Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

Stephen Wolfe: Prema Bašoovoj zen poetici

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije:

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Richard Gilbert, Japan  

 

Haiku i opažanje jedinstvenog

 

 

Kada govorimo o izuzetnosti u haikuu, čini se da je širi kontekst toga šta doprinosi toj izuzetnosti od suštinskog značaja za rasprave koje se vode o umetnosti i poeziji uopšte. Iz ove šire perspektive moguće je ispitati istorijske, estetske, filozofske i kulturne tokove razvojne kritike.   

Glavni istorijski tokovi u pogledu izuzetnosti (u umetnosti, poeziji, haikuu) pretpostavljaju argumente (teoriju) koji se odnose na kritički sud. Da bi osvetlila ovu temu u SAD-u, teorija poetike, od Imažizma do Bitnika, se zaljuljala kroz lukove klatna između objektivne i subjektivne formulacije. Kada je izuzetnost kritički objektivna, to podrazumeva da postoje (dokazano) definitivni elementi izuzetnosti koji su očigledni posmatraču, koji se ne oslanjaju i nemaju veze sa subjektinim (ličnim) mišljenjem. Novi formalizam se smatra jednim potezom u tom pravcu. Žestoka reakcija objektivnije orijentisane kritike na Ginsbergov „Urlik“ otkriva ovaj polaritet i presudan trenutak u američkoj poeziji—možda se poslednji put može reći da je poezija oblikovala naciju.  

(Uzgred) Od 88 knjiga koje je 2012. izabrala Biblioteka kongresa da definiše „Knjige koje su oblikovale Ameriku“, šest su zbirke poezije. Od ovih su tri i dalje bestseleri (Vitmenova, Dikinsonova i Ginsbergova). Dva su pesnika iz 19. veka, a Ginsbergov Urlik i druge pesme nalazi se na vrhu top liste (konkurišući prodaji Šekspirovih sabranih dela) zbirki poezije iz 20. veka do danas.  

Ako je cilj objektivne kritike da se usavrši i postigne dogovor, umetnička dela bi mogla da budu vrednovana (rangirana) po pitanju izuzetnosti prema utvrđenim kriterijumima. Teorija objektivne kritike bi onda bila merljiva; stoga „formalizam“ u novom formalizmu. Po ovom kritičkom prilazu izuzetnost može biti definisana objektivno (tj. formalno).  

U poslednje vreme nauka se bavi proučavanjem ljudske lepote, te je tako kroz istraživanja velikih razmera došla do određenih formalnih merila građe lica, koja su statistički (multikulturno) utvrđena kao pokazatelji lepote (npr. formalne osobine, kao što su simetrija leve i desne strane lica, razmak između očiju). Kao u oblasti poetike, i ovaj pristup otkriva intrigantan agon (napetost) između kvalitativnog, subjektivnog utiska (fenomenologije) i formalne (naučne) istinite – što je suštinsko pitanje kojim se bavi modernizam.

S druge strane, subjektivna kritika se oslanja na „osobu od ukusa“. To znači da se podrazumeva da imamo nekoliko majstora ukusa (kao što postoje majstori kulinarstva), koje zbog znanja i iskustva treba zasluženo posmatrati kao arbitre izuzetnosti. Možda naši najznačajniji književni kritičari na kraju slede ovaj pravac što pokazuje da je ta objektivna kritika propala u svom sveobuhvatnom programu. ​

Posmatrano na ovaj način, javlja se dilema: težimo da dođemo do formalnih odrednica izuzetnosti, a ne uspevamo (mada nekoga može zbuniti delimičan uspeh). Težimo da iznađemo kritički pogled (osobe/onih kritičara) koji bi mogao da ponudi odgovarajući obrazac – a ipak ne nalazimo zadovoljenje.

Subjektivno-objektivna dilema je kartezijanski dualitet koji se nikada u potpunosti ne razrešava. Oslanjamo se na kritičara kako bismo došli do (subjektivnog) ličnog uvida, a ipak možemo se oslanjati i na (objektivno) ispoljavanje formalnih odrednica – a ni jedna od njih sasvim ne zadovoljava. Kao rezultat formulisani su idiosinkratski trikovi (sa primesama obe vrste pristupa). Formulacije poput ovih su uglavnom zaglupljujuće. Većina objavljenih kritika o haikuu je ove vrste. Na primer, kritičar haiku poezije, koji ne razume japanski jezik i nije živeo u Japanu ili se ne bavi japanskom poezijom, nudi nam japanske pojmove i predstavlja japansku kulturu - a često i feudalnu kulturu - kao objektivnu istinu - kao „objektivno haiku“ znanje. Ovo predstavlja samo jednu kritičnu erekciju u proučavanju haikua, tako da ne iznenađuje da se „haiku studije“ ne mogu naći na univerzitetu. Pre samo nekoliko godina Geri Snajder, dobro upoznat sa japanskom poetikom i kulturom, u svom predavanju „Ehime Award“ izjavio je da bi naziv „haiku“ trebalo da se ograniči samo na onaj koji se piše na japanskom jeziku (ne slažem se, ali shvatam njegovu logiku).

​U svakom slučaju, prvi put sam se upoznao sa objektivno-subjektivnom dilemom čitajući Egalitarian Typologies Versus the Perception of the Unique (Egalitarnu tipologiju naspram opažanja jedinstvenog) Džejsa Hilmana (Eranos predavanje 4, prolećno izdanje, 1986), čija se škola arhetipske psihologije zasniva na koncepciji psihološke kreativnosti (a ne na patologiji i/ili pretpostavci normativne psihologije). Ova mala knjiga od 59 stranica sadrži takve primere kao što su pesme Valas Stevensa, koje pomažu da se objasne njeni glavni motivi.

Tipologija je obrazac, a predstavlja se kao formalni osnov kvaliteta. Rasizam bi bio neegalitarna tipologija. Egalitarna tipologija, s druge strane, predstavlja jednakost vrednosti među njenim „vrstama“ ili grupama. Kod psihologije ličnosti i duhovne psihologije neki od primera su jungovska tipologija (uključiv tipove ličnosti kako su određeni „Majers-Brigsovim pokazateljem“) i eneagram (koji je stvorio Oskar Ičazo). Poznate istorijske tipologije uključuju 12 znakova zodijaka, Ji Đing, kabalu (Drvo života), kao i geometrijske i kosmologijske koncepte (npr. Flud, alhemija).  

​Prošle godine u mojoj kritičkoj knjizi haiku poezije, The Disjunctive Dragonfly: A New Approach to English-language Haiku (Disjunktivni vilin konjic: novi pristup haikuu na engleskom jeziku; za koju je nedavno napisala recenziju Lorin Ford, urednica i saradnica Field Notes-a (http://www.ahundredgourds.com/ahg31/exposition06.html), predložio sam 24 „vrsta“ tehnika pronađenih u 275 primera haikua (koji su prikazani kao ilustracija). Pišući ovu knjigu bio sam svestan problema prisutnih u objektivnoj kritici. Uprkos tome, ako ne postoji nikakav formalan (objektivan) obrazac, ostaju nam samo „osobe od ukusa“ i mišljenje. Radi se o beskrajnoj i, uglavnom, besplodnoj raspravi o pitanjima izuzetnosti vrednosti i kvaliteta.

Zainteresovan sam za Hilmana jer on postavlja dublji polaritet i dihotomiju u pogledu izuzetnosti: egalitarna tipologija naspram  opažanja jedinstvenosti. Može biti da ma koji kritičar („lice od ukusa“), u unapređenju obrazloženja izuzetnosti, neminovno predstavlja obrazac kao sastavni deo nekog logičnog, formalnog argumenta kvaliteta. Kada je u pitanju haiku, može se govoriti o jugenu, šibumiju, karumiju, vabi-sabiju itd. Ovi nazivi, uzeti zejedno, čine egalitarnu tipologiju. Kritičari će reći da ovaj ili onaj haiku sadrži manje ili više jednog ili drugog.  

Šta znači ako kažem da je „ovo odličan haiku jer poseduje jugen“ ili da je „ovaj haiku odličan primer karumija“? „Osoba od ukusa“ ovde daje svoj subjektivan sud. Možemo se idejno složiti sa definicionom tipologijom (kvaliteti koji potiču iz Japana), ali možemo li se dogovoriti po pitanju ukusa? U stvari, ako bismo se kao zajednica složili u vezi sa odabranom grupom haikua, recimo pet po svakoj kategoriji japanske estetike—tada bismo dostigli čist umetnički totalitarizam. Postoji stvarna društvena opasnost u spajanju egalitarnih tipologija i „osoba od ukusa“ koje onda diktiraju zajednici—pa se njihovi proglasi moraju slušati ili napustiti zajednica (ponekad nasilno). U Japanu je proučavanje Kjošijeve uloge kao totalitarnog diktatora Hototogisu-a dobar primer. Shvatamo da je u istoriji haikua u Severnoj Americi ovo društveno pitanje, ono koje je podrazumevalo odbijanje da se objave pesme talentovanih haiku pesnika, a samim tim objavljivanje mnogih užasnih haikua—sve u ime (čistoće) ukusa. Taj „ukus“ se definisao ili zasnivao na sudu „osoba od ukusa“ (u to vreme uglavnom ili potpuno muškog pola; urednika haiku časopisa i izdavača knjiga) koji su tvrdili da dobro poznaju japansku formu, pa stoga i formu haikua na engleskom jeziku. Oni su bili u pravu, a ako ste se bunili, niste bili u pravu. Dokumentovan slučaj bi bio decenijsko odbijanje mišljenja i mnogih haikua Marlene Mauntain— njena dela i mišljenje se danas posmatraju potpuno drugačije.  

