God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

 

 

Robert D. Wilson, Filipini

 

Pesnik broja
Simply Haiku, zima 2011:
Slavko Sedlar
uz komentar Roberta D. Vilsona

 

Haiku na engleskom jeziku je vrlo često bez sjaja jer mnogi pesnici ne shvataju šta je potrebno da se napiše dobar haiku. Većina državnih škola u zemljama koje pripadaju engleskom govornom području skoro ništa ne zna o haikuu, a taj nedostatak učenosti je upadljiv. Većina elektronskih i štampanih haiku časopisa pridonose ovoj zbrci time što bi ili hteli da ponovo izmisle točak ili da preoblikuju ovaj žanr u ogledalu svoje loše konceptualizacije haikua. Izgleda da većina ne može da prihvati činjenicu da je haiku japanski žanr i, kao takav, sa specifičnim žanrovskih pravilima.

Većina haikua napisanih u zemljama koje se pogrešno nazivaju zapadnim zvuče kao delovi dužih stihova imažistihih pesama. Mnogima nedostaje MA i koriste metar koji nije prirođen haikuu. Zanimljivo je da su neke od najboljih haikua na engleskom jeziku napisali pesnici iz zemalja koje ne pripadaju engleskom govornom području, koji moraju da prevode svoje pesme na engleski jezik kako bi privukli pažnju publike van svojih zemalja jer je engleski jezik postao esperanto svetske haiku zajednice. Možda su oni veštiji u pisanju haikua zbog jasnije definisane kulturne memorije.

Jedan od ovih autora je srpski haiku pesnik Slavko Sedlar, koji je, nažalost, preminuo pre nekoliko meseci, krajem oktobra 2010. godine. Izabrao sam 5 njegovih haiku odblesaka iz njegove knjige izdate 2010. godine, Takvost 3, koju je prevela Saša Važić. Svaki od ovih 5 haikua je primer duha ovoga žanra, koji ukazuju poštovanje prema osnovama koje čine haiku bez obzira na geografsku oblast i kulturu iz koje potiču. Kako se radi o prevodima sa jezika koji se razlikuje od engleskog, ne može se očekivati da se prevodilac pridržava metra. Ona je, kao i Sedlar, srpskog porekla. Precizno je prevela svaki haiku na engleski, a to je zahtevalo tumačenje raspoloženja i načina razmišljanja sadržanog u svakoj pesmi bez remećenja njenog metričkog obrasca. Prevođenje je umetnički postupak koji se potcenjuje i pogrešno shvata. Blatantno je kako amateri čine lošu usluga ovoj minimalističkoj poetskoj formi vezujući se za japansku i kinesku estetiku. Onaj koji ne vlada stranim jezikom nikada ne bi trebalo da prevodi poeziju na taj jezik uz pomoć rečnika. To bi značilo izvrgavanje ruglu umetnosti i bastardizaciju poezije koja se prevodi. Sedlarev prevodilac je uradio odličan posao.

Sledeći haiku iz Sedlareve knjige mi je najomiljeniji. Podseća na osećanje i dirljivost onog neiskazanog u Macuo Bašoovom iskonskom haikuu o beskorisnosti snova mladog vojnika:

На пуној плажи 
Седи војник – ограђен
Војним оделом 

 

Letnje trave –
sve što ostade od carskih snova
velikog ratnika

Natsgusa ya
tsuwamono domo ga
yume no ate

Sedlarev jednako dirljiv haiku nas poziva da se zagledamo u mladića koji, ako nije u vojsci svoje zemlje, onda je na plaži koju i čuva, sunčajući se možda sa devojkom ili prijateljima. Dobar kontrast u haikuu između onoga što je moglo biti i onog što jeste nabijen je emocijama; Sedlarev izbor reči, korišćenje neizrečenog i veština da se zaustavi kada treba je majstorski izvedeno da nam pruži novi uvid u trostih; suština cveta neoslikanog do detalja.

Na plaži nema ograda ni rampi, izuzev zida između vojnika i sveta u kome je uživao kao bezbrižan tinejdžer: njegova uniforma.

On je vojnik zadužen da čuva plažu u zemlji u kojoj besni rat, obučen u odeću koja nije primerena za rekreaciju, uključiv šlem i opasač. O čemu razmišlja ovaj mladić? Šta znači njegovo prisustvo na plaži? Život vojnika je potpuno drugačiji od bilo koje druge osobe. Ne može da se opusti niti da napusti stražarsko mesto. Mora da bude izuzetno oprezan, čula mu rade 200 na sat. Telo vojnika ne pripada njemu. Pripada njegovoj zemlji (on je žrtveno jagnje a političari koji započinju i zaustavljaju ratove ne šalju svoju decu da ratuju). U jednom trenutku može biti na dežurstvu a u sledećem, ako sudbina tako hoće, sve što od njega ostaje je krvava gomila ljudskog tkiva, krv, delovi organa i praznina ispunjena onim što je moglo biti.

Sledeći Sedlarev haiku nam nudi drugi pogled na oblast u kojoj siromaštvo i bogatstvo stoje nasuprot jedno drugome kao suprotstavljene vojske.

Дечак би хтео
И одмор докле краде 
Туђе јабуке 

Ponekad kradljivac nije ono što izgleda da je. Dečak koji krade jabuke možda to čini iz očajanja da bi pomogao porodici da se izbori sa glađu. Zbog neravnomerne raspodele hrane i lekova, ljudi u Sedlarevoj zemlji zavise od milosti bogatih, moćnih i korumpiranih. Privilegovani nemaju briga dok je običan čovek često pion u rukama gomile privilegovanih. Ne povinuje se sve na svetu zapadnoj konceptualizaciji niti je onako kako izgleda. Sedlareva veština nas ostavlja opet sa pitanjima koja traže odgovore, odgovore koje će svaki čitalac odabrati zavisno od svoje kulturne memorije i iskustva. Kada bi se život u metafizičkom smislu posmatrao kao haiku, kada bi ga zamišljao i shvatao pojedinac a ne čopor, naš svet bi bio mnogo bolji.

«Jesenje muve...» Ponekad su ljudi usamljeni bez svog izbora. Oni koji žive sami (ne zato što tako hoće) da bi preživeli, često ne mogu sebi da priušte luksuz da potcenjuju svoje okruženje. Pauk, poljski miš ili neki cvet mogu biti jedini koji sprečavaju usamljenu osobu da ne poludi.

Јесење муве 
С ким ћу у зимске дане 
Да пијем кафу?

Siromaštvo je strog nadzornik. Kada su ljudi slabo plaćeni za posao koji obavljaju ili nezaposleni, ne mogu sebi priuštiti odlazak u bioskop, na putovanje itd. Iz dosade se mnogi prepuštaju alkoholizmu ili se drogiraju. Možda je ovo Sedlar imao na umu kad je napisao sledeću pesmu ili možda govori o duhovnom sjedinjenju ili prekidu romantične veze. Dobro napisan haiku otvara čitaocu nekoliko vidika za istraživanje. Dubina i tajna (jugen) kao dve kapi koje klize niz staklo su očigledni i dobro upotrebljeni.

Почиње лето 
Спојивши се две капи 
Клизе низ стакло 

Kontrast je važno i nedovoljno korišćeno sredstvo. Pod nazivom jukstapozicija, ono zahteva sjedinjenje suprotnosti da bi se obrazovao sasvim drugačiji, holistički i dalekosežan entitet kao u ovom Sedlarevom haikuu:

Јесењи стајњак 
Дедина винска преса 
Постала гнездо

Poslednji oproštajni poklon svetu srpskog pesnika Slavka Sedlara je Takvost, a svet će mu zbog toga biti zahvalan.

 

Preneto iz Simply Haiku-a, god. 8, br. 3, uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić