Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Dr Randy Brooks, SAD

 

Pisanje haikua

 

Kao redovni student na državnom univerzitetu Bol u Mančiju u Indijani, pre nego što sam otkrio haiku, bio sam zaokupljen savremenom poezijom - Roberta Blaja, Geri Snajdera, Roberta Krilija, Silvije Plat – i uživao u proučavanju modernističkih pesnika, kao što su Viljem Karlos Viljems i Ezra Paund. Međutim, kako mi je drugi jezik bio latinski, takođe sam bio zainteresovan za prevođenje epigrama i čitanje delova grčke lirske poezije. Diplomirao sam sa radom o zapadnoj tradiciji kratke pesme – poređenju sposobnosti grčke lirske poezije da prenese snagu emocije i epigrama, koji se češće vezuje za duhovitu satiru. Shvatio sam osnovne ciljeve zapadne kratke pesme - da dovede čitaoce do suza ili smeha. Na poslednjem semestru na Bol Univerzitetu dobio sam nagradu za kreativno pisanje i odmah otišao u knjižaru gde sam kupio zbirke kratke poezije, uključiv dve haiku antologije: „Haiku antologija“ (The Haiku Anthology) koju je uredio Kor van den Hovel i „Moderni japanski haiku“ (Modern Japanese Haiku) koju je preveo i uredio Makoto Ueda. Moglo bi se reći da moje početno shvatanje haikua „vodi poreklo od“ ove dve knjige kupljene 1976. godine.

Jedna od najzanimljivijih paralela koju sam pronašao između „Haiku antologije“ i „Modernog japanskog haikua” je da oba urednika sa oduševljenjem govore o prenosu nepoznatog savremenog haikua čitalačkoj publici. Ueda navodi da „mnogi vodeći haiku pesnicu u modernom Japanu još ostaju nepoznati na Zapadu; neki od njih nemaju ni jedan haiku preveden na neki od zapadnih jezika. Cilj ove knjige je da pomogne da se popuni ova praznina“. Kor van den Hovel tvrdi u svom uvodu: „Do sada su pesnici predstavljeni u ovoj antologiji bili uglavnom ‘nevidljivi'. Mada se neki od njih bave haiku poezijom skoro 20 godina, njihov rad je cvetao praktično neprimećen“. Bio sam oduševljen ovim savremenim haiku pesmama i različitim prilazima njihovom pisanju. Shvatio sam da je haiku tradicija vibrantna, živa književna tradicija sa širokom lepezom autora koji istražuju kreativne mogućnosti umetnosti za naše vlastito vreme. Tog leta sam počeo da zapisujem haikue u dnevnik i od tada to i dalje činim. Dopala mi se reznolikost savremenih glasova u ove dve zbirke i počeo sam da pišem po uzoru na poznate haikue Kavahigaši Hekigodoa, Ozaki Hosaija i Majkl MekKlintoka.

Tako mi se dopao ovaj haiku MekKlintoka, koji sam protumačio u kontekstu rata u Vijetnamu:

mrtva mačka…
razjapljenih usta
na kiši što lije1

Ovaj haiku me je postavio na bojno polje, pri čemu je „kiša što lije“ i kiša i puščana zrna. Mrtva „mačka“ je bio američki vojnik koji je ležao na kiši, razjapljenih usta, baš kao kada je umirao vrišteći u agoniji. Naravno, ovaj haiku može da bude i o bukvalno mrtvoj mački u nečijem dvorištu, spljoštenog krzna na kiši, pošto je umrla dok je vrištala.

Kako god da se tumači, ona predstavlja hladnu, mračnu, uznemiravajuću sliku smrti koja čitaocu ledi krv u žilama. Uvek mi se dopadao ovaj haiku zbog njegove sposobnosti da izrazi tišinu. Kada sam ga čitao studentima, reakcija je uvek odmah bila snažno „fuj“ kao i dugotrajno zamišljene asocijacije i sećanja suočavanja sa smrću. Haiku poseduje i uticaj i odjek. Šta bismo više hteli od bilo koje književne umetnosti? Želeo sam da napišem haikue isto tako snažne i evokativne.

Podražavanje i intertekstualnost haikua

Jedan izvor nastanka haikua je prosto čitanje (i uživanje u) haikuima koji su ranije napisani. Onda oponašamo ili prepisujemo ono što smo pročitali, zasnovano na našim životima i kulturnim vidicima. Ovo je prosto i prirodno na jednom nivou – oponašamo književno delo koje smo pročitali. Želimo da postanemo onako vešti u pisanju kao što su to pisci u čijim delima uživamo – koja nas je dovela do suza, ili smeha ili razumevanja. S druge strane, podražavanje je kompleksno i zaista vredno razmatranja na teoretskom nivou. Književno stvaralaštvo nije nikada prosto pitanje podražavanja. Kvalitetno književno stvaralaštvo postiže se kretanjem izvan prostog imitiranja ili jezika ili slika koje tragaju za sličnim efektima kako bi pisac stvorio novo književno delo, kako bi ga „učinio novim“.

Izazov nije u prostoj replikaciji ni prevodu stare pesme iz prošlosti, već u stvaranju nečeg novog što odgovara piščevom vremenu, piščevim kulturnim vidicima, piščevim vrednostima, mislima, osećanjima itd. Ova teoretska napetost između tradicije i talenta pojedinca je zdrava za vitalnost ma koje umetnosti, uključiv i haiku. Na jednom nivou, mi uvek prepisujemo nešto što se desilo ranije (tradicija poznatih dela). Ono što pišemo potiče „iz“ onog što je ranije pisano. Na drugom nivou mi uvek pišemo nešto novo što nikada pre nije postojalo. Ovo se često naziva „intertekstualnost” što znači da je deo nastanka haikua u tome kako on prerađuje ranije napisane tekstove ili proističe iz njih.

Intertekstualnost tekstova i kvalitetnog podražavanja zavisi od niza opštepoznatih tekstova, što se ponekad naziva „kanonom“ književne tradicije. Ovi poznati vanredni primeri utvrđuju standarde kvaliteta koji se očekuje od kasnijih prepisa i podražavanja. Na primer, Bašoov haiku o žabljem ribnjaku je „prototipski slavni primer haiku“ kvaliteta, kao što se to vidi u knjigama poput Hiroaki Satove zbirke prevoda i varijacija – „Sto žaba“ (One Hundred Frogs). Uglavnom japanska haiku tradicija ima utvrđeni kanon cenjenih haiku pesnika - Bašo, Isa, Buson, Šiki – ali je tradicija engleskog jezika relativno nova i postoji samo nekoliko haiku pesnika koji su se pojavili kao primeri velikih pisaca u ovoj književnoj umetnosti. Ovo je i blagoslov i prokletstvo jer „kanon“ svake književnosti je uvek stvoren tako da privileguje i izostavlja izvesne glasove u kulturi (često žene i druge društvene i političke autsajdere) ili vremenskim periodima (kao što je stari Japan). Haiku tradicija je blagoslovena nedefinisanom otvorenošću za mnoge savremene glasove i perspektive. Ali je ona i prokleta jer je toliko kvalitetnih haiku pesnika nepoznato. Stoga izgleda da je haiku zajednica uvek autsajder za „meinstrim“ književnost, koja se definiše kao niz poznatih velikih pisaca.

Ko su vaši veliki savremeni haiku pesnici? Zašto nemamo dominantne genijalne pesnike koji se poštuju kao najbolji primeri veštine pisanja haikua? Verujem da je delom odgovor na ovo pitanje osobena kolektivna priroda tradicije. Haiku nije tradicija koja se zasniva na ograničenom broju cenjenih velikih pisaca. To je tradicija kolektivne saradnje, tradicija aktivnog učešća čitalaca i pisaca u zajedničkom kreativnom postupku. Drugim rečima, sama priroda haiku tradicije trebalo bi da može da doprinese kvalitetnom književnom stvaralaštvu, bez utvrđene tradicije ili priznatih imena. Zapravo, zamisao da je pisac haikua anoniman ili nepoznat je osnovni deo demokratskog ideala haikua kao pristupačnog i cenjenog po univerzalnoj humanosti pre nego po tome što je provincija elitne manjine – bez obzira da li su oni elita zbog društvenog statusa, obrazovanja ili prosvećenosti, kritičara koji imaju zajednički interes i koji se ponašaju kao čuvari književnog kanona.

Haiku kao čin zajedničkog stvaranja

Haiku tradicija potiče iz tradicije vezanog stiha, pa je oduvek cenjena zamisao da se haikui rađaju kao zajedničko delo pesnika i čitaoca. Haikui se često pišu kao odgovor ili podražavanje ranijih dela, koja se tumače i zamišljaju rezultirajući pisanjem drugog lanca ili haikua. Kao što je Makoto Ueda objasnio u „Modernom japanskom haikuu“: „Svaka pesma zahteva izvesnu dozu aktivnog učešća čitaoca, ali se ovo posebno odnosi na haiku. Uz neznatno preterivanje se može reći da haiku pesnik piše samo pola pesme, ostavljajući drugi deo da ga dopuni čitaočeva imaginacija“. Na samom osnovnom nivou rekao bih da haiku „potiče od“ kreativnog jedinstva pesnika i čitaoca, maštovitog čina zajedničkog otkrivanja značenja. Haiku doživljaj nije nešto što se dešava kada se haiku piše; do njega dolazi kada napisan haiku pronađe čitaoca koji ga sebi može potpuno predstaviti kako bi se ostvario njegov cilj kao dara shvatanja, uvida ili osećanja.

Haiku se često označava kao dar uvida ili svesnosti ili opažanja pesnika koji ga otvara i u kome uživa čitalac. Svaki haiku nudi obećanje otkrića „odjekujućeg“ osećanja – ako mu se sasvim posvetite, ako uđete u njegov prostor opažanja, ako ste otvoreni za njegov uvid i osećate emocionalni značaj njegovog trenutka, ako dopustite da dotakne vaša životna sećanja i asocijacije, ako se igrate sa jezikom i tišinama haikua, ako mu dozvolite da oživi i ako mu dozvolite da u vama oživi dok ga nosite u srcu i umu za trenutak. Kada jednom uđete u taj zajednički savez sa haikuom kao čitalac, nećete moći a da mu ne „uzvratite“ pišući haiku kao odgovor. Želite da pišete haikue koji su poklon koji drugi treba da otvore.

Ovaj naglasak na zajedničko stvaranje značenja postao je glavni deo mog predavanja haikua na Milikin Univerzitetu u Dekaturu, u Ilinoisu. Jedna od japanskih tradicija koju sam prihvatio se zasniva na razlici između radionica i slavljeničkog uživanja u otkrivanju odličnih, novih dela kojima se treba diviti. Japanci obično imaju male grupe prijatelja haiku pesnika koji su uključeni u rad na redigovanju radova, ali kada su ti skupovi javniji, društvena okupljanja, uključuju se u kukai. Kako ja shvatam, u tradicionalnom kukaiju originalni haikui se dostavljaju organizatoru koji vrši odabir najboljih pokušaja za uključivanje na takmičenje. Na mojim časovima ja vršim ulogu selektora, tako da ispisujem najbolje pokušaje bez imena autora, koje zatim svi čitaju i u njima uživaju. Svaka osoba bira nekoliko koji joj se najviše dopadaju. Najbolji haikui se zapisuju i čitaju, a onda svako može da kaže šta mu se dopada kod njih.

Kukai nije radionica, tako da predlozi i komentari o tome zašto se nekome ne dopada neki haiku nisu dopušteni. Suština kukaija je da se pronađu oni haikui koji nam se dopadaju. Japanci kažu da kada haiku pronađe čitaoca kome se dopada, onda je to trenutak kada se on rađa. Na mojim časovima, nakon što svako kaže zašto mu se dopada neki haiku, glasa se da se vidi koliko njih se opredelilo za određeni haiku. Kada se haiku rodi, i samo tada, pitamo ko ga je napisao. Kada se autor javi, aplauzom (ili pucketanjem prstiju ili kuckanjem olovke o sto) se zahvaljuje pesniku za njegov dar. Onda grupa traga za novim haikuem koji čeka da bude rođen. Autori najboljih haikua koji su dobili najviše glasova dobijaju nagrade u vidu haiku knjiga i časopisa.

Putem kukaija pesnici i čitaoci mogu da iskuse društvenu prirodu haikua. Značaj ili značenje ne postoje u okviru pesme, već u onima koji je osećaju srcem, i zamišljaju i dovode u vezu sa svojim sećanjima, asocijacijama i osećanjima da su živi. Rađanje haikua nastaje iz želje da se takve uspomene, asocijacije i osećanja podele sa potencijalnim budućim čitaocima kojima će se haiku dopasti.

Haiku muza?

Tipična pitanja o inspiraciji i zapadnom prilazu poreklu govora izgleda da su prilično pogrešna kada se primene na haiku. Ovaj prilaz podrazumeva da je pesnik izuzetno nadarena osoba, koja dobija inspiraciju od bogova ili poseduje redak intuitivni talenat koji se ne može racionalno objasniti. Ovakvi pisci se rađaju, oni su geniji sa urođenim talentima i obdarenostima. Kako nastaju ovakvi pisci ili odakle potiču njihova velika dela se smatra misterijom. Mi ne treba da postavljamo pitanja o tome kako su oni postigli čuda stvaranja. Mi treba samo da se divimo njima i njihovim zapanjujućim delima.

Ovi zapadni mitovi o inspiraciji ne ostavljaju mnogo prostora za zajedničko stvaranje haikua. Herojski model polaže svu moć stvaranja na pisca, ostavljajući čitaocu nešto malo više od zahvalnog prihvatanja. Haiku tradicija je, srećom, ovaj nesklad uglavnom izbegavala. Haiku je dar koji pesnik daje čitaocu, a ne nešto što je pesnik dobio rođenjem kao čudo prirode. Najbliže ovome što sam čuo u haiku zajednici je zamisao da ako je neko pijan ili drogiran, onda dobija inspiraciju da piše sjajne haikue, jer se oslobađa inhibicija i piše bez učešća „svesnog uma“. Naravno, mnogi ovakvi haikui ne izgledaju tako dobro sledećeg jutra.

Ako shvatimo ideju muze kao prostu motivaciju da se piše, bez mita nadarenog herojskog genija, šta je to što nas inspiriše da pišemo haikue? Vredno je istražiti ovo pitanje. Kada se suočimo sa praznom stranicom časopisa, šta nas motiviše da pišemo haiku, sem želje da dobijemo odgovor? Šta rukovodi našim izborom tema, jezika i slika, šta je naš cilj kada pišemo haiku? Prostor mi ne dozvoljava da se ovde bavim svim ovim izborima, ali ću govoriti o nekoliko pojmova o motivaciji, bar na širem nivou tema i ciljeva.

Trenuci uvida

Kada sam počeo da pišem, jedan od mojih mentora sa Purdu Univerziteta, dr Sanford Goldštajn, me je obeshrabrio rekavši da je najbolji haiku trenutak otkrovenja. Tačnije, tvrdio je da najbolji haiku potiče od trenutka satorija – trenutaka uvida i svesti koji menjaju život. Dovodeći u vezu ove satori trenutke sa godinama meditacije u zen tradiciji, smatrao je da su ovakvi trenuci retki, tako da treba da se napiše samo tri-četiri haikua tokom života. Možda se samo malo našalio i pokušao da me ubedi da pišem tanke umesto haikua, ali je ono što je rekao o mitu „aha trenutka“ kao neophodnog elementa svakog haikua istinska kritika. Kod tanke, tvrdio je Sanford, pesnik može da bude „autobiografski“ i direktno izrazi svoja osećanja u kontekstu tog autobiografskog trenutka. Da biste pisali haiku oslobođeni ega sa zen uvidom nalik koanu, morate biti zen majstor.

Očekivanje da svaki haiku „potiče“ od jednog takvog uvida ili trenutka svesti je veoma ograničeno. Zapravo, ovo je druga verzija mita da haiku može da potiče od inspirativnih trenutaka uvida, koje mogu imati samo najproduhovljeniji pesnici. Ova tiranija otkrovenja je pogrešna kao zapadni pojam pesnika kao obdarenog genija, mada imamo nekoliko japanskih i zapadnih pesnika čiji je maternji jezik engleski koji pokušavaju da pišu iz zen meditacije i zen estetike. Zen estetika ne zahteva da svaki haiku sadrži satori trenutak, već njegovu varijaciju kao trenutka „opažanja uvida“ što je, svakako, nepisani cilj ove estetike.

Nemojte me pogrešno shvatiti. Odista verujem da većina haikua poseduje u sebi dar otkrivanja, ali priroda tog otkrića ne mora da bude otkrovenje trenutka satorija koji menja život. Može prosto biti osećanje, ili zapažanje ili uviđanje nečeg zanimljivog.

Srećom, našao sam drugog mentora koji me je putem prepiske mnogo naučio o pisanju haikua: Rajmonda Rozelipa. Umesto da tragam za trenucima satorija ili otkrovenja, naučio me je da pišem haiku iz „našeg dvorišta iza kuće“ kao što se može videti iz njegovog kratkog eseja „Ovaj naš haiku/This Haiku of Ours“.2 Rozelip piše: „Smatram da možemo da očuvamo suštinu haikua ako činimo ono što su činili najraniji praktičari: da izrazimo našu kulturu, naš duh, naše prosvećeno iskustvo, koristeći bogatstva naše zemlje i jezika, pozivajući se na vičnost zapadnih sredstava pisanja“.

Dalje objašnjava bogatstvo sadržaja na koje bi trebalo da se oslanjamo da bismo pisali naše haikue:

„Za temama bi trebalo posegnuti u našu bogatu zemlju, božje obilje materijala: otkrića u vasioni, duge kose omladine, mini suknje, zvoncare, rolšue, pica, puter od kikirikija, tanjiri za klizanje, cirkusi, ogromno carstvo ptica, riba i insekata, cveće, drveće, biljke, žitarice, povrće i voće, motocikli, brodovi koji oru nebo i isporučuju ljude u Japan – skladište nije ograđeno zidovima. Praktično sve pod nebom je validna tema za haiku, kao i za bilo koju pesmu, sem što nas u haikuu zanima srodnost sveta fizičke prirode i sveta ljudske prirode, tako da su naše slike na to fokusirane. Govorim o američkim slikama a ne japanskim cvetovima trešnje, kimonima, pirinču, čaju, zvonima hrama, budama, lepezama i suncobranima kojih su puni takozvani zapadni haikui; nešto nije u redu kada naše pesme zvuče kao istočnjačke. Stvaranje je uzbudljivije od oponašanja“.

Sklad i nesklad

Teorije pisanja često govore o cilju pisca koji je motivisan osećajem nesklada – osećajem da nešto nije u redu, da je nešto pogrešno, da je naše znanje nepotpuno, da je nešto pokvareno, da je beznadežno, da se moramo suočiti sa problemom i identifikovati ga. Većina naučnih radova se zasniva na ovom modelu rešavanja problema – popunjavanja praznina u znanju, pokušaja da se objasne podaci koji se ne uklapaju u teoriju itd. Književnost je često motivisana ovim osnovnim osećajem nesklada – glavni lik u većini beletristike treba da prevaziđe konflikt. Pozorišni komadi i filmovi imaju sličan obrazac likova koji se razvijaju ili menjaju prevazilazeći prepreke ili preživljavajući tragedije. Nesklad je moćan pokretač, a on se često sreće i u haikuu – kao što se može videti u haikuima (i senrjuima) koji govore o političkim i društvenim temama. Nesklad je uobičajen pokretač haikua koji se bave različitim odnosima i trenucima tuge, gubitka, straha i snažnih emocija. Neki veoma snažni, dirljivi haikui potiču iz nesklada kao porekla haikua.

Dok druge vrste književnosti kratko prenose trenutke sklada za razliku od primarnog fokusa na neskladu, haiku odista može da se piše u potpunosti van sklada. Ovi haikui izražavaju trenutke lepote i celovitosti, osećaja da je sve kako treba da bude, osećanja da je život divan i da samo treba da se ceni. U ekstremnom slučaju, velika zbirka haikua koji svi izražavaju ovakve trenutke može da izgleda previše fokusirana na lepe, „dragocene“ trenutke. Ovakve zbirke izgledaju sentimentalne. Ono što nas kao čitaoce drži budnim je mešavina sklada i nesklada.

U stvari, neka od najpoznatijih japanskih estetskih sredstava vezanih za haiku, kao što je vabi-sabi, uključuju i jedno i drugo osećanje. Sabi naglašava prihvatanje samoće pesnika, usamljenika koji se suočava sa događajima i iskustvima bivstvovanja i na njih reaguje. Vabi naglašava oštećenost ili izrabljenost stvari koje se cene i čuvaju jer je u njima sadržana istorija korišćenja od strane ljudi. One pridodaju emocionalni značaj zasnovan na asocijacijama i sećanjima onih koji su ih koristili pre nas. Stoga ova estetska sredstva poseduju kombinovano osećanje sklada ili utehe bivanja sa stvarima koje su rabili drugi ljudi, ali i nijansu oštećenja i usamljenosti, nesklad naših života. Bašo je poznat po menjanju haiku estetike od svoje sabi faze do konačne karumi faze – krećući se od nesklada spoljašnje samoće ka slavljenju sklada kao društvenog bića. Ova tenzija između nesklada i sklada je prisutna u haiku tradiciji od Bašoovog vremena.

Zaključak

Predmet ili sadržaj haikua nije izvor ili poreklo haikua. Haiku ne potiče od stvari. Haiku ne potiče iz direktnog iskustva. Mnogo je doživljaja koji ne rezultiraju haikuom. Haiku ne potiče od kamera. Haiku nije snimak. Haiku potiče od pesnika koji seda da piše haiku. Haiku pesnik se oslanja na sva svoja bogatstva da bi napisao haiku – prethodne primere haikua, sećanja, asocijacije, osećanja, kulturne vidike, direktno opažanje, imaginaciju, igru reči. To su alatke haiku pesnika, ne motivacija ni postupak kojim se dobija haiku. Opažanje sveta u kome živimo i svesnost o našim unutrašnjim stanjima svesti i našim osećanjima su važni za pisanje kvalitetnog haikua, ali nisu izvor iz koga se rađa naš haiku. Haiku potiče iz naše svesne namere da ga pišemo, zasnovane na intuitivnim reakcijama na ranije haikue i na svesnosti naših opažanja da smo ŽIVI na ovom svetu. On potiče iz celog našeg bića - osećanja, senzacija, sećanja, izvora jezika, društvene svesti, kulturnih konteksta, vrednosti i našeg osećaja značaja za stvari i predstave na koje obraćamo pažnju. Haiku potiče od opažanja i reagovanja u književnom konstruktu koji zovemo haiku.

Zaključio bih komentarom jednog od mojih prvih haikua:

žena seljaka
na vratima kuće -
nema zvuka traktora3

Odakle potiče ovaj haiku? Prvo, čitao sam mnogo haikua u antologijama i haiku časopisima, uključiv prevode Makoto Uede, R. H. Blajta, Herolda Hendersona i Lisjen Strik. Tako me je zainteresovala ideja da pišem haiku. Posebno me je zaintrigirala moć tišine i neizrečenog u haikuu i kako haiku može da se fokusira na opažanja praznine i odsustva, kao u Busonovom imaginarnom haikuu o tome kako staje na ćešalj pokojne žene. Pokušavao sam da pišem haikue o stvarima kojih nema. Napisao sam niz haikua o odrastanju u zapadnom Kanzasu u kome sam proveo mnoga leta pomažući babi i dedi kada se želo žito. Pokušavao sam svom snagom, bez mnogo uspeha, da pišem haikue koji nisu prosto opisni već i bude osećanja a da o njima ne govore otvoreno. Želeo sam da emocija bude nagoveštena radnjom i slikom u okviru haikua. I deda i baba su radili na zemlji, ali sam bio veoma svestan razlika njihovih života. Porodicu moje majke su sačinjavali doseljenici koji su posedovali ranč i držali stado goveda. Porodicu mog oca su sačinjavali seljaci koji su iznajmljivali zemlju i zavisili od uspeha prinosa da bi mogli da podmire troškove. Posmatrao sam značajne društvene i kulturne razlike u ove dve kuće.

Naravno, ni jedna od ovih stvari nije bila osnova za pisanje ovog haikua. Ovaj haiku ne potiče od ovih konteksta i okolnosti. Ne potiče od teoretskih ciljeva kao što je „objektivni korelativ“. Ovaj haiku potiče od mene koji sam u mom časopisu pisao o iskrenom sećanju na moju babu koja je preminula 1963. kada mi je bilo devet godina. Sećam je se u maloj kuhinji na farmi napravljenoj na tremu s prednje strane male kuće. Sećam je se kako u kecelji privezanoj oko struka osluškuje da deda dođe na doručak posle ranog odlaska na njivu. Sećam se osećanja koja sam imao dana kada je više puta odlazila do vrata da osluškuje njegov povratak, da sluša zvuk njegovog traktora, zvuk koji se obično lako prenosio preko kanzaških njiva južnim vetrom do njene kuće. Shvatio sam da je ovo bila slika u kojoj je bilo doživljeno osećanje njene brige i ljubavi za moga dedu dok su se njegovi keksi i jaja hladili na trpezarijskom stolu.

Dok sam pisao ovaj haiku, želeo sam da ga pročita šira publika, tako da može da ga predstavi sebi, tako da i ona može da se pita zašto ona ne čuje zvuk traktora, tako da ona može da produži osećanje sadržano u njenom opažanju na vratima. Kako bi ovaj haiku bio pristupačniji većem broju čitalaca, nisam napisao „moja baba / na vratima kuće“. Napisao sam „žena seljaka“ što je dalo društveni kontekst i ukazalo na nužnost uspeha traktora. Mislio sam da me je ovo i udaljilo – predstavljajući je kao usamljeniju i izolovanu u preriji, zabrinutu za druga koga nema. Ovaj haiku ne govori o meni kao unuku. Govori o ženi koja pazi na svog muža i brine se za njega. Hteo sam da završim sa „nema zvuka traktora“ kako bi haiku zauvek bio nerešen, ostavljen otvoren za čitaoca da zamisli ostatak priče.

Za mene je poreklo haikua pisanje književnog umetničkog dela u tradiciji kaja se zove haiku. U pisanju haikua nastojim da probudim percepcije i svesnost i osećanja čitavog svog bića i sećanja bivanja na ovom svetu. Ako sam uspeo, pozvao sam čitaoce da se priključe u zajedničkom stvaranju osećanja i značaja na osnovu njihovih reakcija na moj haiku. Kada piše haiku, pesnik započinje činom književne imaginacije i ostavlja vrata otvorena za čitaoca da uđe i doda svoj maštovit, iskren odgovor.

Fotnote:


1: Objavljeno u The Haiku Anthology, 1974.
2: Objavljeno u Bonsai: A Quarterly of Haiku, 1.3, jul 1976.
3: Objavljeno u Modern Haiku izd. 8.1, 1977.

 

 

Prvi deo ovog dvodelnog eseja je prvi put objavljen 2011. godine u Frogpond- u 34.1.

 

Preneto sa vebsajta Haiku New Zealand (http://www.poetrysociety.org.nz/haikunews)
uz dozvolu autora i urednika vebsajta.

 

Prevod: Saša Važić