Hilman je predložio intrigantno rešenje dihotomije tipologija naspram jedinstvenosti. Sugerisao je način rušenja dualiteta prebacivanjem osnove kritičkog mišljenja na „estetsko zarobljavanje“ otelovljenog doživljaja (stvarnog ljudskog bića). Ovde su obuhvaćene kinestetičke istine, kinestetička fenomenologija. Hilman govori o „uzdahu“—naglom udisaju, od čega dobijamo reč „in-spiracija“. Možda se svi nećemo složiti sa tim koja iskustva dovode do estetskog zarobljavanja, ali smo ga verovatno svi doživeli u nekom trenutku.  

Iz ove perspektive se mogu izvući neke zanimljive ideje. Prva je da „osoba od ukusa“ u definisanju izuzetnosti određene pesme ili grupe pesama može da pruži intelektualno razumevanje, a istovremeno vas, kao učesnika u umetnosti, čitaoca, ta pesma ni na koji način ne pokreće prema estetskom zarobljavanju. Isto tako, pesma može biti zapravo intelektualno odlična i pružiti nove umetničke motive, što je sjajno, ali vas ipak posebno ne dotiče. Iz perspektive estetskog zarobljavanja postoje varijante, različitosti izvrsnosti, prema raznolikosti osoba, u okviru pesničke zajednice—sa tačke gledišta svakog čitaoca ili osobe.  

Doživljaj estetskog zarobljavanja je ličan doživljaj. Čini se da je onda subjektivan. Ali, s druge strane, sam doživljaj je isto tako arhetipski, univerzalan, tvrdio bi Hilman. Možda ne znamo zašto se tačno dati doživljaj dešava u datom trenutku. Estetsko zarobljavanje može započeti trenucima „zaustavljanja“, a ipak takvo iskustvo može i da ukaže na duže bavljenje umetničkim delom kao obogaćujuće razmišljanje, koje se javlja tokom mnogo godina. Estetsko zarobljavanje u ovom smislu nije samo taj „trenutak“ u kome se in-spirišemo, kojim smo zarobljeni, već je i evolutivan, suptilan, kompleksan - utkan u ono što cenimo u životu, u umetnosti: estetsko zarobljavanje kao podsticaj, kao subverzija, zavođenje. Kao tantra, zarazno.  

Razmišljam da izuzetnost mora biti delom vezana za ukus, koji je, opet, povezan sa estetskim zarobljavanjem (i kod kritičara i kod čitalaca). Estetsko zarobljavanje, kao prijatan miris, može se isto tako ispoljiti u poeziji kritike. Nikad me tako svesno nije zarobilo uživanje u tekstu kao kada sam i dok sam čitao Uživanje u tekstu. Uživanje u Bartu me nikada nije stvarno napustilo. Estetsko zarobljavanje se može pokrenuti istraživanjem, koje dovodi do veće osetljivosti prema delu.

A opet, ovo nije dovoljno. Estetsko zarobljavanje podrazumeva nešto jedinstveno u našem doživljaju i ukazuje da je umetnost (umetnička dela) sposobna da dotakne ono što je duboko, u iskustvenoj vrednosti—a ipak estetika nužno ne obitava u umetničkom delu, ne više nego što se nalazi u Bašoovom „boru“ ili divnom zalasku sunca ili poljupcu ljubavnice. Estetsko zarobljavanje se ne može „klasifikovati“ ni biti dirigovano na ovaj način. Nikada se ne radi o nečemu što bi trebalo da se desi prilikom angažovanja (ili kako bi data pesma trebalo da vas dotakne). Kritičari su prilično omraženi zbog njihovog insistiranja na ovome. Zapravo, ako je angažovanje specificirano, uređeno, predodređeno, to je veća verovatnoća da će umanjiti estetski doživljaj ili dovesti do zabune. „Pročitaću vam ovaj haiku, koji je najbolji haiku gospođe X, a vi treba da osetite u njemu ovo i doživite to i to“ - stvarno neće biti od koristi.

Zavisi li od nas estetsko zarobljavanje? Mislim da je u ovome suština: opažanje jedinstvenog. Hilmanova poenta koja me je podstakla na razmišljanje o tome kako da se kritički jasno govori o delu podrazumeva shvatanje jedinstvenog kao kulturne vrednosti. Jedinstvenost, tvrdi Hilman, je nešto što se stalno obezvređuje, zaboravlja, odbacuje i uzvisuje u umetnosti, kritici, čak i u razgovoru u društvu. Opažanje jedinstvenog je nevidljivo. Ono je potisnuto.

Očigledno, problem je u tome da se naše opažanje jedinstvenog ne može lako podeliti (u tom smislu se mora pretpostaviti da je talenat za jasno izražavanje presudan za kritičara). A opažanje jedinstvenog ne mora da se organizuje ni normativno ni intelektualno. Hilman tvrdi da je, ipak, opažanje jedinstvenog u srži estetskog zarobljavanja, podrazumevajući da to treba da bude osnovna preokupacija kritike.

U mom vlastitom delu sam osmislio egalitarnu tipologiju kako bih predstavio vidove tehničke sličnosti kod grupisanja primera haikua. Ipak, moja (subverzivna) želja je bila da se predstave haikui na koje sam reagovao, koji su me dirnuli – koji su mi privukli pažnju na neki način. Nije preterano reći da mi se dopadaju svi haikui koje sam izabrao. Naravno, smešno je reći da mi se prosto dopadaju. Dakle, tipologija je bila korisna.

Ovo znači da moja ljubav nije vaša, a niti bi trebalo da bude. Ipak, u svakom od predstavljenih haikua pronalazim obilje onoga što je jedinstveno: i neuporedivo i što se ne može porediti. Ovo je nešto predivno. A što mu više dajete glas, on obično postaje manje jedinstven u svojoj zarobljavajućoj dimenziji. U psihologiji je jedan od načina da se umanji uticaj sna to da se priča protumači. Zbog ovoga generalno izbegavam definiciju, tj. one vidove tumačenja koji izvlače značenje iz pesme, u suštini na njenu štetu, kao osnovni kritički potez. „Ovaj haiku znači ovo ili ono“. Priče (i pesme) se često ubijaju kada im se naizgled tumači značenje.

Mislim da sam ovim odgovorio na prvi deo Petrovog pitanja: ​„Šta uzvisuje haiku iznad proseka ili ga spušta na čudesnu zemlju? Ili i jedno i drugo“. (Odgovor mora biti delimično vaš ličan, delimično poticati od nečeg drugog, a delom se odnositi na pitanja intelektualnog i poetskog bavljenja formalnim istinama, u meri u kojoj one postoje, ili taj da ih posmatrate kao postojeće vrednosti: odličan haiku iznenađuje, na neki način je istinsko estetsko zarobljavanje, a pojavljuje se kao jedinstveno „lice“ opažanja, egzistencijalno i suštinski neuporedivo na neki način.) Sada, što se tiče poslednjeg: „Možete li nam dati par primera onoga što smatrate izuzetnim?“ U The Disjunctive Dragonfly nalazi se 275 haikua, koji su svi (po mom mišljenju) odlični. Odstupio bih od svog principa kada bih izdvojio mali broj—ovo bi sasvim podrilo koncept egalitarne tipologije. Dakle, ne izbegavam odgovor ni izazov, ali bih radije podstakao čitaoca da prikupi dragulje iz peska, sve one pesme koje ga dotiču svojom jedinstvenošću.  

Snažan psihološki potez bi bio vratiti se u mislima onim aktivnim likovima iz snova, smatrati ih živim—otvoriti se prema tim slikama (i pesmama, koje su kao i snovi, fiktivne ili na pola puta do takvih zvezda)—i tako postati prijemčiviji za njihovu jedinstvenost, onih jedinstvenih likova pojave koji uzbuđuju ili uznemiravaju. Nažalost, kritičari kao i terapeuti, su uglavnom previše zavisni od značenja. Mada, poput vođenja ljubavi, tumačenje može biti dobro.  

Kada se šetate—baš sada, u stvarnom životu—koliko ste svesni jedinstvenog? Ovog jedinstvenog daha, lica vaše partnerke. Senki, drveta. Estetsko zarobljavanje se ne može iznuditi, a opet one koji se bave haikuom, neke pesme mogu dirnuti, duboko i mi doživimo— šta? Dubinu, osećaj, prisustvo, odjek su neki od naziva koji taj doživljaj mogu da opišu.  

Ono što razlikuje haiku od drugih pesničkih formi najjasnije se odnosi na konciznost i „rez“, formalne predstave. Konkretno, različiti načini na koji se „rezovi“ u datom haikuu direktno odnose na estetski senzibilitet - pejzaž estetskog zarobljavanja. Kako bi izgledala kritika koja započinje opažanjem jedinstvenog, vodeći čitaoca dalje ka njegovom razmatranju, prema njegovom većem vrednovanju? Ovaj potez bi uzvisio procenu jedinstvenog pre nego što bi odbacio njegovu moć objašnjavanjem značenja, kao što bismo mogli odbaciti snagu pesme ili sna.

 

Objavljeno u Field Notes, The Haiku Foundation

http://www.thehaikufoundation.org/forum_sm/index.php?topic=6142.msg62909#msg62909

14. februar 2014, Dan zaljubljenih 

 

Preneto uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić