseju u Modern Haiku-u: „Američka haiku budućnost”, jesen, 2003), nema ničeg u pogledu strukture, metra ni fokusa što zaslužuje da se označi kao haiku. Označiti ga kao takvog ukazuje da pisanje ma koje vrste nepotpune rečenice prikazane u tri retka može da se označi kao haiku. Evo primera koji sam smislio da ovo ilustrujem:

rep na kraju
improvizovanog zmaja
je pocepan

Pesma? Apsolutno ne.

kraj drveta
moj iscrpljen pas podiže nogu;
suva formalnost

James W. Hackett

The Haiku and Zen World of James W. Hackett
(Haiku i zenovski svet Džejmsa V. Heketa)

U ovoj pesmi nema ničega za tumačenje. Haiku je ljupka pošalica, ništa više. Stari pas podiže nogu na drvo iz navike. Ne izlazi mokraća. Da li je ovo književno delo vredno pamćenja, podražavanja, primer za školske učenike?

radnikov
slamnati šešir
napale laste

Tateo Fukutomi

WHA, Japan

Reći čitaocima da su radnikov slamnati šešir napale laste je izjava koja „govori sve”. Nije potrebno mnogo razmišljati pa znati da laste nisu napale radnika, već skupljale slamu da naprave gnezdo, koje se pravi od blata, pljuvačke i prirodnih vlakana. Ovo je rečenica, a ne pesma. Ne dovodi do dodatnog značenja. Ona je šasei skica od reči. U slikarstvu su skica i slika različiti pojmovi. Skica se često pravi pre početka oslikavanja platna.

Kakve veze imaju gornji haikui sa hokuom i umetnošću koju su sa svetom podelili Macuo Bašo, Josa Buson, Doho i Kobajaši Isa? Treba li ih shvatiti ozbiljno kao legitimnu književnost? Da li su vredni pamćenja? Iskazuju li dubinu i dah hokua pisanih pre obožavanja Bašoa? Imaju li zajedničku nit? Mogu li biti definisani kao pripadnici specifičnog žanra?

Otelotvoruju li učenje Macuo Bašoa:

„Saigiova vaka, Sogiova renga, Sešuiove slike, Rikjuova čajna ceremonija-jedna nit se provlači kroz umetničke Puteve. A ovaj umetnički duh treba da sledi Kreativno, da druguje sa promenama četiri godišnja doba. Ništa što vidimo nije do cvet, ništa što zamišljamo nije do mesec. Ako ono što vidimo nije cvet, onda smo kao varvari, ako ono što zamišljamo nije mesec, onda smo kao zveri. Odvojimo se od varvara, otmimo se zverima, sledimo Kreativno [zoku], vratimo se Kreativnom [zoki].“

i/ili:

“Nauči od bora o boru, a od bambusa o bambusu. A kada to činiš, moraš ostaviti svoje subjektivne preokupacije sa sobom. Inače se namećeš objektu i ne učiš. Tvoja poezija nastaje sama od sebe kada ti i objekat postanete jedno – kada se dovoljno duboko zagnjuriš u objekat da u njemu otkriješ nešto kao skriveni sjaj. Ma kako dobro napisana tvoja pesma bila, ako tvoja osećanja nisu prirodna – ako si odvojen od objekta - onda tvoja pesma nije iskrena već samo tvoj subjektivni falsifikat."

Da li je zoka od suštinske važnosti za hoku kao što tvrdi Macuo Bašo? Da li je onda ona od suštinske važnosti za haiku za koji se tvrdi da je reformacija hokua?

U intervjuu koji sam vodio za Simply Haiku sa piscem i prevodiocem, profesorom Dejvid Landis Barnhilom 4. aprila 2011, profesor Barnhil objašnjava šta je a šta nije zoka. On naglašava da zoka na japanskom jeziku pre Meiđi usvajanja univerzitetskog sistema zasnovanog na nemačkom modelu ne može da se definiše kao priroda, da prevod zoke kao priroda može biti varljiv i da se, kao takav, ne odnosi na pravo značenje ovog pojma, da je pojam prirode kulturna konstrukcija.

„Šta je tačno zoka?” - upitao sam profesora Barnhila. „Po čemu se razlikuje od zapadne definicije prirode?”

Barnhilov odgovor:

„Mi na Zapadu obično o prirodi razmišljamo kao o skupu stvari: drveća, žaba, kamenja itd. Ili možemo da o njoj razmišljamo kao o predelu, kao što je divljina. Zōka, koju ja prevodim kao―Kreativno, se ne odnosi ni na jedno ni na drugo. Ona je životna snaga i kreativnost prirode, njena tendencija i sposobnost da pretrpi divne i čudesne transformacije. Ona nije ni predeo ni skup stvari, niti je nešto izvan prirode što je usmerava ili stvara stvari—stoga je prevod―Tvorac obmanjujuća. Zōka je trajna, neprekidna, samotransformacija kreativnosti sveta prirode.”

Hoku je zasnovan na radnji, orijentisan na nastajanje (koto), nestalnost, zoki (kreativnoj sili prirode) i objektivnosti. Hoku je japanski. Bašoovi hokui su bili orijentisani na zoku, kreativnu silu prirode. Za njega je sva poezija počinjala i završavala se sa zokom. U prevodu zoka nije priroda, kao što to mnogi danas tumače savremenim japanskim jezikom.

Ona je orijentisana na koto, na nešto u prirodi što nastaje naspram već formiranog (mono). Pesnik koji piše hoku sledi primer zoke, stvarajući, oblikujući rečima nešto što stalno nastaje, nikada nije statično, nikada trajno, što teče u kontinuumu vremena koje je nepredvidljivo. Njegova kompozicija i tema su međusobno povezani.

Hoku koristi japanske estetske stilove koje nije lako definisati ili shvatiti načinom razmišljanja zasnovanim na univerzitetskom sistemu Nemačke: jugen (dubina i tajna), kotodama (duh predstavljanja), ma (prostor i vreme) i drugi stilovi koji su bili intuitivni i nedefinisani na japanskom jeziku iz vremena Bašoa. Univerzitetski sistem Nemačke je bio taj koji je vesternizovao japanski jezik, menjajući značenja, dešifrujući reči sa tačke gledišta Zapada, filozofsku tradiciju koja je, kao što Majkl Mara ističe u svojoj knjizi Eseji o Japanu: između estetike i književnosti (Essayson Japan: Between Aesthetics and Literature), „varijacija teme stvarnosti i drugih vidljivih i nevidljivih, izrecivih i neizrecivih tema, pri čemu je prvi naziv čvrsto utemeljen u drugom a jedno, jasno ogledalo ih odeljuje.”

Ova promena od japanskog načina razmišljanja do onog koje je zasnovano na nemačkom univerzitetskom sistemu koje je Japan dobrovoljno prihvatio dovela je do mnogih problema jer su to dva suprotna načina razmišljanja. Mnogi koji tvrde da su stručnjaci za japansku poetiku kratke forme zasnivaju svoje znanje na sagledavanju i shvatanju suprotnosti putem sasvim drugačije suprotnosti. Oni koriste prozapadnjeni japanski jezik za prevođenje i dešifrovanje japanske poezije kratke forme i drugih književnih dela: hermeneutička noćna mora.

Predmoderni japanski jezik sadrži mnogo više od onog što se oralno navodi u pesmi saglasno sintaksi. Stiven Hajn piše u „Filozofiji Istoka i Zapada” (Philosophy East and West) u vezi sa razumevanjem starojapanskog jezika:

„Višestrukost semantičkog polja ne može biti obuhvaćena sintaksičkom gramatikom, pa stoga zahteva sugestivan i namerno dvosmislen izraz koji pre otvara nego što otežava njegovu filozofsku osnovu.”

Mnoge reči koje se danas koriste da obave ovaj herkulovski zadatak nisu postojale pre nego što je Japan usvojio univerzitetski sistem zasnovan na nemačkom modelu, uključiv, za ironiju, estetiku.

Šta da se misli o ništavilu, koje Vera Linhartova naziva u svojoj knjizi Sur un Fond Blanc: „magična tačka koja puki prostor transformiše u prazan prostor”?

Kako da se uskladi korišćenje suprotnosti da se da smisao suprotnosti? Šta je bezobličnost, duh stvari, nastajanje i uloga obrnutih reči (togo ili sakashimagoto)? Da li su one relevantne za moderan haiku? Da li da se usvoji argument mnogih modernih haiku pesnika sa engleskog govornog područja da se haiku ne može definisati načinom razmišljanja Bašoa, da ono što je bilo nije više, da bi pesnici na Zapadu trebalo da odbace japanske estetske stilove (sredstva), a da, umesto njih, koriste način razmišljanja Zapada i zapadna sredstva, iako su sredstva savremenog Japana i Zapada isklesana od istog materijala?

Haiku je haiku je imažistička pesma je reč je senrju je slika od reči je…

Nije svaka pesma koja se zove haiku obična i beznačajna. Ima, naravno, i izuzetaka. Nažalost, većina spada u lošu poeziju, kojoj se divilo tokom Meiđi ere, koje nisu bile vredne pamćenja, koje su bile neknjiževne i nalik čestitkama protiv kojih se Šiki pobunio. Neke od dobrih pesama napisanih danas su, u stvari, hokui, a ne haikui. One odišu nastajanjem, personifikuju zoku i nesmetano plove Nebeskom rekom, tražeći da ih tumači svaki čitalac za sebe.

Poseduju slojeve značenja, prizivaju dodatno značenje, koriste nerečeno, ma, kokoro i druge japanske estetske stilove osmišljene da učine ono što zapadna estetska sredstva nisu u stanju.

U areni bez definicije ili akademskog uvida, senrju, haiku, slike od reči, pojedinačne reči, imažističke kratke pesme, prozne rečenice, političke izjave i hoku se najčešće trpaju u isti koš stvarajući književni konglomerat koji prkosi definitivnom identifikovanju. Haiku u svojoj trenutnoj inkarnaciji ne može biti definisan sve dok se insistira na nezauzimanju ozbiljnog stava, koji balansira između nemogućnosti magnetnih polova koji se guraju umesto da se poklapaju.

Šta da se radi? Hoće li međunarodna haiku zajednica i Japan priznati svoju grešku ili prihvatiti istinu da je Masaoka Šikijev eksperiment propao? Da li su voljni da prerade ono što je bilo u ono što jeste i napokon postanu bor što je Macuo Bašo savetovao svoje učenike da postanu kako bi pisali pravi hoku?

Učenik Macuo Bašoa, Doho, piše:

„Pesnik bi trebalo da odvoji svoj um od svog bića… i uđe u predmet i sa njim podeli njegov delikatan život i osećanja, nakon čega se pesma oblikuje. Opis predmeta nije dovoljan: ako pesma ne sadrži osećanja koja proizilaze iz predmeta, predmet i pesnikovo biće će biti odvojeni.”

Doho dodaje:

„Nauči od bora o boru, a od bambusa o bambusu… pesnik bi trebalo da odvoji svoj um od bića… i uđe u predmet… tako da se pesma oblikuje kada pesnik i predmet postanu jedno.”

Neki primeri dobro oblikovanih hokua koji se pogrešno klasifikuju kao haikui:

čekanje….ritam kiše postaje molitva

Ferris Gilli, Georgia, USA

Frogpond Issue 36.1, 2013

monolog
dubinskih riba
zvezde u magli

Fay Aoyogi

Haiku 21 and Haiku in English

trne svetlost…
labud ne traži ništa
od lahora

Claire Everett, Durham, England

Simply Haiku, autumn/winter 2011

rastuća plima
plava čaplja podiže
zoru

Susan Constable, Canada

Simply Haiku, Spring 2011

mirisi proleća
rogove mladog bika
zaoštrio mjesec

blistavi mjesec —
voda drži ogledalo
svih prisutnih

letnja osjeka —
hod usoljenog ježa
u dublje more

Ljubomir Dragović, Bosna i Hercegovina

Uska staza/A Narrow Road, Liber, Beograd, 2011

veče
napušta nebo
lisica

divlji medved
stiže i jede zrak
prolećna gorska staza

Kaneko Tohta

Pr. The Kon Nichi Translation Group
Kaneko Tohta: Selected Haiku

jedna za drugom
žabe buše ribnjak...
zvezdana noć

Chen-ou Liu, Canada

Svetlost uči vazduh
što vazda putuje
kako se rađaju ruže

Na hodočašću
oči noći što prolazi:
tragaju za ševom

Kao rastrojen
na putu, dotakoh drvo.
Sada mi odgovara

Stopama od vazduha
prilazim zvonima zvonika
što me sanjaju

Agusti Bartra, Catalonia

ljiljan:
iz vode...
iz sebe

ulajava dah
u pacovsku rupu:
ledena zima

Nick Virgilio, New Jersey, USA

letnji snovi…
noć vrvi od
dature

suton —
leptirova lutka
se oblikuje

Svetlana Marisova, Russia/New Zealand

mestimičnih pljuskova reka je puna negde drugde

Michele L. Harvey, New York, USA

Acorn, Issue #26, Spring 2011

talas plime
zvezde poniru
u pesak

reka
reka što je
načini mesec

Jim Kacian, Virginia, USA

ispucala zemlja
sezonski radnik pognut
nad svojom senkom

Saša Važić, Serbia

noćni voz
lepezasta pesmica
žabe

Ferris Gilli

julski povetarac
rupa u oblaku
zakrpljena

an'ya, Oregon, USA

U očima krave
sagoreli oblaci ---
jesenje veče

Shoshi Fujita, Japan

The Haiku Universe

Čeznem da haiku izumre i postane ono što je bio pre nego što je pokušao da postane nešto što nije bio: hoku bez bašovanskog valcera dinja nadutih od jesenje kiše koje zaviruju u cirkuske šatore.

Haruo Širane piše u članku „Izvan haiku trenutka”:

„Ako će se haiku uzdići do nivoa ozbiljne poezije, književnosti koja je široko cenjena i izaziva divljenje, koja se predaje i uči, komentariše, koja može uticati na druge nehaiku pesnike, onda mora posedovati kompleksnost koja joj daje dubinu i omogućava i da se fokusira na određeni trenutak u vremenu i da se uzdigne iznad njega. Bašo, Buson i drugi majstori su ovo postigli putem raznih formi i sažetosti, uključiv metaforu, alegoriju, simbolizam i aluziju, kao i putem stalnog traganja za novim temama.”

Ne uzdižem Macuo Bašoa kao savršenog hoku pesnika na koga svako treba da se ugleda. Bilo bi to smešno. Daleko od toga da je on bio bog. I on je pisao osrednje pesme. Nije nam poznato ni njegovih na hiljadu pesama koje je verovatno odbacio, odlučivši da svojim čitaocima otkrije hiljadu. Prokrčio je put, dao nam pravce i utro taj put primerima. Za njim su sledili drugi jednako kompetentni kada je hoku u pitanju, uključiv Josu Busona, Kobajaši Isu i Čio-ni. I njihove hokue bi trebalo pomno proučavati i razumeti.

PRIMERI njihovih pesama:

 

Kobajaši Isa:

taj usamljenik
mora da je moja zvezda ---
Nebeska reka

Kobajaši Isa je usamljen i zagledan u Mlečni put. Fokusira se na zvezdu koja kao da ne pripada ovom zvezdanom jatu. Identifikuje se sa njom. Da li se vi identifikujte sa predmetima u prirodi? Zašto? Ova pesma je puna dodatnih značenja za tumačenje. Mlečni put je plimsko kretanje, koje stalno nastaje (koto). Na ovoj vidljivoj površini galaksije Mlečni put ima misterije: reka koja naizgled protiče kroz večnost, nedokučivu, nedodirljivu i vazda promenljivu.

Lako je uzeti noćno nebo zdravo za gotovo. Mnogo je toga što možemo naučiti od zvezda, meseca, kontinuuma koji je večnost. Isino „mora” nije definitivna subjektivna izjava. Ono je otkrovenje.

mahovina cveta
na njegovim malim ožiljcima ---
ovaj kameni Buda

Buda je kip načinjen od kamena (predmet). Ovaj predmet (Buda) nije fokus pesme. Njen fokus je ono što izrasta iz malih ogrebotina i odlomljenih delova na tom predmetu: mahovina koja cveta. Priroda je savršeni slikar. Njeno platno je svo u njenom plimskom toku i samom toku. Ništa u životu nije statično. Sve se razgrađuje, menja, makar i minimalno. Isa posmatra delovanje zoke. Čudi ga kako naizgled nemoguće probija moguće, procvetalu biljku učvršćenu u kamenu. Kipovi su ljudska tvorevina. Ovaj kip Bude nije izdanak prirode a ipak, za ironiju, priroda će ga vremenom progutati razgradnjom zbog uticaja vremenskih prilika.

ne ubijaj muvu!
vidi kako krši ruke,
krši noge

Isa je bio budista čiste zemlje. Duboko je poštovao život a sebe posmatrao kao deo globalne biosfere, ni superioran ni inferioran. Sebi govori da prevaziđe predrasude koje se gaje prema takozvanoj muvi nižega roda. Zašto muva krši ruke, krši noge? On ne stavlja reči u usta čitaoca. Mi to treba da utvrdimo. Za pesnika je život više od onog što oči vide. Kompleksan je. Priroda i njene tvorevine su bile za Isu više od modifikatora za ilustraciju ideje.

daleka brda
ogledaju se u njegovom oku…
vilin konjic

Prosta izjava? Vilin konjic je malo, delikatno stvorenje starije od ljudskog roda. Nekako, na neki način, strpljivo, Isa uspeva da se zagleda u njegove oči, ILI… to zamišlja? Daleka brda se ogledaju u očima. Čini se kao da su oči insekta tunel do onoga što često ne vidimo, jeste koje nije, koje jeste. U delovanju zoke ima lepote, čak i u onome što bi neki smatrali ružnim očima bube donete vetrom. Ima prostora za tumačenje i duhovno istraživanje, posebno u korišćenju onoga što nije rečeno. Ono što nije rečeno je pojam koji mnogi školovani po univerzitetskom sistemu Nemačke imaju problem da shvate.

Isin haiku je uzet iz knjige
Dew on the Grass
The Life and Poetry of Kobayashi Issa
Rosa na travi
Život i poezija Kobajaši Ise)
u prevodu Makoto Uede

 

Josa Buson

Planinski fazan
pomeri stopala na grani ---
duga noć!

Ovo u početku prividno izgleda kao hoku, ono što je Buson video. Međutim, on je više od toga. Buson je bio poznat i uspešan slikar. Cenio je prazan prostor, ma, makoto i druge estetske stilove, posmatrajući ih kao načine da kaže mnogo sa malo reči, izvlačeći neviđeno i nerečeno, uvodeći u igru metafizičko koje zapadni svet teško shvata na način koji odgovara istočnom poimanju. Ulivanje različitih budističkih doktrina, taoizma, šintoizma i animizma u Busonove slike i hokue nije opipljivo, konkretno i lako za definisanje i kategorizaciju.

Gorepomenuti estetski stilovi i drugi koji nisu navedeni su putanje u carstvo koje je jamato japanski jezik uzimao zdravo za gotovo, intuitivno, i nije video potrebu da definiše. Kada je Japan usvojio univerzitetski sistem zasnovan na nemačkom modelu tokom Meiđi perioda, morao je da učini svoj jezik razumljivim zapadnom načinu razmišljanja, koji je shvatao filozofiju, psihologiju, nauku i umetnost na drugačiji način. Kako nije imao definicije za mnoge reči u gorenavedenim oblastima, što Majkl Mara naziva „mekim jezikom”, Japan je usvojio zapadne definicije, što je za posledicu imalo polu-intelektualnu kolonizaciju njegove kulture.

Zoka, nekada kreativna sila prirode, sada se definisala kao priroda, sa naglaskom na predmete (mono) naspram nastajanja (koto).

Majkl Mara piše u svojoj knjizi Essays on Japan: Between Aesthetics and Literature:

„Uvoženje u Japan polja estetike primoralo ga je da ponovno tumači pojmove koji pripadaju retorici, poetici i pozorištu u svetlu estetskih kategorija, transformišući na taj način ove pojmove u japanske pandane zapadne lepote.”

Mara takođe navodi:

„Reč 'lepota' poreklom sa Zapada, zajedno sa arsenalom pojmova koji pripadaju polju estetike, primorala je japansku inteligenciju da preispita svoje kulturno nasleđe po pitanju zapadnih ideja. Ona je preusmerila intelektualne aktivnosti koje su razvijane u Japanu tokom hiljadu godina u nove okvire znanja koje koriste zapadne nauke kao standard za raspravu i vrednovanje lokalnih kulturnih proizvoda.“

Divlja ptica, planinski fazan, pokreće stopala na grani. Sporost i nemir su primetni. Duga noć je izraz koji koriste Japanci da opišu zimsku noć. Duga je ključna reč. Zime su u Japanu ledene. Propana i struje nije bilo. Noću se služilo svećama a nosila se teška odeća da se podnese hladnoća. Noći su DUGE. Zamislite planinskog fazana koji se spustio na golu granu. Nije se odselio u toplije krajeve. Kao čovek, nemiran je, teško mu je da zaspi, zatočenik je ledene noći. Poput duge noći, rep mu je dug. To je veliki fazan, bogatog, kestenjastog perja, žutog kljuna, smeđih zenica i crven u licu. Ženka je smeđe boje, sivo-smeđih leđa i tamnosmeđeg trbuha. Koliko je od ptice video Buson? Planinski fazan izbegava ljude. Gde se nalazio Buson kada je ugledao ovu scenu? Napolju s pticom, Buson je mogao da govori o hladnoj ptici: njenom nemiru, usamljenosti i nesanici. Buson je postao jedno sa fazanom, trenutno, na čulan i emotivan način.

Vulini konjici
mog voljenog sela,
boje zidova!

U japanskom jeziku nema znakova interpunkcije, pa je stoga prevodilac stavio zapetu na kraju drugog stiha da ukaže na prekid, umesto sekuće reči koja se ne može definisati a kojom se postiže isto. Buson posećuje voljeno selo. Vidi viline konjice na zidovima kuća. Na kraju drugog stiha se nalazi pauza (ma), koju Denis Garison naziva „prostor za sanjarenje”; trenutak za razmišljanje, očekivanje i zamišljanje.

Vilini konjici
mog voljenog sela (PAUZA)
boje zidova!

Zidovi su stari, trošni, ružni za posmatranje. Na scenu stupaju vilini konjici koji kaplju sa četkice zoke. Recepcija Busona u umeće zoke se podrazumeva. U originalu nema znaka uzvika. Kako biste vi reagovali kada biste videli mnoštvo vilinih konjica na zidu neke kuće u vašem rodnom gradu? Da li biste ih uzeli zdravo za gotovo, ne primećuju ih, njihovu lepotu koji oslikavaju na zidu svojim prisustvom? Šta se može naučiti o prirodi i samom sebi iz ove scene? Kakva osećanja i sećanja ona budi u vama?

Pozdravljam
nekog što prelazi planinu --
svenulo polje!

Svenulo polje suprotstavljeno sa „pozdravljanjem” nekoga daje dodatna značenja za tumačenje. Svenulo ukazuje na nešto što umire, nešto staro, nešto što nema hrane za preživljavanje. Ova reč sa pozdravljanjem nekoga je emotivna, uzbudljiva. Umire li ta osoba? Hoće li ovo biti poslednji put da pesnik vidi tu osobu? Mi smo, kao i sve u prirodi, nestalni, kao i naše teorije i poimanja. Jedino što je stalno je promena. Posmatrajući prirodu izvan sfere konceptualizacije, možemo da vidimo ono izvan sadašnjosti našeg ograničenog načina razmišljanja, u kontinuumu beskrajnih mogućnosti.

Hladnoća --
od zvona se odvaja,
zvuk zvona

Buson odlično primenjuje jukstapoziciju, suprotstavljajući hladnoću sa zvukom zvona koje napušta zvono. Ima li zvono glas? Buson koristi personifikaciju, koja je zabranjena u nekim haiku krugovima sa engleskog govornog područja. Neživi predmet, zvono nema glas. A ipak, kada se udari, ono dobija zvuk nalik pesmi. Da li je glas (pesma) zvona hladan ili je hladnoća osećanje do koga ono dovodi, njegov vibrantan, rezonantan zvuk koji se brzo gubi? Do kakvog raspoloženja on vas dovodi? Jugen (dubina i tajna) odišu iz ovog hokua, nudeći mnoštvo mogućnosti za tumačenje.

Busonovi hokui uzeti iz
Yosa Buson Haiku Master Buson
Pr. Yuki Sawa i Edith M. Shiffert

 

Čio-ni

ti ševo što se
vinu u nebo -- šta misliš
o njegovom beskraju?

Upitni haikui su uobičajeni u online haiku radionicama. Lako je napisati pitanje. Pogledajte neku životinju ili neki drugi živi ili neživi predmet i postavite mu pitanje. Zašto je hoku Čio-ni drugačiji i po čemu se ističe? Ševa se vinula iz čega se može zaključiti da leti visoko na nebu. Nebo je bezmerno. Čio-ni je bila zen budistička monahinja i Bašoova savremenica. Poznavali su se. Kako je ona kao zen budista posmatrala večnost, nebo bez kraja? Da li zaista postavlja pitanje ševi ili je to bio književni izum? Šta je želela da sazna pored onog što je već znala? Mnogo toga se može naučiti kada izađete iz sebe, ostavljajući za sobom predrasude. Da bi dobila odgovor, Čio-ni postaje ševa.

pesma ptice
ostavljena svetu
sada je tek glas bora

Ono što je nekada bila pesma ptice (lepa, moglo bi se zaključiti) rasulo se, zvuk, u nemogućnosti da se zaustavi, probija se u večnost. Pesnik više ne može da je čuje, sem u svom sećanju i čulima na koje ono utiče. Jedini zvuk koji pesnik može da čuje trenutno je onaj koji dolazi od bora uzrokovan vetrom, vlagom i drugim zvukovima. Pesma koju su Čio-ni i drugi najpre čuli sada pripada sećanju i drugim mogućnostima koju sećanje na nju može da oslika. U prirodi ništa nije statično. Zoka je budan umetnik, koji uvek stvara. „Tek” u trećem stihu pesme Čio-ni stvara osećanje usamljenosti i žaljenja za onim što je bilo. Samo jedna dobro odabrana reč može biti majstorski potez, koji daje udarnu notu hokuu.

Kazivanje svega u hokuu je kao ispisivanje rečenice, potpune ili nepotpune. Putem korišćenja kotodame, jugena, kokoroa, makota i drugih japanskih estetskih stilova pesma postaje, uz ograničenje broja slogova, ozbiljno književno delo sposobno da uplete vidljivo i nevidljivo, rečeno i nerečeno, ono što se osetilo i što nije, sredstvo koje nadilazi očigledno, kazujući sa nekoliko reči ono za šta je mnogim pesnicima na Zapadu potrebno mnogo reči.

obavijen oko
cveta sveta ---
magleni mesec

Šta je cvet sveta? U Japanu se cveće često koristi da opiše ono što se ne može izreći (kotodama). Da li je ovaj naziv metaforičan? Da li je taj cvet planeta Zemlja? Čio-ni nam ne kaže. U njenoj pesmi su prisutni jugen i dvosmislenost, u pesmi koja stimuliše emotivni odgovor i angažovanje emocija.

kada se ispusti
ona je samo voda ---
rosa rumenog cveta

Žene haiku pesnici su bile retke u Bašoovo vreme, jer je žena u japanskoj kulturi bila podređena muškarcima. Zanimljivo je verovanje R. H. Blajta: „haiku pesnikinje su tek pete klase…”

Istorija haikua, prva knjiga

Ovu pesmu krasi ženski dodir, pa stoga, ženski pogled na život u predmodernom Japanu. Kada se ispusti rosa rumenog cveta, ona više nije veštački proizvod sačinjen od vode, boje i mirisa. Odakle je došao, tamo se i vraća. Ono što je nekad bila voda postaje dekorativni predmet za ljudsku upotrebu, koji se na kraju vraća u prvobitan oblik, vodu odakle je i došao. Sve, na neki način, potiče iz prirode. Ono što stvari čini veštačkim je ograničen ljudski um. Na kraju, međutim, strpljiva i istrajna priroda će svariti ono što jeste, vraćajući ga nazad u ono što je bilo i što će biti. Ovo je suptilna pesma, koja nas podseća da smo nestalni kao i sve što stvaramo. Kako će ovu pesmi protumačiti svaki pojedini pesnik je subjektivno putovanje koje zavisi od kulturne memorije, jezika, iskustava, obrazovanja, genetike i biosfere.

uzeto iz Chiyo-ni Woman Haiku Master
(Čio-ni, ženski haiku majstor)
Pr. Patricia Donovan i Yoshie Ishibashi

 

Zaključak:

Ni jedan od velikih hoku majstora pre Meiđi obnove nije pisao odlične pesme svaki put kada bi seo da piše. Oni su bili pioniri, koji su istraživali svet oko sebe, pod sobom, iznad sebe i u sebi. Zajedničko im je bilo poštovanje hokua, puta koji ih je vodio do njega, visoki radni moral i poštovanje zoke. Za njih priroda nije bio niz formiranih objekata (mono). Bila je personifikacija zoke, kreativne sile prirode. Sve se u životu kreće, ništa nije statično, sve se menja, sve je nestalno, u kontinuumu bezličnog izražavanja. Da, bili su pioniri, ali što je važnije, bili su umetnici koji su platili svoju cenu, uzimali svoj zanat ozbiljno, a hoku smatrali književnošću. Nisu pisali na brzinu sklepane banalne pesme. Posedovali su svoj lični originalan glas, nisu bili arogantni, smatrajući da su stigli na odredište, težeći da pomene nešto što nisu do kraja istražili. Hoku nije bio žanr koga je trebalo reformisati, bio je put kojim je trebalo živeti, disati, niz koji je trebalo spuštati se, a njihove kulturne memorije i otkucaji srca su bili usklađeni sa zokom. Dokaz je njihova poezija. Uporedite njihove hokue, pa i najgore, sa zapadnim izumom, haikuom.

Džon O'Konor piše u svom eseju „Nazad u budućnost” (Back to the Future) za New Zealand Poetry Society:

„Osnove haikua se više ne shvataju dobro. A ipak, bez njih je nemoguće pisati dobre haikue.”

Bašo, Buson, Isa i Čio-ni su bili učitelji i pesnici koji su doveli do promene. Uzdigli su svoj medijum na nove visine koje i danas opstaju. Nema živog savremenog haiku majstora. Zašto? Većina ljudi ne može da navede ni jedan haiku koji je napisao neki drugi pesnik, uz izuzetak neke imitacije ili neslavnog vic-kua, tundra. Zašto? I zašto se haiku ne uzima ozbiljno od strane zapadnih državnih škola? Zašto se ono što se uči u školi razlikuje od onog čemu nas uče haiku udruženja, blog učitelji i priručnici? Zašto književni meinstrim izvan haiku krugova ne uzima haiku za ozbiljno?

Zašto se haiku ne može definisati? Zašto je on postao „sve može da prođe“ ne-žanr koji se izruguje dogovoru? Nakon mnogo decenija hoće li ova stihovna forma izdržati probu vremena i biti izučavana, analizirana i proširena na univerzitetski sistem Nemačke koji ga je uzgajio? Hoće li se tvrdoglavo držati svog japanskog nadimka, haiku, mada je kolonizovani zapadni izum?

Mogu li se pisati hokui koji su relevantni, autohtoni i sinhronizovani sa kreativnom silom prirode? Da li je sama priroda relevantna? Da li smo mi kao ljudska bića prevazišli potrebu da se identifikujemo sa nečim mnogo dinamičnijim i složenijim od biosfere koju smo oblikovali našim ograničenim umovima i shvatanjem u vezi sa kontinuumom nastajanja koji je priroda? Da li je simbiotska identifikacija i bračna veza sa zokom više od kigoa ili sezonskih reči? Kakva je uloga prirode u hokuu?

Šta obuhvata „priroda”, pored objekata? Može li osoba koja živi u Los Anđelesu ili Tokiju, gde zgrade i trotoari prekrivaju skoro svaki kvadratni metar a nebo je puno dima koji ispuštaju motorna vozila i fabrike, pisati pesme koja se na neki način povezuje sa plimom i osekom prirode?

Da li je hoku put u sada i onda, reka bez kraja, a saiđiki samo mapa; sezonske reči, turistički vodiči koje nam prikazuju nešto izvan „aha”, izvan ugodnog ogledala u koje zurimo kada ne možemo da shvatimo ono što su Bašo, Doho, Buson, Čio-ni i Isa razumeli, sedeći negde iznad plutajućeg sveta nedotaknutog načinom razmišljana univerzitetskog sistema Nemačke koji ima problema da se izbori sa metafizičkim OM-om i sa JESTE i NIJE… Priroda je svuda, neprestano oblikujući planetu, nikada statična; ljudska bića u svojim vlastitim mikrokosmičkim razmišljanjima da su iznad svega, i da znaju sve, i da nemaju potrebe za neviđenim, neizgovorenim i svime što ne umeju da objasne, put od žute cigle zatvoren zbog popravke… i ja, koji ne mogu da ućutim, ne mogu da prestanem da pišem hokue i vake, smatrajući da je haiku krenuo pogrešnim pravcem sa Šikijem koji je mislio dobro, ali… rano je jutro. Hteo bih da odvojim um od predrasuda, da uđem u bambus, osetim njegov delikatan život i osećanja, da ga ispijam sa suncem, dok se Češirska mačka smeje a Bašo i Doho svijaju oblake u papirne ždralove koji bljuju reči… a moj um pleše sa velikim grumenom na krilima leptira sa Čuang Ceom.

Savetovao bih onima koji danas pišu i promovišu haiku poeziju da obrate pažnju na sledeće reči japanskog stručnjaka Nišija Amanea, koje je izgovorio 1877. pred japanskim carem Meiđi i njegovim dvorom tokom niza predavanja, kasnije objavljenim u Teoriji estetike (Theory of Aesthetics):

„Ako pišete pesme ne poštujući nikakva pravila, samo izražavajući šta god vam padne na pamet, sigurno je da ono što ćete dobiti neće biti poetska forma. Ako je put veoma opasan, vijuga nadesno, vraća se ulevo, uspinje uz liticu, onda se ne sme zvati putem. Bez ove neophodne sličnosti u razlici: proporcije i ravnoteže se ne može.”

Profesor Majkl F. Mara
Modern Japanese Aesthetics
(Moderna japanska estetika)

 

Da li je neko za čaj od jasmina?

 

Preuzeto iz Simply Haikua, proleće-leto 2013, uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić