Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

 

Dr. Randy Brooks, Univerzitet Milikin, SAD

 

Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona
i književna teorija

 

Haiku kao retorički čin

U zapadnoj tradiciji, počev od Aristotela i sofista, teorije pisanja se formiraju posmatranjem integrisanih elemenata efikasne komunikacije. Kao što Džejms Berlin objašnjava u svojoj knjizi Instrukcije za pisanje na američkim fakultetima 19. veka:

“Retorika se tradicionalno posmatra kao ona koja se zasniva na četiri elementa koji međusobno deluju jedni na druge: stvarnost, pisac ili govornik, publika i jezik... Retorički obrasci se razlikuju po načinu na koji se definiše svaki od ovih elemenata, kao i po koncepciji njihovih međusobnih odnosa. Stoga svaka retorika u svojoj osnovi sadrži koncepciju stvarnosti ljudske prirode i jezika.” [1, str. 1-2].

U Teoriji diskursa Džejms Kinavij iznosi sličan stav da se teorije pisanja obično zasnivaju na “samoj prirodi samog procesa jezika” [2, str. 18] koja se može izraziti kao trougao komunikacije.

“Osnovno kod svih korišćenja jezika su osoba koja šifrira poruku, signal (jezik) koji nosi poruku, stvarnost na koju se poruka odnosi i dešifrant (primalac poruke). Ova četiri elementa se često predstavljaju trouglom:

[3, Teorija diskursa, str. 19]

Lično više volim da ove elemente trougla označim sa “pisac, čitalac, jezik i stvarnost” i ove nazive ću koristiti u ovom eseju kada se pozivam na ove elemente trougla komunikacije. Posmatrajući haiku kao retorički (ili književni) čin, rekao bih da se haiku ne “bavi piscem” a ipak sadrži izraziti element koji dolazi od pisca. Rekao bih da se haiku ne “bavi stvarnošću” a ipak sadrži kontekst opažanja, koji se odnosi na vreme (kada) i mesto (gde) i stvari (šta) koje su prikazane kao slike koje stvaraju opšti dramatski prizor. Rekao bih da haiku ne govori “o čitaocima i njihovim merilima” već da poziva čitaoca da uzme učešće u činu imaginacije i zadovoljstvu koje pruža čitanje haikua. Rekao bih da se haiku ne “bavi jezikom” ali da haiku pesnici i čitaoci nalaze užitak u načinu na koji je haiku napisan i konstruisan kao književna umetnost, uključiv i širok dijapazon raspoloživih jezičkih tehnika. Haiku je retorički čin—pokušaj pesnika da sa čitaocem podeli opažanje ili iskreni uvid koji se odnosi na opažanje ili zamišljanje stvarnosti do koga se došlo korišćenjem umetnički oblikovanog jezika.

U ovom eseju ću se baviti raznim prilazima pisanju haikua—raznovrsnim haiku poetikama—u razmatranju kako svaka opšta teorija pisanja haikua definiše elemente trougla komunikacije i međusobne odnose ova četiri elementa. Molim da shvatite značaj ovog upozorenja: ne postoji “jedan način” pisanja haikua, jedinstvena haiku poetika ni haiku tradicija kojima se treba rukovoditi pri pisanju i recepciji haikua kao književne umetnosti. Ne postoji konačna lista dozvola i zabrana koja bi kodifikovala umetnost čitanja i pisanja haikua. Takve liste su za indoktrinisane početnike. Na širem nivou haikua kao književnog žanra, trebalo bi da prihvatimo zapažanje da postoji nekoliko načina, mnogobrojne tradicije, raznovrsne teorije haiku poetike. Smatram da je ova raznovrsnost od suštinskog značaja za zdravlje i vitalnost globalnog haiku žanra.

Opšte kategorije teorija pisanja

Pre nego što se upustim u istraživanje haiku poetike, najpre bih ukratko objasnio tri glavne kategorije teorija pisanja i kako svaka od njih definiše stvarnost, daje prednost nekim jezičkim preimućstvima i oblikuje ulogu čitalaca i pesnika. Tri opšte kategorije su: (1) objektivne retoričke teorije, (2) subjektivne retoričke teorije i (3) socijalno-epistemološke ili, jednostavnije, transakcione retoričke teorije. Proučavaoci teorija pisanja se po ovome ne slažu, ali bi četvrta kategorija bila da se književnost posmatra kao jedinstvena kategorija teorija pisanja sa svojom posebnom konfiguracijom stvarnosti, čitalaca, pisaca i jezika.

Pogledajmo kako ove opšte teorije pisanja mogu da nam pomognu da bolje razumemo različite pristupe pisanju haikua—razne haiku poetike.

Objektivna haiku poetika

Objektivna haiku poetika stavlja naglasak na značaj stvarnosti, koja se obično naziva priroda. Haiku trenutak se opisuje kao trenutak čulnog opažanja stvarnosti bez zamagljujućih sočiva ljudskih vrednosti ili stavova. Šire posmatrano, tok misli se kreće od posmatranja pojedinosti stvarnosti (ili prirode) do opštih univerzalnih istina (prirode prirode) koje se u haikuu često posmatraju kao univerzalna godišnja doba. Pisac je prisutan kao “običan čovek” koji predstavlja ljudska bića uopšte, koji sagledava prirodu (ili stvarnost) bez tumačenja, objašnjenja, komentara ili emocionalnih reakcija. Pisac bi trebalo da bude oslobođen ega, tako da se haiku bavi stvarima koje se posmatraju a ne onim ko ih posmatra. Cilj je da se prikažu stvari “kakve jesu” bez tumačenja ili emotivne obojenosti njihovog značaja. Često se preimućstvo daje jednostavnom stilu kao najefektinijem jeziku izražavanja kod ovog prilaza tako da jezik ne odvraća čitaoca od stvarnosti koja se posmatra. Ponekad se ovaj jezički stil opisuje kao “transparentan” ili “proziran” kao da gledate kroz prozor ali ga ne primećujete. Poput pisca, i jezik bi trebalo da nestane dok čitalac potvrđuje istinu posmatranog—“da, stvarno je tako”.

Na prelazu u 20. vek Masaoka Šiki je pozivao na podmlađivanje haikua putem prilaza “šasei” koji naglašava “realistično posmatranje prirode umesto igre reči ili fantazije na koje se često oslanjala stara škola” [4, Masaoka Šiki: Život i delo, str. 45]. Stare prilaze je smatrao zastarelim književnim tradicijama koje su previše naglašavale otrcane teme, služile se kitnjastim poetskim jezikom a fokusirale na imaginarne književne ili umetničke scene iz prošlosti. Kao ratni dopisnik iz Kine pisao je haikue poput ovog:

Letnja reka:
most je tu, al moj konj
gazi kroz vodu.

Uloga čitaoca u objektivnoj haiku poetici je da postane “običan” čitalac koji sebe zamišlja kako oživljava doživljaj stvarnosti—pri čemu se posmatranje prirode iskazuje slikama. Čitalac “ulazi” u piščevu perspektivu “običnog čoveka” i u mašti posmatra ono što je pisac posmatrao.

Subjektivna haiku poetika

Mada je Šiki pozivao na “skice iz života” a Kjoši to proširio na “objektivnu skicu”, Šiki je najomiljeniji zbog pisanja poetskih dnevnika tokom čitavog perioda svoje smrtonosne bolesti. Na primer, u nisci pod nazivom “Sneg dok bolujem” Šiki piše:

svaki čas pitam
koliko je još snega
napadalo

Kao deo njegovih autobiografskih dnevnika jasno je da se ovaj haiku odnosi na Šikija i to da nije mogao da sagleda čitav zimski pejzaž iz bolesničke postelje. Ovaj haiku je više od objektivnog opisa stvarnosti. On je opis njegove egzistencije i osujećenosti zbog bolesti. Što se tiče čitaoca, on treba da zamisli Šikija kako leži u krevetu i da uz malo maštovitog saosećanja postane osoba koja svaki čas pita “koliko je još snega napadalo”. Šiki je predmet ovog haikua a jezik saopštava njegove poglede i unutrašnja osećanja. Ovo je odličan primer haikua napisanog prema prilazu subjektivne haiku poetike.

Subjektivna haiku poetika naglašava unutrašnji svet i život pisca. Haiku trenutak se karakteriše kao primer samosvesti o osećanjima i značaju “bivanja u vlastitom svetu”. Kada pisac objavi zbirku haikua u ovoj tradiciji, ovi proživljeni trenuci uvida i samosvesti često postaju poetska autobiografija. Pisac istražuje svoj identitet i životna iskustva putem haikua, pišući o sebi, svojoj porodici, rodnom gradu, svojoj kulturi. Mnogi haiku pesnici u ovoj tradiciji prihvataju haiku kao terapiju ili sredstvo za duhovni razvoj kroz meditaciju i samoposmatranje. Subjektivni haiku pisci često prihvataju mogućnost upotrebe idiosinkratskog jezika ili razigranog jezika koji rezultira jedinstvenim glasom. Od japanskih haiku majstora odmah na um pada Isa kao pesnik koji je pisao autobiografske haikue vragolastim jezikom koji je odgovarao njegovom vrednovanju budizama i stavu prema njemu. Na primer:

Mršava žabo,
ne predaj se!
Isa je tu!

Mada se može činiti da pesnici koji su naklonjeni subjektivnim prilazima koriste jezik koji je spontan ili govorni, većina brižljivo oblikuje svoje haikue da bi došla do glasa koji daje iluziju spontanosti i prisnosti. Subjektivni haiku pesnik se nada da čitaoci pokazuju veliko interesovanje za njegov život i želi da oni prihvate njegove haikue kao jedinstvene, autentične izraze pesnikovog unutrašnjeg sveta. Subjektivni pesnik se pravi da ignoriše čitaoce, kao da oni stvarno ne ispituju šta pesnik doživljava. Pesnik želi da bude “veran sebi” a ne da podstiče želje čitalaca. Opšti cilj subjektivne haiku poetike je da pesnik da iskrene odgovore na pitanje “biti živ” prema svom pogledu na svet.

Uloga čitaoca u subjektivnoj haiku poetici je da upozna pesnika i značajne trenutke uvida i osećanja koje on izražava kroz svoje haikue “delića života”. Čitalac teži da shvati pesnikove poglede i stavove. Čitalac ne “ulazi” u pesnikovu perspektivu, već se skriva izvan njegovog života kao da uhodi unutrašnje tajne i doživljaje kroz koje pesnik prolazi. Često se javlja osećaj da on postaje prisan prijatelj haiku pesnika jer mu je dat pristup unutrašnjim mislima, osećanjima i preokupacijama pesnika. Čitalac ne mora da postane Šiki da bi razumeo i osetio frustracije ograničenog života u bolesničkoj postelji. U haikuima koji se baziraju na pesniku se često nalazi užitak jer čitalac ne mora da preuzme poglede pesnika. Haikui su tako fokusirani na pesnikov život i osećanja da malo prostora ostaje za čitaoca. U teoriji književnosti subjektivna haiku poetika nalikuje poetici pesnika iz doba romantizma kojima se divilo kao osobama jedinstvene senzitivnosti i izražajnih sposobnosti. Ova teorija je sklona da posmatra najbolje pesnike kao darovitije i talentovanije od drugih po njihovoj unutrašnjoj prirodi. Čitaoci dobijaju podsticaj da istražuju sopstvene unutrašnje misli i osećanja, pa stoga razvijaju svoje individualne senzibilnosti i umetničke sposobnosti pišući subjektivne haikue o sopstvenim životima poput onih kojima su se divili omiljeni pisci.

Transakciona haiku poetika

Transakciona haiku poetika stavlja naglasak na društvenu prirodu haikua kao postupka pozivanja pesnika i čitaoca na kreativnu saradnju i njihovih odgovora. Haiku trenutak se opisuje kao sjedinjenje čitaoca i pesnika koji se sreću u dragom haikuu kao zajednički stvaraoci značaja pesme koji su osetili. Čini se da ovaj prilaz posebno odgovara haiku tradicijama s obzirom da haiku vodi poreklo od hokua, ili uvodnog stiha, u japanskoj ulančanoj poeziji. Po transakcionoj haiku poetici stvarnost se stvara kolektivno u vidu slika i jezika vezanih sa kulturološku razmenu sećanja i iskustava (kolektivna svest zajednice). Jezik se takođe posmatra kao zajednički društveni konstrukt, pri čemu se brižljivo biraju reči i formulacije što je još jedno osnovno sredstvo za saopštavanje značaja između pesnika i čitaoca.

Čitalac se povezuje sa slikama u haikuu putem svojih sećanja i asocijacija sa onim što se pominje u pesmi kako bi došao do vlastitog doživljaja i shvatanja haiku trenutka. Transakciona haiku poetika pridaje veliki značaj odgovoru čitaoca—razmeni zamišljenog doživljaja pesme sa drugima, uključiv i pesnika. Očekuju se raznoliki odgovori i asocijacije od raznih čitalaca. Radost koju pruža haiku dolazi od razmene ovih raznolikih odgovora čitalaca a, naravno, jedan od mogućih odgovora je napisati haiku kao odgovor na prethodan haiku u kome se uživalo. Drugim rečima, ovaj pristup ceni postupak ulančavanja—nadovezivanja na haikue koje su drugi već napisali, a ipak stvaranja novog haikua koji izlazi iz okvira prethodnih haikua. Kao saradnici u čitanju i pisanju haikua, ponovo pohodimo haikue iz prošlosti i sarađujemo u njihovom obnavljanju za naše vlastito vreme i kulturu.

Ovaj društveni proces saradnje se odvija i u okviru forme haikua. Rez ili “kiređi” haikua obezbeđuje minijaturnu verziju procesa ulančavanja. Haiku započinje jednom slikom ili frazom koja podstiče čitaoca da predvidi šta će se dalje zbiti. U tom tihom prekidu između prvog i drugog dela haikua, čitalac ulazi u haiku prostor, zamišljajući i osećajući prethodno ponuđene asocijacije. Onda čitalac završava sa čitanjem drugog dela haikua i razmatra kako ta slika ili fraza menja njegova prvobitna očekivanja. Čitalac tada ponovo čita čitav haiku, puštajući ga da se proširi na moguća tumačenja, asocijacije, sećanja i značenja.

Uloga čitaoca kod transakcione haiku poetike je da bude kreativan saradnik u zajedničkom stvaranju. Pesnik započinje proces a čitalac ga dopunjuje ili stvara značenja ili osećanja koja proizvodi haiku. Od čitaoca se očekuje da bude društveno odgovoran partner, koji ulazi u haiku dar zajedničke svesti. Transakciona haiku poetika se oslanja na aktivnu saradnju dobrog čitaoca. Da bi neko bio dobar čitalac potrebno je izvesno poverenje i očekivanje da i pesnik i čitalac shvataju i cene umetnost čitanja i pisanja haikua.

Književna haiku poetika

Očigledno je da književni haikui mogu da budu i da i jesu pisani prema objektivnim, subjektivnim i transakcionim teorijama pisanja. Zapravo bi mnogi izučavaoci teorije pisanja dokazivali da se svi haikui nužno pišu iz pozicije jedne od ova tri opšta teoretska pristupa. Međutim, neki naučnici tvrde da je književnost posebna kategorija pisanja i da bi stoga trebalo da se smatra četvrtim opštim pristupom. Povlađujući ovim naučnicima, uključiću književnu haiku poetiku kao četvrti prilaz haiku poetici, mada smatram da je književna haiku poetika zapravo podskup problematika u okviru druge tri teorije, koje se, pre svega, bave pitanjima jezika i fikcije.

Književna haiku poetika stavlja naglasak na jezik putem koga pisac vešto oblikuje imaginativnu fazu mogućnosti—fikciju. Pisac vešto oblikuje književni artefakt svim jezičkim alatima i imaginativnim resursima kojima raspolaže u svom poetskom kompletu alata. Haiku trenutak se opisuje kao doživljaj same pesme—njenog zvuka, njene strukture, njenih slika, njenih likova i njenog opšteg značenja. Književni haikui se pišu na osnovu sećanja, iskustava, mašte i drugih umetničkih dela. Neki književni haikui su epizodni, govore o scenama iz drugih književnih dela, umetnosti, filmova, poznatih mesta, rituala, praznika i pesama. Drugi književni haikui su narativni, pisani iz perspektive glasa pisca fikcija. Duga je tradicija “haigo”-a ili haiku identiteta u japanskim predanjima. Nekoliko američkih haiku pesnika, kao što je, recimo, Rejmond Roselip, su koristili ovakve haiku pripovedače. Nedavno objavljeni haiku romani, kao što je Haiku Guy (Haiđin) Dejvida Lanua, obrazuju grupu polu-fiktivnih haiku pisaca koji se bave umetnošću haikua.

Kao što zna svako ko je učestvovao u pisanju ulančanih stihova, hoku može da se direktno odnosi na događaje, neposredna iskustva, posebno na mesto i godišnje doba održavanja skupa, ali su sve naredne karike dela mašte. One su proizvod mašte, stvorene da budu realistične ili fantastične zavisno od kretanja učesnika-saradnika.

U književnom hakuu se koristi širok dijapazon jezika, zavisno of pripovedačkog glasa i raznovrsnosti jezika koji je doživljaj sam po sebi. Kao prilaz koji se zasniva na jeziku, književni haiku uživa u upotrebi razigranog jezika, koji koristi igre reči, rimu, aliteraciju, aluzije, analogije, metafore i druge poetske tehnike. Ponekad se čini da književni haikui zanemaruju čitaoca, dajući preimućstvo neprozirnom, zaobilaznom jeziku koji veliča dvosmislenost i apstrakciju. Cilj nije da se bude realan, već da se čitaocima ponudi snažan doživljaj jezika. Mada širok spektar dela spada u književnu haiku poetiku, neka, poput apstraktnih slika, namerno pokušavaju da izbegnu bilo kakvo očigledno pozivanje na stvarnost. Osnovni cilj književnih haikua je da budu angažovani književni artefakt sa neposrednim estetskim doživljajem i trajnom vrednošću za čitaoce.

Busonov slavni haiku o “češlju pokojne žene” je odličan primer imaginarnog književnog haikua:

jeziva zima
u spavaćoj sobi stadoh na češalj
pokojne žene

Ovaj haiku izražava emocionalnu reakciju na zamišljen doživljaj. Napisan je kao da je stvaran doživljaj, ali, kao što je R. H. Blajt zabeležio u Istoriji haikua: “U stvari, Busonova žena Tomo je umrla 1814. godine, 34 godine nakon što je ovaj stih napisan 1780. godine” [5, str. 255]. Dakle, ovaj haiku koji je napisao fiktivni pripovedač je zasnovan na zamišljenom doživljaju, što stvara privlačan i emotivan književni artefakt.

Uloga čitaoca u književnoj haiku poetici je da zamisli osećanja i stavove likova u fiktivnoj sceni. Umesto da sebe zamišljaju kao fiktivna bića koja proživljavaju pesnikov doživljaj stvarnosti, književni čitaoci uživaju u eksternijoj perspektivi publike koja posmatra stvari koje se dešavaju na haiku sceni. Čitalac drži perspektivu publike izvan događaja koji se odvijaju u književnom artefaktu. Po ovom pristupu, dobri čitaoci poznaju književnu haiku tradiciju, uključiv aluzije na druge pesnike i druge poznate haikue. Čitalac ceni umešnost haikua kao književnog artefakta, uključiv i korišćenje jezika i izbor stila. Uloga čitaoca je da proceni književnu vrednost haikua—da li on poseduje trajnu vrednost i posle prvog čitanja.

Ekstremna udaljavanja od trougla komunikacije

Ukratko bih se osvrnuo na pokušaje razvijanja haiku poetike zasnovane na ekstremnim udaljavanjima od trougla komunikacije. Ovi pristupi teže da upute na umetnost haikua namernim izostavljanjem ili zanemarivanjem jednog od ključnih elemenata trougla—pisce, čitaoce, jezik i stvarnost. To često dovodi do otuđenja čitalaca a retko rezultira haikuima visoke vrednosti, osim što su “tour-de-force” pokušanog pristupa. Smatram da su ovo zanimljivi eksperimenti alternativnih pristupa stvaranju i recepciji haikua.

(1) Haikui bez učešća pisaca. Bilo je nekoliko pokušaja da se razviju “nasumični haiku generatori” u kojima se baze podataka fraza i slika nasumice kombinuju da proizvedu nove haikue. Ovo je popularan zadatak kompjuterskog programiranja na univerzitetima kojim se dobijaju nasumično stvoreni haikui. Stvorenim bez učešća pisca, ovim haikuima nedostaju intuitivne veze i umetnički izbor reči koji se očekuju u haikuima. Zasnovani na plitkom razumevanju haiku tradicija, ovi nasumični haiku generatori proizvode stihove od 5,7,5 slogova, ali iz toga proizilaze besmisleni haikui ili slučajni nesrećni slučajevi prekoračenja. Nedostaju im osećanja ili konotacije koje se obično sreću u haikuima. Uloga čitaoca je da ispita da li se ijedna od nasumičnih kreacija “čini da ima smisla” ili izgleda kao da ju je moglo napisati ljudsko biće. Konačno, cilj je sličan Turinovom testu veštačke inteligencije—da li bi čovek mogao da kaže koje je haikue napisalo ljudsko biće a koje je generisao nasumični kompjuterski program? Na osnovu svih nasumice generisanih haikua koje sam video, lako je reći da oni nisu ni blizu pokušaja pisanja haiku početnika.

(2) Haikui bez reči. Bilo je eksperimentalnih pokušaja da se haikui pišu bez verbalnog jezika, uključiv umetnost pisanja pisaćom mašinom, vizuelne haikue bez reči i zloglasni izmišljen lik pesnika u belom, Šira, iz romana Dejvida Lanua Haiku Guy (Haiđin) [6]. Ima li boljeg načina da se odstrani ego pisca od toga da haiku pesnik prosto misli svoj haiku namesto da ga zapisuje? Naravno, takav pesnik bez ega nikada neće imati više od jednog čitaoca (samo će pesnik doživeti svoj sopstveni misleni haiku). A misliti haiku se ne mora činiti rečima. Može se završiti prostim “mišljenjem” misli i slika bez potrebe da se takve misli prevedu u komunikacione konvencije. Umetnost pisaće mašine i vizuelni haikui bez reči obično koriste kiređi, haiku rez, vizuelno prikazan kao jukstapozicija slika. U svim ovi slučajevima uloga čitaoca je da odgonetne šta bi pesnik mogao da misli ili kako vizuelne slike uzajamno deluju na stranici papira.

(3) Haiku koji se zasniva samo na jeziku. Bez realistične ili zamišljene scene, ono što se dešava u ovakvom haikuu je doživljaj jezika. Ovaj pristup teži da uskrati referentnu prirodu jezika izostavljanjem stvarnosti iz trougla komunikacije. Naravno da je nemoguće eliminisati sve referentne elemente jezika, sem ako pisac ne ukloni sve imenice, većinu glagola i sve čulne slike iz haikua, tako da mnogi haikui koji se zasnivaju samo na jeziku izgledaju kao mešavina slika, apstrakcija, generalizacija, prideva, priloga i neočekivanih analogija ili metafora. Metafore i analogije obično uključuju bar podrazumevajuće referentne elemente, tako da je skoro nemoguće pisati čiste haikue koji se zasnivaju samo na jeziku. Nasumično gomilanje apstraktnih reči ili kolaž od slojeva reči bi mogao biti izuzetak. Osnovni cilj je da se usredsredimo na sam jezik kao primarni predmet haikua koji se zasniva samo na jeziku. Pisci nalaze zadovoljstvo u igri sa jezikom i pronalaženju skrivenih nijansi značenja i novih značenja kroz neočekivane jukstapozicije i neobična prekoračenja. Jedino što je stvarno u ovakvim haikuima je sam jezik. Uloga čitaoca je da doživi iznenađujuće konstrukte i istražuje jezičke događaje. Haiku trenutak je, pre svega, doživljaj jezika van normi i konvencija upotrebe jezika.

(4) Haiku kao samo forma. U haiku zajednici svi smo upoznati sa poznatim konceptom haikua kao zatvorene forme, koja se definiše kao pesma koja se sastoji od tri stiha sa po 5,7,5 slogova. Ovaj prilaz haikuu kao samo formi zanemaruje različite načine na koje haiku tradicije tipično definišu stvarnost, jezik i uloge pesnika i čitalaca. Umesto da se pozabavi haiku tradicijama, prema ovom prilazu svako može da piše haiku bilo kog sadržaja sve dok je jezik organizovan u tri stiha sa 5,7,5 slogova. Ovo ima za posledicu da vidimo kako mnogi meinstrim pesnici površno shvataju haiku pišući iste stvari koje uvek pišu, s tim što ih organizuju u tri stiha sa 5,7,5 slogova. Vidimo kako se poznate kulturne teme kao što su vampiri, vukodlaci i kompjuterske šale “pretvaraju u haiku” jer oni slede samo pravilo koje se tiče forme. Piščeva koncepcija pesnika kao “mudronje” se često prenosi u ovu formu, pa je tako izdato nekoliko zbirki takozvanih haikua sa pesnikovim maksimama ili “filozofskim” mudrim izrekama u stihovima sa 5,7,5 slogova. Mada se ovakvim haikuima najčešće ne vraćamo, komična pop kultura haikua kao samo forme može nuditi sadržaj koji nas može zabaviti samo pri prvom čitanju.

(5) Haikui koji se tiču samo pisca. Slično haikuima bez reči, ovaj prilaz naglašava značaj haikua kao kognitivnog procesa u piščevoj glavi. Haiku koji se tiče samo pisca teži da onemogući čitaocima da uzmu učešće ili da posreduju u piščevom kognitivnom procesu. Pisac se opire ili protivi društvenim normama i konvencijama tumačenja haikua—udaljavajući čitaoce od njihovih uobičajenih očekivanja i postupaka. Haikui koji se tiču samo pisca hvataju iznenadne prelaze i skokove svesti—ne kao tok svesti već kao prekide i razdvojene misli. Cilj je da haiku uhvati fantastična kretanja, nadrealne skokove i neobične promene misli van uobičajene upotrebe jezika. Ovakva vrsta haikua može biti zbunjujuća ili uznemiravajuća za čitaoce čak do te mere da bi se ovakav pristup mogao nazvati anti-čitalačkim pristupom haikuu. Deluje kao klub u koji ČITAOCIMA NIJE DOZVOLJEN PRISTUP! Ponekad je cilj da se čitalac šokira i izbaci iz svojih uobičajenih društvenih ili političkih ili kulturnih udobnih zona. Ako je cilj da se čitaoci drže podalje od misli pisca, posledica bi mogla biti slična sudbini pesnika u belom—pisac će imati uspeha u istraživanju kognitivnih stanja bića i završiti pišući prevashodno samo za svoju sopstvenu pamet.

(6) Haiku bez čitaoca. Videti svih pet prethodnih prilaza koji namerno pokušavaju da izostave jedan ili više ključnih elemenata trougla komunikacije.

Zaključak – da li je važna teorija haiku poetike?

U savremenoj haiku zajednici većina nas piše ne oslanjajući se na teoriju, već na intuitivni osećaj za kvalitet i podražavanje. Pišemo haikue nalik onima koji nam se dopadaju. Potrebni su nam i čitaoci, pa šaljemo naše pesme kolegama na ocenu i urednicima časopisa. Stavljamo naše haikue na uvid malim društvenim grupama i uživamo da slušamo jedni druge kako čitamo na skupovima haiku pesnika. Reakcije i komentari koje dobijamo od prijatelja, urednika i čitalaca pomažu nam da oblikujemo naš pristup pisanju haikua. Tako uglavnom razvijamo intuitivnu “prećutnu” teoriju kako pisati ono što počinjemo da posmatramo kao prvoklasne haikue. Kao pisci stvaramo naše unutrašnje monitore i pravila za pisanje haikua.

Cilj pisanja ovog eseja o raznim pristupima haiku poetici je da pomogne haiku pesnicima da preispitaju svoje pretpostavke—da im pomogne da otkriju sopstvene prećutne teorije i da ih postanu svesniji, pojašnjavajući tako njihove odluke i pristupe. Razumevanje toga u kakvom odnosu su naši vlastiti pristupi prema dugotrajnim tradicijama nudi pesnicima i čitaocima rečnik za razmatranje ove široke lepeze pristupa. Razumevanje teorija pisanja haikua nam pomaže da shvatimo i cenimo bogatstvo haiku tradicija i toga kako svaki pristup ima svoje osobene ciljeve, svrhe, epistemologiju, koncepciju stvarnosti, uloge pisaca i čitalaca i, sledstveno svemu tome, svoje primere odličnih haiku pesama. Teorija nam pomaže da procenimo različite pristupe koji obogaćuju žanr, tako da naše koncepcije haikua ne budu ograničene uskim stavovima. Trebalo bi i da pomogne haiku zajednici da bude manje podložna mišljenjima analitičara koji bi da proglase svoju haiku poetiku jednom i jedinom.

Haiku zajednica je sazrela i uzdigla se iznad potrebe početnika za definicijama i pravilima o tome šta je dozvoljeno a šta ne. Slavimo raznolikost globalnog haiku žanra koji je bogat i jak samo u onoj meri koja se tiče širokog spektra praksi i iznenađujuće svežine glasova i perspektiva. Prihvatamo i slavimo: haiku pesnike koji nalaze užitak u zgusnutom jeziku i imenovanju funkcija reči; haiku pesnike koji žive u šumama i crpe iz raznolikog biljnog i životinjskog ekosistema; haiku pesnike koji se protive društvenoj nepravdi i završavaju iza rešetaka; haiku pesnike koji se opiru dominaciji muškog ega; haiku pesnike koji meditiraju i koji u sebi tragaju za tihim glasom; haiku pesnike koji slave to što su društvena bića i shvataju značaj pripadanja zajednici; haiku pesnike koji pripadaju raznim duhovnim tradicijama; haiku pesnike koji govore samo o ljudima; haiku pesnike koji pišu senrjue i ne brinu za razlike; haiku pesnike koji su kosmopolite koji uz pomoć haikua premošćavaju različite kulture i haiku pesnike koji su toliko “lokalni” da ih niko sem kafanskih drugova ne može da razume. Ova raznolikost pesnika i prilaza haikuu je vrelo snage, zdravlja i jake elastičnosti ovog naprednog književnog žanra.

 

Fusnote i citirana dela

[1] James Berlin. Writing Instruction in Nineteenth-Century American Colleges. Carbondale and Edwardsville, Illinois: Southern Illinois University Press, 1984, pages 1-2.

[2] James L. Kinneavy. A Theory of Discourse. New York: W. W. Norton, 1971, page 18.

[3] James L. Kinneavy. A Theory of Discourse. New York: W. W. Norton, 1971, page 19.

[4] Janine Beichman, Masaoka Shiki: His Life and Works, Boston, MA: Cheng & Tsui Company, page 45.

[5] R. H. Blyth. A History of Haiku: Volume 1, From the Beginnings to Issa. Tokyo, Japan: Hokuseido Press, 1963. Seventh printing, 1976, page 255.

[6] David Lanoue. Haiku Guy. Winchester, VA: Red Moon Press, 2000.

 

 

Preneto iz Frogpond-a 34.2, 2011. uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić