David G. Lanoue: Životinje i šintoizam u Isinim haikuima

Željko Funda: Haiku, poetski mikro generator!

Željko Funda: Po redu vožnje

Intervju sa profesorkom Peipei Kiu: Robert D. Vilson

Richard Gilbert: Kigo i pokazatelj godišnjeg doba u haikuu

Tatjana Stefanović: Grana sa pesmom ptica

David G. Lanoue: Pišite kao Isa

Dr Randy Brooks: Pisanje haikua

Poseta Čarlsa Trambula Haiku klubu “Šiki” u Beogradu (10. decembar 2012)

Željko Slunjski: Razgovor sa Borisom Nazanskim

 

God. 9, br. 16, leto 2012.

Boris Nazansky: Ojačan izazov ili Haibun Desanki

Chen-ou Liu: Čitajte polako, više puta i u grupi

Jim Kacian: Pa: ba

Željko Funda: More morā

Jadran Zalokar, Boris Nazansky: Slap koji raste

 

God. 8, br. 15, zima 2011.

Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

Robert D. Wilson, Filipini

 

Šta jeste i nije:
Leptir u teniskim patikama

 

 

Ovaj članak je sažetak i dodatak nizu od šest eseja o japanskoj estetici koji su objavljeni u uzastopnim brojevima Simply Haiku-a. Budući da je sažetak, biće nekih ponavljanja, što je neophodno kako bi se ukazalo na najvažnije činjenice i zaokružila celina izlaganja. Predlažem da pročitate prethodnih šest eseja kako bi vam bilo sasvim jasno o čemu se radi. Ovo je ključni niz eseja koji predstavlja izazov za haiku misao i shvatanje u književnom svetu, i u Japanu i van njega. Ovaj autor tvrdi da je reforma ovog žanra neophodna da bi ga spasla od izumiranja. Dok sam pisao ove eseje iza mene su kao senka stajale Busonove reči, koje su i danas relevantne kao i onda kada su napisane:

U današnje vreme sve vođe haikai [hoku] kružoka brane svoje pesničke stilove a napadaju sve druge. Puni sebe, oni se proglašavaju majstorima. Neki se trude da se dodvore moćnicima, drugi ekscentricima, ali je većina stihova koje objavljuju u svojim antologijama neprečišćena, ona koja bi dobre poznavaoce naterala da zatvore oči čim ih ugledaju i da ih odbace.“

Josa Buson
The Path of the Flowering Thorn (Staza procvalog trna)

mračno jutro
beli se bela riba
tek prst dužine

Macuo Bašo

Hoku koji je Macuo Bašo osmislio i za koji se zalagao tokom svog života skoro da ne postoji u današnjem Japanu. Ne postoji ni u haiku književnom svetu na engleskom jeziku. Njegovo mesto je zauzela bastardizovana versifikacija nalik haikuu koja je degenerisala od vremena kada je Masaoka Šiki privremeno reformisao i preimenovao hoku u haiku.

Tokom Meiđi ere u Japanu, Masaoka Šiki, zgrožen nad degeneracijom hokua do koje su dovele hoku škole koje je država sankcionisala, i obožavanjem Bašoa kao šintoističkog boga, težio je da reformiše žanr, smatrajući da će izumreti ako se nastavi sa njegovom degeneracijom. Obožavan je Bašo, njegova ličnost je bila važnija od poezije koju je popularisao i pomogao da bude oblikovana kao književni žanr. Nekada uziman ozbiljno kao umetnička disciplina, hoku koji je pisan u Šikijevo vreme postaje šala, svedena na loše stihove koji se nisu mnogo razlikovali od kratkih pesama koje se danas sreću na čestitkama.

Začepiću uši
I razmišljajući samo o cvetovima,
Uživati u dremežu

Torigoe Tosai (1803-1890)

Slavuj --
Kad bejah mlad, ljubav me
Držaše budnim

Hozumi Eiki

Ono nad čim je Buson bio zgrožen, zgrozilo je i Šikija.

Hoku pisan u Šikijevo vreme bio je površan i plitak. On više nije smatran književnim umetničkim oblikom već postaje popularan vid druženja i zabave. Takozvani hoku majstori su naplaćivali korišćenje svojih imena i ocenjivali hokue drugih za naknadu, a sve hoku škole su tvrdile da su usaglašene sa Bašoom koga je carski dvor zvanično kanonizovao kao šintoističkog boga. Upleten u političku potrebu vlade, u koju je ubrizgan konfucijanizam, da kontroliše stanovništvo, hoku je postao sredstvo učenja i olakšavanja shvatanja onoga u šta je narod verovao i u šta nije verovao; dobronamerno, prikriveno ispiranje mozga. Uticaj Zapada, posle admirala Berda, koji je prisilio Japan da otvori vrata prema spoljnom svetu, a koji je do tada bio zatvoreno društvo, rastao je u očima carskog dvora kao zloćudni tumor.

Donald Kin piše u knjizi Dawn to the West (Zora na Zapadu):

„Haiku pesnici tih dana… nisu bili svesni da je njihova umetnost postala ustajala pa i besmislena. Radovali su se nesmanjenom broju učenika i poštovanju koje su još uvek zadobijali…“

„Njihovo dobro mišljenje o samima sebi je potvrđeno 1873. kada je Ministarstvo za pitanje vera naimenovalo četiri haiku majstora za specijalne predavače zadužene da poistovete haiku poeziju sa politikom vlade Meiđi.“

Šiki je pisao:

„Bašoovi haikui su praktično dostigli istu moć kao i religija. Mnogi njegovi poklonici ga ne slede nužno zbog njegovog karaktera ili ponašanja, niti njihova reakcija ima veze sa njegovim pesmama, koje možda i ne čitaju; samo njegovo ime kod njih uliva strahopoštovanje i čežnju.“

Bašo Zodan
Masaoka Shiki:
His Life and Works
(Život i delo)

Šikijeve reči se u mnogo čemu poklapaju sa Busonovim koje sam ranije naveo.

Dženin Bajkman piše u svojoj knjizi Masaoka Shiki:

„Šikijev napad na haiku majstore staroga stila i na neke od Bašoovih pesama… proističe iz istog pokušaja da natera ljude da posmatraju i vrednuju haiku kao čistu književnost. Potreba da se haiku posmatra kao deo književnosti ne samo da je bila jedna od glavnih zamisli Šikijeve reforme haikua, već i neophodna i osnovna premisa.“

Šiki je ispravno smatrao da se hoku, da bi bio efikasan i smatran legitimnim književnim oblikom, mora podvrći akademskoj proveri, posmatrati ozbiljno i biti uklonjen iz ruku manipulativne vlasti. Takođe je mudro pristupio potrebi da se Bašo raščini kao šintoističko božanstvo jer se hoku, pošto se smatrao delom boga, ne može pravilno vrednovati; omalovažavati ga ili analizirati bilo bi ravno svetogrđu. Smatralo se da je Bašoov hoku božje proročanstvo, bez greške, a slično je posmatran i hoku koji su pisali takozvani hoku majstori tokom Meiđi ere, koji su tvrdili da su duhovni potomci Bašoa. To je posebno bilo zbog visokog položaja koji su najpoznatiji hoku majstori tog doba zauzimali na carskom dvoru.

O Bašou je Šiki pisao u knjizi The Haiku Poet Buson (Haiku pesnik Buson) u kojoj veliča poeziju Jose Busona:

„Prosto je sam sebi bio osnovni poetski materijal i nije išao dalje od izražavanja istine predmeta u vezi sa samim sobom. Savremenim jezikom rečeno, ovakvo siromaštvo opservacije je stvarno smešno.“

Šiki je imao malo vremena za gubljenje budući da je bio žrtva akutne tuberkuloze. Da ukaže na svoju zamisao i sprovede promenu koju je želeo da napravi u hoku svetu, zahtevalo je drastične mere i uticajnu publiku. To je postigao uz pomoć kolumne koju je pisao za novine u kojoj je napadao Bašoa i status quo hokua.

Imao je uspeha u pridobijanju publike i potpaljivanju vatre koja je ubrzo zahvatila hodnike akademije i doprla do pera mnogih uticajnih hoku pesnika, od kojih su neki postali njegovi učenici.

Šiki je tokom reformacije hokua preimenovao ovaj žanr u haiku i, kao što je ranije pomenuto, obezvredio značaj Bašoa, kritikujući njegovu poeziju kako bi naterao Japance, a posebno književna elitu da uvidi šta leži izvan njihovog ranijeg idolopoklnostva Bašoa i da izuči ovaj žanr na naučan način, da ga definiše, precizira, analizira kao što je meinstrim akademski svet postupao sa svakim legitimnim književnim pesničkim žanrom. Nadao se da će tako spasti hoku, nastaviti ono što su započeli Buson, Bašo i Isa, baciti pojas za spasavanje u prljavu, ustajalu vodu i ponovo udahnuti život u žanr koji je bio na izdisaju.

Moj blizak prijatelj, Sanford Goldštajn, i Seiši Šinoda pišu u svojoj knjizi Songs from a Bamboo Village (Pesme iz bambusovog sela):

„Šiki je napao profesionalne haiku učitelje koji su hteli da komercijalizuju svoje idolopokloničko obožavanje Bašoa i to kako je ovaj grub komercijalizam doveo do stvaranja plagijata i drugorazredne poezije koja je uništavala kredibilitet haikua. Time je odmah privukao pažnju javnosti jer je bilo zabranjeno govoriti išta loše o Bašou, što je bilo baš ono što je Šiki hteo. Moramo imati na umu da su mu dani bili odbrojani i da nije imao vremena za gubljenje.“

Goldštajn i Šinoda dalje kažu:

„… Šikijev osnovni cilj bio je da pokaže gde leži pravi Bašoov genije. Koristio je taktiku šokiranja čitalaca ukazivanjem na Bašoove loše pesme. Većina majstorovih haikua, pisao je Šiki, je bezvredna, a dobrih je mali procenat.“

Šiki je pisao o Bašou u The Haiku Poet Buson (Haiku pesnik Buson):

Samo je Macuo Bašo posedovao osećaj uzvišenosti; vitlajući uzvišenom četkicom, izrazio je veličanstvenu viziju neba i zemlje i prikazao lepote prirode, da zapanji jedno doba.“

Međutim, Bašo je bio ljudsko biće, a ne bog. Njegova poezija nije bila proročište bogova. Nisu svi njegovi hokui bili besprekorni. I njegova poezija mora da se podvrgne akademskoj proveri. Da bi na ovo ukazao, Šiki je smelo kritikovao Bašoove pesme, rekavši da je većina prosečna. Takođe je upoznao ljude sa Josom Busonom, relativno nepoznatim hoku pesnikom, koji je otvoreno govorio da mnogo duguje Bašou, ali i kovao sopstveni hoku stil. Da bi raščinio Bašoa, Šiki je mudro ukazao na potrebu da se pesnici i učenjaci zagledaju izvan sveta ograničenog na Bašoa, da dekloniraju, da tako kažemo, hoku kao sredstvo orijentisano samo na Bašoa. Busonovi hokui su mu u tu svrhu dobro poslužili.

suzushisa ya
se kane wo hanaruru
kane no koe

prohladnost ---
zvuk zvona rastaje se
od zvona hrama

tsuki ni toku
oboyuru fuji no
iroka kana

tako daleko od meseca ---
boja i miris
vistarije  

fuyukodachi  
tsuki kotsuzui ni
iru yo kana

zimska stabla ---
noćas mesečevi zraci
prodiru do kostiju

haru no yo ya
kitsune no sasou
uewarawa  

prolećna noć ---
lisica se udvara
mladoj dvorkinji

The Path of the Flowering Thorn (Staza procvalog trna)

Pročitati “Ponovno izmišljanje točka”
http://haikureality.webs.com/eseji110.htm

Zahvaljujući Šikiju, hoku, koji se sada zove haiku, je za kratko vreme opet ozbiljno shvatan u Japanu. Njegovo reformisanje je bilo monumentalno delo kome se mnogo duguje. Sam se uhvatio u koštac sa japanskim književnim utvrđenjem, šintoističkom sektom kojom je upravljala država i carskim dvorom, svrgao Bašao sa prestola boga, a sve to dok je umirao od tuberkuloze. Nadao se da će pesnički žanr koji je preimenovao u haiku biti uziman ozbiljno od strane međunarodnog meinstrim književnog sveta.

Šikijevo poimanje haikua je, nažalost, bilo pogrešno. Budući da je bio student univerziteta zasnovanog na nemačkom modelu, koji je na kraju nadvladao japansku misao u japanskom univerzitetskom sistemu, njegov haiku je bio osmišljen prema zapadnim vrednostima, definicijama, mimetičkim i nemimetičkim, što je bila obrazovna arena koju Macuo Bašo, da je bio živ, ne bi razumeo niti na nju mogao da utiče. Haiku je, u suštini, obezvređen kao samokolonizovani zapadni žanr. Ne oslanjajući se na način razmišljanja koji je svojstven originalnom hokuu, haiku je brzo upao u istu močvaru kao i njegov prethodnik jer tek reformisani žanr nije mogao da se prilagodi poetskom glasu koji se oslanja na štedljivost u korišćenju reči koje uključuju vidljivo i nevidljivo, ono što se čuje i ne čuje, koristeći stilove (estetska sredstva) koji do tada nisu korišćeni u zapadnoj književnosti.

Videti “Kolonizacija japanskog haikua”:
http://simplyhaiku.theartofhaiku.com/summer-2012/features/japanese-haiku-aesthetics-v.html

Vatra koju je Šiki zapalio se vremenom rasplamsala širom zapadne hemisfere, pokrećući ono što se danas naziva modernim haiku pokretom, nadolazeću plimu misli koju su zastupali Japan i druge zemlje pod uticajem univerzitetskog sistema zasnovanog na nemačkom uzoru, koji je svet usvojio.

Ne primiše ga u službu
pa je sam ručao:
podnevni zvižduk

Geri Snajder
"Hitch Haiku" in The Back Country (1967)

na slici Isus
duga nosa –
hladan zid

Akito Arima

Većina onoga što danas prolazi kao haiku je loša poezije, ona koju Kai Hasakava, poznati japanski učenjak i kritičar, naziva „junk haiku“, kome nedostaje dubina, memorabilnost i veza sa zokom, kreativnom silom prirode koju je Bašo smatrao suštinskom za pisanje hokua. U suštini, haiku se spustio na isti nivo na kome je bio tokom Meiđi perioda.

„... Zbog ekstrema modernog realizma, kokoro se zanemaruje, a u haikuu se piše samo o ’stvarima’. To je ono što nazivam ‘junk’ (garakuta) haikuom. Pre ili kasnije, ovo tendencija će morati da se ispravi. Kao prvo, to je ozbiljno odstupanje od osnovnog principa japanske književnosti, a štaviše, ’junk haikui’ prosto nisu zanimljivi“.

Razgovor sa Hasegava Kaijem i Robertom D. Vilsonom objavljen je u Simply Haiku-u, jesen 2008, god. 6 , br. 13.

Šta je to što nedostaje današnjem haikuu? Da li je Bašo bio nerealan i pod prevelikim uticajem taoističke misli kada je pisao:

„Oni koji se bave umetnošću slede zoku i druguju sa četiri godišnja doba. Ništa što vide nije do cvet i ništa što zamišljaju nije do mesec. Ako ne vide cvet, nisu daleko od varvara, a ako im mesec nije na umu, ne razlikuje se od ptica i zveri. Odvojite se od varvara i životinja; sledite zoku i vratite se zoki“.

Macuo Bašo
Iz Kohan Basho zenshu

Velika većina haikua koji se danas pišu je kvazi opservaciona i ilustrativna, nedostaje joj integralna veza sa Bašoovom zokom, kreativnom silom prirode, naučnim principom taoizma; četiri godišnja doba se posmatraju kao prolaznici a ne saputnici. Mnogi poznati haiku pesnici i učitelji negiraju potrebu u međunarodnim krugovima za kigoom, kao što je japanski pesnik/profesor, Banja Nacuiši, koji daje prednost maštovitim slikama, nadrealizmu i preteranoj duhovitosti, kao što se može videti u njegovim pesmama nalik haikuima u knjizi Flying Pope (Leteći papa):

Donji veš mu
od uvelog lišća
Leteći papa

Dok leti
papa čita glasno
haiku bez sezonskih reči

Banja Nacuiši
The Flying Pope
2008

Danas većina časopisa i publikacija objavljuje haiku zajedno sa senrjuom, što je velika greška, koja nema akademskog opravdanja. Sa potcenjivanjem i izostavljanjem kigoa, razlika između ova dva različita žanra ulazi u sivu zonu da niko nije u stanju da ih definiše na pravi način, izuzev Makoto Uede, autora Light Verse from the Floating World: An Anthology of Postmodern Japanese Senryu (Laki stih iz plutajućeg sveta: antologija postmodernog japanskog senrjua).

Šta je haiku? Šta je hoku? Jesu li oni jedno te isto? Mnogo je zabune oko toga šta je a šta nije haiku. Rečnici i ono što nam servira zapadni školski sistem se prilično razlikuje od raznih definicija koje daju haiku udruženja, publikacije, časopisi i blogovi.

Nacuiši piše:

„Ima muki haikua, nesezonskih pesama, čije ključne reči nisu vezane za godišnja doba. To je novi stil izražavanja u savremenom haikuu. Oslobođeni od ograničenja koja postavljaju godišnja doba, savremeni muki haiku je obogaćen i proširen ključnim rečima koje označavaju sva živa bića (životinje, biljke, prirodne pojave), sama ljudska bića i kulture koje su ona stvorila (telo, međuljudski odnosi, porodična kultura)“.

Banja Nacuiši
Tehnike koje se koriste u modernom haikuu:
rečnik i struktura
http://worldhaiku.net/archive/natsuishi1.html

Definicija Haiku društva Amerike:

„Haiku je kratka pesma koja se koristi slikovitim jezikom da prenese suštinu doživljaja prirode ili godišnjeg doba intuitivno povezanu sa ljudskim prilikama.“

Hoku: Hoku je početni stih ulančane pesme.

http://www.hsa-haiku.org/archives/HSA_Definitions_2004.html

Rečnik Meriam Vebster ovako definiše haiku:

Nerimovana stihovna forma poreklom iz Japana koja ima tri stiha koja obično sadrže pet, sedam i pet slogova; takođe: pesma ove forme obično sadrži pozivanje na prirodu.

Rej Rasmusen piše:

„Haiku je minimalistički oblik poezije. Pesnik ima na raspolaganju 17 ili manje slogova pomoću kojih saopštava doživljaj.“

http://raysweb.net/haiku/pages/haiku-definition.html

Džim Kejšn kaže:

„Kratka pesma od 1 do 4 stiha, koja se obično odnosi na prirodu ili ljudsko iskustvo i koja obično postavlja par slika jedne do druge; u najboljem slučaju dovodi do odjeka koji se produbljuje tokom vremena.“

A Haiku Primer (Haiku bukvar)

http://blogs.law.harvard.edu/ethicalesq/first-thoughts-a-haiku-primer-by-jim-kacian/

Susumu Takiguči piše u World Haiku Review:

„Definisanje haikua je postalo pogrešno. Prestalo je da služi samoj svrsi koju bi trebalo da postigne. Svaki pokušaj definisanja haikua je ograničavajući i isključujući. Ono što je potrebno je ’uključivanje’ jer se haiku neprestano proširuje i prevazilazi granice – bilo da se one odnose na jezik, tradicije, mitologiju, klime/godišnja doba, kulturu, etos, simbole ili poetski senzibilitet.“

https://sites.google.com/site/worldhaikureview2/reportbymodrators 

Suzan Šand propoveda na blogu Gean Tree Press, 8. januara 2013:

Dakle, šta je uopšte haiku? Pretpostavljam da ćete dobiti onoliko različitih odgovora koliko i ljudi koje pitate. Svako ima svoje mišljenje, svako ima svoj odnos prema ovoj maloj poetskoj formi i svoje shvatanje iste. Nisam sigurna da imam jasan odgovor na to pitanje, uglavnom zato što haikuu prilazim na instinktivan način a ne bavim se pravilima. Više me zanima sadržaj od forme.“

Pozivajući se na gorepomenutu definiciju haikua HDA, ista osoba sarkastično piše: „Svako ko ima problem sa ovim definicijama neka se obrati onima koji su ih doneli ili neka da bolju koja će biti jednoglasno prihvaćena.“

Nema opšteprihvaćene definicije haikua koju propagiraju svetske haiku organizacije. One su ili generalizovane da bi omogućile uključivanje skoro svega što je sadržano u okviru kratke pesme ili sadrže niz podžanrova, kao što su neoklasičan, gendai, šintai, avangardni, slobodnu formu itd; sve veću listu koja omogućava trpanje svih mogućih stilova i muljevina u koje je zapao haiku, žanr koji naizgled nema granica. Haos-ku?

Majkl Mara piše u svojoj knjizi Modern Japanese Aesthetics (Moderna japanska estetika):

„Ako pišemo pesme uopšte se ne pridržavajući pravila, prosto izražavajući šta god nam padne na pamet, sigurno je da to neće biti poetska forma. Ako je put veoma opasan, vijuga desno, vraća se levo, uspinje uz liticu, onda se ne sme nazvati putem. Bez ove neophodne jednakosti u razlici: proporcije i ravnoteže se ne može.“

Možda bi se moglo doći do jasne definicije haikua ako bismo se oslobodili načina razmišljanja zapadnog univerzitetskog sistema zasnovanog na nemačkom uzoru.

Josa Buson piše u uvodu u The Collected Haiku of Shundei (Šundeijeve sabrane haiku pesme) (1777):

„Ne postoje čarobna vrata koja vode do haikua. Postoje samo čarobna vrata haikua… Navrati do Kikakua, poseti Ransecua, recituj sa Sodom. Prati Onicuru [Bašoovi saradnici, koji su u ovo vreme već bili pokojni]. Trebalo bi da svakoga dana srećeš ova četiri stara pesnika i pobegneš od zbunjujuće atmosfere gradova. Lutaj šumama i pij i razgovaraj u planinama. To je najbolji način ako hoćeš da prirodno dođeš do haikaija. Tako bi trebalo da providiš svaki dan i jednog dana ćeš opet sresti četiri pesnika. Neće se promeniti ono što osećaš prema prirodi. Onda ćeš sklopiti oči i potražiti reči. Kada dobiješ haiku, otvorićeš oči. Odjednom će četiri pesnika nestati. Nema načina da saznaš gde su postali natprirodni. Stojiš sam kao opčinjen. Tada će se miris cveća doći nošen vetrom a mesečina će lebdeti nad vodom. To je svet haikaija.“

Haiku Master Buson

Primedba: Prevodioci su u Busonovom uvodu zamenili reč „haikai“ rečju „haiku“ zbog čitalaca na engleskom jeziku. Reč „haiku“ nije postojala u Busonovo vreme kao oznaka za haikai [hoku].

Danas je opasno pokušavati definisati haiku i hoku načinom razmišljanja univerzitetskog sistema zasnovanog na nemačkom uzoru koji dominira svetskom mišlju.

Majkl Mara piše u svojoj knjizi Modern Japanese Aesthetics:

„Kada uzmemo u obzir uticaj koji zapadna filozofija ima na japanske stručnjake još od kraja devetnaestog veka--i uticaj koji japanski naučni metodi imaju i danas [i oni koji su pod uticajem nemačkog univerzitetskog sistema] na načine na koje zapadnjaci sebi predstavljaju Japan---dela japanskih estetičara pojašnjavaju kompleksnu mrežu paradoksa u koju su neminovno upleteni svi stručnjaci Japana, Istoka i Zapada kada je reč o predmetu njihovog izučavanja. Shvatanje da su trenuci kulturnih specifičnosti često formulisani jezikom Zapada je jedan od velikih problema današnjih estetičara. Takvo shvatanje, međutim, ne može da se dosegne ukoliko ne analiziramo hermeneutike najvažnijih japanskih estetičara iz prošlosti (i neke od savremenih odgovora na njih).“

Evo nekoliko primera haikua koji se danas pišu za kojima slede Bašoovi hokui kako bi se napravila razlika između njegovih hokua i onoga što se danas proglašava uzornim haikuima.

Primedba: Da bih napravio komparativnu analizu haikua koji su popularni danas i Bašoovih hokua, neophodno je da dam primere. Nije mi želja da uznemirim ili povredim pesnike čije su pesme citirane. Pesnik koji objavljuje svoje delo na internetu ili ga šalje na konkurs bi trebalo da očekuje javnu kritiku, negativnu i pozitivnu, jer takva je priroda zveri.

Tokutomi Memorial Haiku Contest, 2012
Prvonagrađeni

mraz na prozoru
dodajem gumenu patkicu
u penušavu kupku

Roberta Beri

Berina pesma je daleko od toga da zavređuje da se pamti. Ona je slika od reči. Zima je. Pesnik se kupa u peni sa svojom gumenom patkicom. Književno delo koje će meinstrim književni svet uzeti za ozbiljno? Teško. Berinoj pesmi nedostaje maštovitost, govori sve, ne koristi nikakve estetske stilove da ukaže čitaocima na dodatno značenje. Mraz na prozoru je ovde da bi se postigao kontrast sa uživanjem u toploj penušavoj kupki, koja odvlači pažnju sa hladnoće koja vlada napolju i usmerava je na gumenu patkicu. Hoku, kako ga je pojmio Macuo Bašo, je orijentisan na zoku. Zoka je kreativna sila prirode. Prema Bašoovom pogleda na svet, život je kontinuum, vazda promenljiv, nestalan, u stalnom stanju nastajanja (koto). Ove osobine zoke moj prijatelj i kolega, pisac Don Berd, naziva njenim DNK. Ako ih nema u hokua, kaže nam Bašo, pesma nije hoku. On nas uči: „Sledite zoku i vratite se zoki“. Kakve veze ima zoka sa poslednja dva stiha Berine pesme i šta ona u celini ima da nam poruči, sem očiglednog?

dodajem gumenu patkicu
u penušavu kupku

Pogledajmo Bašoove hokue. Da, on ih je pisao pre više vekova. Nije imao na raspolaganju izvore znanja kao mi danas. Kao potvrdu mojih tvrdnji, postavljam njegove pesme između nagrađenih haikua napisanih u današnje vreme: bilo da je pisan u prošlosti ili sadašnjosti, da bi se haiku pamtio, on mora biti dobro osmišljen, dozvoliti prostor za tumačenje i biti sposoban da se zadrži u svesti čitaoca. Macuo Bašo je u svojim kompozicijama koristio stilove (sredstva), koje je proučavao tokom decenija čitanja, prakse i iskustva.Većina njegovih pesama nije napisana preko noći i on nije bio tolerantan prema osrednjosti. Često je prerađivao svoje pesme i dopustio da samo njih hiljadu bude objavljeno. Bašo je život posvetio usavršavanju svoje poezije i za to platio cenu. Put do slave je dug, naporan, on je krivudava staza puna ispupčenja, barikada i prepreka koje treba prevazići i shvatiti. Iz Bašoovih hokua možemo učiti kao što je to Šiki činio, koji je smatrao da su Bašo i Buson dva najbolja pesnika na sveta.

Proučite ih i analizirajte stručno. Šta vam oni govore? Koje estetske stilova je koristio u svakoj pesmi? Zašto se one pamte i u 21. veku? Posmatrajte ih kao književna dela. Sudite o njima kao o književnim delima.

minu proleće –
ptice plaču, suze
u očima riba

Kraj je proleća. Plaču li ptice? Plaču li ribe? Ovakav prizor nije neuobičajen u kineskoj poeziji. Na primer:

„Ozlojeđena zbog rastanka, sva u brizi stojim, zamišljena nad kricima ptica.“

Tu Fu, dinastija Tang, Prolećni prizor

Jadikuje li Bašo nad svršetkom proleća? Poistovećuje li se sa pticama koje se spremaju da se sele? Predstavljaju li ribe one sa kojima će se oprosti? Je li, dakle, ovaj hoku oproštajna pesma upućena njegovim učenicima?

Ni jedan Bašoov hoku nije neozbiljan. On pažljivo, intuitivno koristi estetske stilove u svojim kompozicijama, a rečeno i nedorečeno kao saveznike; on je genije žanra koji je sposoban da kaže mnogo sa malo reči. Svako može da napiše kratku pesmu od jednog do tri stiha koja nalikuje haikuu. Pesnik može zaslepeti svoje čitaoce ljupkošću, novim rasporedom reči, uzbuditi ih doživljajem koji su i sami iskusili, zasmejati ih ili rasplakati. Međutim, potreban je rad, veština i promišljenost da se oblikuje hoku koji poseduje višak značenja, koji je zasnovan na radnji (koto/objektivan) i orijentisan na zoku.

Basho Festival Haiku Competition, 2012
Prvonagrađeni

元漁師汗して浜の瓦礫掻く

Nekdanji ribar
znoji se da očisti obalu
još punu krhotina

Kjoko Šimicu
Aiči, Japan

Čovek koji je nekada pecao se znoji da ukloni krhotine sa obale na kojoj je nekad pecao. Nema jugena (dubine i tajne). Pesma „govori sve“ i šaseji je haiku (skica iz života).  

ribar: objekt
obala: objekt
krhotine: objekti

To je, zapravo, nepotpuna rečenica koja stvara sliku od reči. Vredna pamćenja? Ne. Veliko književno delo? Ne. Ima li prostora za tumačenje, izvan očiglednog, koji će rasplamsati maštu? Ne.

Kakve veze ima ova pesma sa kreativnom silom prirode? Sledi li ona zoku i vraća li joj se? Šta ovu skupinu reči (objekata) čini pesmom?

gorak je led
u ustima pacova što
gasi žeđ

Bašo odlazi peške na naporno putovanje. Prljav je, iscrpljen, gladan, žedan i usamljen. Zaustavlja se kraj neke kolibe u oblasti Fukagava u Japanu da se napije vode. Voda tu nije za piće, zaražena je i koriste je samo oni najsiromašniji. Stanovnici te oblasti kupuju flaširanu vodu. Bašo možda nije imao novca da kupi kontejner vode i primoran je da se napije prljave. Da li se lutajući pesnik oseća kao životinja dok pije iz očaja? Ova pesma je puna sabija (usamljene lepote), osećajnosti i dirljive tuge.

Da li se ovaj hoku poziva na sledeći stih iz taoističkog Čuang Cea koji nas opominje da živimo u okviru svojih mogućnosti i da u njima pronađemo svoju sreću?

„Kanalizacijski pacov pije iz velike reke, ali tek toliko da može da ugasi žeđ.“

Da li je, pišuću ovu pesmu, Bašo razmišljao o svom trenutnom položaju u životu, opominjući sebe da bude zahvalan za vazduh koji diše, znajući da život može krenuti nizbrdo, i emotivno i fizički, ako se podgreva nezadovoljstvo? O čemu je razmišljao kada je pisao ovu pesmu?

14. HIA Haiku Contest
Prvonagrađeni

Dve vrane
se otimaju oko kore hleba –
vrabac je brži

Tugomir Orak (Hrvatska)

U ovoj pesmi nalik haikuu dve vrane se nadmeću za koru hleba. Brža ptica će je se dočepati, u čemu se ogleda teorija Čarlsa Darvina o opstanku najsposobnijih. Pesma se fokusira na koru hleba (objekat). Nema tajne, sve je rečeno, ne ostavljajući potrebu za učešće čitaoca kao tumača. Ptice koje se bore za koru hleba su svakodnevna pojava. U ovoj pesmi nismo ništa naučili o umetničkom delu zoke, niti nam ona pomaže da utvrdimo kontinuum, vazda promenljiv tok prirode i vremena, vazda nestalan, koji na nas vrši uticaj. Pesnik je saopštio jednostavno šasei zapažanje, podelio sa nama ono što je viđeno. To je slika od reči, i ne dobra kao takva.

Previše pobedničkih pesama na haiku takmičenjima koje se danas glorifikuju u časopisima kao uzorne su daleko od toga. Blazirane su, bezvredne, a meinstrim književni svet ih ne smatra prvoklasnim književnim delima.

Mnogo je toga što možemo naučiti od Bašoa, bez ostatka, ako se složite sa njegovim uverenjem da je zoka zaista od suštinskog značaja za haiku. Šiki je čeznuo da vidi kako od hokua postaje poštovan književni žanr. Tom cilju je posvetio dobar deo svog kratkog života. Akademski književni establišment ne poštuje ono što se danas naziva haiku, sem izuzetaka. Zapadna kolonizacija haikua, čiji je Šiki bio deo, privremeno je uspela da spase hoku od zaborava, ali se zbog mana u njegovoj preformulaciji putem univerzitetskog sistema zasnovanog na nemačkom načinu razmišljanja i pogrešnih učenje pisaca poput Blajta, Jasude i Hendersona, ovaj žanr opet suočava sa zaboravom.

Promena je bila potrebna u Busonovo vreme, promena je bila potrebna u Šikijevo vreme i promena je potrebna danas.

Obožavanje Bašoa sada nije problem. Problem je u putu kojim je krenula reformacija hokua. Lek je u preispitivanju žanra kakav je prvobitno osmišljen i pronalaženju načina da se njegov izraz učini relevantnim u savremenom svetu. Okrenimo se još jednom Bašou, ne da bismo ga oponašali kao klonovi, već da bismo proučili formu, estetske stilove i metodologiju koju je on koristio u pisanju prvoklasnih književnih dela.

letnje trave –
sve što ostade od snova
drevnih ratnika

Bašo je zagledan u polje suve letnje trave, beživotno posivelo, opustošeno polje, u ostatke nečega što je nekada bilo lepo, puno života i disalo kako to samo život može u proleće. To isto polje je drevno poprište japanskih ratnika. Mladi ratnici koji su poginuli na ovom bojnom polju bili su nekada puni života baš kao zelena trava u polju pre dolaska leta. Proleće je, kao i mladost, vreme nade, lepote i snova. Videvši suve, spržene trave, Bašo se seća pepela i kostiju mrtvih vojnika, sahranjenih pod ovom suvom travom. Prolaznost je tema koja se neprestano ponavlja u Bašoovim hokuima. Pod uticajem taoističke misli, on ništa u životu ne doživljava kao trajno; sve je prolazno, sve se menja kao ulje na platnu koje se ne suši. Umiremo. I drugi oblici života u prirodi umiru. Ne zato što mi i drugi oblici života u prirodi prestajemo da postojimo... mi/oni samo menjamo oblik, vidljiv i nevidljiv, sve je deo kontinuuma koji oslikava četkica zoke.

Bez obzira na to da li se slažete ili ne sa taoističkom mišlju onakvom kakvom je Bašo shvata, njegova pesma je snažan, dirljiv hoku koji može imati više značenja… prepun je sabija, kokoroa, jugena, makota, maa itd. Može da se tumači i kao iznošenje stava o uzaludnosti rata.

Haruo Širane kaže u intervjuu koji je sa njim vodio Udo Venzel:

„… on istovremeno prikazuje dva prizora: ovaj koji se može videti danas, tj. letnje trave pred očima putnika i onaj iz prošlosti, odnosno, bojno polje na kome su mnogi ratnici izgubili živote u uzaludnoj borbi.”

Bašoove pesme imaju da kažu nešto što se često zadržava u umu čitaoca nakon što ih pročita. To je obeležje velike književnosti i razlog zbog koga se poezija Macuo Bašoa pamti i proučava stotinama godina nakon njegove smrti. Može li se ovo reći za naše vlastite haiku pesme? Poseduju li naše kratke pesme višak značenja? Nastavljaju li da žive svojim životom u umu naših čitalaca?

Blogging Along Tobacco Road
predstavlja pesnika: Kolin Stjuart Džons

polumesec –
noćas je čovek
obezglavljen

Ova kratka pesma je senrju prerušen u haiku, koji bi neki označili kao “Holloween-ku”. Džonsova pesma je uzeta iz haibuna koji je objavljen u Haibun Today 7. januara 2009. godine. Haiku u haibunu mora da bude sposoban da stoji sam da bi se označio kao haiku. Ova pesma ne može da stoji sama za sebe. Uzeta sama, ona je jeziva slika reči. Kakve ima veze „polumesec“ sa „obezglavljenim“ čovekom? Kako se ova pesma priključuje simbiotskom valceru sa zokom, kreativnom silom prirode? Šta je ostalo čitaocu da protumači, sem očiglednog? Ako meinstrim akademski književni svet treba da shvati ozbiljno haiku, haiku svet mora da nađe bolje primere žanra. Džonsova pesma nije vredna pamćenja, nije zasnovana na radnji (koto/objektivna), koristi metar koji nije primeren haikuu (kratak/dug/dug-u verziji na eng, prim. prev–a ne kratak/dug/kratak), niti je odraz efektivnog korišćenja estetskih stilova (sredstava).

Proučavanje opusa pesnikovog dela je odličan način da se upoznaju njegova poezija, stilovi i tehnike. Razmotrimo još jedan Bašoov hoku:

dremam na konju,
dok mi snovi lebde a mesec je dalek:
dim iz vatre od lišća čaja

Bašo je jahao na konju putujući beskrajno dugo. S vremena na vreme bi zadremao. Savladao bi ga umor. Sunce još nije izašlo, a mesec se polako gubio kao svetlost fenjera.

Odjednom se probudio kao da ga je udario grom… miris vatre od lišća čaja. Njegovo putovanje se završilo. Hrana i san su ga čekali kao stari prijatelji.

U pesmi od 17 slogova Bašo sažima trenutak, promenu, glad, žeđ, iscrpljenost, raspoloženje i duboku čežnju… na vrhunski način koristeći pesničku formu koja počiva na štedljivosti u korišćenju reči. Nije se zadržao na teškoćama putovanja. Uporno ide dalje. U svom hokuu, on suprotstavlja visoko (mesec, lutajuće snove) sa niskim (dim od lišća čaja) da ukaže na tanku liniju između onoga što jeste i što nije, kada vidimo više nego što naše oči mogu.

Red Dragonfly
27. februar 2011.

tiha zima
teška knjiga o
nutritivnim suplementima

Johan S.H. Bjerg

Kakve veze ima „teška knjiga o nutritivnim suplementima“ sa zimom? Ovo je nadrealna pesma nalik haikuu koja je glupa i koju čitaoci ne mogu da shvate. Bašo i oni na koje je on izvršio uticaj su učinili hoku dostupnim narodu korišćenjem običnog jezika i izraza sa kojima su ljudi upoznati. Prezirala se upotreba nejasnog jezika i slikanje rečima. Bjerg je inovativni savremeni grafički umetnik/slikar. On rasteže granice, stvara novi teren što se i očekuje na polju kojim se on bavi. Tretira haiku kao i svoju umetnost, posmatrajući ga kao platno bez pravila. Međutim, umetnik proučava dela velikih umetnika kako bi bolje razumeo medijum i stekao i profinio veštinu. To su činili Dali, Matis, Vorhol. Mora se ovladati osnovama žanra pre nego što se krene sa inovacijama. Haiku svet mora da uspori, duboko da udahne, proguta ponos i upije suštinu i osnove hokua koji su Macuo Bašo i drugi rani hoku majstori dali svetu. Tek tada će moći da stvara kvalitetne haiku pesme koje se mogu smatrati validnom književnošću. Inovacija je u redu. Bašo podstiče inovacije i individualnost, ali inovacija i individualnost bez solidnog učenja i dobro izbrušene veštine je neproduktivna, truje žanr… žanr koji je danas potopljen u more konfuzije i nedostatka identiteta.

belih kostiju
u duši – u telo se
upija vetar

Bašo je ovaj hoku napisao pod uticajem jednog poglavlja iz Čuang Cea, Savršena sreća, koje veliča taoističko uverenje da potpuna sreća nije ograničena barijerama tela, okolnostima ili životnom situacijom. Sreća dolazi iznutra. U poglavlju je zapisan razgovor između Čuang Cea i kostura.

„Lobanja reče: 'Među mrtvima nema vladara iznad, nema predmeta ispod, a ni poslova četiri godišnja doba kada se ništa ne radi, naši izvori i planine su beskrajni kao nebo i zemlja. Kralj koji gleda ka jugu u svojoj agoniji ne može dostići veću sreću od ove'.”

Bašo je bio spreman da se suoči sa smrću kada je krenuo na putovanje o kome piše u ovom hokuu. Znao je da će put biti težak. Znao je da je stari, da mu zdravlje popušta. Za njega je život bio prelazno stanje. Nije bio konačan. Kada telo prestane da mu funkcioniše i ugasi se, duh će nastaviti da živi.

Bašo beleži više od onoga što je video. On nije bio slikar fizičkih pejzaža. Slikao je psihološke pejzaže, podelio sa čitaocima svoj život, najdublja osećanja, ali tako da ih je samo nagoveštavao, sugerisao, on nije bio subjektivan i nije se fiksirao na objekte. Njegova poezija je višeslojna. Kao pesnici možemo izvući korist od nanošenja slojeva našoj poeziji koji su više od onog vidljivog.

Neandertalac
bombarduje Avganistan nazad
u kameno doba

Dimitar Anakiev

Balkanski pesnik Dimitar Anakiev naziva gornju pesmu haikuom. Ona je nepotpuna rečenica, anti-ratna kleveta koja koristi trostihovnu formu koja vizuelno liči na haiku. Osim vizuelne sličnosti, Anakieva pesma nema ničeg zajedničkog sa hokuima koje su pisali Macuo Bašo, Josa Buson i Kobajaši Isa. Ona je subjektivna, ostavlja malo za tumačenje, ne pominje prirodu i nema nikakve veze sa zokom koju je Bašo smatrao od suštinskog značaja za ovaj žanr. Umesto korišćenja estetskih stilova (sredstava) i dolaženja do viška značenja kako bi svaki čitalac mogao da je različito tumači, Anakiev daje tupu, pristrasnu političku izjavu, buncajući: „Neandertalac bombarduje Avganistan nazad u kameno doba“. Pesma je senrju, nije haiku, a to je razlika koju malo ko u međunarodnim haiku krugovima razume.

još živi,
u grumenu zamrznuti:
morski puževi

Macuo Bašo

Bašoov gorenavedeni hoku je u simbiotskom jedinstvu sa promenljivim tokom prirode. Ova pesma može da se čita više puta i tumači na razne načine. Ona nije pesma prirode, koja opisuje nešto što je uočio u prirodi, i ništa više. Ako su puževi zamrznuti, kako Bašo zna da su živi, u kriogenskoj praznini? Da li se on identifikuje sa morskim puževima budući da je izložen teškim vremenskim prilikama bez odgovarajućeg skloništa? Ima patetike u ovoj kratkoj pesmi, koja privlači snagom reči, poetskom prelazu između Bašoa i predmeta njegove pesme. Ono što izgleda da je mrtvo i nepokretno je iluzija. Puževi su u kriogenskom stanju hibernacije. Šta je smrt? Šta je prestanak kretanja i promene? Šta je prolaznost? Mnogo je toga što može da se razume i protumačiti u ovom hokuu. Bašoova poezija izdržava proveru vremena, njegov hoku je poštovan i proučavan širom sveta. Zašto je to tako?

koi seshi hito
koi naki hito to
biiru kumu  

onaj što voli nekog
sa onim koji ne voli
ispija pivo

Cuđi Momoko

“Daleko izvan polja” (Far Beyond the Field)

Rani primer poezije pod maskom haikua, ova nepotpuna rečenica je senrju bez ikakve veze sa zokom, sem, naravno, ako, kao što neki moderni haiku pesnici rade danas, pesnik smatra da „pivo“ označava prirodu i četiri godišnja doba. Pogrešno je smatrati ovu pesmu haikuom. Ona je izreka, ništa više. Moj otac je često govorio: „Uloži sve u sve što radiš, a ako ne uspeš, ipak si uspeo.“

Uzimajući Momokovu pesmu kao model, jesam li napisao validan haiku raspoređujući reči iz ove izreke mog oca u tri stiha?

uloži sve u
ono što radiš a ako ne uspeš,
ipak si uspeo

Kakvo je Bašoovo poimanje hokua? Koliko se ono razlikuje od savremenog haikua? Da li su hoku i haiku dva različita književna žanra? Mogu li se izvući pouke iz hokua starih majstora i njihovih poimanja hokua koje mogu da spasu haiku, vrate ga onome što je Šiki tokom svog kratkog života pokušao da uradi? ILI je moderni haiku došao do tačke bez povratka, nemirnog virusa koji prkosi definiciji i pravcu, koji je postao pesnički slobodan radikal kratke forme koji u sebe trpa sve što se diže u tami Divljeg zapada?

Kao što je ranije pomenuto, Macuo Bašo nije bio savršen. Bio je pionir koji je pomogao da se pesnički žanr pročisti i populariše u Japanu tokom njegovog života. Kao što je Šiki s pravom istakao, nije svaki Bašoov hoku bio prvoklasan. Neki nisu bili ni loši ni dobri, nekoliko ih je bilo osrednjih. Međutim, većina od hiljadu objavljenih hokua za koje se smatra da ih je on sastavio, su vanvremenski, relevantni i danas kao i kada su napisani.

Smešno bi bilo ugledati se na Bašoa i kopirati ga, suprotno onome čemu je on težio i podučavao. Takvo razmišljanje dovelo je skoro do propasti hokua tokom Meiđi ere. Umesto toga, nudim vam Bašoove hokue kao primer, kao standard izvrsnosti kome možemo da težimo kada pišemo hokue. Kažem „hoku”, jer se haiku kao žanr odmetnuo od svojih predačkih korena sve do tačke bez povratka. Smatram da bi najbolje bilo da se hokuu vrati ime, da se istraži kako je Bašo pisao svoje hokue, uključiv i stilove koje je koristio. Vreme za reformisanje je sada ako će hoku (haiku) da opstane i povrati svoje zasluženo mesto kao pesnički žanr koji će biti ozbiljno shvaćen od strane međunarodne književne zajednice; pun krug reformacije... od hokua do haikua do hokua.

Šta danas možemo da naučimo od Macuo Bašoa i kako nam to može pomoći da pišemo prvoklasne hokue?

ne ugledaj se na mene ---
prepolovljena
dinja

Macuo Bašo

Ovaj Bašoov hoku se krajnje pogrešno razume. Neki ga navode kada hoće da opravdaju svoje odstupanje od osobina koje identifikuju i definišu hoku poetiku. Biti klon je jedna stvar. Ozbiljan pesnik se ne može pogledati u ogledalo a da ono što ugleda ne budu on sam. Bašo ne zagovara odbacivanje pravila i stvaranje šta god kome na um padne. To je suprotno obrazovanju. Bašo je postao uspešan pesnik proučavajući, naporno radeći i stičući iskustva. Odbaciti pravila posle godinu ili dve pisanja haikua je kao reći osmogodišnjem učeniku da odbaci svoje udžbenike i definiše svet oko sebe kako ga on vidi. Da bi se napravila kuća, kreće se od temelja Isto tako, pesniku je potreban temelj na kome će izgraditi svoja ozbiljna dela. Kada se napravi temelj, kuća je spremna da se kreativno oblikuje prema arhitektonskom projektu koji garantuje da će objekat biti bezbedan i trajan. Instinkt za koji Suzan Šand tvrdi da joj je vodič dobar je koliko i znanje i iskustvo koje ga oblikuju.

Doho, Bašoov predani učenik, piše:

„U zvuku koji nastaje kada žaba skoči u vodu iz divlje trave je glas haikaija. Haikai je u onome što se ne vidi i ne čuje. Iskrenost haikaija znači postaviti osećanja pesnika direktno u stih.“

Iz Dohove knjige Sanzoshi (Tri beležnice, 1709)

stari ribnjak
žaba uskače u
zvuk vode

Osećanje nasuprot ne-osećanja… Dr Spok iz Zvezdanih staza naspram Indijca Mahatme Gandija… hoku bez osećanja je pesma koja ne diše. Ona je mrtva. Ne poseduje makoto (lepotu) koji se sreće u svim vidovima prirode, uključujući i ono što je konačno, mrtvo ili živo. Na to je Bašo mislio kada je rekao:

„…ako ne vidite cvet, ravni ste varvarinu; ako nemate mesec na umu, ne razlikujete se od ptica i zveri. Udaljite se od varvara i životinja; sledite zoku i vratite se zoki.“

iz Kohan Basho zenshu

Setio sam se dva hokua koje je napisao prognani katalonski pesnik Agusti Bartra pred smrt:

Svetlo uči
v
azduh što putuje
kako se rađaju ruže.  

Kao rastrojen,
na putu, dotičem drvo.
Sada mi odgovara.

Agusti Bartra
Poslednje pesme (1977-1982)

Doho piše u Sanzoshi-ju:

„Ostvareni pesnici uglavnom imaju mane. Majstor [Bašo] je često govorio: ‘Neka nevino dete piše haikai. Stihovi početnika najviše obećavaju.’

Ove reči nas podsećaju na uobičajene mane ostvarenih pisaca. Kada se uđe u suštinu objekta, ili se neguje primarni dah (ki) ili se on potiskuje. Ako neko potiskuje impuls prvobitnog daha, cela pesma će izgubiti vitalnost. Pokojni Majstor je rekao: ‘Haikai se mora pisati u zamahu prvobitnog daha'.“

Hokuu se može prići intelektualno, sastavljanjem pesme koja je tehnički dobro napisana. Sve što hoku čini hokuom je tu… skoro: rečeno, neizrečeno, kontrast, ma, estetski stilovi, priroda, nestalnost, odgovarajući metrički obrazac, ALI, ako nema dušu, primarni dah, ki, onda ona nije u sinhronizaciju sa zokom. Nacuišijeve pesme u „Letećem papi“ nemaju dušu. Kor van den Hovelov haiku od jedne reči „Tundra“ je bez duše (jedna reč, objekat). Ni glupe pesme intelektualaca koje su pune teško razumljivih izraza i referenci nemaju dušu. Holloween-ku, haos-ku, instinkt-ku: reči, reči, nagomilane da naprave pesmu.

Ne imitirajte Bašoa, sledite njegov primer. Neka vaš hoku diše, udahnite život rečima koje pišete i delite s drugima. Neka čitaoci imaju razlog da pamte i sa njim uspostave odnos. Hagivara Sakutaro piše u svojoj knjizi Principles of Poetry (Principi poezije): „Poezija razbuktava ono ljudsko u čoveku i sagoreva njegove želje“. Da bi se ovo postiglo štedljivim korišćenjem reči, potrebno je razmišljanje, praksa, sticanje veštine i mnogo učenja, učenja kojim ćemo pristupati hokuu razmišljajući sa tačke polazišta japanskog načina razmišljanja pre Meiđi ere, koji je daleko od univerzitetskog sistema zasnovanog na nemačkom modelu koji trenutno dominira svetskom mišlju.

Dete se rađa sa tabula rasom. Njegova percepcija sveta još nije formirana. Tek mora da je stekne. Bašo se zalagao za prilaz hokuu sa pozicije deteta, koje je oslobođeno subjektivnosti i stvorenih pojmova. I Buson je isto to govorio svojim učenicima.

„Haikai ceni stih koji se odvaja od svetovnog a istovremeno koristi jezik koji je ovozemaljski. Korišćenje svetovnog a odvajanje od njega---takvu veštinu odvajanja je veoma teško sprovesti u praksi. ‘Čujte zvuk udarca jednom rukom’, rekao je izvesan zen monah. U ovim rečima leži zen haikaija kao i veštine odvajanja od svetovnog.“

Josa Buson
The Path of the Flowering Thorn

U ovom odlomku Buson kaže učeniku da iskorači iz sebe kada piše hoku. Kako da se izađe iz sebe a da se zadrži osećaj ljudskosti i empatije kako bi hoku bio realan? Zagledajte se u nešto u prirodi, bez predrasuda, sa tabula rasom kao umom, a zatim zatvorite oči. Slušajte zvuk pljeska jedne ruke, tišinu leta sove.

Doho piše:

„Učitelj je rekao: ’Nauči o boru od bora a o bambusu od bambusa.' Ovim nas rečima uči da se oslobodimo subjektivnosti. Ništa se ne može naučiti subjektivnim bićem, čak i ako hoćemo da učimo. Učiti znači ući u predmet, otkriti njegove fine detalje i saosećati s njim, i pustiti da ono što se doživi postane poezija. Na primer, ako se predstavi spoljašnji oblik predmeta ali se ne izraze osećanja koja iz njega prirodno teku, predmet i biće pesnika postaju dva odvojena dela, tako da pesma ne može biti iskrena. Ona je samo rezultat subjektivnosti.“

Ako bi se samo ova preporuka primenila na pisanje hokua, napravila bi se velika razliku u kvalitetu naših pesama. Subjektivnost, po Bašou, nema mesta u hokuu Teško je da zapadni um ovo shvati. Zapadnjaci imaju sklonost da sve definišu. Teško je da zapadni um shvati koan, metafiziku i estetske pojmove nevidljivog, jugena i ma-a. Zapadna konceptualizacija tih pojmova se veoma razlikuje od konceptualizacije japanskih pesnika pre 19. veka. Da bi pesnik razumeo Bašoove reči, on mora da se oslobodi unapred stvorenog mišljenja kada posmatra nešto u prirodi da bi shvatio njegovu suštinu kada o tome piše pesmu. Kako se to postiže? Vi ste ljudsko biće, ne čarobnjak ili šaman. Ne možete da se fizički pretvorite u drvo ili stabljiku bambusa… Zapadna naspram istočne misli... Zatvorite oči, ne razmišljajte. Zagledajte se u bor. Osetite bor. Omirišite ga, slušajte, pratite put ispražnjenog uma. Tamo ćete naći vaš haiku.

Doho u svojoj knjizi Sanzoshi opet citira majstora Macuo Bašoa:

„Svo učiteljevo učenje je usmereno na oživljavanje uzvišenog i povratak na uobičajeno, odnosno ka neprestanoj težnji da se postigne iskrenost poezije i vrati haikaiju koji svakodnevno pišemo. Onima koji uvek poštuju [iskrenost] poezije um je originalne boje, koja se prirodno ispoljava u vidu poezije. Dakle, njihovo pisanje je prirodno i bez smicalica. Kada originalna boja uma nije lepa, čini se veštački napor površnog izražavanje. To je odraz vulgarnosti uma koji se ne trudi da teži iskrenosti poezije.“

Ne može se prisilom, intelektualizacijom ni pretvaranjem doći do haiku pesme. Ona nije skup reči koje govore šta god odgovara mašti njenog autora. On je sredstvo, nosilac nečega daleko višeg od zapadne misli. O čemu beba razmišlja kada prvi put vidi mače, uma neuslovljenog promišljanjem, učenjem i iskustvenim (negativnom i pozitivnim)? Haiku je mnogo više od definicije za koju se zalaže Haiku društvo Amerike i njegov branilac Suzan Šand:

„Haiku je kratka pesma koja se koristi slikovitim jezikom da saopšti suštinu doživljaja prirode ili godišnjeg doba intuitivno povezanu sa ljudskim prilikama“.

Haiku je za Bašoa, Čio-ni, Dohu, Busona, Isu, Kikatua, Ransecua, Sodoa i Onicuru bio put: Put Poezije; put koji zahteva skok sa Alisom u zemlju čuda bez zidova i definicije, svet u kome se intuicija topi u šolji čaja koju Ludi Šeširdžija ispija sa Češirskom mačkom na grani drveta sačinjenoj od snova zabeleženih u naslovu koji još nije ispisan. Šta jeste, nije… vreme je da se preispita žanr iz drugačije perspektive. Da li je Bašo pogrešio? Da li su Buson, Isa i Čio-ni bili proizvodi prohujale ere čiji pogledi na poeziju više nemaju veze sa sadašnjošću koju smo nastanili neonskim budama, anomalijama od jedne reči, letećim papama i blajtovskom sklonošću da preterano intelektualizujemo žanr receptima sa poleđine kutija Ujka Benovog „insant pirinča“?

Bašo piše:

„Haikai ima tri elementa: sekibaku je njegovo raspoloženje. Mada možemo imati fina jela i lepe žene, prava radost se otkriva u smernoj samoći. Furyu je njegov kvalitet. Mada možemo biti obučeni u brokatne svile i satene, ne zaboravljamo one koji nose odeću od tkane slame. Fukyo je njegov jezik. Naš jezik treba da proizilazi iz samoće i predstavlja suštinu stvari. Veoma je teško ostati kod suštine stvari a ući u prazninu. Ova tri elementa ne znače da osoba koja je 'nisko' teži visokom, već pre da osoba koja je stigla visoko posmatra kroz nisko.“

Haruo Širane rečito obrazlaže u svojoj knjizi Traces of Dreams (Tragovi snova):

„Suštinsko kretanje haikaija je neprestana potraga za novim poetskim asocijacijama, novim jezicima, novim perspektivama i novim stilovima, ali je novina koja je postojala u vezi sa ustanovljenim asocijacijama i svetovima, koje su rekonstruisali i preneli Bašo i drugi majstori haikaija i koji su sadržane najkonkretnije u pejzažu, krajnji nosilac kulturne memorije i osnova za reviziju haikaija.“

Bez putokaza, bez utvrđenih asocijacija, estetskih stilova i pogleda na svet kroz istoriju oblikovog taoističkom mišlju, animizmom i zen budističkim istraživanjem, hoku, koji se sada zove haiku, nije ništa više od mešavine slobodnih radikala poetskog virusa koji se u isto vreme širi u hiljadu pravaca, koji ne može da se definiše, prkosi pravilima, pesništvo sa dodatkom malo ovoga i malo onoga: imažizam, haiku, senrju, proza, nepotpune rečenice, politički slogani, šta god odgovara fantaziji pesnika, a skoro sve to odobreno od strane najglasnijih svetskih haiku organizacija.

Bez pravca, bez prava stečenog rođenjem, bez solidnog akademskog, a ipak poštenog, temelja, haiku će uskoro izumreti. Možda već i jeste, a njegovi posmrtni ostaci su loši stihovi koji danas prolaze kao potomci Bašoovih hokua.

Vratimo se hokuima Macuo Bašoa i drugih vizionarskih pesnika ratnika, ne da bismo kopirali Bašoa i njegove prethodnike niti da bismo ih uzdizali kao nepogrešive bogove, već da bismo posmatrali hoku nezapadnim očima, da bismo ga videli onakvim kakav je osmišljen da se vidi, udahne i izgovara.

Okanimo se predrasuda, subjektivnosti, arogancije i fiksacije čiji napredak podrazumeva nepromišljeno ronjenje u mraku, bez poštovanja onoga što je bilo!

 

 

Preneto iz Simply Haiku-a, zimsko izdanje 2013, uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić