Robert D. Wilson: Šta jeste i nije:

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

 

David G. Lanoue, SAD

 

Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

 

Prema Isi, šintoizam i budizam, dve velike duhovne tradicije u Japanu, smatraju životinje svojim članovima i celebrantima. Do njegovog vremena, šinto-budistički sinkretizam, osnovan u epohi Heian, bio je star već hiljadu godina. Ezoterične budističke škole, Šingon i Tendai, su izmešale raniji japanski animizam sa elementima budizma—kombinacija koja je bila toliko uspešna da su u Isino vreme šintoistički bogovi ili kami-same postojali zajedno sa Budama i bodisatvama u mašti većine Japanaca. Zapravo, Thomas P. Kasulis ukazuje da „naziv ‘šintoizam’ nije bio popularan u Japanu do razvoja državne ideologije sredinom 19. veka“ (102). U Edo periodu kada je živeo Isa nije se vršio pritisak da se razdvoji izvorna tradicija od budističke, koja je dospela iz Indije preko Kine. Zbog toga u jednom haikuu vrabac može da peva budističku sutru posvećenu bogu Tenjinu, a da se publika ni malo ne iznenadi.

梅咲や天神経をなく雀
ume saku ya tenjinkyō wo naku suzume

cvetovi šljive – / Tenjinovu sutru peva / vrabac

Sugavara no Mičizane (845-903) je bio učenjak i pesnik iz perioda Heian, koji je posthumno proglašen bogom i dobio ime Tenjin: bog književnosti i učenja. Kult Tenjina, popularan u Isino vreme, uključivao je bogosluženje koja se završavalo recitalom „Tenjinova sutra“ (tenjinkio), molitvom kojom se prizivalo Tenjinovo ime na jeziku pisanom po uzoru na budističke sutre (Borgen 330). Ovo je sveti tekst koji vrabac cvrkuće među cvetovima šljive, tvrdi Isa, ukazujući da bogosluženje nije samo za ljude.

Ako se vrabac moli u jednom od Isinih haikua, ne bi trebalo da čudi da u drugom vilin konjic sprovodi hiakudo mairi-običaj koji uključuje molitvu, dok se sto puta kreće napred-nazad između svetilišta ili hrama i neke određene tačke u tom svetilištu ili hramu, ili ide u posetu svetilištu ili hramu svakoga dana tokom sto dana.

蜻蛉の百度参りやあたご山
tombō no hyakudo mairi ya atago yama

hodočašće od 100 molitvi / vilinog konjica… / gora Atago

Mesto hodočašća ukazuje na treće moguće značenje stodnevnog putovanja vilinog konjica. Atago je planina u blizini Kjota na čijem vrhu se nalazi glavno svetilište. U Isino vreme hodočasnici su se peli do njega 24-og dana šestog meseca da bi iskoristili prednosti stotinu penjanja, tzv. sennichi mairi. Isin srećni vilin konjic verovatno posećuje hram sličnog, posebnog dana koji mu uvećava duhovnu korist sto puta. Na jednom nivou, kao što često vidimo kod Ise, haiku deluje kao šala: to što pominje vilinog konjica u verskom obredu ljudi na određenom mestu određenog dana može izgledati kao hiroviti antropomorfizam. Međutim, na dubljem nivou, Isa osporava naše pretpostavke. Ako verujemo u blagonaklonu moć boga svetilišta, zar nije moguće da će vilin konjic-mada i nesvestan toga-biti blagosiljan što je ovde došao ovog posebnog dana?

On piše i druge haikue u kojima vilin konjic ne samo da prisustvuje šintoističkim svečanostima, već se naizgled i oblači za tu priliku.

御祭の赤い出立の蜻蛉 哉

o-matsuri no akai dedachi no tombo kana

odlazi na proslavu / sav u crvenom / vilin konjic

連立って御盆御盆や赤蜻蛉
tsuredatte o-bon o-bon ya aka tombo

pojavljuje se / na bon festivalu… / crveni vilin konjic

Govoreći o šintoističkom matsur-ju („svečanosti“), Kasulis piše: „Na društvenom nivou, na svečanostima se okupljaju ljudi da slave svoju istovetnost. Učesnici matsuri-ja osećaju svoju verovatno nepoznatu ali pretpostavljenu povezanost. Na verskom nivou, to je polazna tačka isticanja suštinske neodvojivosti ljudi od kamija i bar na izvestan način dočarava osećaj života u svetu ispunjenom kamijem i osnaženom tamom“. (63-64). Tama je japanski naziv za duhovnu silu koja ubrizgava materiju a koja podseća na naše reči „duh“ i „duša“. U ova dva haikua Isa proširuje mrežu povezanosti duše da i crvenog vilinog konjica uključi među slavljenike na matsuri-ju. Njegova svečana boja, ukazuje on, je kao posebna odeća za specijalnu priliku.

Ovi haikui opet deluju kao šale dubljeg značenja. Čitaoci mogu da se nasmeju slici insekta koji ide na proslavu, a opet, kad bolje razmisle, istovremeno bi mogli da shvate da su imanentni bogovi ovog sveta isto toliko i bogovi vilinog konjica koliko i ljudi. U drugom primeru to određeno okupljanje kome se priključuje vilin konjic je praznik mrtvih, koji se slavi osmog meseca po starom japanskom kalendaru. Tom prilikom ljudi pale lampione da dušama predaka pokažu put ka kući—ritualizovana potvrda stalne veze između živih i mrtvih. Ovo nas podseća da i vilin konjic ima pretke: nebrojene generacije bez kojih nikada ne bi postojao. Stoga njegovo prisustvo na proslavi Isa i njegovi čitaoci mogu da protumače kao nesvestan čin pobožnosti. Činjenica da on sigurno nije svestan duhovnog značenja šintoističkih praznika ne negira njihovu važnost i značaj za njegov život. Dovoljno je što Isa i njegovi čitaoci ovo shvataju.

U narednom primeru životinje ne samo da slave svetost sveta, već su svete. Ali, kao i u slučaju crvenog vilinog konjica, ostaju nesvesne svoje uloge u šintoističkoj veri i obredu.

神の猿蚤見てくれる小春哉
kami no saru nomi mite kureru ko haru kana

sveti majmuni / trebe buve jedan drugom… / prolećni dan u zimu

Majmuni su bukvalno „božji majmuni“ (kami no saru), što ukazuje na to da se ova scena odigrava u blizini šintoističkog svetilišta. Isa je ovu pesmu napisao u pozno leto (šesti mesec) u rodnoj provinciji Šinano, dodavši uvodnu napomenu „Zima“ (fuyu). „Malo proleće“ (ko haru) se odnosi na blago, vedro vreme jedanaestog i dvanaestog meseca po starom kalendaru. Kako je slika proizvod mašte ili sećanja, tj. nije zasnovana na neposrednom iskustvu, čitalac je slobodan da zamisli gde se ona dešava. Mnogi japanski čitaoci će pesmu odmah dovesti u vezu sa brdom Hiei blizu Kjota, gde živi većina slavnih svetih majmuna. Glavni bog planine je Sano, jedan od čijih avatara je majmun. U Isinom haikuu ovi božanski zaštitnici šinto-budističkog hrama na planini Tendai izgledaju nesvesni svog duhovnog stanja i značaja, dok ležerno češkaju jedan drugog. Sveta sila, ukazuje on, može da ispunjava biće čak i dok se bavi najsvetovnijom stvari na najsvetovniji, prirodan način. Majmun ne mora da shvati da je svet da bi to i bio.

U dva druga haikua o majmunima Isa ih opet prikazuje sasvim prirodno.

明神の猿遊ぶや秋の山
myōjin no mashira asobu ya aki no yama

majmuni velikog boga / igraju se…. / jesenja planina

小猿ども神の御留主を狂ふ哉
ko-zaru domo kami no o-rusu wo kuruu kana

majmunčić – / kad svi bogovi nestaše / mahnito se rastrča

Prvi haiku ukazuje na to da i božji avatari vole da se igraju. Majmuni ne meditiraju, ne učestvuju u verskom obredu niti, kao ranije pomenuti vrabac, pevaju molitve. Namesto toga, oni odaju počast bogu planine (opet možemo zamisliti Sanoa planine Hiei) prosto se igrajući, veselo uživajući u iskri božanskog života—tami, duhu—koji ih oživljava. Njihova igra je njihova igra. Drugi, komičniji haiku, aludira na šintoističko verovanje da u desetom mesecu (prvom mesecu zime po starom kalendaru) svi japanski bogovi napuštaju svoja svetilišta da se okupe u svetilištu Izumo-Taiša. Kako je njegov bog odsutan, mali majmun kao da je izgubio svaki osećaj za pristojnost.

Haiku o jelenu pokazuje više poštovanja.

さをしかや社壇に角を奉る
saoshika ya shadan ni tsuno wo tatematsuru

na oltaru svetilišta / jelen nudi / rogove

Rogovi dobijaju religiozni značaj: žrtvu ponuđenu bogu svetilišta. Već u sledećoj pesmi u njegovom dnevniku, Bunka kuchō („Zbirka pesama iz epohe Bunka“), Isa prerađuje scenu, prebacujući je u budistički kontekst.

御仏の山に落すや鹿の角
mi-botoke no yama ni otosu ya shika no tsuno

na Budinoj planini / odbacuje ih… / jelenji rogovi

Isina slika jelena koji odbacuje rogove na planini gde se nalazi svetilište je alegorična. Poput monaha koji brijaju glave, čini se kao da se jelen odriče svetovnog života. Odbacivanje oružja kojim se ranije služio da napada suparnike u borbi da bi pobedio i zadržao ženku nadalje ukazuje na pojam celibata. Jelen je, aludira Isa, postao monah, krećući na put ka prosvetljenju.

Sledeći haiku prikazuje mačku i novogodišnju „policu okrenutu u povoljnom pravcu“ (ehōdana).

とぶ工夫猫のしてけり恵方棚
tobu kufū neko no shite keri ehōdana

mačka razmatra / kako da skoči… / novogodišnja polica s ponudama

Ovaj haiku aludira na šintoistički običaj novogodišnjeg posećivanja svetilišta koje se nalazi u povoljnom pravcu. Kod kuće je polica, ukrašena cvećem i ponudama, tako postavljena da kad se okrenete prema njoj, gledate u pravcu svetilišta gde se te godine nalazi Tošitokuđin, boginja povoljnog pravca —japanski novogodišnji ritual koji vodi poreklo iz kineskog jin-jang proricanja (japanski: onmyōdō). Isina mačka zauzima stav prema polici boginje verovatno iz radoznalosti ili, možda, jer ima nameru da ukrade ponude u hrani. Šta god da joj je motiv, mačka, napregnuta da skoči, suočava se sa duhovno povoljnim pravcem. Još jednom, Isa ukazuje da religijska svest nije preduslov za ubiranje verskih blagoslova.

U sličnom haikuu on prikazuje mačku koja se oseća kao kod kuće na oltaru spremljenom za Praznik mrtvih.

玉棚にどさりとねたりどろぼ猫
tama-dana ni dosari to netari dorobo neko

na predački oltar / sruši se da spava… / kradljivac mačak

Tama-dana je kućni oltar koji se postavlja u čast posete duša pokojnika koje dolaze za vreme Praznika mrtvih koji se održava osmog meseca. Ovog mačka Isa opisuje kao „kradljivca“ (dorobo), otkrivajući da je njegov motiv posete oltaru bio jasno da ukrade hranu sa njega, nakon čega se drsko sklupčao da spava na mestu zločina. Slika je smešna a istovremeno ukazuje na dublju versku istinu. Uprkos krađi, može se zamisliti da uživa duhovnu zaštitu Isinih predaka.

U haikuu o leptiru Isa povezuje njegovu čistu belinu sa šintoističkim pročišćenjem.

神垣や白い花には白い蝶
kamigaki ya shiroi hana ni wa shiroi chō

ograda svetilišta – / na belom cvetu / beli leptir

Kamigaki je ukrasna ograda oko svetilišta, simbolična granica između običnog i božanskog sveta. Beli leptir i beli cvet su simbol pročišćenog sveta kami-same. Isa je ovaj haiku napisao trećeg meseca 1818; istog meseca kasnije vraća se ovoj slici belog leptira, ali prebacuje verski kontekst sa šintoističkog na budistički—baš kao što je ranije učinio sa haikuima o jelenu koji podnosi svoje rogove kao žrtvu.

祝ひ日や白い僧達白い蝶

iwai-bi ya shiroi sōdachi shiroi chō

prazničan dan – / beli monasi / i beli leptir

I u ovom slučaju leptir oličava duhovnu čistotu. Ovoga puta njegova boja se slaže sa bojom praznične odore budističkih monaha. Bez obzira da li se posmatra kroz prizmu šintoizma ili budizma, leptir bez svesnog napora dostiže pročišćenje bića koju Isa u verskom smislu poštuje i veliča.

Čak i žaba može da odigra versku ulogu u Isinom haikuu.

御社へじくなんで入るかはづ哉
o-yashiro e jikunande iru kawazu kana

ukrotivši telo / ulazi u hram… / žaba

Žaba izgleda (komično) kao asketa koji je uktorio telo, koji svojevoljno preduzima „samostradanje“ (jikunan) kao versku disciplinu. Slika sveca koji pati ili u ovom slučaju „svete žabe“, ne odnosi se direktno na šintoizam već pre na šungendo, drevno sprovođenje asketizma u planinama. Isa postavlja svoju žabu u šintoistički hram, ukazujući na duhovnu vezu između njenog mučenja i lokalnog božanstva. Mešanjem šugenda i šintoističkih ideja on ukazuje na to da žabina patnja ima za cilj izražavanje poštovanja prema kami-samiju. Čitalac bi mogao da se zapita kako to žaba pati dok ulazi u hram. Mislim da bi haiku iz 1826. godine mogao ovo da objasni: žaba hrabro puzi kroz trnje.

じくなんで茨をくぐる蛙哉
jikunande ibara wo kuguru kawazu kana

ukrotivši telo / kreće se kroz trnje… / žaba

Zbog svojih neobičnih opisa asketskih žaba, ova dva haikua mora da su bila usko povezana u Isinom umu. Žaba podnosi svoj trnoviti put koji ljudi mogu da shvate kao verski cilj--ulazak u božanski prostor kojim vlada bog svetilišta—iako tog cilja nije svesna. I ovog puta, i ne slučajno, slika životinje koja je prosto to što jeste puna je naboja duhovnog značenja u Isinoj poeziji.

U sledećem haikuu on se direktno obraća jednoj od šintoističkih boginja, skrećući joj pažnju na leptira.

一姫の神笑み給へ草のてふ
ichihime no kami emi tamae kusa no chō

O boginjo Ičihime / nasmeši se!/ livadski leptir

Kamu o-Ičihime je važna šintoistička boginja, majka O-Tošhi no Kami, velike boginje žetve i zaštitnice pirinčanih polja. (Jordan 237; 298). Njeno važno svetilište, Ičihime Jinja, se nalazi u Kjotu. Isa u svojoj pesmi ljubazno moli boginju da se udostoji da se osmehne leptiru što leprša nad travom. Ukazujući na to da bi i velika kami-sama trebalo da obrati pažnju na pukog krilatog insekta na livadi—i da u njemu uživa—Isa ukazuje i na to da bi i čitaoci trebalo to isto da učine. Mada leptir možda ne shvata ljudske pojmove božanstva i religije, ova boginja prirode će ga, Isa veruje, posmatrati sa odobravanjem… i osmehom.

Šintoistički ritual pročišćenja potiče iz drevnih, pa i mitskih izvora. Prema jednom od njih iz 8. veka (Kojiki), veliki kami-sama Izanagi i njegova sestra-žena Izanami su stvorili mnoga japanska ostrva i bogove. Ali, pošto Izanami umre, Izanagi (poput Orfeja u potrazi za Euridikom) bezuspešno pokušava da je vrati iz Zemlje mrtvih. Na tom mračnom mestu ugleda njeno telo, kršeći tako veliki tabu, a kada se ona pojavi iz mraka, Izanami se pročisti na ušću reke Tatibana—izmrestivši tako 14 novih boginja (68-70). Ovo je mitski izvor šintoističkog sprovođenja misogi-ja: pročišćenja vodom. Misogi može imati mnoge oblike, od pranja ruku i ispiranja usta pre ulaska u hram do ekstremnih fizičkih rituala kao što je uranjanje u hladnu vodu ili vodopad. Misogi ili harai može podrazumevati i pranje u vodi kako bi se telo otarasilo nečistoće, bolesti i loše sreće a što se oličava u papirnim čamcima (katashiro). Isa se često poziva na ovaj obred egzorcizma, kao u sledećem primeru.

疱瘡のさんだらぼしへ蛙哉
hōsō no sandara-boshi e kawazu kana

na slamnatom poklopcu / na kome piše „male boginje“/ skače žaba

Sandara-bōshi je drugi naziv za sandawara: okrugli poklopac od slame koji se stavlja na obe strane džakova za pirinač. Umesto papirnog čamca—kako moj savetnik za japanski, Šinji Ogava, zamišlja ovu pesmu—u reku je pušten slamnati poklopac da sa sobom odnese male boginje. Šest godina kasnije, 1819, Isa izvodi sličan obred pokušavajući da izleči svoju ćerkicu Sato. On piše: „Načinismo čamac od bambusa, poprskamo ga sakeom i pustismo ga da odnese boga malih boginja, ali je njoj bivalo sve lošije…“ (6.150). Ton njegovog haikua iz 1813. je vedriji. Žaba je odlučila da se popne na čamac boga malih boginja. Kao kapetan malene lađe, zanosi se dok plovi, hrabro odnoseći sa sobom bolest grada ili sela.

I drugi šintoistički obredi uključuju pročišćenje. Osim puštanja papirnih čamaca da odnesu sa sobom bolesti, vernici ulaze u hramove provlačeći se kroz obruče od trske kako bi osigurali božansku zaštitu od zaraznih bolesti. Ovaj Isin haiku pominje takav „obruč za pročišćenje“ ili chinowa.

蝶々の夫婦連してちの輪哉
chōchō no fūfu-zure shite chinowa kana

dva leptira / prolaze zajedno… / obruč za pročišćenje

Leptiri, bukvalno „muž i žena“ (fū fu), proleću zajedno kroz obruč za prevenciju bolesti. Kao i u jednom od haikua koji smo razmotrili ranije, svest o značenju verske ceremonije u koju su se uključili možda neće biti potrebna da iskoristili njene prednosti. U izvesnom smislu njihova nesvesnost čini njihovo prisustvo na obredu još uzornijim. Za razliku od ljudi vernika koji puze kroz činovu zbog sebične želje da produže svoje živote, srećan par leptira proleće kroz njega ne očekujući i ne tražeći ništa. Ovaj čin „prirodne pobožnosti“—da pozajmim izraz od Isinog dalekog savremenika, Vilijama Vordsvorta—možda ne bi ostao nenagrađen od kami-same, ili tako to Isa smatra.

U drugom haikuu mačka koristi priliku večernjeg očišćenja da očisti krzno.

痩蚤を振ふや猫も夕祓
yase nomi wo furuu ya neko mo yū harai

i mačka / izbacuje svoje mršave buve… / večernje pročišćenje

Isa na komičan način postavlja češanje i grickanje mačke u religiozan, šinoistički kontekst. A opet, mada je pesma komična, čitalac može da posumnja da mačka kao i bilo koji hodočasnik ljudskoga roda zaista zaslužuje božanski blagoslov. Isa ukazuje na isto u haikuu o psu.

春風や御祓うけて帰る犬
harukaze ya o-harai ukete kaeru inu

jesenji lahor – / pročistivši se u hramu / pas se vraća kući

U Kobajaši Isinoj viziji univerzuma svesnost nije preduslov za uživanje blagoslova Bude ili imanentnih bogova prirode. Životinje, naši rođaci, mogu da imaju koristi od budističkih i šintoističkih božanstva i obreda čak i ako ih ne razumeju. Prosto, onakve kakve su-u potpunosti prisutne ovde i sada-životinje su možda još bliže budističkom prosvetljenju i šintoistčkim božanstvima od većine ljudi koji troše toliko svoje dragocene energije i vremena, opterećujući se budućnošću.

 

LITARATURA

Borgen, Robert. Sugawara no Michizane and the Early Heian Court. Honolulu: Univ. of Hawai’i Press, 1994.

Jordan, Michael. Dictionary of Gods and Goddesses. New York: Infobase Publishing, 2004.

Kasulis, Thomas P. Shinto: The Way Home: Dimensions of Asian Spirituality. Honolulu: Univ.
of Hawai’i Press, 2004.

Kobayahi Issa 小林一茶. Issa zenshū. Ed. Kobayashi Keiichirō. 9 vols. Nagano: Shinano Mainichi Shimbunsha, 1976-79.

Kojiki. Trans. Donald L. Philippi. Princeton & Tokyo: Princeton Univ. Press & Univ. of Tokyo
Press, 1968.

 

Prevod: Saša Važić