Klaus-Dieter Wirth: Haiku na raskršću?

Michael Dylan Welch: Kako da počnete da pišete haiku

Richard Gilbert: Haiku i opažanje jedinstvenog

Robert D. Wilson: BITI IL NE BITI - Propao eksperiment

Jane Reichhold: Treba li senrju da bude deo haikua na engleskom jeziku?

Jim Kacian: Čišćenje ribe: uzajamno prožimanje u haikuu

Michael Dylan Welch: Praktičan pesnik: o veštini pisanja

Stephen Wolfe: Prema Bašoovoj zen poetici

 

God. 9, br. 16, leto 2012

Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

 

 

Stephen Wolfe, Japan

 

 

 

 

Smrt u poznu jesen:

Zen u veštini umiranja ili konačno beznađe?

芭蕉の “ 秋深き ” の死:

禅の心か最終の絶望か

 

秋深き 隣は 何を する人ぞ

aki fukaki tonari wa nani o suru hito zo

pozna jesen sused šta da čini osoba?

duboka jesen
šta li radi moj sused?

 

Bašo je ovaj haiku napisao dve nedelje pre smrti dok je ležao podnoseći jake bolove od crevne bolesti koja se stalno pogoršavala.1 Mada ovo nije njegov predsmrtni haiku (jisei no ku, 辞世の句, mnogi kritičari smatraju da ova pesma otkriva njegov stav prema smrti koja mu se bližila. Međutim, kao što je slučaj sa mnogim njegovim suptilnim, dvosmislenim i veoma sugestivnim pesmama, nije postignuta saglasnost po pitanju kakav je taj stav. Zapravo, mnoštvo zen majstora, učenjaka i pesnika koji su se upustili u tumačenja Bašoovog mentalnog i emotivnog stava prema nastupajućoj smrti su podeljeni u dva osnovna tabora koja zastupaju praktično suprotna mišljenja o ovom haikuu. Cilj ovog teksta je da analizira ova različita tumačenja i istraži kako je veliki haiku majstor razmišljao kada je bio suočen sa smrću.

Ovaj članak započinje kratkim razmatranjem značaja biografskih podataka za analizu ovog haikua i objašnjenjem kako je ovaj aki fukaki haiku konkretan pokazatelj Bašoove teorije estetike „svesnosti uzvišenog, vraćanja na prizemno” (kogokizoku 高悟帰俗). Zatim ćemo se baviti ispitivanjem para dijametralno suprotnih tumačenja ovog haikua. Za svrhu ovog članka prvo tumačenje će biti nazvano „zen u veštini umiranja”, a drugo „dolaženje iz wabi/sabi hladnoće” (wabi/sabi se ovde koristi u smislu Bašoove estetske i duhovne doktrine koja označava neizrecivu lepotu u usamljenosti, napuštenosti, asketizmu, izolaciji i materijalnom siromaštvu).

U prvoj kritičkoj analizi Bašo je predstavljen kako se suočava sa smrću u bljesku zen prosvetljenja, ne praveći razliku između svog malog bića i veće kolektivne svesti sanghi, budističke zajednice u kojoj obitava sa svojim susedima i svim živim bićima.

U drugom tumačenju Bašo je predstavljen zagledan u neumitan kraj života, Bašo koji više ne može da podnosi usamljen, asketski, povučen život, koji je tako veličao i u kome je naizgled procvetao kao čovek i umetnik. Ukratko, poseže za ljudskim društvom da odagna samoću, beznađe i otuđenost koji ga sve više obuzimaju.

Nakon istraživanja ova dva osnovna načina shvatanja ovog haikua biće dati neki prevodi koji prikazuju presek prilaza koji ukazuje na teškoće prepeva ovog „jednostavnog” haikua i bitno različite nijanse koje su iz njega izvučene.

Neophodnost biografskih podataka?

Pre nego što se upustimo u dualnost tumačenja ovog haikua, možda je neophodno da se nakratko osvrnemo na jedno pitanje od ključnog značaja: u kojoj meri bi haiku, ili ma koje književno delo, trebalo da stoji samo za sebe a koliko su za njegovo tumačenje značajni biografski podaci pesnika? Treba li da pesma ostane nezavisna od životnog iskustva njenog tvorca ili da li svrsishodna međuzavisnost umetnosti i umetnika doprinosi raznovrsnijoj književnoj teksturi? Sa ovim pitanjem se neprestano suočavaju profesori književnosti, književni kritičari i čitaoci uopšte. Da li, ili bolje, da li bi trebalo da umetničko delo postane slojevitije, bogatije iznijansirano ili dostupnije ako je čitalac upućen u biografske podatke umetnika?

Ovo pitanje je možda značajnije kada je haiku u pitanju zbog njegove izuzetne sažetosti, suptilnosti i sugestivnosti u kome bi svaki novi deo slagalice mogao da obiluje značenjem. Ovo pitanje se često javlja prilikom razmatranja čuvenog Bašoovog haikua:

夏草や     兵どもが     夢の跡

natsu kusa ya tsuwamonodomo ga yume no ato

letnja trava ratnici ostaci snova

letnja trava
ostaci
snova ratnika

Ovaj haiku je prilično razumljiv sam za sebe. Čitalac shvata da je sve što ostaje od ambicija ratnika nakon bitke bujna letnja trava koja pokriva nekadašnje bojište. Međutim, ako se istorijski i književni odjeci ovog haikua posmatraju u kontekstu odgovarajuće epizode iz Bašoovog haibun/haiku remek-dela Oku no Hoso Michi, haiku dobija dublje slojeve značenja. Čitalac shvata emotivni naboj scene u kojoj se Bašo popeo na brdo na severu oblasti Tohoku da posmatra bojište na kome je potučen veliki vojskovođa pre mnogo vekova. Uz to, Bašo, potresen do suza, citira uvodni kuplet moćne anti-ratne pesme Tu Fua, kineskog pesnika iz vremena velike dinastije Tang, a zatim oblikuje haiku pozivajući se na njegovu pesmu.

Da li je ovo objašnjenje od suštinske važnosti za shvatanje i vrednovanje ovog haikua? Ili ovo detaljno objašnjenje umanjuje intuitivni efekat samog haikua?

Ovo pitanje estetike dolazi do velikog izražaja kada se govori o aki fukaki haikuu koji ovde razmatramo. Naredno tumačenje, lišeno svakog zenovskog ili „samrtničkog” filozofiranja, tipično je za ona koje nude prevodioci i kritičari koji nisu upoznati sa pozadinom ovog Bašoovog haikua:

Žetva je završena a i svi poslovi za doček zime. Kako je u čitavom susedstvu mirno i nema više poslova, pesnik se pita čime njegovi vredni susedi ispunjavaju vreme. On brine za njihovo blagostanje.2

Ovakva tumačenja su logična, pa i dirljiva, kada se haiku površinski posmatra. U stvari, ova analiza čak i nagoveštava haiku ledeni breg implikacija ispod površine, ali je sigurno da, kada se uzme u obzir približavanje Bašoove smrti, njegovo učenje zena i život kao usamljenog skitnice, uticaj pesme postaje mnogo dramatičniji.

U svrhu ovog članka pretpostaviće se da poznavanje Bašoovog života čini ovaj haiku značajnijim. Naravno, postoji opasnost da ćemo biti optuženi za idolopoklonstvo, ali nesumnjivo je da postoji isto toliko interesovanje za način na koji je Bašo živeo svoj život kao što postoji za umetnička dostignuća tog života. Dakle, ovaj esej će se baviti pitanjem ovog haikua kao filozofskog mosta između „slabljenja” postojanja i „rastućeg” nestajanja Bašoa.

Lični element

Rizikujući da će uneti preterano subjektivan element u ono što konvencionalna mudrost smatra da je objektivan književni esej, pisac bi želeo da navede kako tema načina suočavanja sa smrću sadrži melanholičnu ličnu fascinaciju. Dok je moj otac ležao umirući od raka jetre, majka je sa suzama ponavljala reči velike ljubavi prema njemu. Sa naletom energije za koju nismo znali da može da prikupi iz izmaglice izazvane morfijumom, ljutito reče: „Mnogo mi to sad vredi!” Majka, sestra i ja smo bili zapanjeni, duboko ožalošćeni.

Njegove reči mi često odzvanjaju u mislima. Razočarala me je njegova gruba osuda majčinog iskrenog priznanja ljubavi koja je trajala šest decenija i njegov naizgled nedostatak milosti u suočenju sa smrću.

Međutim, ova stroga osuda je godinama postajala sve manja da bi bila zamenjena idejom da tek kada se dođe do tog konačnog trenutka može da se zna kako će se reagovati. Stoga ovaj esej uzima u obzir i naučni i ličan pristup.

Svesnost uzvišenog, vraćanje na prizemno

Pre nego što razmotrimo dva najznačajnija tumačenja aki fukaki haikua, potrebno je reći nekoliko reči o Bašoovoj moćnoj jukstapoziciji dva potpuno različita vida dikcije unutar ovog haikua. Bašoov stav prema načinu delovanja haikua, pre svega krajem života, naglašavao je „svesnost uzvišenog, vraćanje na prizemno.”3 Haruo Širane, profesor japanske književnosti na Stanford univerzitetu, ovako definiše ovu pesničku doktrinu:

…dosezanje duhovne, umetničke ili poetske visine koju su postigli drevni narodi, vraćajući se svakodnevnim jezicima i svetovima sadašnjice - pokret koji se ogleda u pojmu „nepromenljivo i vazda promenljivo”.4

Naglom promenom dikcije u drugom stihu ovaj haiku postiže navedeni pesnički cilj „vraćanja na prizemno”. Retko se dešava da umetničko delo tako prirodno i efikasno odražava teoretski umetnički princip.

Uvodni stih od 5 slogova, aki fukaki, bukvalno „duboka jesen” je „uzvišen” poetski iskaz prepun akumuliranih wabi/sabi, mono no aware odjeka koji se mogu naći u waka-ma i nagauta-ma takvih japanskih zbirki stihova kao što su Manyoshu i Kokinshu. Formulišući svoju viziju toga šta bi haiku trebalo da obuhvati, Bašo nije odbacio retke teme i izraze uzvišenih poetskih osećanja koji su bili glavno uporište japanskog stiha pre njegove haiku revolucije. On je, međutim, želeo da u velikoj meri proširi parametre haiku oblasti tako da on obuhvati teme, jezik i svakodnevna iskustva koja su bila isključena iz klasičnog kanona japanske prozodije. U njegovim haikuima, kao i u haikuima njegovih učenika, srećemo prosjake i ludake, čitamo o telesnim funkcijama ljudi i životinja i uopšte o delatnostima i iskustvima ljudi u svim sferama života.

Nakon uvodnih pet slogova klasičnog poetskog iskaza koji ukazuje na kraj jeseni i početak neumitnog raspadanja i smrti koji nastupaju sa zimom, naredni delovi od sedam i pet slogova predstavljaju uobičajeno pitanje o okolnostima u kojima živi njegov sused: 隣は何をする人ぞ, tonari wa nani o suru hito zo —vraćanje na „prizemno”. Čitalac se spušta niz kratak, ali udarni književni tobogan, čiji je cilj da istakne Bašoovo naglo fokusiranje na njegovog suseda. Uvodna fraza ukazuje na putovanje na krilima visoke poezije, ali se naša očekivanja naglo prizemljuju pesnikovim razmišljanjem o njegovom susedu. Dakle, jukstapozicija ovih raznorodnih elemenata dikcije služi da se istakne poruka kodirana u jezgrovitom haiku medijumu i potencira značaj Bašoovog suseda.

Prekretnica u delu Bašoa

Pored značaja ovoga haikua, primenjeni umetnički postupak predstavlja prekretnicu u Bašoovom delu uopšte. Pred kraj života cilj mu je bio da prikaže „objekat i čovekovo biće kao jedno”5 a u njegovom haikuu duboka jesen, koja služi kao svesnost o uzvišenom, „funkcioniše i kao spoljna scena i implicitna metafora unutrašnjeg stanja govornika, koji je u poznim godinama života”.6 Vraćanje na prizemno se očituje u Bašoovom zanimanju za situaciju njegovog suseda. Ovo razmatranje bih zaključio citiranjem profesora Širana, koji rečito sažima ovu suštinsku doktrinu Bašoove konačne poetike:

Ovaj hoku, kao i njegovi mnogi drugi, oličuje ne samo dvostruko kretanje, koje spaja prirodu i čoveka, spoljašnje i unutrašnje, duhovno i svetovno, klasičnu dikciju… i govorni jezik… već i luk „Bašoovog stila”, koji počinje sa “svesnošću uzvišenog”, istraživanjem klasične, srednjovekovne kineske poetike i koji se, s kraja Bašoovog života, „vratio na prizemno”, istraživanje raznih vidova života i govora običnog čoveka za vladavine Tokugave.7

Imajući u vidu ove Bašoove različite dikcije, hajde da vidimo šta je Bašo nameravao osvetljavajući ovim haikuom svog suseda, posebno s obzirom na to da mu se smrt bližila tako brzo.

Zen u veštini umiranja

Tumačenje ovog haikua koje daje Robert Eitken, istaknuti američki zen majstor, je tipično za one koji smatraju da je Bašo bio prosvetljeni praktičar zena. Eitken vidi ovaj haiku kao izraz „Bašoovog dubokog osećanje za sangha8, budističku zajednicu. „U okolnostima najveće usamljenosti koju ljudska duša može da iskusi”, zaključuje Eitken, „Bašoova misao odlazi susedu i gotovo prirodno stvara pesmu o ovom kretanju njegove misli”.9

Ovaj pristup tumačenju ukazuje na to da je Bašoov osećaj za budističku samilost prema svim svesnim bićima, čak i kada se suočavao sa bliskom smrću, bio tako snažan da se i dalje brinuo za dobrostanje svog suseda, toliko da „čak ni bol i izolovanost zbog bolesti nisu usmerili njegovu energiju na njegovo malo biće”.10

Eitken zaključuje da je ovaj haiku poetska manifestacija jedne od najvećih intuitivnih istina zena:

Religija i poezija su u vezi sa unutrašnjim životom, ali to ne bi trebalo da znači preokupaciju sobom. Zen nas uči da spoljašnje i unutrašnje nisu odvojeni, a Bašoovo zanimanje za suseda otkriva njegovu svesnost ove činjenice, nesmanjenu i snažnu uprkos okolnosti… um mu nije poremećen, a ako ova pesma ima neke takve naznake, sigurno je da je zadržao blisku vezu sa svim stvarima do kraja života.11

Privid dualnosti

Ne iznenađuje da se, s obzirom na njegovu ključnu ulogu u uvođenju haikua i zena na Zapadu, R. H. Blajt slaže sa zenovskim tumačenjem ovog haikua i pripisuje Bašou zaslugu za iskrenu brigu za svog bližnjeg. Bašo se nada da njegov bližnji može, kao i on sam, da ostvari svoj potencijal budine prirode kao ljudsko biće i uzdrži se od skretanja u privid o dualnosti postojanja:

Bašo leži bolestan, a smrt nije daleko. Tišina odjednom postaje nesnosna i on pomisli, bez ikakvog vidnog razloga, na svog suseda. Za šta živi? Od čega živi? Da li je uopšte živ? Živi li i on u duhovnom svetu… ili takođe i samo, ni manje ni više, u ovom materijalnom svetu?12

Shodno ovakvom pogledu na haiku, Bašo ostaje postojan, čak i dok leži umirući, u svojoj samilosti prema „drugom”. Odbija da paniči ili da prođe kroz neki egocentričnu konverziju na samrtničkoj postelji, održavajući veru u primarnu snagu prirode koja je prožimala njegov život i umetnost. Dok se suočava sa vlastitom smrću, brine kako njegov sused, tj. običan čovek u bratstvu sangha, provodi svoj život i kako će se on suočiti sa svojom smrću.

Nekolicina kritičara ide i dalje od zenovskog tumačenja ovog haikua i postavlja Bašoa u panteon oslobođenih mudraca koji lutaju slobodno i lako poput taoističkog majstora Čuan Cea, koji nije okovan zemaljskim vezama. Komentar Mijamotoa Saburoa (1911-1981), istaknutog profesora japanske književnosti i istraživača Bašoa, ukazuje na srž takvih interpretativnih težnji: „Samoća pesnika, suočenog sa smrću, [koji] je sebe oslobodio lanaca tela i uma, prožima ovu pesmu i proširuje je u neistražena ogromna prostranstva večnosti”.13

Mijamori Asataro, čuveni haiku pesnik, prevodilac i učenjak, sumira značaj ovog haikua u nekim književnim krugovima kada kaže da „neki komentatori smatraju da je ova pesma mistična, duboka i da otkriva dubine pesnikove duše”.14

Dolazak iz vabi/sabi hladnoće

Za razliku od krajnje ezoteričnog pogleda koji obično posmatraju Bašoa u hagiografskom svetlu, drugo tumačenje njegovog haikua ga spušta sa treskom na zemlju. Ono vidi haiku majstora kako dolazi iz wabi/sabi hladnoće svog asketskog života lutalice da izbegne beznađe umiranja u samoći. Traga za društvom ljudi i žali nad ponorom apatije koji razdvaja ljude.

Tokai Donto (rođen 1704), haiku pesnik i autor prvih studija 654 Bašoovih haikua, Basho kukai (Zabeleške o Bašoovim hokuima, 1769),15 govori u ime mnogih ranih kritičara koji su na ovaj način tumačili haiku kada navodi: „Osamljenost kasne jeseni bila je preveliki teret za pesnika… Ovaj hoku pokazuje kako pesnik postaje sve usamljeniji sa napredovanjem jeseni”.16

Širane se slaže jer vidi Bašoa kao žrtvu duboke usamljenosti koja se dovodi u vezu i sa kasnom jeseni kao godišnjim dobom i sa poznom jeseni života, navodeći ga da posegne za svojim susedom „koga ne vidi i ne poznaje”.17

Pitanja: Ko je ta osoba u susedstvu? Šta ona radi? Kako zarađuje za život? – ukazuju na usamljenost i izolaciju čoveka, putnika koji implicitno traga za društvom, ili na usamljenost onih koji žive zajedno a ipak odvojeno u urbanom društvu ili, šire, na samotnost samog života, posebno u poslednjim godinama—samotnost koja odjekuje sa poznom jeseni.18

U ranijim fazama života i putovanja, i u haikuima koji ih odražavaju, čini se da je Bašo nalazio zadovoljstvo i uživao u samoći koja je dolazila sa umetničkim prostorima. Išao je veličanstveno samotnim stopama Tu Fua i Li Poa iz Tangove Kine, i Saigioa, vaka pesnika iz Heian perioda koga je Bašo poštovao. Ali ako se ovo tumačenje haikua smatra verodostojnim, raspada se psihološki oklop koji je pomogao Bašou da buja u romantičnoj usamljenosti, ostavljajući ga ranjivim pred okrutnim napadom samoće pred kraj života. Kao što navodi Donald Kin: „U svom usamljenom konačištu pesnik je odsečen od suseda čije prisustvo deli ali koga nikada nije video i žudi za društvom ljudi”.19

Poslednja faza: 1692-94

Makoto Ueda, koga mnogi smatraju doajenom studija o Bašou, ukazuje da samoća koja je izražena u ovom haikuu nije ograničena samo na period neposredno pred Bašoovu smrt, već prožima ono što on naziva Bašoovom „poslednjom fazom: 1692-94”.20 Bašo, koji je živeo u različitim okruženjima negujući blizak odnos sa prirodom na planinama u provinciji Šiga i na periferiji Kjota, vraća se u Edo 1691.21 Ueda tvrdi da mu je prethodni blizak dodir sa prirodom „pomogao da se oslobodi usamljenosti” ali se ovo „retko moglo postići u vrevi gradskog života”.22 Ueda dalje tvrdi da „nije čudno da neki od haikua iz ovog perioda u neobičnoj meri pokazuju gorčinu, frustraciju, pa i beznađe”.23

Ueda posmatra aki fukaki haiku kao ispunjenje trilogije jesenjih haikua ovog poslednjeg perioda koji „ukazuju na ovakvu usamljenost, ne one koja približava čoveka srcu prirode, već koja produbljuje osećaj otuđenja”.24 Prvi od ova tri haikua „izražava gorko nezadovoljstvo zbog nedostatka komunikacije između ljudi”25:

物言へば唇寒し秋の風

Mono ieba
Kuchibiru samushi
Aki no kaze

izgovorim li reč,
usne se naglo lede--
jesenji vetar

U drugom haikuu samoća je evidentna i još patetičnija kada se uzme u obzir da je „…ovo napisano kada je Bašo bio na vrhuncu slave okružen mnogobrojnim sledbenicima”.26

此の道や行く人なしに秋の暮

Kono michi ya
Yuku hito nashi ni
Aki no kure

ovim puteljkom
ne ide više niko
jesenje veče

Izolovanost ličnosti

Ueda zaključuje aki fukaki haikuom i ovako komentariše vešto sumirajući drugo tumačenje ovog haikua:

Bašo opet jadikuje nad izolovanošću pojedinca. Čak ni najbliži susedi se ne poznaju, njihovi životi su potpuno odvojeni. Ako ne znamo ni kako živi naš sused, kako možemo očekivati da razumemo njegova razmišljanja?27

Dok prof. Ueda smatra da je ovaj haiku deo matrice osećanja koja prožimaju Bašoov poslednji period, ne može biti sumnje da je saznanje o bliskoj smrti produbilo ova osećanja. Prema ovom tumačenju, Bašo je žudeo za komunikacijom i zajedništvom sa bratstvom ljudi kao protivotrovom sve veće izolovanosti i samoće. Bližeći se kraju života, želeo je da dođe iz wabi/sabi hladnoće i ogreje se i uteši toplinom vatre svog suseda.

Nakon što je napisao ovaj haiku, Bašoovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo te nije mogao da prisustvuje pesničkom skupu u Osaki za koji ga je napisao. Desetak dana kasnije, okružen učenicima koji su uspeli da stignu na vreme, napisao je poslednji haiku28:

旅に病んで夢は枯野をかけめぐる

tabi ni yande
yume wa kareno wo
kakemeguru

bolestan na putu
moji snovi lutaju
svenulim poljem

Na kraju, prema Donald Kinu, „odbio je da jede, mirno je legao da čeka smrt”.29 Kakvim držanjem je čekao na smrt, koja će doći samo dva dana kasnije? Da li je to bilo zenovsko shvatanje da su život i smrt nerazdvojivi i da su sva živa bića sjedinjena u duši sveta sangha, ili je to bilo sa preovlađujućim osećajem usamljenosti, očaja i izolovanosti svojstvenim ljudima? Odgovor verovatno leži u tumačenju aki fukaki haikua.

 

PREVODI

秋深き隣は何をする人ぞ     芭蕉 Basho

aki fukaki tonari wa nani o suru hito zo

duboka jesen sused šta da radi osoba (?)

 

Haiku neizbežno gubi nešto u prevodu: sugestivniji i dvosmisleniji japanski mora ustupiti mesto konkretnijem i specifičnijem engleskom. Širina i plodnost značenja sadržana u kineskom karakteru menja se u konstruktivnije značenje engleske reči; birajući jednu reč za značenje kanjija, spektar nijansi se znatno smanjuje što u velikoj meri objašnjava znatan broj engleskih reči koje se javljaju u raznim prevodima određenog haikua. Primer ovoga je spisak engleskih reči koje se koriste da prevedu 跡、 ato, u izrazu yume no ato, 夢の跡 , na kraju Bašoovog haikua o letnjim travama koji se pominje na ovom eseju:

oznaka, spomenik, otisak, relikvija, utisak, trag, vizija, staza, ostaje, posledice, poprište, probuditi, znak, dokaz, ruševine.

U aki fukaki osnovni problem prevođenja nije dešifrovanje ezoteričnog pojma i borba da se izabere lingvistički i kulturološki najprikladniji ekvivalent na engleskom. Pre će biti da je problem kako postupiti sa uobičajenim pitanjem koje je naizgled jednostavno: :何をする人ぞ、 nani o suru hito zo, bukvalno „šta da radi osoba?” Kao što se može videti u narednim pokušajima da se prevede Bašoovo pitanje u vezi sa njegovim susedom, rezultati nude presek značenja i nijansi. Japanska formulacija ukazuje na sva ova pitanja: Kako njegov sused zarađuje za život? Kako njegov sused uopšte živi? Kako je njegov sused? Šta njegov sused radi u ovom trenutku? Šta čini sa svojim životom? Kakva je osoba njegov sused? Po kom sistemu verovanja živi?

Drugi, relativno manji problem je da li je 隣, tonari, sused, jednina ili množina. Neki prevodioci smatraju da se ona odnosi na jednog određenog suseda dok se drugi opredeljuju za zajednicu suseda uopšte ili „opšteg suseda”.

Na kraju, praktično je nemoguće uhvatiti klasične poetske nijanse 秋深き, aki fukaki, a da ne stvorite nešto što liči na parodiju kitnjaste viktorijanske prozodije. Prevodioci haiku poezije su uvek podstiču da umanje značaj poetskih sredstava i jezika ove „zenovske poezije” ili „poezije u kojoj nema poezije”. Ako se opredele za nešto kao „najdublja jesen”, sigurno je da će biti optuženi za vrlo nehaiku prevod.

Možda bi se moglo reći da ovaj haiku zapravo dobija nešto u prevodu—ako se uzmu sve verzije koje slede kao sveobuhvatan prevod odbora zen majstora, pesnika i učenjaka.

13 načina posmatranja Bašoovog suseda u poznu jesen

 

Pozna je jesen
Pitam se šta će sada raditi
moji susedi.

One Hundred Famous Haiku
Daniel C. Buchanan30

 

Sve dublja jesen—
kako li živi
moj prvi komšija?

Basho and His Interpreters
Makoto Ueda31

 

Duboka jesen—
moj sused,
kako li živi, pitam se

The Essential Haiku
Robert Hass32

 

Duboka jesen;
Moj sused,--
Kako li živi?

Haiku Volume 3: Summer-Autumn
R. H. Blyth33

 

Duboka jesen:
Pitam se kako li živi
moj prvi sused.

World Within Walls
Donald Keene34

 

Duboka jesen—moj sused, šta radi?
From the Country of Eight Islands

Hiroki Sato and Burton Watson35

 

Kraj jeseni—
kako li živi
moj sused?

On Love and Barley: Haiku of Basho
Lucien Stryk36

 

jesen sve dublja
--kako su susedi i kako
preživljavaju

Little Enough
Cid Corman37

 

Jesen napreduje.
Kakvi li su ljudi moje komšije?
Classic Haiku

Asataro Miyamori38

 

Sve dublja jesen
Moj sused—
Šta radi?

A Zen Wave
Robert Aitken39

 

duboka jesen—
moj sused
kako živi, pitam se.

Traces of Dreams
Haruo Shirane40

 

Kasna je jesen.
Pitam se kako živi
čovek do mene.

Basho
Robert Bly41

 

[Jesen života]
Bliži se kraj jeseni,
moj sused, sada—šta li
radi?

An Introduction to Haiku
Harold G. Henderson42

 

 

FOSNOTE

1 Donald Keene, World Within Walls: A History of Japanese Literature Vol. 2, New York: Columbia University Press, 1999, p.118.

2 Daniel C. Buchanan, One Hundred Famous HAIKU, San Francisco and Tokyo: Japan Publications, Inc., 1973, p.90.

3 Haruo Shirane, Traces of Dreams: Landscape, Cultural Memory, and the Poetry of Basho, Stanford, California: Stanford University Press, 1998, p. 277.

4 Loc. cit. p.277.

5 Ibid., p.278.

6 Loc. cit. p.278.

7 Loc. cit. p.278.

8 Robert Aitken, A Zen Wave: Basho’s Haiku and Zen, New York: Weatherhill, 1978, p.94.

9 Loc. cit. p.94.

10 Loc. cit. p.94.

11 Ibid. p.95.

12 R H. Blyth, Haiku Vol. 3 Summer-Autumn, Tokyo: The Hokuseido Press, 1952, p.336.

13 Makoto Ueda, Basho and His Interpreters: Selected Hokku with Commentary, Stanford, California: Stanford University Press, 1992, p.412.

14 Asataro Miyamori, trans. Classic Haiku: An Anthology by Basho and His Followers, Mineola, New York: Dover Publications, 2002, p.150-51.

15 Ueda, Basho and His Interpreters, p.418.

16 Ibid., p.411.

17 Shirane, Traces of Dreams, p.278.

18 Loc. cit., p.278.

19 Loc. cit., p.278.

20 Keene, World Within Walls, p.119.

21 Makoto Ueda, The Master Haiku Poet Matsuo Basho, Tokyo: Kodansha International, 1970, p.60.

22 Loc. cit., p.60.

23 Loc. cit., p.60.

24 Ibid. p.61.

25 Loc. cit., p.61.

26 Loc. cit., p.61

27 Loc. cit., p.61.

28 Keene, World Within Walls, p.119.

29 Loc. cit., p.119.

30 Buchanan, One Hundred Famous HAIKU, p.90.

31 Ueda, Basho and His Interpreters, p.411.

32 Robert Hass, ed. The Essential Haiku, Hopewell, New Jersey: The Ecco Press, 1994, p.54.

33 Blyth, Haiku Vol. 3, p.336.

34 Keene, World Within Walls, p.118.

35 Hiroaki Sato and Burton Watson, eds. and trans. From the Country of Eight Islands, Garden City, New York: Anchor Books, 1981, p.289.

36 Lucien Stryk, trans. On Love and Barley: Haiku of Basho, New York: Viking Penguin, 1985, p.47.

37 Cid Corman, trans. Little Enough, Frankfurt, Kentucky: Gnomon Press, 1991, p.16.

38 Miyamori, Classic Haiku, p.150.

39 Aitken, A Zen Wave, p.94.

40 Shirane, Traces of Dreams, p.278.

41 Robert Bly, trans. Basho, San Francisco: Cranium Press, 1972, p.15.

42 Harold G. Henderson, An Introduction to Haiku, Garden City, New York: Doubleday Anchor books, 1958, p.48.

 

 

Prevod: Saša Važić