Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

Vincent Hoarau, Francuska

 

Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva
Svetlane Marisove

 

U rečniku se sugestija definiše kao čin predlaganja, nadahnuća, evociranja, razmišljanja o nečemu a da se to ne formuliše. Dakle, radi se o tome da se osoba navede na razmišljanje o nečemu a da to ne izrazi ili, drugim rečima, kao što je to Viktor Igo rekao, «stvaranje u umu drugih malog zaseka u koji smeštate vašu zamisao». Kada je u pitanju haiku, većina autora smatra da je ovaj postupak jedan od najvažnijih. Tako se u predstavljanju knjige Haiku, antologija kratke japanske pesme može pročitati: «Forma haïkua je najkraća na svetu. Veštim korišćenjem elipse i sugestije, ova pesma o otkrivenom trenutku teži da u nama probudi svest o životu kao čudu». Elipsa je jedna od najvažnijih stilskih figura koja se koristi u haikuu. Neki autori smatraju da čak nema dobrog haikua u kome nema sugestije. Tako je, na primer, Dominik Šipo smatra cementom bez koga se haïku «raspada u dubinama misli». Ona govori o sugestiji u jednom intervjuu koji je dala francuskom časopisu Journal des Grandes Ecoles.

«Za haiku je karakteristična njegova snaga evokacije i sugestije. On ne izražava misao ni direktno osećanje, već traga za imaginarnim svetom čitaoca. Odlikuje ga uklanjanje ličnosti autora koji se ne trudi da stupi na haiku scenu. Haiku je kao levak postavljen naopačke, porcija malih svakodnevnih stvari koje kod čitaoca bude niz osećanja i čulnih reakcija. Haiku je umetnost prevazilaženja svetovnog (...) Težimo da obratimo pažnju ne samo na spoljašnja pravila već i na ono što haiku odista određuje, na njegova unutrašnja, skrivena pravila. Haiku ne sme da kaže sve, elipsa mora da pozove čitaoca da razotkrije svet koji je autor brižljivo uklonio. Stoga se osnovna poruka haikua nužno ne saopštava. To je pesma u kojoj je tišina važna koliko i reči. Po ovome je haiku tipično otelovljenje japanske kulture u kojoj se razmena podrazumeva a tišina je od velikog značaja. (...) Haiku najpre mora da teži da ukaže na pravac i da zadrži izvesnu dozu misterije. Savršeni haïku je onaj u kome se sučeljavaju efemerno i večno, mesto gde se suprotnosti spajaju».

Da li je sugestija duša haikua? Može li se haiku zamisliti bez nje? Da li je ona neophodna? I šta je to što joj može dati punu snagu? Na ovo poslednje pitanje izvestan odgovor daje kratka analiza stvaralaštva talentovane novozelandske haiku pesnikinje, Svetlane Marisove.

Teškoća – i lepota – haikua je u njegovoj sposobnosti da iskaže mnogo sa malo reči. Veština pisanja haikua se sastoji u tome da autor iznađe postupke i načine koji će mu omogućiti da haiku pročisti, potkreše i pojednostavi eliminisanjem ponavljanja, onog nepotrebnog, suvišnog, nezgrapnog a zadržavanjem samo onog suštinskog. Ovo će mu onemogućiti da kaže sve. Haiđini početnici često upadaju u ovu prvu grešku podležući iskušenju da kažu sve i gomilajući slike i reči da bi dobili 17 slogova. Putem prakse haiku pesnici će naučiti da se oslobode onog nepotrebnog i shvatiće važnost raznovrsnih postupaka (uklanjanje određenosti i ponavljanja, upotreba elipse, precizan izbor reči ...), ali i sugestije. Znači li to da je sugestija obavezna?

Neki tvrde da u haikuu nema mesta za bilo kakva skrivena ili dvosmislena značenja. Oni navode Šikijevu primedbu u vezi sa Bašoovom starom kobilom: «Značenje ove pesme je upravo ono što ona izražava, nema nikakvo drugo, nikakvo posebno značenje» ili citiraju reči samog Bašoa koji je definisao haiku kao «ono što se dešava baš ovde, baš sada».

Pogledajmo, na primer, ovaj Isin (1763-1828) haiku:

javno kupatilo
od jedne do druge glave
leprša leptir

Moramo da se potrudimo da se ne bavimo previše tumačenjem ili rasuđivanjem. Učenjak bi mogao da izuči čitav život autora, a da baš u ovom haikuu pronađe neke tajne poruke, metafore, ono ključno pomoću čega bi čitaocima objasnio šta je Isa hteo stvarno da kaže ovim haikuom, haikuom koji mu je postao složen i tajnovit kao zagonetka. Ali nije tako. Isa ne kaže ništa više od onog što kaže. Njegov haiku nije tajna koju treba odgonetnuti. A opet, on ne kaže sve, već samo ono glavno.

Ima i takvih haikua koji se čine da ništa ne sugerišu, ili im to bar nije namera, već teže da prikažu stvari onakve kakve jesu, pokazujući naklonost prema očiglednom, jednostavnom, čistom opisu i ostavljajući čitaocu vrlo malu mogućnost za tumačenje. To ne znači i da su ovakvi haikui manje vredni. Autori teže da direktno dopru do srca i osećanja čitaoca pre nego da njegovog intelekta. U takvim haikuima se posebno ne izražava sposobnost dedukcije i imaginacije. Ovo ne znači da čitaoci ne mogu da u određeni haiku unesu deo svoje imaginacije ili da sebi predstave stvari koje ne postoje, već prosto da se autor odlučuje da prikaže scenu kakva jeste, da ona ne nosi nikakve skrivene poruke, simbole i zamisli koje treba dešifrovati. Snaga ovih haikua je u njihovoj jednostavnosti, u istini bez ostatka, u očiglednosti.

S druge strane, mnogi haiku pesnici pišu nedostupnije, zatvorenije, «poetske» pesme.

Uzmimo primer haikua Fuđuno Niđija (1943-2002):

Dupli cvet trešnje -
ugao hodnika
na čauru liči

Ovde se nećemo baviti pitanjem koji haikui su kvalitativno superiorniji, jer svaki stil pisanja haïkua može da urodi stvaranjem pravih dragulja. Haikui poput gore navedenog nalikuju savremenoj zapadnoj poeziji i poseduju izrazitu moć evokacije. Međutim, postupak koji je u njemu primenjen može da dovede do stvaranja teško shvatljivih, hermetičnih haikua nesposobnih da probude bilo kakve emocije. Haiđin mora da bude i obazriv kada je u pitanju ova zamka, pazeći da mu pesma ne bude previše nepristupačna. Govoreći o glavnim «pravilima» haikua, Andre Diem savetuje: «Nikada ne koristite nejasne aluzije: pravi haiku je intuitivan, a ne intelektualan i apstraktan».

No, bez obzira na to koliko im haikui bili složeni ili pristupačni, većina autora pribegava sugestivnosti. Da bi je postigli, oslanjaju se na kolektivno sećanje i opštepoznate činjenice koje se odnose na kulturu čitaoca korišćenjem višeznačnih reči a posebno jukstapozicije.

Japanski haiku pesnici koriste jugen, koji se definiše kao «veština sugerisanja nekog stanja a da se ono ne opisuje». Jugen osnažuje moć evokacije a ne moć da se o stvarima direktno govori. Zasniva se na ideji isticanja «prave lepote» putem sugestivnosti. Tek nekoliko reči, nekoliko poteza četkice dovoljno je da se ukaže na ono što nije rečeno ni prikazano i da se tako probudi čitava lavina misli i osećanja.

Mnogo je načina na koje se mogu sugerisati zamisli, slike i osećanja koji nisu izraženi u haikuu. Prvi je da se poigramo višeznačnim rečima, da upotrebimo reči ili izraze kojima se izražavaju raznolika osećanja ili baš zato što te reči i izrazi poseduju vanrednu snagu i sadrže nagoveštaje, aluzije ili evokacije. Haiđin kome je na raspolaganju široka lepeza sličnih reči odlučuje se za jednu od njih, ne zato što ona bolje izražava ono što želi da saopšti, već ponekad i zato što mu ona omogućava da izrazi više toga, da nagovesti, da stvori raznolikije slike i zamisli, jer takva reč produbljuje njegov haiku zahvaljujući rasponu njenog značenja.

Drugi metod se tiče korišćenja istorijskih, umetničkih ili kulturoloških značajki, crpljenja iz kolektivnog kulturnog nasleđa. To bi se moglo odnositi na deo pesme, izreke, poslovice ili poznatog govora, pozivanje na istorijske ličnosti, rečju, bilo šta što se odnosi na datu kulturu.

Slično tome, kigo ili sezonska reč može da ima istu ulogu kada se odgovarajuće upotrebi. «Japanski pesnici su izuzetno vezani za sezonske reči koje za Japance poseduju veliku moć sugestije», objašnjava Dominik Šipo. Veliki broj sezonskih reči omogućava Japancima da lako ukažu na osećanja i zamisli. Alen Kervern čak dodaje u svom članku «Zašto ne-Japanci pišu haiku?» da je «japanski jezik pun dvosmislenosti. Čim stvorite neki izraz kombinacijom reči, stvarate dvosmislicu. Ova osobina japanskog haikua se ne može naći u drugim jezicima». Međutim, i izvan Japana haiku pesnici mogu da koriste veoma evokativne sezonske reči koje im omogućavaju da na površinu izvuku osećanja, sećanja, slike koje osnažuju njihove pesme.

Svaki haiku pesnik, bez obzira na zemlju i kulturu iz koje potiče, ima na raspolaganju priličan broj sezonskih reči koje mu omogućavaju da lako smesti svoj haiku na mesto i u vreme gde i kada je napisan. Tako, na primer, ako haiku pesnik govori o «prazniku žetve», svaki Francuz će odmah znati na koji se period godine on odnosi, pa će lako učestvovati u jasnim slikama, utiscima i osećanjima autora. Upotreba kigoa je dobar način za obrazovanje sugestivnosti. «Pozivanje na godišnje doba, makar i ne bilo eksplicitno», kaže Dominik Šipo, «trebalo bi da naglasi suprotnost između kratkotrajnosti uhvaćenog trenutka u haikuu i večnog toka vremena. Ovde se svakako ne radi o lukavstvu intelekta ni o estetskoj igri, što je previše čest slučaj na Zapadu gde je korišćenje sezonskih reči postalo trivijalno, gde su one prost 'izveštaj o vremenu' i ništa drugo». Brižljiv odabir kigoa je, dakle, presudan za umetnost haikua. Dok se neki kigoi odnose na sve ljude, drugi su specifični za određenu zemlju, oblast, grad, kulturu ili folklor i pridodaju haikuu nijansu nostalgije, egzotike ili originalnosti.

Sugestivnost se može postići na još mnogo drugih načina. Ovde ćemo se uglavnom baviti postupkom jukstapozicije, koja je možda «alatka» koja nudi najviše mogućnosti. Jukstapozicija je pesnički postupak postavljanja dve reči ili fraze jedne do druge tako da između njih naizgled ne postoji nikakva semantička veza. «Nešto treba da se izrazi u A, a nešto drugo se dešava u B. Sva energija i vitalnost haikua zavisi od toga kako se čitalac kreće od tačke A do tačke B».(Alen Kervern). Jukstapoziciju prati kiređi, prekid, praznina (materijalizovan ili ne, upitnik ili uzvičnik). Kiređi je taj mali zasek koji pominje Igo, taj rez koji pokreće sugestiju. Ovaj zasek, ovaj mali prostor između stihova, ovaj mali znak autora suptilniji je od miga okom ili klimanja glavom.

Među autorima savremenog haikua izdvaja se jedna pesnikinja karakteristična po ovom korišćenju sugestivnosti i jukstapozicije i koja zaslužuje posebnu pažnju. Svetlana Marisova je haiđin poreklom iz Rusije, koja je emigrirala na Novi Zeland još kao dete. Ona je vebmaster Simply Haiku-a, koji uređuju Robert D. Vilson i Saša Važić. Objavila je niz haikua retke snage i lepote. Evo kako Robert D. Vilson, njen mentor, govori o njenom radu analizirajući njenu pesmu:

dérivant - / le fardeau de mon ombre / sur une éphémère

pluta nizvodno -
težina moje senke
na vodenom cvetu

«Ova kratka pesma Marisove je haiku zasnovan na radnji (procesu) u skladu sa Bašovim učenjem. Ona se ne zasniva na objektu i nije subjektivna. Marisova dobro koristi jugen, nagoveštavajući i sugerišući, a ne 'govoreći sve'. Isto tako, pesnikinja koristi ma (prostor za sanjarenje). Ova dva estetska stila igraju važnu ulogu u otkrivanju neizrečenog. Radi se o igri neizrečenog sa rečenim, koji, sjedinjeni u haikuu, ostavljaju prostor za mnogobrojna tumačenja. Marisova odlično koristi japanske stilove (estetska sredstva) koji haiku transformišu u medijum koji govori mnogo sa malo toga, zahvaljujući njegovoj sposobnosti da sugeriše, nagovesti, kao i ispravnom razumevanju kigoa».

Slikar Tosa Mituoki (1617-1691) piše u vezi sa slikarstvom, što se odnosi i na haiku:

«Nemojte celu sliku ispuniti linijama; upotrebite i boje, lagano ih nanoseći. Izvesna nesavršenost je poželjna. Ne bi trebalo da popunite više od trećine pozadine. Baš onako kako biste činili kad pišete pesmu, pazite da nešto ostavite neiskazano. I posmatrač mora da u nju nešto unese. Ako se na slici ostavi prazan prostor, popuniće ga um».

Razmotrimo sledeći haiku:

labudova pesma...
grana se žurno oslobađa
crnog perja

chant du cygne ... / l'élan aux membres relâchés / des plumes sombres

Prema rečima Roberta D. Vilsona, Svetlana Marisova na kreativan način koristi jukstapoziciju i tako omogućava čitaocima da dopru do tajne. Šta je to što u ovom određenom haikuu opravdava «žurbu»? Radi li se o tome da je belog labuda napala grabljivica crnog perja? Da li je labud redak primerak crnog, a, ako je tako, zašto žuri? I čemu ova «labudova pesma»? Hoće li umreti? Ako je tako, zašto su ostali iz njegove družine oslobođeni? Itd. Ovde je nemoguće dati samo jedno tumačenje. Bez ikakvih skrivenih poruka (i samo poznavanje života i dela autora bi moglo da pomogne da se one dešifruju), ipak postoji tajna, a do nje se došlo jukstapozicijom delova pesme koji se ili upotpunjuju ili su suprotstavljeni, a zahvaljujući izuzetnom ovladavanju onim što Vilson naziva «estetska sredstva».

Evo još nekih haikua:

jesenja kiša -
razmazuje se boja
pesme ptica

pluie d'automne - / la couleur des chants d'oiseaux / maculée


morfijum ...
opet mi se snovi
potopiše

morphine ... / une fois encore mes rêves / submergés

ronjenje za biserima ...
haiku i tumori
iz dubina

plongée aux perles ... / les haïku et les tumeurs / des profondeurs

na vetru
ono što je moglo biti ...
budan mesec

dans le vent / ce qui aurait peu être ... / lune sans sommeil

univerzum
najednom ličan...
novorođenče

l'univers / soudain personnel ... / nouveau-né

Ovde prevodi dva puta oštećuje originalne haikue jer otkrivaju moje lično tumačenje pesme a ono nije – zbog same činjenice da se radi o prevodu - verno (a sa engleskog koji može biti tako koncizan i podesan). Bez obzira na to, dobijamo ideju o specifičnom stilu Marisove, koji se zasniva na jukstapoziciji slika, nagoveštajima, sugestivnosti i konciznosti. A upravo je to možda ono što mi se kod nje najviše dopada, ta uvek prisutna misterija, ti nejasni stihovi, ta patnja i lepota, te reči koje govore o bolu, o efemernom, čudnom i vanrednom.

suton -
oblikuje se
lutka

crépuscule -
la chrysalide
prenant forme


boja
kosove pesme...
toplina zime

la couleur
dans le chant du merle ...
chaleur hivernale


ta kapljica kiše
što visi sa lista
vascelog dana

cette goutte d'eau
s'accrochant à une feuille
le jour durant

Ovaj poslednji haiku je posebno dirljiv. Svetlanu Marisovu odista očekuje operacija tumora mozga u Rusiji. Pesme koje je nedavno napisala grcaju od bola i tuge, pune su snažne vezanosti za život, vanrednog stanja, neutoljive žeđi za slikama i za ljubavlju. Međutim, čak i onaj čitalac kome nije poznato kroz šta pesnikinja prolazi, može da oseti tugu i hrabrost u ovoj pesmi. Predosetiće da autor ne opisuje samo sliku kapljice vode što visi sa lista. Shvatiće da haïku govori o borbi, hrabrosti, snazi i biće duboko potresen ovom naizgled trivijalnom slikom.

sočna jabuka
a u jezgru
pola crva

une pomme juteuse
et au coeur
la moitié d'un ver

 

oproštaj
oslepeo od suza...
zimski dim

prenant congé
aveuglée par les larmes ...
fumée hivernale

 

hladno jutro...
stvarnost se vraća
kao san

matin froid …
la réalité reflue
comme un rêve

 

pleše sama
u suton
jedna senka

dansant seule
dans le crépuscule
une ombre

 

jeziva zima...
neka ptica peva
svim svojim srcem

froid e l'hiver ...
quelque oiseau chantant
de tout son coeur

 

uspavano seme,
zašto moraš da nikneš
tako rano?

graine endormie
pourquoi dois-tu germer
si tôt?

 

zimsko nebo...
ti tamni tumori
isisaše svu svetlost

ciel hivernal ...
ces tumeurs noires
drainant la lumière

 

to mračno doba ...
pijukavci se iskupiše
pre zore

ces âges sombres ...
les échassiers se rassemblent
avant l'aube

Zaključio bih ovaj članak tumačenjem ovog poslednjeg haikua. Ovi pijukavci bi se mogli zamisliti kao kakvi noćni stvorovi što se okupljaju poput lešinara da iskoriste priliku ovog trenutka predaha i ove nemoći. Ja sam osetio nešto drugo: u ovom mračnom periodu kada autor treba da se suoči sa svojom bolešću, prijatelji se okupljaju da se od nje oproste i požele joj sreću. Onda nastupa zora, vreme za odlazak i vreme duboke tuge. Vidim potresno okupljanje, poslednje zbogom. U mračnom i teškom trenutku ptice se okupljaju i sjedinjuju da se suprotstave predstojećoj opasnosti. A ipak, poslednja reč haikua je «zora». Nesumnjivo je da će mnogi čitaoci u ovom haikuu otkriti razlog za veliku nadu. To je magija sugestije, koja svakome omogućava da pesmu učini svojom i da u nju unese deo sebe.

Retko ističući sebe (ili veoma diskretno), Svetlana Marisova zna kako da ostavi prostor za čitaoce, kako da sa njima podeli sebe kroz svoje pesme. To što su njeni haikui tako puni energije i osećanja je verovatno stoga što u sebi nose isto toliko tajne, a ponekad i univerzalnosti.

 

Preneto iz Gonga, revue franchophone de haiku, novembar 2011, uz dozvolu autora.   

Prevod: Saša Važić