Stephen Wolfe: Smrt u poznu jesen

Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

Stephen Wolfe: Prema Bašoovoj zen poetici

 

God. 10, br. 17, leto 2013

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

Michael Dylan Welch, SAD

 

Kako da počnete da pišete haiku

 

“Bistrom oku je najmanja činjenica prozor kroz koji se može videti beskonačno.” —Thomas Henry Huxley

“Duša nikada ne razmišlja bez slike.” —Aristotel

“Onih trenutaka pre nego što se pojavi pesma, kada vas preplavi osećaj povišene svesti i kada shvatite da je pesma negde zakopana, tada se spremate. Trčim okolo, znate, skačem po kući, čudesno ushićenje. Kao da mogu da letim.” —Anne Sexton

Kako se počinje pisanje haikua? Svi pesnici se suočavaju sa zadatkom koji se stalno ponavlja – kretanje od inspiracije do reči. Nije uvek lako. Naredni praktični saveti bi mogli biti od pomoći početnicima a zanimljivi i iskusnijim pesnicima koji pomažu drugima da izuče veštinu pisanja haikua. Engleski pesnik i učenjak Tomas Grej je jednom rekao da su „poezija misli koje dišu i reči koje gore”. Ali kako doći od misli koje dišu i do reči koje gore?

Jedan od predloga je da pribeležite neke svakodnevne događaje, usredsređujući se na to kako vaša čula reaguju na njih. Na primer, kola su upravo prošla pored moje kuće i ja sam čuo kako se njihov zvuk pojačava i gubi. To je seme za haiku—možda ne dobro, a možda i da. Nikad se ne zna. Tako za mene započinje haiku—pažljivim uočavanjem čak i najjednostavnijih događaja, a zatim formiranjem reči da ih opišu jasno i direktno, bez prosuđivanja. Ideja je da se započne sa stvarima kakve jesu, usredsređujući se na imenice i jedno od pet čula. Osnovna tehnika koju treba upamtiti je: umesto da pišete o svojim osećanjima, pišite o onome što je do njih dovelo. Evo početka:

gubi se zvuk
kola u prolazu

Ovo su dva stiha, ali samo jedna rečenica. Dobar haiku skoro uvek ima dva dela, a jedan od tih delova je kao dva stiha koja mu prethode. Mada se prikazuje u dva stiha, još uvek se čita kao jedna rečenica (samo jedan deo). Potreban mu je treći stih (drugi deo) i tu nastaju male teškoće. Za mene je dobro da razmišljam pod pravim uglom u odnosu na glavnu sliku, da razmislim o tome šta se dešava van krajička oka, da tako kažem. A ponekad ono što se nalazi pod pravim uglovima nije slika, već kontekst ili okolnost. Odatle često potiče jedan od ostalih stihova—a on može biti prvi ili treći. Možda ovo:

obaveštenje o zapleni –
gubi se zvuk
kola u prolazu

Nadam se da se ovde može uočiti osećaj tuge ili praznine. Kuća preko puta moje je nedavno zaplenjena, a na njenim ulaznim vratima se nalazi veliki beli list sa obaveštenjem o zapleni. Kuća je trenutno na aukciji, tako da se mnoga kola ispred nje zaustavljaju da bi je ljudi razgledali. U ovoj pesmi se ne govori o tim kolima koja se zaustavljaju (ona, u stvari, uopšte nisu deo pesme), već o bilo kojim kolima koja prolaze, u kojima oni koji su u njima možda i nisu svesna da je kuća zaplenjena. Obratite pažnju kako prva dva stiha koja sam gore naveo ne govore ništa o kući, a opet obaveštenje o zapleni ukazuje na postojanje kuće, iako je ne pominje. Ovo omogućava čitaocu da dođe do geštalt shvatanja (čak iako je ono neznatno). On može da spoji okolnost i osećanje da se nalazi tamo ili da vidi ta kola koja prolaze, bez obzira da li je svestan zaplene. U svakom slučaju, sigurno je da osećamo sažaljenje zbog stresa do koga dovodi zaplena, čak i ako se radi o nekom drugom.

Pesma može učiniti i da se čitalac pita ko je posmatrač u pesmi (poznat kao „persona” pesme—za koju se obično pretpostavlja da je autor). Da li je posmatrač u kući? U obližnjoj kući? U prolazu? U kakvoj je on vezi sa zaplenjenom kućom? Dok razmišljamo o ovim pitanjima, možemo osetiti empatiju prema posmatraču, a i prema ljudima koji žive (ili su živeli) u zaplenjenoj kući, bilo da je to posmatrač ili ne.

Inspiracija za haiku može, naravno, da se nađe na mnogim mestima, bilo u životnim iskustvima profiltriranih kroz naših pet čula, bilo u sećanjima, pričama ili čak i slikama sa televizije. Ponekad, kada se zaglavim sa pesmom, odem da na internetu pogledam zbirku nasumice izabranih reči (kao što je http://www.watchout4snakes.com/CreativityTools/RandomWord/RandomWordPlus.aspx). Najčešće se dešava da se, ako kliknem nekoliko puta, moja blokada izgubi. Takođe na polici mi je uvek knjiga Barbare En Kipfer, 14,000 Things to Be Happy About, koja je odlična lista predmeta i događaja zbog kojih je autorka zahvalna—a ona je sjajan izvor ideja za pisanje haikua. Samo je nasumce otvorim i nađem „šafrane” na strani 407 i „čiste čaršave” na strani 263. Da, mogu da pišem na ove teme, posebno ako se prisetim nečeg iz vlastitog iskustva kako bi moja pesma zvučala autentično a ne neprirodno. Odmah pomislim na prve purpurne šafrane koje sam video kako se pomaljaju iz snage koji se otapao kada sam živeo u Alberti.

Godinama sam smatrao da haiku treba da stvori neku vrstu „vakuuma” time što nešto izostavlja. Ovaj vakuum uvlači čitaoce dok ne pomisle na nešto što nije navedeno. Možda nije mnogo nenavedeno u pesmi o zapleni, sem osećanja tuge i empatije, ali se nadam da bar to nudi. Čitaoci mogu da se pitaju i šta označavaju kola u prolazu—možda ravnodušnu javnost ili možda nekoga ko ide svojoj kući koja nije zaplenjena, što stvara kontrast. Ove mogućnosti su ono što čini ove stihove „nezavršenom pesmom”, kako je haiku jednom opisao japanski pesnik Seisensui. Ova „nedovršena” priroda, kada se ispravno postavi, je ono što stvara vakuum koji uvlači čitaoca a to se često postiže brižljivom jukstapozicijom dva dela haikua. Na japanskom ova tehnika se izvodi pomoću onog što se zove kireji, ili sekuća reč, koja deli pesmu na dva dela, i gramatički i imažistički, a to je upravo ta tehnika koja vam može pomoći da stvorite „vakuum” u haikuu.

Stvaranje implikacije i intuitivnog skoka između dva, često fragmentirana dela je možda najteža veština koju haiku ima da ponudi, ali takođe i najveća nagrada. Jedno je da se napravi gramatička ili imažistička promena, a sasvim druga da se od dva dela, kada su sparena, stvori neka vrsta magijskog odnosa. Stvar je u tome da dva dela pesme treba da budu 1+1=2, ali nekako budu 1+1=3. Trebalo bi da bude kao kada se pomešaju sirće i bikarbona soda —buum! Vakuum koji se dobija izostavljanjem nečega je jedan od načina na koji možete učiniti da vaša pesma bude više od zbira njenih delova. Veština stvaranja vakuuma u haikuu ne bi trebalo da predstavlja problem. Ako verujete u ono što vam se dešava, pod uslovom da vaša jukstapozicija nije previše blizu ili previše slična originalnoj slici (suviše očigledna) ili predaleko od nje (suviše nejasna), onda bi mogla da bude uspešna.

Kao primeri pesama koje stvaraju vakuum evo dve iz Millikin University Haiku Anthology (Decatur, Illinois: Bronze Man Books, 2008). Većina studenata čije se pesme navode u knjizi su novajlije, a ipak su ih izvukli, često stvarajući efektivne „vakuume” u svojim pesmama. Prvu pesmu je napisala Eva Švarc (str. 63):

ivicom kade
protegla se
ružičasta crta

Da li se oko kade nalazi pruga od vode? Ako je tako, zašto bi bila ružičasta? Ne, to nema smisla. Pre će biti da je osoba iz pesme upravo obavila test na trudnoću, tako da je aparat pokazao ružičastu crtu što ukazuje da je, verujem, trudna. Kakav trenutak, i tako suptilno prikazan samo ukazivanjem na ružičastu crtu. Toliko toga je izostavljeno, a ipak se sve podrazumeva ako se dobro pozabavite pesmom, ponekad uklanjajući, kao što sam ja upravo učinio, eventualno pogrešno tumačenje. Tu je upravo taj vakuum koji stvara dobar haiku.

Evo drugog primera iz iste antologije, ovoga puta Megan Klajn (str. 129):

zanemevši na njenu vest
spusti pogled
na njen pupak

Igrom slučaja, i ova pesma je o trudnoći. Ovo razjašnjava pominjanje vesti i pupka devojke. Uobičajeno je da haiku naznači godišnje doba. To ne čini ni jedna od ove dve pesme (neki čitaoci zato mogu misliti da su one senrjui a ne haikui), ali to nadoknađuju na nenametljiv način pozivajući se na to posebno godišnje doba trudnoće. T. S. Eliot je govorio o „objektivnom korelativu”, vezi između osećanja i predmeta u poeziji, a ovde stvarno postoji osećanje, duboko osećanje, u toj ružičastoj crti i ženinom pupku ako ona ima neku „vest”.

Vratimo se pesmu o zapleni. Ni ona ne sadrži upućivanje na godišnje doba (koje se naziva kigo, ili sezonska reč, na japanskom). Prilično sam zadovoljan pesmom ovakvom kakva je, a pominjanje godišnjeg doba bi je samo moglo raskomadati. Međutim, pisanje trećeg stiha bilo koje pesme bi mogla da bude prilika da se u nju unese sezonski element. Evo jednog pokušaja:

zavejana nadstrešnica stanice –
gubi se zvuk kola
u prolazu

Ovde možemo osetiti drugu vrstu usamljenosti: da smo ostavljeni sami jednog hladnog zimskog dana i da čeznemo za toplinom autobusa ili tih kola u prolazu. A obratite pažnju i kako godišnje doba menja zvuk. U mojoj verziji o zapleni, zamišljam leto, ili bar ne zimu, pa tako čujem uobičajenu buku kola koja prolaze ulicom. Ali sada, u zimu, možda je put vlažan od snega, pa stoga bučniji, kao što su često vlažni putevi, ili tiši, kada je na njima puno snega.

Ipak se pitam da li je ova verzija puki opis, sa previše očiglednom vezom između nadstrešnice i osobe, koja bi da se poveze i zavidi kolima koja prolaze. Postoji bar sezonski element, ali rezultati nisu baš zadovoljavajući. Možda je druga verzija bolja jer je ozbiljnija. A to je to što morate da prebacite na urednika da odluči koja verzija je za vas najbolja. Ili da obe podelite sa prijateljima, posebno ako su pesnici, da vidite koja im se više dopada i zašto. Mogli bi da sugerišu da se pesme ispravi tako da sadrži 5,7,5 slogova, ali bi dobro bilo da se obavi malo istraživanje da bi se shvatilo da se tradicionalni japanski obrazac zasniva na zvuku, a ne na slogu i da 5,7,5 nije neophodno na engleskom. Odista, vredno je shvatiti zašto se ovog obrasca ne pridržava velika većina ostvarenih haiku pesnika koji objavljuju književni haiku na engleskom.

Drugi način je da se obratite uredniku sa pitanjem da li su ove reči najbolje raspoređene ili da li na nabolji način izražavaju izabrani trenutak. Kod pisanja haikua sve je pitanje pravljenja izbora. Evo verzije pesme o zapleni koja se drugačije završava, koja menja naglasak pesme:

obaveštenje o zapleni –
zvuk kola u prolazu
se gubi

Prethodna verzija se fokusirala na zvuk kola dok ova naglašava gubljenje tog zvuka. Ali možete i drugačije odlučiti. Umesto kola, šta ako je to vozilo hitne pomoći ili su to vatrogasna kola? Ili kolica za sladoled? Svaka od ovih i drugih opcija daje drugačiji ton pesmi. Zvuk kola hitne pomoći koji se gubi mogao bi biti preblizu finansijskoj hitnosti zaplene, a da se samo kaže „kola”, moglo bi biti suviše ravno. Dodavanje „kolica za sladoled” na prethodnu pesmu bi učinilo srednji stih veoma dugačkim, pa kako bi onda bilo da se pesma promeni tako da se fokusira na kolica koja odlazi i vraćaju se, namesto samo na njihov zvuk? Ovo bi omogućilo da se podrazumeva zveket kolica.

obaveštenje o zapleni –
kolica za sladoled
dolaze i odlaze

Možete primetiti da dolazite do tačke kad se previše trudite, previše menjate i ubijate pesmu. Da li je poslednja verzija dobra? Ili bi možda bilo bolje zadržati se kod neke ranije verzije? Kada pesma pretrpi mnoge promene, ponekad je važno da se od nje udaljite i duboko udahnete. Vratite se na prvobitni doživljaj i vidite da li ste ga dobro uhvatili—trenutak pesničke inspiracije koji je pesnik Ričard Hugo nazvao „aktiviranje grada”. I zapitajte se da li je taj doživljaj baš ono što želite da uhvatite ili je razvoj pesme u drugom pravcu ono što hoćete. Kada uhvatite sebe kako postavljate ova pitanja i dobijate odgovore koji vas zadovoljavaju, tada ste odmakli od počinjanja pisanja haikua i na dobrom ste putu.

Što se mene tiče, mislim da mi se najviše dopada verzija sa „kolicima za sladoled”. Mada može postojati uzročno-posledična veza dolaska i odlaska kolica (zaplenjena kuća je prazna, pa niko neće izaći da kupi sladoled), smatram da postoji duboka tuga u kontrastu između neophodnosti da se ima krov nad glavom i čašćavanja sladoledom. A možda će i zaplena doći i otići kao kolica za sladoled i možda će sve biti bolje. S druge strane, ova verzija se donekle udaljava od prvobitnog iskustva, pa priznajem da mi se dopada i „obaveštenje o zapleni -- / gubi se zvuk / kola u prolazu”, a mogao bih i da ih smatram odvojenim pesmama.

Kao što je jednom rekao Robert Frost: „Poezija je kada osećanje nađe svoju misao a misao svoje reči”. Ovako se haiku dešava mnogim ljudima —započinjući od čulnog iskustva (posebno ako dovodi do određenog osećanja), pokušavajući da se to iskustvo izrazi rečima i pisanje različitih verzija. Tada možete da razmišljate šta je uspešno a šta nije. Potrebna je praksa. A najbolji način za to je, naravno, započeti.

 

Objavljeno u Frogpondu 36:3, jesen 2013, str. 71–77.

Preneto uz dozvolu autora.  

 

Prevod: Saša Važić