Robert D. Wilson: Šta jeste i nije:

David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Richard Gilbert, Japan  

 

Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu:
zapažanja, anegdote i prevod

 

Uvod

U ovom eseju bih želeo da dam neka neformalna i anegdotska zapažanja, a uključio sam i prevod kratkog razmatranja kigoa (“sezonskih reči”) Cuboučija Nentena, uzetog iz njegove knjige “Uvod u haiku” (An Introduction to Haiku), namenjene početnicima. Nekoliko godina ranije bio sam u knjižari u Kumamotou da vidim kakve knjige instrukcija za pisanje haikua za običnog čitaoca imaju i srećom pronašao ovu tanku i pristupačnu knjigu jednog od velikih pesnika i izučavaoca modernog haikua. Zahvalan sam mojoj supruzi Keiko i Šinjuku Rolingstounu na strpljivom radu na prevodima.

Kada tragamo za odrednicom za godišnje doba u haikuu na engleskom jeziku, nesezonska specifična slika iz prirode, kao što su ptice selice, verovatno ne bi udovoljila definiciji, jer ne možemo da utvrdimo jedno godišnje doba migracije—međutim, “ptice selice” su kigo za jesen u Japanu. Ova prosta činjenica nudi prvu indiciju da “pokazatelj godišnjeg doba” na engleskom i “kigo” u Japanu ne mogu da počivaju na istim konceptualnim osnovama. Utvrđujemo da bi pokazatelj godišnjeg doba na engleskom trebalo da se svrsta u jedno od tradicionalnih pet godišnjih doba, uključiv Novu godinu posle trodnevnog shōgatsu-a u Japanu. Mada je naša Nova godina više noć proslave, duh Nove godine je sugestivan i prihvaćen kao haiku godišnje doba prema japanskom običaju, mada kao zasebno godišnje doba nije uključena u svim zbirkama “sezonskih” haikua. Osim ovog zajedničkog pojma četiri godišnja doba, postoje i brojne izrazite suprotnosti između pojma “kigo” kako se trenutno koristi na engleskom (tzv. “sezonska reč,” “pokazatelj godišnjeg doba”) i kigoa kakvi postoje i primenjuju se u savremenoj klasičnoj japanskoj tradiciji.

 

Razgraničenje kigoa i pokazatelja godišnjeg doba

Dva pojma “kigo” i “pokazatelj godišnjeg doba” se tretiraju kao sinonimi na engleskom (vidi Zabune, konfabulacije/“Confusions, confabulations” ispod). Predlažem da ih u ovom eseju posmatramo kao različite. Upotreba sinonima je potpuno razumljiva jer se “kigo/i” bukvalno prevodi kao “sezonska reč/i” odakle potiče ideja pokazatelja godišnjeg doba—mada postoji razlika između “reči” i “pokazatelja”. Problem nastaje kada brkamo pojam “sezonskih reči” kakav imamo na engleskom, smatrajući da je kontekst (japanskog) kigoa praktično isti kao i naš: da je osnovna i zapravo jedina funkcija kigoa u Japanu ista, tj. da prikaže i razgraniči godišnja doba—baš kao u našoj haiku tradiciji. Ali Cubouči pominje (videti “Tsubouchi Nenten: Kigo” ispod), “kigo kao kulturu”. Konceptualna osnova kigoa u njegovoj kulturi, a ne u njegovom godišnjem dobu, rekao bih. Kultura kigoa je kontekst u kome nastaje japanski kigo. Kultura je baš ono što se ne prevodi kao ni same kigo reči, mada su one pokazatelji. Mi nemamo kigo kulturu: kontekst u kome kigo nalazi značenje i književnu vezu u japanskoj književnosti. Na engleskom imamo sezonske reči—reči i izraze koje razgraničavaju godišnja doba u haikuu; međutim, nema zvanične zbirke pokazatelja godišnjih doba na engleskom, a i da je ima, takva knjiga ne bi po sebi označavala kulturu. Nadam se da ću jasno ukazati na neke razlike između kigoa (japanskog) i pokazatelja godišnjeg doba (engleskog/zapadnog), pa ću od sada koristiti “kigo” da ukažem na japansku tradiciju onako kako ona funkcioniše u Japanu (na japanskom) a “pokazatelj godišnjeg doba” da ukažem na tradiciju na engleskom jeziku.

Prvi deo: dva haikua na engleskom bez pokazatelja godišnjeg doba

Jedan od značajnih aspekata savremenih haiku krugova u Japanu je rasprostranjenost saiđikija. Saiđiki (leksikon kigoa1 je utvrđeni izvor kigoa. To što mi nemamo ništa definitivno slično ovome na engleskom može ali i ne mora da bude dobro. Dugo se vode diskusije o tome šta bi kigoi bili na engleskom; njihov značaj i veza sa haikuom. Kako su kigoi sastavni deo japanskog haikua, pitanje kako bi kigo mogao da se tretira u našoj vlastitoj haiku književnosti ostaje važno i nerešeno.

Kako bismo mogli da postupamo sa ova dva dolenavedena haikua po pitanju predložene kigo kulture na engleskom:

međ tihim brdima
obasjanim mesečinom nešto čeka
da bude imenovano

                        --Lezli Džidens2

reka
reka što je načini
mesec

                        --Džim Kejšn3

U obe ove pesme kao čitalac imam snažan, mada sekundaran, osećaj godišnjeg doba; moj utisak je subjektivan jer godišnje doba nije naznačeno. Čitajući poslednji stih haikua Lezli Džidens, “nešto čeka da bude imenovano”, razmišljam o poreklu, o semenu koje čeka da bude rođeno, o poreklu imena; zamišljam ova brda obasjana mesečinom kao brda u poodmakloj zimi ili na njenom kraju. Prvi deo haikua, “međ tihim brdima”, utemeljuje osnovnu impresiju pesme u svet prirode (gde “tišina” podrazumeva belinu). Pa ipak, sama “brda obasjana mesečinom” nisu dovoljno specifična da ukažu na pokazatelj godišnjeg doba. U haikuu Džima Kejšna imamo dve reke i mesec—mada je jedna reka zapravo metaforična reka mesečine i/ili idiom mesečine (tj. ‘reka što je načini mesec’).  

Ne nalazimo da su ovi prirodni, iskonski elementi “reke”, “meseca” ili “brda obasjanih mesečinom” pokazatelji godišnjih doba jer oni obuhvataju našu planetu u vremenu i prostoru proširujući se izvan podele na godišnja doba. Mogli bismo reći da snaga oba ova haikua leži u naznaci imaginacije koja nije vezana za ljudska bića—urođenoj divljini. U ovom smislu oni se opiru težnji ljudi da izvrše podelu na godišnja doba. Kako bi ovi haikui bili tretirani u japanskoj tradiciji? Prebaciću ovo pitanje u japanski kontekst, zamišljajući ove pesme na japanskom jeziku nakon kratke digresije o pojmu kigoa onako kako se on odnosi na senrju i haiku u Japanu. 

Žirafe u Jokohami

Kada pitam studente književnosti na Univerzitetu Kumamoto da objasne razliku između haikua i senrjua, od kojih se ni jedan njima ne bavi, dobijam spreman odgovor: “haikui imaju kigo a senrjui nemaju”. Ovo je osnovna istorijska razlika i čini se da je elegantno i jednostavno rešenje razdvajanja žanrova. Ista ova razlika je napravljena i na engleskom, ali ono što je propušteno u ovom prostom zapažanju je da senrju u Japanu, bez kigoa, može da sadrži a često i sadrži pokazatelj godišnjeg doba. I senrju može da sadrži kigo—odnosno, reči koje su kigo u haiku žanru—dakle, koje se nalaze u saiđikiju—ali ove reči se tako ne tretiraju u senrjuu. Kao u ovoj imitaciji Cubouči Nentena (uz izvinjenje), u kojoj postoji naznaka godišnjeg doba, ali ne i kigo:

     u Jokohami –
posle izbora u SAD-u
     žirafe

Pominjanje izbora u SAD-u postavlja novembar (jesen) za haiku; žirafe ne postoje u saiđikiju. Pošto sam se izrugao haikuu, da kažem da je pesma senrju po defaultu; čak i da se kigo može naći, on se kao takav ne bi posmatrao. Da ja treba da završim pesmu sa “zimskim žirafama”, godišnje doba bi postalo očigledno a reč zima (fuyu) je kigo—ali je ona ovde samo zima—pokazatelj godišnjeg doba. Dakle, možemo videti da su “kigo” i “pokazatelj godišnjeg doba” različiti pojmovi—a ovo se ne odnosi samo na senrju, već i na moderan haiku. Rani moderni i moderni haikui često sjedinjuju elemente haikua i senrjua, sa pristupima koji potiču iz šire oblasti moderne poezije. Neke podgrupe modernog haikua ne sadrže kigo ili ih mogu imati više. Evo originalnog haikua koji je napisao Cubouči:4 

横浜の十一月のキリンかな

yokohama no jyuuichi gatsu no kirin kana  

novembar
u Jokohami –
žirafe 

Oni koji su upoznati sa Cuboučijevim pesmama će znati da je on odlazio na hodočašća u japanske zoološke vrtove, sa namerom koja je možda bila slična Bašoovoj na njegovim putovanjima u daleke krajeve, istražujući ograničenja poznatog i kulturnih granica.5

Izgleda da su moji studenti uglavnom nesvesni odstupanja modernog haikua i da isto tako smatraju da je haiku teško, ako ne i nemoguće, pisati. Kada sam ih upitao da li je iko pisao haiku, pogledali su me razrogačenih očiju kao da sam se šalio. Već nekoliko godina postavljam ovo pitanje i dobijam isti odgovor. Pominjući ovu činjenicu nekolicini lokalnih haiku pesnika, razmišljao sam šta bi ta teškoća mogla biti—prisustvo arhaičnih kanjija, pitanje gramatike ili kreativni izazov pristupu 400 godina starog, “visokog” umetničkog oblika? Mada su sva ova pitanja važna, odgovor je bio jednoglasan da je to verovatno kigo, koji po načinu upotrebe i pristupu predstavlja najveću teškoću.6

Drugi deo: dva haikua na engleskom bez pozivanja na godišnje doba

Vraćajući se na Džidensin haiku, kao na japanski haiku, nismo sigurni—da li su “brda obasjana mesečinom” kigo ili ne? U japanskom haiku kružoku bismo nastavili da ga tražimo, a većina članova izgleda da donosi saiđikije na ove događaje. Saiđikiji se sve više uključuju i u elektronske rečnike; ovi isti mogu da se koriste da vešto razvrstamo arhaične kanjije, kanji homonime, složenice, sinonime i slično. Tragajući za brdima obasjanim mesečinom, nismo pronašli kigo, mada “mesec” sam po sebi ukazuje na jesen.7 Međutim, ne bismo uvek sa sigurnošću znali da li taj kigo postoji ili ne a da prethodno ne konsultujemo saiđiki; tako dati haiku može da ostane nerešen pre nego što pretražimo saiđiki, tj. pesma ne može potpuno da se shvati, prihvati. Ovaj način tumačenja se veoma razlikuje od doživljaja čitaoca haikua na engleskom, gde se ta pristupačnost podrazumeva. Kada se u haikuu pominje “obasjan mesečinom”, a sam “mesec” je kigo, jesen bi bilo godišnje doba po defaultu.8 Kigo “mesec” pretpostavlja mesec jesenjeg posmatranja meseca (tsukimi). Dakle, “mesec” nije bilo koji mesec: u haikuu je on kigo mesec. Dvojezični saiđiki koji je objavio Univerzitet Virdžinije daje ovo objašnjenje: 

Od davnina su prirodne pojave najomiljenije japanskim pesnicima bile trojka "sneg, mesec, cvetovi" (odn. cvetovi trešnje). Mesec se, naravno, javlja u sva četiri godišnja doba, ali i u klasičnoj i u haikaji poeziji on je bio u bliskoj vezi sa jeseni, tako da ako nije drugačije naznačeno, "mesec" označava jesenji mesec. Jedan razlog ovome je da pošto su cvetovi nadmoćna slika proleća a sneg zime, mesec onda određuje jesen. Ne manje značajan razlog je sigurno taj da mesec posebno jasno sija u jesenjim mesecima.9 

Ono što ovde nalazimo je neka vrsta simbolične, poetske kulture obuhvaćene u prirodnim pojavama, pri čemu se izvesne pojave dodeljuju izvesnim godišnjim dobima, delom zbog estetske ravnoteže ili zbog istorijskih razloga itd. Ovo ne znači da kigoi ne poseduju dubinu, baš suprotno—a ipak istovremeno, kigo je kultura, ona sa kojom se možda prirodnjak ne bi složio. U svakom slučaju, nalazimo da Džidensin haiku nema pokazatelj godišnjeg doba na engleskom, ali dobija kigo “mesec” na japanskom. Imamo sreće da i ‘brda’ nisu kigo, jer je samo jedan kigo dozvoljen u (tradicionalnom) haikuu; imajmo na umu ovo pravilo kada pišemo. Takođe, tražeći tačan kigo, saznali smo godišnje doba ovog haikua.  

Samo da dodam u vezi sa “pticama selicama” (wataridori) koje su gore pomenute da utvrđujemo da su one jesenji kigo: ptice selice dolaze u Japan iz Sibira da prezime.10 Takođe odlaze u proleće, ali u kulturi kigoa ptice selice se sele samo u jednom pravcu, jednog godišnjeg doba što se tiče kigoa wataridori.  

U haiku Džima Kejšna, koji je natopljen punoćom reke i sjajem meseca, osećam sjajnu, toplu letnju noć—obmotana metaforička slika meseca se razvija kao u svojoj najpunijoj, najsjajnijoj apoteozi. Još jednom je mesec izrazit, ali kao kod Džidensinog haikua, nema opisnog prideva za “mesec”, tako da on postaje kigo na japanskom, i dobijamo jesenju pesmu. Srećom, “reka” (bez opisnog prideva) nije kigo. Ono što mislim pod opisnim pridevom je, na primer, u kigou risshun no tsuki, “mesec s početka proleća”, gde je “mesec” modifikovan pridevom da ukaže na drugačiji kigo godišnjeg doba. Kako se za kigo svaka imenovana pojava odnosi na određeno godišnje doba, a često i u okviru godišnjeg doba (rano, srednje, kasno), opisni pridevi se često koriste da lociraju pojavu (npr. reku, mesec, kišu) u okviru određenog godišnjeg doba—tako ne možemo da upotrebimo “mesec” ako želimo da ukažemo na prolećni mesec kao što to možemo kada je u pitanju jesenji “mesec”. Zbog ovoga je jesenji mesec veoma kratka reč od 2 onđija, (tsuki), dok je mesec u rano proleće (risshun no tsuki) izraz od 7 onđija. Na ove i druge načine pokazatelji godišnjeg doba postaju konceptualna podgrupa ili osobina kigo kulture. 

Posmatrajući naša dva haikua, mogli bismo da se zaustavimo i razmotrimo šta bi moglo da se izgubi njihovim premeštanjem u formalni sistem kigoa. Izgleda da njihovi autori nisu želeli ili imali potrebu da ih smeste, otvoreno ili sugestivno, u određeno godišnje doba—mada se ono može naslutiti izdaleka: tačna udaljenost imaginacije čitaoca u susretu sa pesmom. Kao čitalac, u ovim pesmama osećam snagu i čistoću prirode, slike, prirodne sile, života. Osećaj čistoće “ne mene”, prirode i Zemlje van podele na godišnja doba. Moglo bi se reći da bi pozivanje na godišnje doba umanjilo vrednost pesme. Pitanje kigoa ili pokazatelja godišnjeg doba postaje u ovakvim slučajevima potpuno sporedno—bilo u kulturi ili jeziku—jer se ovaj isti argument daje u Japanu već nekoliko decenija—od početka modernog perioda (početka 20. veka). Ime ove vrste haikua koji nemaju kigo je u Japanu “muki haiku”. Ali na engleskom ne možemo olako koristiti ovaj naziv za haikue bez odrednice za godišnje doba. Svi haikui na engleskom su muki sa tačke gledišta Japanaca jer mi nemamo kigo kulturu. Na engleskom imamo haikue sa i bez pokazatelja godišnjeg doba.   

Nailazimo na još jedan problem na japanskom: u slučaju muki haikua, autor mora ili da nam kaže da su to muki haikui ili se mora znati da ih piše, inače ćemo, prema opštim pravilima kigoa u haiku žanru, zgrabiti naš saiđiki i naći jesen u oba ova haikua (sada na japanskom, zamislite). U pitanju je postupanje (u japanskom kontekstu) sa haikuom koji se čini da ima kigo—koji autor ne želi da bude “protumačen” kao takav—a da ga ipak smatramo haikuom, a ne senrjuom! Sa ovakvim problemima se ne srećemo na engleskom, ali bismo se odmah sreli da je primenjena kigo kultura. Razni moderni japanski pesnici imaju rešenja za problematike kigoa i haikua kao što svedoče moderni haikui. Nacuiši Banja je, na primer, ponudio sistem ključnih reči, izmenu kigo kulture u predloženu kulturu ključnih reči. Na engleskom možda nećemo uvideti ozbiljnost problema kigoa i, shodno tome, želje da se kultura reformiše, preobrazi ili drugačije izmeni. 

Dakle, svaki haiku na engleskom je muki (haiku koji nema kigo). Slažete li se? Da li bi haiku na engleskom mogao da izgleda sličniji senrjuu kada se prevede na japanski? Sasvim je moguće. Mi još (uvek) nemamo kigo tradiciju—da li ova činjenica “oštećuje” haiku na engleskom jeziku kad se posmatra iz perspektive Japana, sa njegovom drevnom kigo tradicijom, koja je tako značajna za klasičan haiku? Nekima bi tako izgledalo. 

Ograničavanje kigoa

Ne može se reći da kigoi postoje van saiđikija u bilo kom stvarnom smislu—ako se ovo navodi kao takvo u japanskom književnom kontekstu, ova tema može da postane politički sporna. Cubouči Nenten delikatno načinje ovo pitanje kada kaže: “Saiđiki je samo jedan standard kigoa; kigoi se uvek rađaju i umiru u srcu haiku pesnika”. Da, upravo tako, ali se može primetiti da dok se novi pojam zvanično ne dokumentuje, odabere, preporuči i objavi u prihvatljivom saiđikiju, on definitivno ne postaje kigo. Postoji razlika između biti rođen i dospeti. “Smrt” kigoa se ovih dana može desiti kao posledica nekorišćenja, ali ih je teško istresti iz elektronskih rečnika, posebno kada imamo na raspolaganju tako jeftinu memoriju. Smatram da je opravdano reći da u Japanu kigoi ne samo da prosto postoje, moraju se i objaviti—kigo bez saiđikija je kao pljesak jednom rukom.  

Ovo je deo egzistencijalne dileme kigoa—njihova neophodnost da bi ih urednici prihvatili, objavljivali, pa stoga ekskluzivnost, njihova birokratizacija; faktori koji su delom doprineli tome da mnogi moderni japanski haiku pesnici odbijaju, podrivaju ili revolucionišu korišćenje kigoa. Ovu su revolucije i rešenja, evolucije i nova buđenja modernog i postmodernog duha našeg vremena. Pozvao bih se na nedavne komentare Hošinaga Fumia (videti fusnotu).11 U raznim vrstama haiku kružoka kojima sam prisustvovao posmatrao sam pesnike kako prilično često tragaju za kigoima kada čitaju ili rade na pisanju haikua.  

Možemo u usvajanju kigoa i stvaranju našeg saiđikija na engleskom jeziku očekivati da naš saiđiki bude uvek spreman a ovo bi predstavljalo revoluciju u našoj haiku praksi. Moglo bi to da bude prilično inspirativno, zavisno od stepena naše prefinjenosti u vezi sa našim izvorima kigo slika koje se odnose na kulturu naše književnosti i istorije književnosti. Da li bi kitnjasti srednjovekovni jezik bio dobar za početak? Da li bi trebalo da se fokusiramo na pokazatelje godišnjih doba koji potiču iz našeg vlastitog haiku žanra? Mogli bismo da odaberemo haikue priznatih haiku pesnika ili pobednika konkursa. Sigurno je da ima odličnih haikua i haiku pesnika, ali još uvek ne postoji širi anglo-američki konsenzus u vezi sa izvrsnošću opusa stvaralaštva haiku žanra izvan kruga haiku praktičara. Mi nemamo Manyōushū ni Kokin Wakashū i sve ono što ovi osnovni književni tekstovi predstavljaju u japanskom kontekstu, u vezi sa objedinjenošću poetike kratke forme vezane za godišnja doba u preovlađujućoj nacionalnoj književnoj kulturi. U Japanu su prve važnije zbirke saiđikija objavljene u Edo periodu, vekovima posle ovih prvih antologija poezije, u kojima su najraniji kigoi stigli iz Kine. Pokušavamo li mi da radimo zbrda-zdola prisiljavajući nastajanje leksikona zvaničnih termina, želeći našu vlastitu kigo tradiciju? Da li kigoi stvarno odgovaraju haikuu na engleskom—i kada je u pitanju jezik i naša haiku kultura? Zar možda ne bi “pozivanje na godišnja doba” i “nesezonski” haikui bili jednako dobri? U prvom časopisu posvećenom isključivo haikua, Džon Bul piše: “Ako će biti pravi ‘američki haiku’, onda moramo—iznalaženjem najboljeg rešenja—utvrditi njegove vlastite standarde”12 Već je bilo nekih eksperimentalnih kigo pokušaja (npr. Viljema Higinsona13), ali do sada ovakvi pokušaju nisu postali popularni.  

Kigo projekat na engleskom

Nedavno je Svetski haiku klub (SHK) započeo “svetski kigo projekat”, koji će sakupiti “održive kigoe”. U prospektu se kaže: 

Pravo pitanje je da li bi pronalaženje lokalnih sezonskih reči koje se odnose na specifične klimatske i kulturne oblasti ili zemlje u ostalom delu svetu bilo moguće, verodostojno, poželjno, korisno ili neophodno da bi naše tvorevine više nalikovale haikuu ili bili bolji haikui. Činjenica je da su mnogi pesnici odbacili kigo (neki su ga čak i osudili da nije više od vremenske prognoze) kao neprimenljivo ili irelevantno je nanelo štete haikuu van Japana i poreklo njegovu kulturnu i istorijsku dubinu.14 

Naravno, ovim se ukazuje na potrebu za kigoima na engleskom jer podrazumeva da smo do sada pisali pogrešne haikue i da bismo mogli pisati nešto “sličnije haikuu ili bolje haikue” sa odobrenim kigoima. A posledica toga što nemamo kigo tradiciju je šteta i negiranje. O kakvoj šteti se radi? O reputaciji haikua na engleskom sa tačke gledišta Japana? Ili onih koji misle, na ma kom jeziku, da su haikui šala bez kigoa? Što se tiče negiranja kulturne dubine, ovo izgleda mučan problem. Slažem se da ima mnogo pozivanja na godišnja doba kao vremenske prognoze u osrednjim haikuima. Ali onda, u pogledu bilo koje književnosti trebalo bi ispitati ono najbolje što ona može da ponudi a ne najgore, a ima dosta odličnih haikua ne samo bez kigoa već i bez pokazatelja godišnjeg doba—na engleskom i u Japanu—u svim zemljama. Tako ulazimo u oblast kigo politike, sa implicitnom temom da bez kigoa, tj. konačnog, prihvaćenog i zvanično objavljenog leksikona kigoa, ne možemo imati kulturnu ni istorijsku dubinu.  

posle bombardovanja
ostaci mosta
spojeni maglom

--Nebojša Simin15 

U gornjem haikuu, koji nesumnjivo poseduje istorijsku i kulturnu dubinu, “magla” može a i ne mora da sugeriše godišnje doba; u svakom slučaju, ovde se oseća da je to godišnje doba rat. Ono je bilo koje godišnje doba, doba pakla. Na japanskom je “magla” (kiri) kigo. Njegovo korišćenje u ovom haikuu bi u najmanju ruku podrilo tradicionalan osećaj kigoa. Zašto? Recite mi kakve veze ima “proleće” (kigo doba magle) sa ovom pesmom. U najboljem slučaju bi kigo doveo do još veće ironije. Ali ono sa čime se nadam da ćete se složiti kod ove prirodne pojave leži tačno u njegovoj nematerijalnoj “kao da” osobini, njegovoj suprotnosti sa okrutnim mahinacijama čovečanstva a ne u tome da li poseduje sezonski kvalitet. 

Kao čitalac i pisac haikua, ako treba da kupim buduću kigo publikaciju na engleskom, nadao bih se da mogu da saznam kako treba da se tretira moderan haiku, kako treba da se tumači moderna i postmoderna imaginacija, vizija haikua. Nadao bih se da će me inspirisati novi prilazi kigou, moderne tehnike koje unose promene, koje odražavaju početke modernih tradicija, širom sveta a naročito u Japanu, koji je u velikoj prednosti. Posmatrajući razne kigo projekte, uočio sam da su oni fabrikovani, uzorci, taksonomija. Gde li je genije? Sigurno je da će nam biti potreban da nas inspiriše da nosimo taj kigo leksikon u džepovima.  

Zabune, konfabulacije: kigo jednako pokazatelj godišnjeg doba jednako Priroda?

Godine 1986. Kor van den Hovel je objavio uticajan predgovor za drugo izdanje Haiku antologije, koje je preštampano u trećem izdanju (1999).16 Ove rečenice su mogle da unesu izvesnu zabunu: 

Čini mi se korisnim da ukažem na razlike između dva žanra na donekle isti način kao što to čine Japanci—haiku se odnosi na Prirodu i godišnja doba, senrju se odnosi na ljudsku prirodu. Tradicionalno su Japanci ovo obezbedili time što su tvrdili da haiku mora da sadrži sezonsku reč (kigo), dok senrju ne mora (str. xlv-xlvi). 

Odista, jedan razlog neverovatne popularnosti senrjua počev od Edo perioda je bio taj da nije bio potreban saiđiki (niti bavljenje kigoima), a senrju je pronašao plodno tlo u haikai tradiciji. A ipak, mada se haiku smatra “ozbiljnom” književnošću, i njegovi koreni su duboko porinuti u haikaiju (komici). Nedavno se pojavila fascinantna knjiga na ovu temu, Haiku komika Cubouči Nentena.17 Gorenavedeni predgovor je napisan 1986. u vreme kada je tek počelo da se razmišlja o modernom japanskom haikuu; dakle, naizgled je propuštana činjenica da su se tokom poslednjeg veka u Japanu elementi senrjua i haikua preplitali. Ovih dana bi kategorisanje haikua kao onog koji se odnosi na prirodu a senrjua na ljudsku prirodu bilo malo preterano. Da, ima mesta za svaku formu, pri čemu je senrju uopšteno komičan, često koristi ironične, opore ili duhovite društvene komentare, a haiku se piše objektivnijim stilom, fokusiranim na svet prirode—ali ima mnogo toga da se prevaziđe. Stvarna situacija nije tako jednostavna—kao i sa većinom modernih stvari u ma čijoj kulturi, nalazimo tumačenje, sintezu i fuziju namesto isključive klasične čistote. 

Sa konzervativne ili tradicionalne tačke gledišta, možda se “insistira” da haiku ima kigo, ali se ne radi o tome da “Japanci insistiraju na tome da on mora da sadrži sezonsku reč". Haiku tradicija nije jednoglasna po pitanju muki haikua. A imamo sam naziv “muki haiku”, koji bi bio oksimoron prema gornjoj tvrdnji.  

Takođe, vidimo da se pojam “kigoa” brka sa “Prirodom” (i stavlja nasuprot ljudskoj prirodi?), i opet brka sa “godišnjim dobima” a ona opet sa “sezonskim rečima”. Čini se važnim raščlaniti ove pojmove, razlikovati nijanse koje svakom pojmu daju drugačije teoretsko i primenjeno značenje. 

Dva faktora omogućavaju lakše razgraničenje žanrova u Japanu. Prvi je društveni—postoje senrju kružoci, vebsajtovi za senrju, časopisi. Ako kao pesnik nazivate ono što pišete senrju, ima mesta za vas, književna zajednica, a slično tome i za haiku. Drugi faktor je kigo—senrjui se ne “čitaju” sa kigoom (kao što je ranije pomenuto). Kada spojite ova dva faktora i tome dodate navedenu nameru pesnika, dobijate jasne razlike koje se ne zasnivaju na nivou ili vrsti komike ili tipičnog sadržaja ma kakve pesme od (približno) 5,7,5 onđija koju posmatrate. Na kraju krajeva, senrjui, bez ili sa kigoom, mogu imati odrednicu za godišnje doba. Isto tako, haiku može da bude komičan i da prikazuje društvenu temu, a može takođe biti bez kigoa (muki haiku). Hošinaga Fumiova pesma:18 

遊園地 にナチスいっぱいです  秋

yūenchi ni nachisu ga ippai desu    aki  

luna park
pun nacista  –
ove jeseni

daje kritiku društva. Njegov humor je crn, opor, rezak. Nije senrju. Zašto nije? Autor ne navodi žanr pesme. Ipak, ona se pojavljuje u poglavlju “Lament” knjige koja sadrži priličan broj znamenitih haikua. Hošinaga je javna ličnost, poznat po svojim haikuima i kao haiku učitelj i osnivač haiku časopisa. Takođe, u ovoj pesmi se navodi nešto veoma ozbiljno što ne izaziva grohotan smeh. Autor takođe navodi da preko 90% njegovih pesama sadrži kigo i zaista u ovoj pesmi nalazimo kigo “jesen” (naznaka godišnjeg doba). Pa ipak, reklo bi se da se ovaj određen kigo odnosi više na kulturni pad nego na vremenske prilike. Zapravo, Hošinaga kaže da on nikada ne koristi kigo da prosto opiše ambijent ili naivan realizam. Njegovi haikui često koriste elemente senrjua (haikaija); kao kod Bašoa, može se naići na radikalan spoj govornog jezika i ozbiljnih, “visokih” i “popularnih” književnih kultura (“luna park” i “nacisti” se odnose na modernu, svetsku kulturu, istoriju i teme). U suštini, pesnik postavlja pesmu u haiku sferu: ona ima kigo i 17 onđija. To je sasvim dovoljno. Čak i da je ovo muki haiku, to gde je pesnik svrstava i njegova namera su dovoljni. Kad bi to bilo tako jednostavno na engleskom.

Zabuna na engleskom nastaje zbog ideje da se kigo izjednačava sa prirodom. To je pogrešno tumačenje kigoa. Kao što Hošinaga pominje, “kigo [može biti] više simboličan element”. Pesnik može da iskusi kigo “kroz vašu dušu (unutrašnji osećaj), ne gledanjem, dodirivanjem itd.”19 Ovaj sistem kigoa nudi okruženje koje može biti simbolično, istorijsko, književno, nadrealno ili inače impresionističko, interpretativno ili subjektivno, kao što Cubouči takođe dole ističe. Šta je prava namera kigoa?

Ova oblast simboličnog i subjektivnog otvara filozofsko pitanje. Šta podrazumevamo pod Prirodom? U svom ekokritičkom eseju “Neprirodno pisanje” Geri Snajder daje izvestan uvid u kritiku pretpostavki ranijih pisaca o prirodi:

Postoji starija vrsta pisanja o prirodi koja se može posmatrati kao uglavnom eseji i pisanje iz ljudske perspektive, evro-američke srednje klase, odnegovane na konvencionalnom ukusu. Poseduje retoriku lepote, harmonije i uzvišenosti... Pisanje o istoriji prirode je polunaučno, objektivno, u opisnom maniru. Obe ove vrste su "naivno realistične" po tome da bezrezervno prihvataju bifokalno ljudsko oko, siromašno ljudsko čulo mirisa i druge osobine naše vrste, kao i pretpostavku da um može, bez mnogo samoispitivanja, direktno i objektivno „znati“ šta god da pogleda.20

Ovi komentari mogu poslužiti i kao relevantna kritika haikua. Snajder, kao i priličan broj modernih mislilaca, nas moli u ovim uvodnim primedbama da pažljivo istražimo prirodu ljudske svesti, da ispitamo karakteristike stvarnosti koje se obično ne dovode u pitanje (kako se oličavaju u romantizmu, realizmu, naturalizmu, humanizmu). Reklo bi se da Snajder i Hošinaga imaju isti postmodernistički duh istraživanja i u pogledu poezije i u pogledu filozofije. Možda kigo nije taj koji će nas povezati kao svetske praktičare haikua, već dublje razumevanje modernog i postmodernog etosa naših književnosti i toga kako se ovo razumevanje ispoljava—dok sve više delimo globalizovani, kolektivni zeitgeist (duh vremena). Pitam se zašto ne možemo da postavimo ovaj duh, vrednujemo ovaj isti etos, bliže centru u savremenoj haiku misli.

Prosto rečeno, kigo postoji na japanskom a ne postoji na engleskom. Na engleskom imamo tradiciju sezonske reči/izraza koja počinje sa prevodima sa japanskog na engleski, koja je “prevodila” kigo u nekigo književnu kulturu—našu književnu kulturu, koja ne poseduje konceptualni ni istorijski okvir kigoa. I tako su rođene nekigo “sezonske reči”, koje ukazuju na naznake godišnjih doba. Kigo (na japanskom) i sezonske reči na engleskom su babe i žabe. Ono što smo uradili sa kigoom je to da smo preslikali a onda nakalemili našu ideju „naznaka godišnjeg doba“ nazad na nešto problematično, ezoterijsko i možda fantastično i jedinstveno u književnosti: japanski kigo—obrnuto projektujući “naznake godišnjeg doba” (naš prihvaćeni koncept) nazad u japansku tradiciju. Na engleskom je divlja patka divlja patka. U japanskom haikuu divlja patka je kigo a kamo (divlja patka) je kigo za leto. Kigoi nisu “prirodni”, već opredmećena priroda. Cubouči se poziva na nekoliko načina opredmećenja kigoa u lociranju velikog bogatstva kigoa u haikuu: njegovoj pravoj nameri.

Cubouči Nenten: Kigo

Nadajmo se da će možda Uvod u haiku (Haiku Nyūmon) jednoga dana biti predstavljen u celini, u prevodu. Cuboučijev stil je veoma neformalan, prisan, duhovit i dijaloški. Na koricama knjige je dat opis, “ofuro de”: to je deo niza objavljenog u štampanom izdanju koji može da izdrži iskušanje svakodnevnog kupanja! Kao takav, zamišlja se da je njegova čitalačka publika starijeg kova, koja uživa u osvežavajućem i prosvetljujućem čitanju u toku dobrog namakanja. Zahvalan sam na prilici da ponudim ovaj mali dar Cuobočijevog uvida i duše.

Reči u zagradama su moji komentari. Tekst je izdvojen u paragrafe. 

U vezi sa “Leksikonom sezonskih reči za haiku pesnike (saiđiki)”21

Dakle, sada ćete mi naložiti da objasnim kigo i saiđiki? Šta tačno želite da znate?

Recimo, zašto je kigo prvi put stvoren i korišćen i zašto se kigo vidi samo u saiđikiju—da li su ovo neka od vaših pitanja?

Kaže se da su kigoi prvi put stvoreni u Kini da saopšte pojam godišnjeg ciklusa koji se sastoji od četiri godišnja doba: proleća, leta, jeseni i zime. Pre nego što je ovaj pojam stigao u Japan, mi smo imali pojam sparivanja dva godišnja doba. Možemo smatrati da su sadašnja posebna vremena uključena u godišnja doba, Nove godine (shōgatsu—tri dana) i Bon festivala (tri dana u leto koji se slave različitih datuma), preostala od ovog starog pojma.

U poeziji i stihovima Manyōshū-a (759. n.e, prve zbirke japanske poezije), godišnji ciklus je bio podeljen na četiri godišnja doba, sa različitim estetskim osećanjima u vezi sa svakim od njih. Ova estetska senzibilnost je u potpunosti sagledana pre oko deset vekova u Kokin Wakashū (poznatom i kao Kokinshū, 905. n.e.).

Proleće je “cvet” (trešnjev cvet); leto “hototogisu” (mala kukavica—manja od goluba); jesen je “mesec” i “boje jesenjeg lišća;” zima je "sneg"; ovo su tipične slike svakog godišnjeg doba kako se to vidi u zbirkama poezije. Onda, u srednjem veku, kigo je počeo da se koristi u rengi, u kojoj je u prvom stihu (hokuu) korišćeno pozivanje na prirodu kao neka vrsta pozdrava, koja je bila u vezi sa poetskim izrazom ili evokacijom. Tako je kigo postao veoma važan.

Što se tiče kigoa, u to vreme (od vake do renge—videti dijagram “Istorija kigoa” ispod),

 

http://iyume.com/research/kigo/image001.jpg

U sredini: Kigo vake [waka no kigo 和歌の季語 ]

Prvi krug: Kigo renge   [renga no kigo 連歌の季語 ]

Drugi krug: Kigo haikaija [haikai no kigo 俳諧の季語 ]

Treći krug: Kigo haikua [haiku no kigo 俳句の季語 ]

 

kigo je bio ograničen na senzibilnost izuzetno rafinirane elegancije (na primer, haigon—izgovor na kineskom složenica kanjija/reči i/ili slengova—nije bio dozvoljen); ali u (kasnijem) haikai periodu, osećaj kigoa se proširio da uključi uobičajeni, svetovni i “običan” ili “svakodnevni” senzibilitet. Ovaj razvoj senzibiliteta kigoa izgleda prirodan jer je haikai bio poetska forma u kojoj su korišćeni slengovi, vrsta “ulične poezije”. Elegantna poezija je vaka ili renga. Ovo je očito, zar ne? Prema tome, saiđiki iz Edo perioda je približan ekvivalent našem savremenom saiđikiju, a on (saiđiki kao takav) je konačno nastao u Edo periodu.

Postoji izvestan dogovor u vezi sa sezonskim rečima. Ovaj dogovor se može opisati kao prava namera ili prava senzibilnost. Na primer, razmotrimo “prolećni vetar” (haru kaze): postoji reč shunpūtaitō (od kineskog: “duva vetar lagan i blag”) koja se može primeniti na ljudski karakter. Sastoji se od četiri kanji karaktera: haru (proleće) i kaze (vetar) kao i složenice (taitō), u značenju miran, tih vetar.

To je prava namera prolećnog vetra.

Prava namera je tradicija prolećnog vetra korišćena u vaki, kineskoj pesmi i haikuu itd.

Dakle, jedna (kigo) reč je dobijena destilacijom prema tradiciji koja predstavlja pravu nameru kigoa. Saiđiki (leksikon kigoa) objašnjava (rasvetljava) prave namere takvih reči. Ukratko, izraz kao što je “usamljeni prolećni lahor” (sabishii haru kaze) ne postoji kao kigo.

Šta?

Pa, kada se prolećni lahor oseti kao usamljen, šta da radim?

U ovom slučaju, prolećni lahor je miran i topao, ali, odista osećam da je i usamljen—međutim, ništa to konkretno ne izražava.

Evo mog haikua:

春風に母死ぬ龍角散が散り

harukaze ni haha shinu ryuukakusan ga chiri

na prolećnom vetru
umrla majka, rasipa se
lekovito bilje

U ovom slučaju prolećni vetar duva mirno. Međutim, osoba (ličnost) na vetru posmatra prolećni lahor osećajući se tužno jer joj je umrla majka. Pošto je prolećni lahor miran, um (srce, osećanja) osobe je takođe (oseća se kao) prolazan, isto tako nepouzdan kao biljni prah koji se rasipa na vetru.

U novije vreme ima ljudi koji pišu muki haikue (haikue bez kigoa); što se tiče kigoa, spoljašnji, objektivan svet je podeljen na četiri godišnja doba kao u nekom mehanizmu ili sistemu, odnosno spoljašnji, objektivan svet od četiri godišnja doba je (za kigo) nešto kao nošenje naočara. Recimo, paradajza i krastavaca ima na pijaci tokom cele godine, mada je kigo (za ovo povrće) leto. Kada se spoljašnji svet na ovaj način ograniči na četiri godišnja doba, to razgraničenje označava ritam života.

Pitate me da li je sezonske reči izmislio čovek? 

Da, baš tako.

U početku nije bilo četiri godišnja doba u svetu prirode, ali je ljudski rod razgraničio prirodan svet na četiri godišnja doba, pa su kao jedna od posledica nastali kigoi.

Jednom rečju, kigo je kultura. Pošto postoji kultura, postoje i opšti trendovi, ali je ponekad promena drastična. U jednom primeru drastične promene, tokom Meiđi perioda prihvaćen je solarni kalendar a kigo godišnja doba su se znatno promenila. Dakle, saiđiki je zbirka kigoa, ali on ne obuhvata sve kigoe. Saiđiki je samo jedan standard kigoa; kigoi se uvek rađaju i umiru u srcu haiku pesnika.  

Mera dogovora—prave namere

Coubouči ističe da je “jedna (kigo) reč destilacija dobijena tradicijom koja predstavlja pravu nameru kigoa”. U ovom smislu svaka pojedina kigo reč nije samo slika ili naznaka godišnjeg doba i prirode—bilo bi to površno tumačenje. Kigoi su destilacije složene alhemije: svaka reč je višedimenziona površina koja se odmerava u okviru kosmosa. Moderni haiku pesnici mogu da podriju ili drugačije izmene sredstva ili metode prikazivanja kigoa u svojim pesmama, ali mnogi i dalje koriste transformativnu poetsku snagu svojstvenu kigo kulturi; snagu koju Hošinaga naziva “okruženje” koje je iznedrilo kigo—okruženje koje uključuje prirodu i kulturu, objektivno i subjektivno, činjenicu i fantaziju, promenljive pejzaže psihe—odnosno, “stvarnost”. Kao što se gore vidi, Cubouči ne govori o pravim namerama pokazatelja godišnjih doba, već o pravim namerama izvora književnosti, filozofske i duhovne kulture, koje odista imaju drevne korene. Šta su ove prave namere? I kakve su naše vlastite namere u vezi sa kigoom? Možda bi trebalo da otkrijemo njegove namere pre nego što odlučimo o svojoj. Izgleda da se do sada prilično malo zna o osnovnoj kulturi kigoa na engleskom.

Zamišljajući kigo kulturu na engleskom, možemo li utvrditi istorijski centar našeg kigoa kao cilj, veoma star omotač kigoa—posmatrati godove narednih vekova, “prirodan… razvoj naše senzibilnosti”? Bilo bi krajne paradoksalno “prisiljavati” prirodnost—a ipak, kigoi su tvorevina ljudi. S obzirom na ovu paradoksalnost u kigou (ikonsku ili nadrealnu prirodnost, u kojoj kuvano služi da ukaže na sirovo), daje li ideja kigoa mogućnost, koja bi mogla da se dopadne onima zainteresovanim za modernu i postmodernu—budućnost haikua?

Trebamo li da se zagledamo dublje u istoriju naših vlastitih književnih odnosa sa svetom prirode, njegovu floru i faunu—ili da se obratimo originalima japanskog saiđikija? U biblioteci Univerziteta Virdžinije već postoji odlično, lako dostupno onlajn dvojezičko delo u nastajanju o Japanskom haikuu, Tematski rečnik,22 izuzetno informativan i stručan. Ili bi bilo najbolje da izbegavamo prikupljanje reči i potražimo srž kigoa, njegovu pravu nameru. Možda ćemo samo u takvom trenutku naći potrebnu meru uvida koja će nas pokrenuti dalje prema novim kulturnim i psihičkim senzibilnostima u pogledu pravih reči predloženog kigo sveta. Ma kakve reči to bile, ovi skorojevićki kogoi, one će biti obeležene ali ne ograničene haikuom, jer kigoi predstavljaju obimniju kulture od one koju mu pripisuje bilo koji pojedini poetski žanr; možda bi saradnja između umetnosti bila u redu. U svakom slučaju, kigoi nisu podvrsta haikua; pre će biti da haiku koristi istorijsku kulturu i tradiciju kigoa, u kojima haiku žanr učestvuje.

Može se desiti, kao i sa svakim jedinstvenim kulturnim blagom, da budemo svedoci, proučavamo i divimo se postignuću koje nije našeg kova a ne posedovati ga; ili inače, nastaviti nekim novim i sasvim drugačijim pravcem. Zapravo nejasno mi je kako da nastavim u pogledu rađanja kigo kulture na engleskom jeziku. Kao i uvek, najverovatnije je da će nam sami pesnici otvoriti nove haiku vidike—a opet postoji potreba za daljim razumevanjem.

 

1 Uključivanjem odabranih istorijskih primera haikua da bi se ilustrovala upotreba i primena, kigoi su napomenuti, a ne definisani. U ovom smislu, čini se da je bolji izraz “leksikon kigoa” od “rečnika kigoa”.

2 Blithe Spirit, 13:2 (časopis Haiku društva Britanije, jun 2003), str. 5.

3 Prva Mainičijeva antologija pobedničkih izabranih haikua [daiichikai mainichi ikutai shyousakuhinshi] (Tokio: Mainichi Shimbun, 1997).

4 Cubouči Nenten, Uvod u haiku [Haiku Nyūmon] (Tokio: Sekai Shisōsha 1995, 1998), str. 12.

5 U Uskom putu prema dalekom severu (The Narrow Road to Oku), slavnom Bašoovom haibun putopisu, selo Oku je stvarno mesto i metafora: smatran je obodom i krajem civilizacije, iza kojeg je bila divljina. Ovaj obod je u stvari bila metaforična kulturna granica, kao što potvrđuje postojanje Ainua. Cubouči, u savremenom kontekstu, posmatra afričke životinje uhvaćene u japanskim zoološkim vrtovima; oseća se kontinuitet i hvaljenje Bašoovog “Okua”, i kao cilja putovanja i u izražavanju želje za izvesnim načinima pesničkog putovanja.

6 Nedavno su svih 20 studenata druge godine fakulteta književnosti na odseku za engleski jezik zamoljeni da pronađu neko delo savremene književnosti sa 5,7,5 onđija. Studenti su izabrali: sedam senrjua, pet kotowaza (poslovica, idioma); dva poslovna slogana i jedan slogan (kokusai hyôgo i hyôgo); dva 'druga' 5,7,5 rada i dve izreke poreklom iz Kine. Nije odabran ni jedan haiku. Ovo se može videti ovde: http://students.iyume.com.

7 Kao što se može naći u Japanese Haiku, a Topical Dictionary, biblioteka Univerziteta Virdžinije; “rad u toku zasnovan na Nyūmon Saijiki Muzeja haiku književnosti u Tokiju”. http://etext.lib.virginia.edu/japanese/haiku/saijiki/index.html. Kliknite na link “Full Entries”, idite dole do “aki: Autumn”, pronađite “The Heavens”, klinkinite na link “tsuki”.

8 Za one koji su zainteresovani za japanski prevod “brda obasjanih mesečinom”, neke mogućnosti mogu biti tsuki oka ni, oka ni tsuki ili okatsuki. U svim slučajevima kigo je “tsuki”, mesec.

9 Videti pod tačkom 7 (ibid); “tsuki” je pod “Full Entries”: http://etext.lib.virginia.edu/japanese/haiku/saijiki/full.html

10 Videti “wataridori” (ibid).

11 “The Miraculous Power of Language: A Conversation with the Poet Hoshinaga Fumio” Richard Gilbert, (Modern Haiku, 35:3, Autumn 2004), str. 27-45: http://www.iyume.com/research/hoshinaga/interview2004.html. Sledeće su Hošinagini komentari u vezi sa kigoom: “Osećam otpornost, bolje reći gađenje prema formalnim pravilima i prilazu kigou i raznim formalnim potrebama... Haiku je centralizovana umetnost. Recimo, ako pogledamo saiđiki (rečnik haiku kigoa ili sezonskih reči), kigoi se odnose samo na Kjoto ili Tokio (Edo). Ne postoje „lokalni“ saiđikiji: ne možete naći lokalne karakteristike. Zbog ovoga ljudi izvesnih mesta imaju osećaj inferiornosti kada se posmatra „centar“ tradicije. Ovakav kompleks inferiornosti mi daje snagu za ono što stvaram… [Uprkos tome,] kigo je veoma koristan i pogodan za stvaranje osećaja mesta (gde) i vremena (kada). Možemo reći da je kigo samo jedna reč— ali ova jedna reč govori mnogo… Najzad, kako neko živi u vremenu i prostoru; sa njima uspostavlja odnos —možete opisati poprečni presek života samo identifikovanjem „osobe“. Mogu da izrazim poprečan presek života sa kogoom — tako kigo umnogome olakšava pisanje haikua. Sa ove tačke gledišta, kigo je veoma koristan i simboličan jezik. Zbog ovoga 90% mojih haikua sadrže kigo… ovo korišćenje kigoa je više simboličan elemenat… Imam stvaran doživljaj, stvaran doživljaj kigoa. Zato mogu da pišem haiku. Čini se da ga stvaram mozgom, ali mogu reći da to činim mojim stvarnim doživljajem, osećanjem stvarnosti… Korišćenje pokazatelja godišnjeg doba može biti dobar nagoveštaj ili predlog haiku pesnicima koji pišu na engleskom jeziku, ali ponekad moraš da pišeš nag”.

12 American Haiku (1963), naveden u The Haiku Anthology  (treće izdanje), “Preface to the First Edition,” Cor van den Heuvel (Norton, 1999), str. lxi.

13 Posebno je značajan Haiku World: An International Poetry Almanac, William Higginson, (Tokio: Kodansha, 1996).

14 http://www.worldhaikureview.org/4-1/whcnews-worldkigo.htm.

15 KNOTS: The Anthology of Southeastern European Haiku Poetry, (Dimitar Anakiev i Jim Kacian, prec, ured., (Tolmin Slovenia: Prijatelj Press, 1999). Nebojša Simin živi u Novom Sadu i uređuje uticajan časopis Haiku pismo.

16 The Haiku Anthology (treće izdanje), Cor van den Heuvel (Norton, 1999).

17  Haiku Humor [haiku no yu-moa], Tsubouchi Nenten (Tokio: Kodansha, 1994).

18 “Hoshinaga Fumio: Selected Haiku from Kumaso-Ha,” Richard Gilbert, (Modern Haiku, 35:3, Autumn 2004), str. 46-55. http://www.iyume.com/research/hoshinaga/poems2004.html.

19 Vidi tačku 11 (ibid).

20 A Place in Space, Gary Snyder, (Counterpoint Press, 1995), str. 163-172.

21  “Composing Haiku, Part 1: Kigo” in An Introduction to Haiku [Haiku Nyūmon], Tsubouchi Nenten, (Tokio: Sekai Shisōsha 1995, 1998), str. 50-54.

22 Vidi tačku 7.

 

 

Objavljeno u Simply Haiku- u 3.3 (jesen 2005).

Preneto uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić