Robert D. Wilson: Šta jeste i nije

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

David G. Lanoue, SAD

 

Pišite kao Isa

 

Pesnik koji će kasnije sebe nazvati Isa, rođen je petog dana petog meseca u trinaestoj godini Horeki ere: 15. juna 1763. po zapadnom kalendaru. U subotu, 15. juna 2013. obeleženo je tačno 250 godina od njegovog rođenja. Dvesta pedeset godina posle rođenja Isa još uvek ima mnogo toga da poduči današnje haiku pesnike. Ako hoćemo da pišemo kao on, možda bismo mogli da odlučimo da se ugledamo na njegovih šest najčešćih sklonosti koje su evidentne u njegovim pesmama: (1) osećaj nežnog saosećanja, (2) perceptivna otvorenost, (3) spremnost na smeh, (4) smela subjektivnost, (5) običaj aludiranja na ranije napisane priče i književnost i (6) puštanje mašti na volju.

 

1. Nežno saosećanje

U svojim haikuima Isa iskazuje saosećanje ne samo za ljude-seljake, rvače, gejše, prosjake, prostitutke, otpadnike, već i za životinje, pa čak i za biljke. Isin univerzum je egalitaran, u njegovoj budističkoj viziji sva stvorenja su njegovi saputnici na putu ka prosvetljenju. Cvrčka koji ga posećuje u krevetu posmatra kao cimera, a ne kao štetočinu.

 

cvrčkovo
zimsko boravište...
moj jorgan

 

Isa razgovara sa životinjama, a one, u njegovom pesmama, razgovaraju sa njim. Ovo ne znači, kao što neki misle, da je on “dečji pesnik”. Zapravo, njegova nežna samilost prema drugim bićima je sasvim savremena 250 godina od njegovog rođenja jer se danas toliki filozofi, naučnici i obični građani zalažu za etičko ponašanje prema životinjama. U svom samilosnom ponašanju prema životinjama kao sebi ravnim bićima legitimnih stavova i vrednih poštovanja, Isa je bio daleko ispred svog vremena.

2. Perceptivna otvorenost

Kao pesnik Isa itekako budno motri prizore, zvuke i druge senzacije ovoga sveta. Do te mere je otvoren za trenutke koji se dešavaju u sadašnjosti da se čini da su mnogi njegovi haikui sačinjeni na licu mesta kao destilacije iz realnog životnog iskustva. Da li on beleži ova iskustva odmah ili ih kasnije priziva u sećanje, nije važno. Važan je način na koji ugrađuje svoja opažanja u haiku. Kada se kroz gustu prolećnu maglu probija mukanje krava, ono deluje opipljivo poput njihovih glomaznih tela.

 

mu, mu, mu
iz magle se pomaljaju
krave

 

Primerima kao što je ovaj Isa ukazuje na to da bi haiku pesnici trebalo da obrate izuzetnu pažnju na obične trenutke, jer ponekad najobičnije stvari na planeti Zemlji mogu da izgledaju kao neverovatna otkrića ako ih dovoljno pažljivo posmatramo.

 

3. Spremnost na smeh

Isa je spreman da se nasmeje čak i kada je uronjen u ovaj “svet kapi rose” nestalnosti i neizbežnog gubitka. On kroz osmeh prihvata komičnu stranu tragikomedije koja čini život. Ismeva autoritete, kao što su dajmio, samuraji, a u narednom primeru–visokog sveštenika budističkog hrama.

 

prvosveštenik
sere u polju...
suncobran

 

Ovaj haiku postaje još komičniji kada se uzme u obzir ko bi mogao da pridržava suncobran: možda neki mladi pomoćnik obrijane glave pravi hlad duhovniku dok on obavlja ovaj svakako neduhovan zadatak. Isa je spreman da ismeva i samog sebe u svojim haiku portretima: jadna “lenčuga” što živi u trošnoj kolibi. Njegova vedrina donekle objašnjava njegovu popularnost širom sveta.

 

4. Subjektivnost

Isa piše i veoma lične, autobiografske haikue. On razotkriva i istražuje trenutke iz stvarnog života, sećanja, snove, radosti i tuge. Za ironiju, njegovi najintimniji haikui često upućuju najuniverzalnije poruke, kao u ovom čuvenom primeru.

ovaj svet
je svet kapi rose
da... ipak...

 

Njegova ćerka Sato umire kao beba od malih boginja šestog meseca 1819. Možda su prijatelji pokušali da ga uteše Budinom izrekom da živimo u privremenom svetu kapi rose u kome je sve prolazno. Isa prihvata ovu istinu u svom haikuu: “ovaj svet/ je svet kapi rose”, koji završava rečima: nagara sari nagara, koje se često prevode kao “a ipak, a ipak”, a koje sam ja preveo kao “da... ipak...” Isa budista možda razume, ali ožalošćeni otac Isa ne može da prihvati. Njegova spremnost da ogoli svoje ožalošćeno srce u ovoj najintimnijoj pesmi omogućava mu da izrazi univerzalnu istinu o ljudskom iskustvu. Mada neka uputstva za pisanje haikua nalažu pesnicima da uklone svoje lične živote iz svojih pesama u težnji za čistom objektivnošću, Isa nas uči, putem mnogih primera kao što je ovaj, da smelo izložimo najintimnije detalje i emocije naših života.

 

5. Aluzije na prethodno napisane priče i književnost

Isa se u pisanju haikua ne oslanja samo na iskustva i opažanja “ovde i sada”, već slobodno pozajmljuje i iz kolektivne mašte u vidu folklora i klasične književnosti Kine i Japana. Ovo je predmet mog govora na konferenciji Haikua Severne Amerike koja će se održati avgusta 2013, “Priče u pozadini haikua: Kulturno sećanje kod Ise”, koje će se pojaviti u narednom broju časopisa Modern Haiku. Da navedemo samo jedan primer, ovu aluziju na roman iz 11. veka, Priču o Genjiju.

 

mačak ljubavnik
nagizdan kao Genji
pokraj tarabe

 

Ovaj haiku je parodija na scenu iz 5. poglavlja u kome princ Genji vireći kroz tarabu ugleda desetogodišnju Murasaki. Kasnije te godine, on je otima i počinje da je obučava kako da mu postane idealna žena. Isina lukava pesma se može posmatrati kao unapređenje mačka koji traži ženku da se s njom pari-izjednačavajući ga sa romantičnim ljubavnikom-a opet i kao omalovažavanje Genjija, lukavo ukazujući da je uzvišeni princ tek seksualno nadražena životinja, zapravo, grabljivac. Putem primera kao što je ovaj Isa poziva haiku pesnike da dopuste da se svet fiktivnih likova pomeša sa stvarnim svetom cveća i meseca.

 

6. Puštanje mašti na volju

Već smo pomenuli da Isina poetska vizija nadilazi njegova neposredna opažanja. Pored kolektivne mašte, on u haikuu koristi i tvorevine svoje lične mašte. Mada se mnogi pesnici i urednici izruguju takozvanom “desk haiku”-u (haikuu koji ne proizilazi iz direktnog iskustva pesnika), Isa nije imao problema sa takvim stihovima; puštao je svojoj mašti na volju. Dokaz toga se može naći u njegovom celokupnom delu, ali niz od nekoliko haikua o Velikom Budi to posebno iznosi na videlo.

 

1813:

u nosu velikog
bronzanog Bude cvrkuću…
vrapčići

 

1814:

iz nozdrva
velikog bronzanog Bude…
jutarnja magla

 

 

1818:

iz nosa velikog
bronzanog Bude…
čišćenje čađi

 

 

1822:

iz nosa velikog
bronzanog Bude…
lastavica!

 

Kada je pisao ove haikue, Isa je živeo u rodnoj provinciji Šinano, stotine kilometara udaljenoj od kipova Velikog Bude u Kamakuri i Nari. Iako je možda pamtio prvu sliku na osnovu direktnog iskustva, sve što je kasnije izlazilo iz velikog nosa je najverovatnije izmišljeno. Da nije tako svesrdno koristio maštu, nikada ne bi napisao svoje remek-delo, pesmu iz 1822. u kojoj veliki Buda iskijava. . . lastavicu!

I posle 250 godina Isa još uvek može mnogo toga da nas poduči o umetnosti haikua—a, osim ako nisam u teškoj zabludi, još toliko će biti relevantan izvor instrukcija za pisanje haikua.

 

 

Prevod: Saša Važić