Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

Saša Važić, Srbija

 

KAKVA VAJDA?

 

 

 

Hoće li ovo biti samo moja lična ispovest? Ili možda i vi imate nekog dragog i bliskog koji vam, kada ga pozovete da sa njim podelite radost kada dobijete neko vredno priznanje ili osvojite nagradu na nekom konkursu, hladno odgovara: "I... kakva vajda od toga?!” Vaša radost nestaje u trenu i vi se razljutite. Onda, ubrzo, počnete da razmišljate: “Stvarno, kakva vajda?!” I vidite.. nema vajde, sem što činite nešto za sebe da ispunite svoje, inače, prazne i beskorisne dane, pokušavajući da date neki smisao svom životu i nadajući se da će mu još neko pridodati još nešto, da vaši napori nisu uzaludni, da ste živi.

Upravo to mi se opet nedavno desilo.

Nakon mesec dana uzaludnih pokušaja jedne gospođe, koja učestvuje u organizaciji susreta u Kloštar Ivaniću u Hrvatskoj, da me privoli da otputujem u Ivanić Grad, a onda u Kloštar Ivanić da prisustvujem ovogodišnjem (2011) susretu i budem njihov gost, najzad reših da napustim moju samotnu sobu i moj virtuelan svet i da se potrudim da ostvarim nešto što me ne bi koštalo ništa u novcu, ali bi moglo kad je u pitanju moje narušeno zdravlje. Dodam li tome zamorno i dugo putovanje vozom i kratko vreme boravka van zemlje (sve u svemu, od petka popodne do nedeljne rane zore), nadala sam se da sam imala dobre razloge koje bi ona razumela. Razumela je, ali je ipak nastavila da me ubeđuje.

I ubedila.

Krenuh vozom, putovah 7 dugih sati da bih stigla u nekada nam zajedničku domovinu, kasno noću. Umalo ne promaših stanicu jer beše mrkla noć pa nisam mogla da vidim ništa sem sopstvenog odraza na prozoru kupea. Kada me je kondukter gurnuo kroz vrata, nađoh se u još mrklijem mraku. Iz tog mraka trčala je krupna figura koja mi je izgledala kao leptirica. Leptirica što je nosila veliki buket cveća. Kad se približi, bila sam sigurna da sam stigla i da je san otpočeo. Ime leptirice je Đurđa Vukelić Rožić. Njen leptir, Stjepan Rožić, je stajao mirno na peronu.

Poljupci, pozdrav, reči, reči, reči...

Leptir i leptirica me odvezoše kolima u mesto mog privremenog boravišta. Tamo me je čekala mlada gazdarica da mi pokaže moju toplu i lepu sobu u jednom praznom zamku.

Sruših se na jastuke (pošto sam dopola ispraznila kesu punu razne hrane koju mi je leptirica predala kada smo se rastajali i dogovarali kada da dođu po mene narednog dana).

Narednog dana me pokupi i odveze u Kloštar Ivanić sama gazdarica i njen lep sibirski samojed (koji je pokušao da me poljubi a ja bila srećna što me toliko voli...), jer su leptir i leptirica morali da odu na železničku stanicu da sačekaju druge goste.

Kada sam ušla u Dom kulture, sala je već bila puna. Okupilo se preko 100 pesnika iz cele Hrvatske. Zinuh (u mislima) od čuda. Uskoro prepoznah mnoga imena sa nekima od kojih sam godinama razmenjivala imejlove: licem u lice sa Željkom Fundom, Borisom Nazanskim, Vidom Pust Škrguljom, Željkom Vučinić Jembrašić, Dubravkom Korbusom, Zlatom Bogović, Evicom Kraljić, Malvinom Miletom, Duškom Matas, Ljubomirom Radovančevim ....

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zagrljaji, poljupci, razmena reči i knjiga...

Sledila je dodela mnogobrojnih nagrada i pohvala u nekoliko haiku kategorija. Pobedničke i pohvaljene pesme su čitale sudije, a potom i sami autori. Bilo je među njima i dece čija su lica blistala od radosti.

Diplome, lepe flaše rakije, koju je proizveo leptir Stjepan, i koverte sa novčanim nagradama su predavane nekim dobitnicima. (Nije svima predata rakija i koverat, jer je to zavisilo od plasmana.)

Između nagrada i pesama, članovi žirija, organizatori i neki od učesnika su govorili o novoj Antologiji hrvatske haiku poezije od 1996-2007: Nepokošeno nebo, a u intermecu nas je zabavljao mali orkestar. Jedan od njegovih iskusnih članova je bio leptir Stjepan.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Praznik za uši, oči i dušu.

I ja sam pozvana da govorim, ali nisam znala šta da kažem. Htela sam da govorim o tome zašto haiku umire, ali shvatih da nije bilo ni vreme ni mesto, pa se brzo predomislih. Samo rekoh ko sam i pozdravih ih sve, zahvalih na divnoj prilici i gostoprimstvu i nagradi (pobednički haiku u kategoriji međunarodnog haikua), izvinjavajući se javno Đurđi i Stjepanu za sva moja oklevanja i kašnjenja zbog kojih su morali da jurcaju po gradu da mi pronađu mesto na kome ću odsesti i -- sve ostalo.

“Ali, ovo je još jedan dokaz da Đurđa kao organizator može i nemoguće”, rekoh.

Osmesi...

“Hvala! hvala! hvala”, završih govor.

Nakon ručka priređenog za sve učesnike i pošto su skoro svi otišli za svojim poslom, nekih desetak nas je ostalo da peva i svira, pije i priča...

 

 

 

 

 

 

 

 

Moje sledeće zaustavljanje je bilo u kući leptirskog para gde smo nastavili da jedemo po našem starom, ex jugoslovenskom, običaju. Ovoga puta, ćevapčiće u lepinji.

Upoznala sam se sa njihovim radnim kucima, klavirom, slikama na zidovima, nagradama i sa sinom i majkom (taštom).

Beskrajan razgovor...

Međutim, gazdarica mi je “naredila” da stignem najkasnije do 9 uveče. Tako brzo obukoh jaknu i nazuh cipele, pa me gostoljubivi domaćini povezoše.

Izgleda da niko nije bio umoran sem mene. Bar se niko nije žalio.

Čudno...

Kad se opet nađoh u “mojoj” sobi, spakovah se jer sam morala da krenem rano izjutra. Ali pre nego što utonuh u san, nisam mogla a da ne prelistam sve knjige koje sam dobila.

Zamak je opet bio pust.

Tišina, niko, upadoh u...

U 5 izjutra sam bila na nogama i spremna da krenem.

Međutim, nisam znala kako da pričvrstim putnu torbu na kolica za prtljag sa točkovima (sramota me je da kažem da su mi ih ljubazni domaćini dali kada sam se žalila na težinu knjiga). Dobra gazdarica je opet bila tu za mеne.

Profesor Vida Pust je stigla kolima da me odveze na stanicu. Izvadi iz tašne koverat. Razglednica sa pesmama i toplim rečima, upaljač (žalila sam se zbog nepravde koja se nanosi pušačima), mali blok i još manja štipaljka sa još manjom bubamarom.

Na stanici su već leptir i leptirica lepršali na hladom vazduhu čekajući me da me isprate.

Kloštar Ivanićki san se završio tako što mi je Đurđa predala kesu punu hrane koju je pripremala u dva noću.

Nisam odbila ništa. Iznenađena i u čudu, pustila sam da me san vodi.

Voz stiže i mi se izljubismo na rastanku.

Doviđenja i vidimo se kod mene u Srbiji...

Smestih se u prazan kupe. Zurila sam kroz prozor tokom skoro čitavog puta. A da, pojela sam dobar deo ukusne hrane i da, nisam mogla da se oslobodim misli i osećanja koje su ova 32 sata ostavila u mojoj glavi i srcu i ... sećanju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovoga puta, kada sam pričala mami o divnim leptirima i svim ljudima koje sam srela, ona samo reče: “Jesi li ih pozvala da dođu kod tebe? I, molim te, sve ih pozdravi.”

Kakva vajda!!!