Jim Kacian: Haiku i anti-priča

Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

 

David G. Lanoue, SAD

 

Isina komična vizija

 

Do sredine 19. veka Isa je u Japanu bio poznat po svojoj haiku komici. Zapravo, kada je njegov pesnički dnevnik Oraga haru («Moje proleće») posthumno objavljen 1851. godine, Seian Saiba je smatrao za potrebno da u postskriptumu ukaže da komičnost nije bila jedina Isina osobina. Piše: «Sarkazam [hiniku] nije glavna tema ovog sveštenika... On piše i o usamljenosti, smehu i tugi, a bavi se i razmišljanjem o saosećanju, svetskim prilikama i budističkoj prolaznosti» (Issa zenshû 6.165). Autor drugog postskriptuma, Hjokai Šisađin, se slaže: «Ova knjiga, budući da ju je napisao Haiku sveštenik Isa iz provincije Šinano, nudi za današnje vreme zbirku šaljivog stila. Međutim, mada sadrži izvesno dozu poruge, ona dobro sagledava budizam—iako ne onako dosadno kao što to čine sveštenici kao što su Ikju ili Hakuin (6.157). Ovim ranim kritičarima Isa je bio poznat kao osoba koja «šaljivim stilom» govori o ozbiljnim umetničkim i filozofskim pitanjima da bi ukazao na istine života i budizma.

U svetovnijem 20. veku kritičari su počeli da sagledavaju Isin humor van budističkog konteksta u koji je «Sveštenik Isa» ranije smeštao svoje haikue. U studiji iz 1949. Fuđimoto Đicuja pominje «humor» kao osobenost Isinog stila. Fuđimoto navodi nekoliko primera, uključiv i ovu pesmu (442):

boginja proleća
promašila nekoliko mesta...
prošarana planina

Saohime i njena sestra Tacutahime su bile boginje «uvezene» iz Kine, a ne deo domaćeg japanskog panteona. Saohime je vladala prolećem a Tacutahime jesenjim dobom. Poseban zadatak Saohime je bio da nadgleda ozelenjavanje polja i planina. Međutim, kada je u pitanju ova planina, ona je posao bojadisanja ostavila nedovršenim.

Bez poštovanja i vragolasto, Isa ne okleva da čak i bogove učini metom svojih šala. Ali je poznatiji po bezbrojnim, luckastim susretima sa životinjama:

znaš li da se
jesen bliži kraju?
majmun klima glavom

Isa obično posmatra majmune, buve, muve, vrapce, žabe kao da su ljudskoga roda, što su njegovi japanski kritičari nazivali «personifikacija» (gijinhô). Fuđimoto navodi da je personifikacija prva i prevashodna stilska osobina Isinih pesama (415). Ponekad, beleži on, Isa svoje susrete sa ovim stvorenjima opisuju detinjastim jezikom i tonom. Fuđimoto navodi sledeći poznati primer:

skloni se,
vrapčiću!
prolazi Gospon Konj

Kada se od đaka u Japanu traži da nauče napamet neki haiku, najčešće se odlučuju za ovaj Isin stih o «Gospon Konju». Fuđimoto komentariše: «Srcem prepunim ljubavi za bezazlenu decu i životinje, Isa u svojim haikuima često koristi jezik nalik dečjim pesmicama» (438).

Evo još jednog primera humora koji Fuđimoto navodi a u kome se koristi dečji govor:

«Vrapčić je
mamina maza»
igra se s devojčicama

Bukvalan prevod haikua «Vrapčić—među ženama, zagoreo pasulj» nema nikakvog smisla na engleskom jeziku. Ali, kao što ukazuje Fuđimoto, drugi i treći stih je fraza koju koriste deca (438). Urednici Issa zenshû objašnjavaju: «Kada se dečak igra sa devojčicama, izreka 'Među ženama zagoreo pasulj' je vrsta zadirkivanje» (4.136, note 1). Isa zadirkuje vrapca jezikom kojim se služe deca—malo poetske apsurdnosti koja je tim smešnija kada se zna da je pesnik u to vreme imao 58 godina.

Kada nije razgovarao sa svojim prijateljima životinjama i (u budističkom smislu) rođacima, Isa je nalazio dovoljno komedije u običnom životu:

mlada trava—
lepojka ostavila
otisak zadnjice

Ovde se šala oslanja na jukstapoziciju: lepa žena i otisak zadnjice. U jednom sličnom haikuu on suprotstavlja lepotu sa onim što Fuđimoto naziva kitanai («prljav») predmet:

u veliku reku
baca svoje vaške...
lepotica

O ovom haikuu Fuđimoto piše: «Isa opušteno piše pesme o ružnim, prljavim, sramotnim stvarima... Čini se da ovakve teme nisu ni za šta, a ipak im Isa sa zanimanjem izlazi u susret» (500).

Od ovakvih «sramotnih stvari» kojima Isa izlazi sa zanimanjem u susret mogle bi se nabrojati prdeži, mokraća i izmet. Svako ko je dobro izučio Isino delo može da navede mnogo primera ovakvog »klozetskog humora». Evo jednog:

zapala međ
ladoleže...
konjska balega

Poslednji stih glasi «izmet smrdljiv kao prdež», kolorističan i smešan idiom po sebi. I ovde je jukstapozicija suština humora jer se delikatni noćni cvetovi javljaju uporedo sa balegom.

Isa se često izrugava i sam sebi:

mrzovoljan—
ostavljam cveće i mesec
za sutra

Ovaj haiku sadrži suprotstavljene sezonske reči: cveće (proleće) i mesec (jesen). Uzete zajedno one simbolizuju način života haiku pesnika. Osećajući se mrzovoljno, Isa se teši da će i sutra biti cveća i meseca i tako utešen rešava da ne izađe napolje da piše haiku. Za ironiju, ova odluka da ne zapiše pesmu je stvorila jednu!

Isa sebe često opisuje kao lenjog, grešnog i ne baš privlačnog:

pogledam gore, bore
pogledam dole, bore...
hladna noć

 

kroz taj zub
što ga ostavih
zviždi jesenji vetar

Isin prefinjeniji humor uključuje vragolaste aluzije na istorijska i književna dela. U narednom primeru adaptira scenu iz remek-dela Priča o Genđiju dvorske dame Murasaki iz perioda Heian:

ljubavnik mačak
napirlitan kao Genđi
u živici

Mačka u potrazi za partnerom za parenje imitira slavnog dvorskog ljubavnika, princa Genđija. Ova scena, koja je na satiričan način prikazana u ovom haikuu, se odigrava u petom poglavlju romana dvorske dame Murasaki u kome Genđi viri kroz gustu živicu i po prvi put ugleda desetogodišnju Murasaki (koja nije u vezi sa autorom). Zaintrigiran njenom lepotom i oduševljen zbog njene sličnosti sa ženom «koju je voleo svim svojim bićem» (dama Fuđicubo), mladi princ odlučuje da je usvoji i oblikuje po uzoru na ženu svojih snova. U svom haikuu Isa zamišlja da je Genđi ta mačka u živici, napirlitana i u potrazi za partnerom za parenje—divno parčence haiku ludorije.

Jedan moj mudar profesor mi je jednom rekao da se tragičan gest svodi na pokušaj da se držimo ovog skliskog, nedostižnog sveta dok se komičan gest prosto svodi na to da se opustimo, da se predamo... da se iznađe mera pobede ili poraza i smeha. Isa je u životu doživeo mnogo tuge i bola: smrt majke i babe u detinjstvu, okrutno ponašanje maćehe, progon u Edo, dug i gorak spor oko nasledstva, smrt prve žene i četiri mala deteta, razvod od druge žene, borba sa paralizom i požar koji mu je uništio kuću, ostavljajući ga da poslednju godinu života provede u skučenom, vlažnom ambaru. U stvari, naslov Ošiki Zuikeove knjige iz 1984, Jinsei no hiai: Kobayashi Issa, se prevodi kao «Tuga života: Kobajaši Isa». Uprkos svemu, Isin pogled na svet je bio više komičan nego tragičan. Mada je imao dovoljno razloga da se preda depresiji i gorčini, odlučio je da pozdravlja neverovatan univerzum svakodnevnog života, najčešće sa osmehom. U mnogo hiljada haikua koje nam je ostavio, taj topao, nestašan osmeh i dalje živi.


Citirana dela

Fujimoto Jitsuya. Issa no kenkyû. Tokyo: Meiwa Insatsu, 1949.

Issa (Kobayashi Issa). Issa zenshû. Nagano: Shinano Mainichi Shimbunsha, 1976-1979. 9 vols.

Murasaki Shikibu. The Tale of Genji. Tran. Arthur Waley. New York: Doubleday, 1955.

Ohshiki Zuike. Jinsei no hiai: Kobayashi Issa. Tokyo: Shintensha, 1984.

 

 

Prvi put objavljeno u Haijinx 1.2 (leto 2001).

Preneto uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić