Chen-ou Liu: Talasi iz pljuska: generička analiza Bašoovog haikua o žabi

Željko Funda: Kad nemoguće postane moguće

David G. Lanoue: Isina komična vizija

Ikuyo Yoshimura: Kato Somo, prvi japanski haikuist
koji je posetio Ameriku

Željko Funda: Opkoračenje i haiku

Dr. Randy Brooks: Haiku poetika: objektivna, subjektivna, transakciona i književna teorija

Vincent Hoarau: Sugestivnost u haikuu na primeru stvaralaštva Svetlane Marisove

David Grayson: Mač klišea

Robert D. Wilson: Za kigo ili ne

Saša Važić: Kakva vajda?

Tomas Transtremer, dobitnik Nobelove nagrade

 

God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

Jim Kacian, SAD

 

 

Haiku i anti-priča

Da li ste ikada morali da se potrudite da objasnite haiku nekom članu porodice, prijatelju, neznancu? Haiku zaista nije težak jednom kada ste spremni da prihvatite reči onakvima kakve jesu. Ili ste spremni da prihvatite da reč "krin" predstavlja krin ili niste. A ako jeste, a smisao haikua je da je krin krin, a ne simbol mira ili čednosti, bar kada je u pitanju njegovo suštinsko značenje, onda se od čitaoca ili slušaoca ne traži mnogo da bi "shvatio" "krin". Pa zašto je to onda tako teško? Zašto mu je potrebno objašnjenje? Zato što majka, prijatelj, čitalac očekuju priču. "Da, jeste krin, ali šta je on stvarno?" Vaša publika očekuje priču, a vi joj nudite—anti-priču.

Svi znamo šta je priča. Zamolite koga god hoćete da vam ispriča svoju priču—ne samo da bi shvatio šta hoćete, već bi znao i šta da kaže, kojim redosledom, s kojim naglaskom. Priča je forma koju većina bira da objasni sebe. Formalnije: priča je naracija niza naizgled povezanih događaja ispričanih s namerom da zabave, objasne ili ubede slušaoca ili čitaoca. Uglavnom se pridržava pravila: obično ima početak (što nije sasvim isto što i reći da negde počinje), sredinu, u kojoj postoji neka vrsta konflikta ili zapleta kako bi se osiguralo da razrešenje bude nejasno i kraj u kome se daje ili ne daje razrešenje. U našim ličnim pričama ova razrešenja svakako nisu kraj priče, jer se mi nalazimo u tom središnjem delu, koji još vodi kroz te konflikte i zaplete. A ipak, kada većina ljudi priča svoje priče, priča ih kao da su sigurni gde će se one završiti. Priča ima formu na koju dobrovoljno pristajemo. Toliko smo njome uslovljeni da je uzimamo zdravo za gotovo i odmah ćemo primetiti ako nedostaje.

Sve ovo znači da je priča navika uma. Kao sve navike, i ona ima svrhu—uopšte uzev, mi usvajamo navike jer nam one omogućavaju da opuštenije funkcionišemo u univerzumu, možda da obavljamo više stvari odjednom ili da izvršavamo neprijatne zadatke ne misleći na njih. Navika je automatizacija zadatka kako bismo nastavili da funkcionišemo a da mu se ne posvećujemo svom svojom svešću. Lično sam zavisan od navike u mom kreativnom radu—nalazim da najbolje razmišljam i pišem kada je deo mene zauzet nekim poluautomatskim zadatkom, kao što je vožnja kola na dužim relacijama ili, posebno, veslanje kajaka na otvorenom moru. Kada vozim ili veslam, moje telo je aktivno i svrsishodno, ali ne zahteva moju punu koncentraciju i tako taj deo mene koji poistovećujem sa kreativnošću izgleda nekako dostupniji. Nalazim i da rešavam sve vrste problema u ovom stanju. Verovatno je tako sa svima. Navika je koristan i neophodan deo života.

Navika priče je za sve nas od posebne važnosti. Priča je sredstvo koje koristimo da bismo prihvatili različite događaje naših života i da bismo ih povezali a čak im i možda dali smisao. Biolozi nam kažu da se svakih pet godina zamenjuju sve ćelije naših tela. Tako ni jedna ćelija ovog tela nije bila deo bića koje smo vi i ja poistovećivali sa Džimom Kejšnom kada je Džim Kejšn putovao oko sveta u ime haikua još 2001. godine. Ipak, deo moje lične priče uključuje to putovanje, a ove ćelije, mada nisu deo nje, su usvojile priču kao svoju. Priča dozvoljava kontinuitet, a kontinuitet mi dozvoljava mogućnost da zadržim ovu ličnost Džima Kejšna iako su mi od tada sve ćelije zamenjene. Oslanjam se na ovaj kontinuitet, sa njegovom akumulacijom iskustava, da me vodi u nepoznatu budućnost. Deo moje priče to podrazumeva.

Da ponovim: priča je navika uma i, kao i sve navike, ima svoju svrhu. Ali, takođe, kao sve navike, i ona iskrivljuje naš osećaj za stvarnost. Istina je da ni jedna ćelija ovog tela nije putovala oko sveta. Svi ste se vi verovatno bavili filozofskim pitanjem: koliko zrna stane na gomilu? Najčešća laička verzija ovoga bi bila: koliko rezervnih delova je potrebno da se naprave nova kola? Ako počnem da zamenjujem delove mog Priusa, čak i ako su rezervni delovi isti, u nekom trenutku to će biti potpuno drugačije vozilo. Da li će do ovog doći kada je i poslednji deo zamenjen, a ne pre? Da li se ovo dešava kada su jedan ili nekoliko glavnih delova—recimo, motor ili transformator ili oba—zamenjeni? Kada ovaj proces zamene prestaje da stvara drugu verziju Kola A i zapravo stvara prvu verziju Kola B? I kao što je to slučaj sa kolima, tako je i sa telima—kada prestaje da postoji alfa verzija Džima Kejšna a zamenjuje je beta verzija?

Ako prihvatimo da odista dolazi do promene u nekom trenutku, moraćemo reći da u tom trenutku ovo više nisu Kola A. Ali je to mnogo teže s ljudima, a bar deo razloga tome je zato što pridajemo neku snagu ovom kontinuitetu koji potiče iz priče. Priča nam je važna. Pa u čast te činjenice, da vam ispričam pričicu...

Pre desetak godina radio sam na krstarećem brodu koji se zaustavio u luci Ketčikan u Aljasci. Kao što je u to vreme bio običaj, većinu brodskih dužnosti sam obavljao kada je brod bio na moru, tako da sam u luci imao nekoliko sati samo za sebe. Odlučio sam da iskoristim to vreme, kao što sam to mnogo puta činio u Ketčikanu, da propešačim kroz Nacionalnu šumu Tongas kako bih stigao do Orlovog jezera. Pronađoh stazu baš tamo gde sam je prošli put ostavio i krenuh brzim korakom kroz umereno kišnu šumu, pa preko nekoliko niskih močvarnih predela do alpske livade na kojoj se nalazilo jezerce opasano granitnim stenama. Čim se prođe ovo jezero staza se naglo uspinje i sužava i ide duž grebena koji se uspinje još jednu milju i pruža predivan pogled na Orlovo jezero nazvano po zalivima blizancima nalik raširenim krilima u letu. Odmah iza ovog vidikovca stigoh do raskrsnice, mesta gde staza koju su ljudi napravili preseca onu na kojoj se često pojavljuje lokalna fauna—los i lisica i vuk, a naročito medved. Bilo je oko 11 sati izjutra kada sam se uspeo do samog vrha i počeo da se polako spuštam, a kako sam mali i ukusan, jedva sam čekao da javim bilo kojem od ovih stvorenja koje bi moglo tu da se pojavi da dolazim. "Zdravo, Gospodine Medvede", povikah. "Evo me, baš se spuštam niz stazu, Gospodine Medvede".

Vidite sada, iako sam ja narator ove priče, ne mogu da znam odakle dolazi medved, bilo da se radi o krstarećem brodu van dužnosti ili nekom drugom mestu, ali sigurno znam da su medvedi stvorenja od navike i da se ponašaju rutinski što ih čini predvidljivim. Da je u pitanju bio neki sveznalica ili posebno pouzdan narator u ovoj priči, neko ko je mogao da sedi podalje na višem vrhu sa dobrim pogledom u svim pravcima, onda bismo mogli znati odakle ovaj medved dolazi. Ono što sigurno znamo je da je u 11 sati medved na svom medveđem putu prelazio ljudsku stazu sa pogledom na Orlovo jezero, sa predvidljivim posledicama.

Baš sada ću da napravim pauzu u priči i da kažem par reči o anti-priči, a posebno onoj koja se tiče haikua. Ovo je, na kraju krajeva, haiku časopis, a ima mnogo časopisa koji objavljuju priče. Ali, koliko sam utvrdio, nikada nije postojao časopis za anti-priče. Zapravo, samo je jedna knjiga ikad objavljena na ovu temu. A mislim da je ovo veoma važna tema i da ćete se dok sa njom završim verovatno složiti da je to tako a možda ćete se složiti i da je haiku skoro jedini književni oblik koji koristi anti-priču.

Kada se govori o anti-priči, javlja se problem jer ona postoji kao negativna. Čuvene su reči Gertrude Štajn, koja je komentarišiću Oakland iz ranih godina 20. veka izjavila "Nema tamo tamo". Tačno tako izgleda opisivanje anti-priče. Skoro je nemoguće opisati je njenim vlastitim terminima, pa smo zato primorani da o njoj raspravljamo u smislu njene suprotnosti. I tako ću i učiniti, ali ću se i pozvati na metaforu koja nije književna u nadi da ću objasniti kakvo bi dejstvo anti-priča mogla da ima ne samo na priču, već i na samu našu percepciju stvarnosti, i od kakve važnosti bi to moglo biti za ovu raspravu.

Govorili smo o priči, njenom obliku i značenju koje prenosi. Ovome pridodajte njeno korišćenje vremena kao sredstva za ovu svrhu. Priča se odvija u vremenu isto kao muzika ili film, ali ne kao, recimo, slikarstvo. Stoga je priča induktivna umetnost—zavisi od gomilanja dovoljne količine podataka kako bi njeno razrešenje bilo prihvatljivo (naravno, osim ako ne treba da dovede do zabune u našim očekivanjima, što je isto, samo obrnuto). Potrebno je vreme da se nagomilaju ove informacije, a vreme je bar ono čime priča obiluje. Romanopisac Džon Irving je jednom rekao: "Ma kako priča bila dobra, uvek mogu da je poboljšam”. I ne sumnjamo da može kako to inače rade pripovedači svuda u svetu, polako ih začinjujući detaljima tako da se čini da oni preuzimaju značenje. Pripovedač obično drži glavnu reč a to će i nastaviti da čini sve dok njegova priča drži pažnju publike. Zašto bi sebi uskratio ovu mogućnost? Naravno, Džon Irving može da poboljša priču, a bolje da to i učini kako bi sačuvao svoj ugled pripovedača. Ono što on misli pod “poboljšati je” i što eventualno proširuje njeno značenje su vreme i dosledni detalji koje dodaje obliku priče.

Dakle, hajde da uzmemo neku jasnu metaforu priče: razmišljajte o njoj kao o procesu određenog oblika koji se vremenom razvija: zmija.

Anti-priča nije suprotna od ovog procesa. Anti-priča je njegovo odsustvo. Drugim rečima, ne razmišljajte o zmiji a onda o ne-zmiji. Umesto toga, razmišljate o zmiji—a onda je presecite tačno popreko. Anti-zmija.

Anti-priča je radnja, anti-proces priče. Ona nije kumulativna već trenutna, nije induktivna već intuitivna. Ne može postojati bez priče. A ipak nije priča ta koja je definiše, već pre udar groma u nju.

Kada se pozivamo na ovu vrstu procesa, prikupljamo sasvim drugačiju vrstu informacija. Priča nam daje jednu vrstu: koristimo je sve vreme da bismo odredili ono što nam je važno u našim pravolinijskim životima. Ako idem lekaru, jedna od informacija koju će on tražiti je moja priča: kako se osećam? ima li promena? spavam li dobro noću? Moja lična istorija bi mogla da bude od koristi za utvrđivanje da li se išta dešava na nivou ne-priče—to jest, na nivou onih izmenljivih ćelija. Ali to nisu jedine informacije koje moj lekar traži: želeće i da obavi neka ispitivanja koja su ekvivalentna anti-priči: na primer, MR, slika poprečnog preseka, recimo, bubrega, širine jedne ćelije. Kad pogledate tu sliku, hoće li ličiti na bubreg? Ne kao što izgleda spolja, ne kao što izgleda u priči. Ali jedna takva slika nudi drugačiju vrstu informacije koja može da bude korisna za utvrđivanje njegovog zdravlja. Sredstvo kojim se dobija ova vrsta informacije je taj udar groma preko linearne, biološke stvarnosti.

Ne treba da pomislimo da su ove dve različite vrste informacija antitetične ni na koji način—zapravo, potrebne su nam obe, obe nam mogu pomoći da bolje shvatimo svet. A, u stvari, potrebne su nam obe ako želimo da se približimo nečemu kao što je objektivno viđenje stvarnosti.

Rez anti-priče je kao trenutak kada prelazimo iz stanja budnosti u san—ne možemo ga predvideti, ne možemo ga prinuditi, možemo samo ući u njega a onda se začuditi kad se desi (ili što se desilo). Gubimo pravolinijski kontinuitet selfa kada zaspimo i uđemo u svet koji nije pravolinijski, već preseca linearnost kakvom zamišljamo našu stvarnost. Snovi su trenutni elektronski događaji beskonačne dubine, koji se čine da samo u "tumačenju" poseduju koherentnu linearnost. Zbog ovoga istraživanje snova može biti plodan proces, jer otkriva obrasce koje "self" nameće ovim slučajnim impulsima, ne otkrivajući skoro ništa o samom snu.

Da se, onda, vratimo književnim terminima i haikuu: anti-priča preseca priču na 90° njenog toka, dajući poprečan presek njenog sadržaja koji se odriče jedne dimenzije (vremena) u korist druge (dubine). A ja tvrdim da oni najbolji haikui to uvek čine.

Pre nego što ispitamo nekoliko ovakvih haikua, potrebno je reći da haiku ne negira priču—u stvari, često je možete osetiti na obe njegove strane baš kao što možete videti zmiju na obe strane tog preseka. A potrebno je i reći da haiku tradicionalno postoji unutar svoje vlastite priče i da bi se ova priča mogla nazvati "svečana povorka godišnjih doba". Haiku je u novije vreme prihvatio širu sliku, ali još uvek u velikoj meri boravi u domenu interakcije prirodnog podsticaja i ljudskih emocija. Ali se u haikuu nikada ne radi o priči o godišnjim dobima, osim u najširem epistemološkom smislu. Zapravo, on se uvek bavi slučajem, tj. poprečnim presecima te priče o godišnjim dobima koji naglašavaju određene događaje kao da su njihove apoteoze—pun žetveni mesec, cvetanje trešanja u punom jeku, taj jedan leptir koji predstavlja sve leptire. U stvari, smatram da je najvažnija osobina haikua kiređi—ne 5,7,5, ne tri stiha—kiređi, rez, koji ne samo da identifikuje odnos (a svi haikui su u vezi sa odnosom) već i čini da haiku ne bude linearna naracija. Kiređi je tačno taj udar groma u priču o kojoj smo govorili—zapravo je anti-priča.

Haiku se uzdiže iznad samo opisne kratke lirske pesme upravo putem ovog književnog majstorskog poteza—bez njega bi to bio samo još jedan način da se doda još jedan sloj na efekat pripovetke. Ukratko, haiku bi bio proza, bio bi pričanje priče, ne bi imao svoje pravo da se rodi, bez kiređija.

Ovo se da lako dokazati: uporedimo dva haikua sa i bez kiređija i pogledajmo kakva je njihova književna vrednost. Uzmimo, na primer, ovu pesmu Debore Koats, izabrane nasumce iz njene zbirke Cat Haiku (Haikui o mačkama) (Century Press, 2001):

Kažeš da je čokolada
loša za mačke, a ja mislim
da si samo pohlepan.

i ovu Džejmsa Heketa iz Zen Haiku and Other Zen Poems of J. W. Hackett (Zen haikui i druge zen pesme Dž. V. Heketa) (Japan Publications, 1983):

ledeno jutro:
vrapci sede skupljeni
bez vratova.

Očigledno je da su obe pesme namerne da budu haiku: evidentan je izbor forme, a naslovi knjiga ne ostavljaju nikakvu sumnju. Obe pesme govore o drugim stvorenjima. Koats pretpostavlja da govori u ime unutrašnje stvarnosti mačaka. Njena pesma je, u stvari, "ljubak" antropomorfizam u prozi, uređen tako da, površno posmatrano, podražava haiku. Autor želi da nas privuče pričom o njoj i njenoj mački i pretpostavlja da će to biti dovoljno da zadrži naše interesovanje. Nema baš ničega što ovde remeti pravac naracije: to je pričica, sa početkom i sredinom i krajem, i nište ne prekida njen tok.

A Heket daje jednostavno i oštro zapažanje stvarnosti vrabaca. Ovo je sigurno značajna razlika. Ali čak i da prihvatimo da se radi prosto o pitanju stila (ja ne bih, ali bi neki drugi mogli), ovde postoji mnogo veća razlika—Heketova pesma sadrži kiređi. Tipografski je obeležen dvotačkom na kraju prvog stiha, ali i bez toga bi bio evidentan. Prvi stih, ili kontekstualni stih, utvrđuje prvu sliku—"ledeno jutro". Zastanite na tren i razmislite o izrazu—"ledeno jutro". Mogao bi da nas povede bilo gde, a svrha tipografske pauze je da nam da vreme i prostor da upravo to učinimo. Pesnik onda dodaje ideju koju je izabrao, nezaboravnu sliku zbijenih ptica. To je to. To je ta pauza koja dopušta čitaocu ili slušaocu da zaustavi tok, da sebe ukloni iz priče, da krene izvan vremena. Ovo je umetnost haikua, i to je ono što haikuu o mački tako očigledno nedostaje. Zamislite da se Heket držao pripovednog toka, da je napisao:

ledeno jutro
i vrapci sede skupljeni
bez vratova.

Sadržaj je isti, dat istim redosledom, ali je pesma—i poezija—uništena. Kiređi je ono što stvara pesmu, što preseca vreme, a haiku je jedini od svih književnih oblika na svetu koji ovo najbolje čini.

Kao što smo rekli, haiku je uvek u vezi sa nekim odnosom—u ovom slučaju između hladnoće jutra i okupljanja vrabaca—a uspostavljanje tog odnosa presecanjem priče njenom anti-pričom često dovodi do stvaranja one najbolje poezije. U toj pauzi se prizivaju svetovi. Vreme staje. Ruski filolog Bakhtin je predložio malu igru da bi ovo objasnio: ako imamo dve reči, pretpostavlja on, nemoguće je pogoditi treću. Naravno, moguće je dati dovoljan kulturni kontekst ili se pozvati na poznate izreke—šta biste rekli da su, na primer, date dve reči: "Alisa u..."? Većina osoba izvesnog starosnog doba bi rekla “Zemlji čuda”, uprkos činjenici da je Zemlja čuda tako čudna reč po sebi. Znamo sasvim dobro da je to zato što je ona za nas postala nešto što se podrazumeva. Ali da ste odrasli u drugoj kulturi ili u drugo vreme, ne bi bilo ničeg neizbežnog u vezi sa Zemljom čuda, pa šta biste onda mogli da izaberete? Neko iz drugog demografskog perioda bi isto tako verovatno rekao "lancima". A ovo je samo nešto što se podrazumeva. Ako rešimo da damo odgovor koji odstupa od podrazumevanih značenja, mogli bismo da pokušavamo po ceo dan a da nikad ne budemo sigurni da smo tačno pogodili jer, kao što je Bakhtin primetio, nema tačnog ni automatskog odgovora. Pokušajte ovo sa prijateljima: nije u pitanju to koliko vas neko dobro poznaje, u pitanju je koliko je jezik slobodan, a mogli bismo da vidimo i kako se ova sloboda proteže i na sam um.

Ono što otvara vrata ovim skoro beskonačnim mogućnostima je taj rez anti-priče, taj prekid trenutka, taj kiređi. Haiku pesnik želi da uživate u toj širokoj lepezi mogućnosti pre nego što sa vama podeli svoj poseban odnos koji je zabeležio. Zapravo, to je taj prekid koji čini da cenite težinu tog zadatka da se iznađe prava nit i da se prikaže tako da izgleda neizbežna. Siguran sam da ste svi jednom pročitali prvu frazu haikua i bili ubeđeni da znate kuda pesma dalje vodi, a onda bili potpuno zbunjeni stvarnošću teksta. To je taj prekid izvan vremena koji čini da je neočekivano ne samo moguće već i poželjno.

A sasvim je suprotan slučaj sa pričom: nije u najboljem interesu priče ni pripovedača da čitalac ima kontrolu nad toliko mnogo mogućnosti—pripovedač hoće da on i dalje bude onaj koji određuje tok priče, pa je nadiranje pripovedanja od ključnog značaja. Priča u sebi poseduje isto toliko potencijala za slobodu, ali ni približno sličnu otvorenost. Priča se trudi da omogući da sat nastavi da kuca, ili, ako je baš dobra, da ga ubrza dok neminovno juri napred. Iz ovoga sledi da je priča u dosluhu s vremenom. Anti-priča mu se, naprotiv, suprotstavlja.

Zar onda ne sledi da bi svaki ovakav prekid odnosa u vremenu urodio haikuom? Da je svaka mrtva tačka u vremenu potencijalna pesma ili nekoliko njih?

Odgovor je da, ali ne moramo mi biti ti koji ćemo to prepoznati. Svi mi unosimo naše vlastite priče u naše živote, svi mi imamo naviku priče i svi smo mi povezani u održavanju njenog luka, njenog impulsa, jer se putem nje identifikujemo. A ovakve priče su onoliko ograničavajuće koliko su i očuvavajuće. Ono što je meni pristupačno u ovom luku priče—što bih ja prihvatio i negovao kao haiku—može biti potpuno slepo za odnos ovog trenutka, pa ni jedna pesma ne bi mogla da mi se nametne u istom trenutku kada vas neki odnos primorava da posegnete za olovkom. Ovo je moja priča i ja sam na nju osuđen—baš kao što mi je nekako važno da vam govorim o ovim stvarima i da sačuvam ovu fikciju ličnosti Džima Kejšna za vas i za mene još neko vreme pre nego što se moji kvarkovi opet ne rasprše po univerzumu.

Deo te lične fikcije je medved iz Aljaske—sećate se? Naravno da se sećate—pamtimo priču bez napora, ona je za nas kao disanje, navika je tako duboka. Dakle, šta se desilo tada kada sam prešao medveđu stazu na mom putu prema Orlovom jezeru?

Ništa!

Vidite, ja sam bio tamo u 11 ujutru u utorak, a Gospodin Medved je bio tamo u četvrtak.

Kako loša priča—svako bi mogao da je poboljša. A kako biste vi to uradili? Skoro sigurno tako što bismo i ja i medved stigli na istu tačku istog dana, ne? Drugim rečima, koincidencija—ponavljam, ko-incidencija: istovremeno dešavanje. Pripovedač neizbežno proizvodi ovakve stvari—postoji li u istoriji roman bez pisma koje sklizne pod vrata ali i pod tepih, a da se ne pronađe tek kad je prekasno, i tako dalje..? Ko-incidencija.

Ovakve stvari imaju nesumnjivo uspeha kod priče, ali anti-priča je nešto drugo, kao što smo videli. Ne radi se o ovom sjedinjenju izmišljene vrednosti, iako se može činiti da ona potpomaže neku vrstu zaključka ili argumenta. A isto tako ni u haikuu se ne radi o dodavanju većeg broja detalja ni o koincidenciji. Pesma o vrapcima nije bolja ako nam se kaže da su tri ptice bile u gnezdu ili da im je perje bilo smeđe ili da se sova spustila na granu iznad njih: njen značaj se postiže odricanjem priče, putem anti-priče i nikakva razrada je ne može učiniti snažnijom. S druge strane, razrada teme može da pomogne samo pesmi o mački, ali ne kao haikuu, već samo kao detaljnija zabeleška o pretpostavljenoj identifikaciji autora sa predmetom pesme. Drugim rečima, ne udar groma poezije, već duga grmljavina proze.

Haikui imaju svoj lični događaj, a mi svakako biramo one koje smatramo najzanimljivijim, najupečatljivijim, najznačajnijim da se zabeleže i podele sa drugima, što naravno i radimo, ako ni zbog čeg drugog onda da bismo zadovoljili našu priču o nama kao pesnicima. To znači da imamo poverenja da će nam metod poprečnog preseka otkriti nešto što ne možemo dobiti pričanjem još priče. Haiku nikada ne može ispričati priču o, na primer, Trojanskom ratu (mada se u nedavno obavljenoj knjizi “popularnih" haikua tvrdi da se baš to može uraditi kada je u pitanju stotina najpoznatijih književnih remek-dela Zapada), a mi znamo da se ona može ispričati u velikim pesmama. Ali haiku može ukazati na značaj ovog trenutka baš sada, i sledećeg, i kako se oni odnose prema onom posle njega i onom u nekom vremenu u budućnosti. Haikui uvek govore o nekom odnosu, kao i priče, ali kada iz njih izvadite priče, dešava se nešto potpuno drugačije, nešto što se ne može ispričati, nešto poetsko. Haiku dočarava stanje uma posmatrajući i prisvajajući ove trenutke koji se ne mogu ispričati.

U priči uvek postoji odredište, mesto, događaj—koje je njen smisao i podsticaj. Ali u anti-priči, u haikuu, sama svest je mesto ili događaj koji su smisao, tamo gde se odigravaju značajni događaji nečijeg života, a u prepričavanju je potencijalna ekspresivnost ne samo onoga što se uklapa u pripovedni pravac, već pre onoga što je moguće—jer svest može da sadrži sve potencijale—i istovremeno se zbog svog beskrajnog kapaciteta ne može prikovati. Iz ovoga onda proizilazi samoudaljavajuća nedoumica, ne toliko misterija kao što je neka moja priča, koja je tim bogatija zbog nemogućnosti predviđanja i tim teža da se postigne zbog majstorske veštine potrebne da se iznađe tananost koja je odista nit koja spaja. Ovim se ne želi reći da priča ne može da sadrži emociju, već pre da su pribežišta emocije lična u svojoj individualnosti, a ma kako Holivud i Nešvil eksploatisali mitske elemente takvih sličnosti, ono što im udahnjuje život je to što ih personalizujemo—ne toliko kao "ja se idenfikujem sa filmom" koliko sa "taj film me identifikuje". A, naravno, ovo se ne odnosi samo na haiku, već na sve senzibilitete koji gaje misao koju Vordsvort sugeriše u svom "Uvodu u lirske balade" "da osećanje koje se u njima razvija daje značaj radnji i situaciji, a ne radnja i situacija osećanju". To je to osećanje reza, anti-priče, koje čini da cenimo pesmu o vrapcima onako kako to činimo a isto tako i osećanje ekspanzivnosti priče pesme o mački koje čini da vrednujemo tu pesmu onako kako to činimo. Nije sunce to koje me pokreće, mada me može pržiti—radi se o tome kako ja pokrećem sunce što određuje vrednost koju bih mogao da mu pridam. To je ono ljudsko u ovim pesmama o prirodi što čini da im se vraćamo ili da ih čitamo ili da se potrudimo da ih uopšte pišemo. Bez tog emotivnog sadržaja nije nam bolje nego da uopšte i nismo imali taj doživljaj. A to je ta

Evo nekoliko pesama koje bih želeo da sa vama podelim a koje presecaju našu naviku priče i umesto nje služe kao primeri tog udara groma. Sve su izabrane iz nedavno objavljene A New Resonance 6: Emerging Voices in English-Language Haiku (Novi odjek 6: Novi glasovi u haikuu na engleskom jeziku). Odlučio sam se za ovaj izvor da bih ilustrovao kako anti-priča nije samo sredstvo koje koriste majstori ovog zanata, već zapravo svaki ozbiljan praktičar bez obzira na relativan stupanj njegovog razvoja na haiku putu.

Kind of Blue miris kiše

Allan Burns

Doživljaj ove pesme je za slušaoce više iznijansiran nego za one koji se sa njom sreću samo na stranici, jer se prve tri reči mogu čuti kao poznati kolokvijalni izraz i treba da ga samo sekundarno identifikuju kao naziv džez albuma pokojnog Majls Dejvisa. Identifikacija i raspoloženja i muzike sa čulnim elementom drugog dela pesme je neophodan odnos, a kiređi ovde nije naglašen jer se radi o monostihu, ali je uočljiv tipografski (naziv albuma je dat u kurzivu) i iz smisla značenja.

inspekcija kuće
neznanac trza žicu
violine

Glenn Coats

Osećaj upadanja u ovoj pesmi bio bi dovoljan da se sledim od pomisli na prodaju kuće. Jasan kiređi posle prvog stiha—a pomislite na sva mesta u koja biste mogli otići posle "inspekcije kuće". Ovaj zastoj vremena čini odjek tog usamljenog picikata još tužnijim.

peščane buve
ujedi se ne zaustavljaju
na pocrnelom delu

Susan Constable

Teško je na humorističan način govoriti o peščanim buvama, ali ih ova pesma koristi kao savršene folije ljudske mane. Tu je opet jasan kiređi koji zaustavlja priču, samo da bi se ona nastavila u potpuno neočekivanom pravcu. A kako to da pesnik zna da se ujedi nastavljaju i posle vidljive prepreke?

spisak ranjenih—
sve manja i manja
slova

Kristen Deming

Ova nas pesma ohrabruje samo da bi nas obeshrabrila. Prva fraza je njena sopstvena priča i mogla bi da nas odvede na mnogo mesta. Kiređi nas pušta da malo oklevamo, a onda nas pesnik vodi u još veće očajanje sa neočekivanim upućivanjem između drugog i trećeg stiha, gde opet osećamo ne samo početnu tugu već i cinizam odgovora naše kulture. Tri emocije u tri kratka stiha.

svi dečaci stali
da bi posmatrali voz—
prolećni vetar

David Grayson

Ovde je kiređi odložen do kraja drugog stiha, što znači da je veliki deo priče već očigledan do vremena kada zastajemo—a razrešenje te pauze potiče iz skladišta izraza iz haiku sveta. Ali on je baš odgovarajući, onaj koji drži otvorenim sve što nam nije poznato iz priče, a opet nam govori sve što treba da znamo.

dimi se šuma
prolazan osećaj
ludila

Andrea Grillo

Kiređi se nalazi posle jedne jedine reči (“woodsmoke” u prvom stihu na engl), ali ta reč široko otvara um. Oko uma prati dizanje uskomešanog dima, a sugestija da takva uskomešanost simbolizuje emocionalno stanje, posebno tokom izolovanosti u zatvorenim prostorima, čini se prirodnim i ubedljivim odnosom.

daleko od kuće—
pronađoh školjku
kraj reke Toko

Paul Hodder

Ovaj haiku počinje kao roman, a baš kad se priča zahuktava, pesnik joj dodeljuje rez anti-priče, a ono što sledi nosi veći odjek od bilo koje "daleko od kuće" priče koje mogu da se setim. Ta školjka je savršen simbol onoga što pesnik želi da saopšti—znak da je putovao, ali i pokretna kuća da ublaži tugu koju donosi putovanje.

suton—
otac i sin
kose livadu

Jörgen Johansson

Još jedna “domaća” priča koja je tim značajnija jer ne popušta pred Irvingovim aksiomom: sigurno biste od ovoga mogli da načinite bolju "priču" dodajući joj detalje, ali ovakva kakva je, ona je savršena živa slika, sa svim svojim značenjem nerazdvojivim i ničim suvišnim. Suton je, naravno, stvaran i neophodan, ali je i figurativan i predvidljiv, pa time patetičniji.

užarilo sunce
kažem joj
šta stvarno mislim

Eve Luckring

Ovaj haiku se savršeno drži Vordsvortove izreke time što "osećanje koje se u njoj razvija daje značaj radnji i situaciji, a ne radnja i situacija osećanju". Sunce ovde nije posrednik istine, već je to pre osećanje izazvano suncem a onda projektovano na njega. A kako je to podesan predmet za goreću istinu, da se kaže, verovatno posle dosta vremena, šta je šta.

sipi hladna kiša—
poljubac za laku noć
u moju ćelu

Bob Lucky

Da je taj poljubac bio dat skoro na bilo na kom drugom mestu, pesnik verovatno ne bi ni primetio kišu ili bi na njoj možda pevao. Ali ovako kako je, kakav opet savršeno kastriran trenutak, naglašen potpunim prekidom anti-priče posle izveštaja o vremenu. Pesnik uspeva da učini da se oneraspoložimo zbog njegove smrtnosti a da istovremeno uživamo u njegovom smislu za ironiju.

kako se jeleni
materijalizuju
suton

Scott Mason

Kod ove pesme su data dva prekida a, čudno, jedan od njih je na kraju pesme. Nije da se svaka pesma ne završava prekidom sa njenim završetkom, ali je ova kao zvučna viljuška koju se naprežemo da čujemo sve dok ne prestane da vibrira. Ovde priča nikad nije ni počela—pre je to neka vrsta pitanja, a čitalac počinje da bi zastao, pa onda još jednom kada dupli rez produbljuje čudo.

berlinski zid
gladak kamen
u mom džepu

Gene Murtha

Za razliku od prethodne pesme, ova je puna neizrečenog. Prvi stih ne samo da smešta pesmu, već je i ispunjava značenjem—a onda staje. Zastajemo na trenutak, pitajući se šta se još desilo na tom mestu. Onda nam pesnik kaže da ima gladak kamen u džepu. Da li je on deo srušenog zida? Ili prvi kamen koji će biti bačen na sledećoj demonstraciji? Ili lična uspomena iz drugih zidova i drugih ratova? Ili opet nešto drugo? Svaki pripovedač bi mogao da nam tačno objasni šta je. Pesnik pušta da bude sve što bi mogao biti.

prsti lebde
nad tastaturom
prolećna kiša

Michele Root-Bernstein

Do sada bi trebalo da bude očigledno da je haiku pun priče, da se slučajevi jedan za drugim preporučuju kao skladište emocija i da dobri pesnici biraju između ovih slučajeva da postignu svoje ciljeve. Ovi prsti će svirati, i to će biti nastavak priče. Ali će oni u ovom haikuu zauvek lebdeti nad tasterima, a njihove se mogućnosti nikada ne iscrpljuju, baš kao što su beskrajne i mogućnosti koje proizlaze iz prolećne kiše.

magleni mesec obešen iznad nove godine

Jeff Stillman

Ovo je još jedna pesma sa više pauza, a zavisno od izbora rezova, bilo apoteoza nastupajuće godine ili samoobmanjivanje i duhovit udarac koji se zadaje pesniku. Nemoguće je čitati ovu pesmu samo jednom, jer alternativna čitanja zahtevaju isto vreme, slično onim pametno osmišljenim crtežima koji izgledaju drugačije zavisno da li se posmatraju u pozitivnom ili negativnom prostoru. Ova pesma je isti takav postupak izražen rečima.

rub polja...
ti cvetovi
što ih kosilica promaši

Richard Straw

Pesnik sugeriše mnogo toga u uvodnom stihu—i zastoju posle njega. U ostalom delu pesme barata složenim optimizmom, ukazujući na naš nemaran odnos prema rutini umiranja u ime lepote ili vrednosti imanja, a istovremeno kako prava lepota i prava vrednost uspevaju da umaknu našim dobro osmišljenim planovima.

čekaonica
stranica sa čituljama
presavijena na pola

Tony Thompson

Baš kao što se prvi stih prethodne pesme otvara za skoro sve, tako i ove, samo u svetu ljudi. Ovde bi se mogli predložiti svi načini pripovedanja, ali pesnik, pošto je čitaocu ostavio vreme da shvati ovu neizmernost, predlaže jedan—posredno—koji bi mogao da ima posledice na ma koji broj onih što čekaju. Ne radi se o množenju slika, već o jednoj britkoj, koja ne priča čitavu priču, što nudi čitav spektar emocija do kojih dovodi ovo kratko obaveštenje.

otapa se januarski sneg te priče samo priče

Roland Packer

Ovaj poslednji haiku, uzet iz niske pesama datih po abecednom redu jer se njen predmet tako dobro uklapa sa ovom temom, prepoznaje istinu priče: da ona zavisi od vremenskih prilika ili bar od emocionalnih prilika. Kao što pokazuju ove pesme, nije neophodno ni automatski pitati šta se dešava dalje. Kako se završava? Ovakva pitanja pretpostavljaju da je veliki deo naše stvarnosti i privilegovana priča veštačka koncepcija, prerada, koja je istina naših života. Nemoguće je znati kako se sve to završava, ali je moguće prepoznati ono što je značajno. Imamo sredstvo. Sve što nam je potrebno je spremnost da zbunimo naše navike i da to sredstvo upotrebimo.

Da se vratimo poslednji put na Aljasku: mada smo prešli staze različitim danima, taj medved je za mene bio prisutan kada sam bio tamo. Povezali smo se u mom umu, a haiku uvek govori o odnosu. Medved koji nije bio tamo u priči bio je dovoljno prisutan za anti-priču, pa tako i za haiku:

zovem medveda koji je možda bio tamo “gospodine”

Ako se ovoj pesmi može išta zameriti, onda mora da je to reč "možda". "Možda" nije baš dobra reč za priču, bar ne ako ostaje nerešena—ne želimo da čitamo priču u kojoj je Ahab možda stigao Mobi Dika, ali možda i nije. Želimo razrešenje. Ali u ovom haikuu "možda" neće nikada biti rešeno. Ono je rez—rez anti-priče—pravo kroz stvarnu priču ili stvaran nedostatak priče, o čemu govori moja priča. "Možda" konačno nije dovoljno dobro za priču, ali je sam oslonac anti-priče i ono što haiku čini mogućim.

Ne očekujem da ćemo se u budućnosti odreći priče. Pričaćemo naše priče, i ulepšavati ih, i praviti se da nas one uokviruju i čine celovitim. Izgleda da nam je priča potrebna, a upravo zbog ovih stvari. Ali oni koji poznaju anti-priču, koji mogu da se suoče sa istinom u svoj njenoj razuđenoj, nedovršenoj, trenutnoj veličanstvenosti će se i dalje vraćati haikuu. Haiku, za one koji znaju, je istinita priča.

 

 

Preneto iz Modern Haiku-a, 42.1, zima-proleće 2011, uz odobrenje autora.

 

Prevod: Saša Važić