God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

Michael F. Marra (1956-2011), SAD

 

Jugen

 

 

Složenica «yūgen» 幽玄 (bukvalno, dubina i tajna) se sastoji od dva kineska simbola: «yū» što znači «slabo, bledo» a i «duboko» i «gen» koji označava crnu boju, boju neba, nešto daleko, nešto tiho i tajanstveno. Simbol «gen» se koristi u Tao te ching (Primer Puta i Integriteta) da opiše «Put».

Ova dva—neiskažljivo i ono što se iskazuje—potiču iz istog izvora a ipak se odnose na različite stvari. Zajedno se nazivaju nejasno (kineski, xuan; japanski, gen), najnejasnije od sveg nejasnog, oni su njišuća vrata višestrukih misterija.1

Dakle, jugen je nešto daleko od domašaja ljudskog neposrednog opažanja i shvatanja, jer je predubok i predalek da bi ga čovek mogao doseći, čak i pojmovno. U drevnoj Kini jugen je označavao drugi svet, kao i taoističko i budističko prosvetljenje.2

Već u 12. veku aristokrata Fudživara no Munetada (1062-1141) je opisao jugen u svom dnevniku Chūyūki (Dnevnik ministra pravde iz porodice Nakamikado, 1087-1138) kao «nešto što je teško pojmiti, nešto tako duboko da se ne može izraziti rečima».3 Munetada je napisao i Sakumon Daitai (Principi pisanja sastava, 1108), u kome pominje poetski stil poznat kao «yojō yūgen-tei» (stil dodatnih osećanja, misterije i dubine). Kao primer pesme pisane ovim stilom navodi kineske stihove Jošišige no Jasutane (umro 1002) «gde se skriva prohladan vetar»:

Obični ljudi čekaju nameštajući rogozine,
Lie Cu ide bez pomoći kolica.4

U ovoj pesmi Jasutane se poziva na poglavlje «Slobodno i lagano lutanje» Čuang Cua: «Lie Cu je mogao da uzjaše vetar i leti uokolo bezbrižno i lepršavo, ali se posle petnaest dana vratio na zemlju. Kada je u pitanju potraga za dobrom srećom, nije se brinuo ni uzrujavao».5 Očigledno, stil jugena je bio rezervisan za opis čudesnog događaja koji niko nije mogao racionalno da objasni i koji se opirao svakom objašnjenju osim poetskom—objašnjenju koje je slobodno i lepršavo kao vetar na kome je taoistički filozof jedrio. Stil jugena nije bio ograničen samo na poeziju. Kao što je Munetada zabeležio na više mesta u svom dnevniku, i muzika «je ulazila u carstvo dubokog i misterioznog» (jugen).6

Tekstovi o poetici su odličan izvor informacija za razumevanje jugena.7 U kineskom predgovoru Kokinshū-a, Ki no Jošimoči je hvalio dubinu poezije zbog njene moći da «uđe u carstvo misterioznog i natprirodnog» (jugen)—dubina kojom su pesnici poput Kakinomotoa no Hitomaro ovladali zbog svoje «čudesno božanske mašte».8 Wakatai Jisshu (Deset stilova vake, oko 1000), apokrifna studija o poeziji koja se pripisuje Mibu no Tadamineu (10. vek), ali najverovatnije potiče iz pera Minamoto no Mičinarija (umro 1019), navodi pet pesama pod naslovom «stil uzvišenih osećanja» (kōjō-tai). Ispod pesama je dato objašnjenje da pesme pisane ovim stilom «prodiru u misteriju i dubinu (jugen)».9 Sledeće pesme prodiru u carstvo jugena:

1) Fuyu nagara
Sora yori hana no
Chirikuru wa
Kumo no anata wa
Haru ni ya aruramu

Mada je zima,
Cveće se rasipa
S neba--
Stiže li to proleće
Na drugu stranu oblaka?10

 

2) Yukiyarade
Yamaji kurashitsu
Hototogisu
Ima hitokoe no
Kikamahoshisa ni

2) Ne mogavši da produži,
Sumrak se spusti na moj planinski put--
Sada bih da čujem
Još jednom glas
Crnoglavke.11

 

3) Chiri chirazu
Kikamahoshiki o
Furusato no
Hana mite kaeru
Hito mo awanamu

Hteo bih da upitam
Jesu li su se rasuli ili ne, ali…
Želeo bih samo da sretnem ljude
Što posmatraše cvetove
U mom rodnom selu.12

 

4) Yama takami
Warete mo tsuki no
Miyuru ka na
Hikari o wakete
Tare ni misuramu

Kako je gora visoka
Mesec se vidi
Podeljen na dva dela!
Kome da pokažem
Pocepanu svetlost?13

 

5) Ukikusa no
Ike no omote o
Kakusazuba
Futatsu zo mimashi
Aki no yo no tsuki

Da površ ribnjaka
Kraj vodenog korova
Nije skrivena,
Video bih dva
Meseca u jesenjoj noći.14

U ovim pesmama jugen se odnosi na sve što je nejasno čulu vida ili sluha pesnika: cvetovi trešnje se javljaju kao snežne pahulje zimi; odsutan glas crnoglavke; cvetanje trešanja u drevnoj prestonici Nari; mesec skriven iza planina; površina ribnjaka skrivena vodenim korovom. Pesnici objašnjavaju «najnejasnije od sveg nejasnog» koristeći slike iz prirode i težeći da daju pozitivan oblik temama koje se odnose na negativno—temama odsustva i skrivanja.

Istoričar književnosti Koniši Jin’iči je izbrojao četrnaest slučajeva u kojima je Fudživara no Šuncei (1114-1204) koristio reč «jugen» kada je sudio na pesničkim nadmetanjima (utaawase). To je relativno mali broj u poređenju sa 187 puta koliko je koristio reč «graciozan» () a 84 puta je za pesmu rekao da je «čarobna» (en).15 A ipak Šuncei je doprineo oformljavanju pojma «jugen» kod pisanja pesama. Dovodio je jugen u vezu sa slikama nesagledive pučine;16 dalekom prošlošću koja još samo u snovima postoji;17 zamišljenim pogledom na daleko mesto putem metaforičkog postupka;18 slikama odsutne prestonice za vreme zimske oluje na selu;19 otkrićem meseca iza nagomilanih oblaka;20 i otkrivanjem i skrivanjem do kojih dovodi planinski vetar.21

Fudživara no Teika (1162-1241), Šunzeijev talentovan sin, navodi «stil misterije i dubine» (yūgen-tai) kao jedan od deset poetskih stilova koje je prikazao na početku svoje studije o poeziji Maigetsushō (Mesečne zabeleške, oko 1219).22 U ovom izboru izuzetnih pesama modernih vremena, Kindai Shūka (Izvanredne pesme našeg vremena, 1209), Teika pominje dve pesme u vezi sa stilom jugen. Obe je napisao Minamoto no Šunrai (1055?-1129?). Prvu je poklonio negdašnjem caru Horikavi (1079-1107) zajedno sa stabljikom pampas trave:

Uzura naku
Mano no irie no
Hamakaze ni
Obana nami yoru
Aki no yūgure

Vetar stiže duvajući
S obale zaliva Mano
Gde prepelice podižu svoj glas,
Mreškajući oštre vlati trave
U jesenjoj noći.23

U drugoj pesmi Šunrai peva o slici na klizećim papirnim vratima na kojima je oslikano lišće javora kako pada preko trošne kuće:

Furusato wa
Chiru momijiba ni
Uzumorete
Noki no shinobu ni
Akikaze zo fuku

Moj negdanji dom
Zakopan pod crvenim lišćem
Palim u vrt,
A u šaši na na strehi,
Tužan jesenji vetar.24

Ne čudi što Teikino dovođenje u vezu jugena sa melanholičnim jesenjim pesmama Minamoto no Šunraija odgovara zamisli jugena koju je zastupao Teikin prijatelj i pesnik Kamo no Čomei (1155?-1216). Čomei je učio poeziju kod Šunraijevog sina Šunea (rođen 1113). Čomei je dao objašnjenje jugena koje je postalo locus classicus kad god se govorilo ili pisalo o ovoj temi. Ovaj odlomak se pojavljuje u Mumyōshō-u (Bezimena studija, 1211-1216) u kojoj Čomei dovodi u vezu stil jugena sa modernom poezijom Shinkokin Waka Shū (Nova zbirka drevnih i modernih vremena, 1205). Čomeijevo objašnjenje se zasniva na grupi negativnih stavova: jugen je ono što reči ne mogu da izraze a poetska forma ne može adekvatno da dočara; to je odsustvo boje i zvuka, koja ipak ima moć da gane ljudsku dušu, kao i bogove i duhove; to je tiha patnja pre nego isticanje tuge; to je vidik zaklonjen maglom. Tišina jesenjeg sutona je postala privilegovano mesto jugena.25

Mada su naučnici osporavali da ju je napisao Teiki26, poetska studija Teika Jittai (Teikovoh deset stilova) navodi nekoliko pesama pod stilskim zaglavljima koja Teika daje u Maigetsushō-u. Od 58 pesama napisanih «stilom jugena» (yūgen-yō), jedan je samog Teikaja—koju je napisao u svojoj porodičnoj kući u Petom kvartu Kjota one jeseni kada mu je umrla majka. U ovoj pesmi tema odsustva voljene osobe je naglašena nizom negacija koje pokušavaju da ožive nešto što se može samo dozvati u sećanju:

Tamayura no
Tsuyu mo namida mo
Todomarazu
Nakihito kouru
Yado no akikaze

Ni rosa ni suze
Ne prestaju,
Ne čak ni za tren:
Jesenji vetar kroz kuću
Gde čeznem za onom koje više nema.27

Do ranih godina 14. veka jugen je dovođen u vezu sa kulturom aristokratije iz perioda Heien čijem stvaranju su doprineli pesnici poput Šunzeija i Teika svojim idealizacijama Priče o Genjiju. Ovaj svet je sve više postajao sećanje na prošlost koja je zamišljana kao doba gracioznosti i prefinjenosti. Pesnik Kenko (oko 1283-posle 1352) to najbolje rezimira kad kaže u svom eseju Tsurezuregusa (U dokolici, 1310-1331) da je «put jugena» (yūgen no michi) sačinjen od «poetske veštine i misterija od struna i lula», misleći na instrumente koto i flautu. Ništa nije više uspelo da opiše otmenost dvorskog života (miyabi) od muzike i poezije. Poezije koja je pevana a često i uz pratnju instrumentalne muzike, umetnost par excellence Heian perioda podvedena je pod kulturni put jugena. Kenko je ovaj put upoređivao sa zlatom u doba koje je sve više davalo privilegiju pragmatičnom korišćenju gvožđa.28

Plemstvo iz perioda Heian je predstavljalo uzor «stila yugena» (yūgen no fūtei) koji je pisac pozorišnih komada Zeami (1363?-1443?) smatrao «najvećim idealom savršenstva u mnogim umetnostima». Od glumaca u pozorištu je zahtevano da ovladaju ovim stilom u svojim izvođenjima kao što Zeami ističe u svojoj studiji Kakyō (Ogledalo cveta, 1424). Glumac mora da izgleda kao dostojanstveni plemić čiji mu jugen osigurava odgovarajuće poštovanje; mora da oživi gracioznost govora i ponašanja plemića. Čak i kada igra ulogu plašljivog demona, glumac mora nastojati da očuva graciozan izgled kako bi mogao da pokaže jugen uloge demona» (oni no yūgen). Najveća opasnost za glumca je da izgleda vulgarno na sceni—ta vulgarnost nestaje jednom kada uđe u carstvo jugena.29 Drugim rečima, jugen je scenska reprodukcija davno nestalog sveta i onog čijem je nastanku doprinela poetika jugena.

Kada su se početkom 20. veka japanski naučnici suočili sa pitanjem kulturnog aspekta osnivanja nacije, stil jugen postaje jedan od kandidata od koga se mnogo očekivalo za objašnjenje estetike Japana. Sa filozofom O niši Johinorijem (1888-1959) jugen postaje jedna od vodećih estetskih kategorija (biteki hanchū) koju će savremeni i kasniji izučavaoci japanske misli i japanska književnost koristiti da objasne senzitivnost i senzibilnost japanskog naroda. Godine 1939. Oniši je napisao knjigu koja postavlja jugen u centar svih rasprava o estetici Japana—knjigu koja je nazvana po dve japanske glavne estetske kategorije, Jugen i avare.30 Jugen postaje deo «etničke estetske svesti» (minzokuteki bi ishiki) na koju se Oniši pozivao analizirajući vaka poeziju u pogledu odnosa između intuicije (chokkan; nemački anschauung) i osećanja (kandō; nemački rührung). Oniši je video u jugenu pandan zapadnoj unutrašnjosti kada je pokušavao da objasni ovaj pojam u vezi sa nemačkim pojmom «tiefe» (dubina)—ne samo privremena i prostorna, već dubina u «duhovnom» (seishinteki) smislu reči. Međutim, požurio je da doda, jugen je graciozna i tiha dubina, ne dubina koja proizilazi iz mraka i strahova zapadnog hrišćanskog sveta. Za Onišija jugen je bila metaforička dubina, «kosmičko osećanje» do kojeg dovodi ono što on naziva dubokim «osećanjima prema prirodi» (shizen kanjō). Drugim rečima, shvatanje da je čovek deo paketa prirode a ne prosti posmatrač čini ga manje uznemirenim zbog žestine prirode. Oniširin pristup estetici je doveo do tumačenja jugena kao kategorije koja se izvodi iz uzvišenog, lokalne varijacije onoga što je smatrao univerzalnom kategorijom koja se podjednako može primeniti i na Istok i na Zapad.31

Istoričari književnosti su u estetskim kategorijama pronašli prečicu za objašnjenje japanske «klasike» onoliko koliko su opšti epiteti kao što su makoto, jugen, okaši, avare, vabi, sabi itd. dopuštali naučnicima da u njima pronađu navodnu «suštinu» japanske klasike. Ovakvi trendovi su postali posebno evidentni u vreme kada je od japanskih intelektualca traženo da doprinesu stvaranju čvrstih osnova nacije, kao što se može videti iz književnog časopisa Kokubungaku: Kaishaku to Kanshō (Narodna književnost: tumačenje i shvatanje) koji je izlazio tokom Pacifičkog rada. U junu 1940. pojavljuje se posebno izdanje «o suštini japanske književnosti» u kome Oka Kazuo (1900-1981) navodi da se jugen prvi put pominje u kineskom predgovoru Kokinshūu-u u vezi sa pesmom Tominoogave u kojoj se govori o japanskom kulturnom heroju, princu Šotoku Taišiju (574-622), i izgladnelom putniku kome princ pomaže na putu i za koga se ispostavlja da je Buda.32 Godine 1942. isti časopis posvećuje svoje septembarsko izdanje «lepoti japanske književnosti». Nose Asađi (1894-1955), koji je uređivao rubriku o srednjem veku, počinje svoje razmatranje jugena od osme carske poetske zbirke, Shinkokin Waka Shū (Nova zbirka drevnih i modernih vremena).33 Na to su ga nesumnjivo inspirisale debate o Shinkokinshū-u tokom 20-tih i 30-tih godina 20. veka u kojima se tvrdilo da su pesme iz ove zbirke japanski pandan zapadnoj simboličnoj poeziji.34

_______________________________________________________

Prevod na engleski: Roger T. Ames i David L. Hall, Dao De Jing «Making This Life Significant»: A Philosophical Translation (New York: Ballantine Books, 2003), str. 77. D. C. Lau prevodi ovaj odlomak ovako: «Ova dva [imenovano i bezimeno] su isto/ali se kasnije razilaze u nazivima./Kako su isto, nazivaju se misterije,/Misterija na misteriju--/ulaz u mnogostruke tajne»- Lao Tzu, Tao Te Ching (Harmonsworth, Middlesex: Penguin Books, 1963), str. 57.

2 Za dublje proučavanje kineskog izvora jugena videti Nose Asaji, «Yūgen Ron» u Nose Asaji Chosaku Shū, god. 2: Chūsei Bungaku Kenkyū (Tokyo: Shibunkaku, 1981), str. 208-218.

3 Citat iz Itō Hiroyukijevog dela «Yūgen» u Kuriyama Riichi, Nihon Bungaku ni Okeru Bi no Kōzō, str. 105.

4 Nose Asaji, «Yūgen Ron», str. 228.

5 Prevod na engleski: Burton Watson, The Complete Works of Chuang Tzu (New York: Columbia University Press, 1968), str. 32.

6 Odrednice 8/15/1094, 4/28/1096 i 12/16/1106 iz Chūyūki. Nose Asaji, «Yūgen Ron», str. 230.

7 Videti esej Ueda Juzō-a, «Tanka ni okeru Take, Sabi, Yūgen» u Japanese Short Poems, 1944, u Ueda Juzōvom, Geijutsuron Senshū: Tōzai no Taiwa, KTS 14. Izdavač: Iwaki Ken’ichi (Kyoto: Tōkeisha, 2001), str. 213-226. Ovde je preveden ceo esej.

8 Okumura Tsuneya, Kokin Wakashū, str. 385. Prevod na engleski: Helen Craig McCullough, Kokin Wakashū: The First Imperial Anthology of Japanese Poetry, str. 257.

9 Minegishi Yoshiaki, Karon Utaawase Shū, str. 21-22.

10 Kokinshū 6:330 Kijohare no Fukajabua, «o snegu što pada». Okumura Tsuneya, Kokin Wakashū, str 127. Videti i Helen Craig McCullough, Kokin Wakashū, str. 80: «To bi cveće trebalo da silazi/lepršajući sa neba/mada je zima--/možda je tako jer je proleće/stiglo iza oblaka?»

11 Shūishū 2:106, Minamotoa no Kintadae «napisana za njenu zavesu na sklapanje kada je princeza Severnog krila postavljala komad Voz». Urednik: Komachiya Teruhiko, Shūi Wakashū, SNKBT7 (Tokyo: Iwanami Shoten, 1990), str. 32.

12 Shūi Wakashū 1:49, Lady Ise, «napisana za zavesu princeze Kamo na mestu gde je neko prolazio planinom». Komachiya Teruhiko, Shūi Wakashū, str. 16. Pod «rodno selo» pesnik misli na drevnu prestonicu Nara.

13 Nepoznat izvor ove pesme.

14 Takođe.

15 Konishi Jin’ichi, Michi: Chūsei no Rinen, KGS 420 (Tokyo: Kōdansha, 1975), str. 48.

16 Kogiidete
Mioki unabara
Miwataseba
Kumoi no kishi ni
Kakuru shiranami

Kad se zagledam
Preko pučine ogromnog mora,
Terani veslom pojavljuju se,
Beli talasi dosežući
Obalu oblaka.

17 Tsu no kuni no
Naniwa no haru wa
Yume nare ya
Ashi no kareha ni
Kaze wataru nari

Proleće u Nanivi
U provinciji Cu,
Beše li to san?
Vetar duva preko
Svelog lišća trske.

Hirota-sha Utaawase (Pesničko nadmetanje u svetilištu Hirota, 1172), osmi krug, «desna» pesma. Minegishi Yoshiaki, ured: Utaawase Shū, NKZ 58 (Tokyo: Asahi Shinbunsha, 1947), str. 304. Ova Saigiova (1118-1190) pesma je uključena i u Shinkokinshū 6:625. Ured: Kubota Jun, Shinkokin Wakashū, , SNKS 24 (Tokyo: Shinchōsha, 1979), str. 213.

18 Uchiyosuru
Isobe no nami no
Shirayū wa
Hana chiru sato no
Tōme narikeri

Belo sukno,
Talasi se bliže
Obali,
U daljini se nazire
Moje selo gde se rasipa cveće.

Chūgūnosuke Shigeie-ke Utaawase (Pesničko nadmetanje u kući Šigeie, pomoćnika majstora carice, 1166), drugi krug, «leva» pesma Fujiwara no Takasue (1127-1185). Prema Minegiši Jošiakiju, ovo je prvi put da Šunzei koristi reč «jugen». Ured: Minegishi Yoshiaki, Utaawase Shū, IB 1762-1765 (Tokyo: Iwanami Shoten, 1938), str. 276-277.

19 Uchishigure
Monosabishikaru
Ashi no ya no
Koya no nezame ni
Miyako koishi mo

Kad se probudih usred noći--
Koliba pokrivena slamom
Tako je tužna
Na zimskom vetru,
Kako čeznem za prestonicom!

Sumiyoshi-sha Utaawase (Pesničko nadmetanje u svetilištu Samijoši, 1170), 21. krug, «leva» pesma Fujiware no Sanesade (1139-1191). Ured: Hagitani Boku, Heianchō Utaawase Taisei, 7 (Kyoto: Dōhōsha, 1979), str. 2198.

20 Kaze fukeba
Hana no shirakumo
Yaya kiete
Yonayona haruru
Yoshino no tsuki

Kad duva vetar,
Beli oblaci ko cvetovi trešnje,
Nestaju malo po malo,
Svake je noći sve jasniji
Mesec nad Jošinom.

Sengohyakuban Utaawase (Pesničko nadmetanje u 1500 krugova, 1201), 271. krug, «leva» pesma negdašnjeg cara Go-Tobe (1180-1239). Ured: Hagitani Boku i Tanijama Šigeru, Utaawase Shū, NKBT 74 (Tokyo: Iwanami Shoten, 1965), str. 486.

21 Fuyugare no
Kozue ni ataru
Yamakaze no
Mata fuku tabi wa
Yuki no amagiru

Vatar duva s planine
Preko ogolelih
Krošnji,
Kada još jednom dunu
Sneg razastre zavesu na nebu.

22 Deset stilova koji se pominju su stil misterije i dubine (yūgen-yō), stil preciznog opisa (koto shikarubeki-yōi), stil elegantne lepote (uruwashiki-yō) i stil dubokog osećanja (ushin-tai), uzvišen stil (taketakaki-yō), vizuelni stil (miru-yō), stil veštine (omoshiroki-yō), neobičan stil (hitofushi aru-yō) i stil izvrsnih detalja (komayaka naru-yō) i stil ugušivanja demona (kiratsu no tai). Hashimoto Fumio, Ariyoshi Tamotsu i Fujihira Haruo, Karonshū, str. 514-515. Videti i Robert H. Brower, «Fujiwara Teika’s Maigetsushō», Monumenta Nipponica 40:4 (zima 1985), str. 410-412.

23 Ured: Hisamatsu Sen’ichi i Nishio Minoru, Wakaronshū, Nōgakuronshū, str. 110. Prevod na engleski: Robert H. Brower, «Fujiwara Teika’s Maigetsushō», str 410, br. 25. Ova pesma se pojavljuje i u Kin’yō Shū 3:239. Ured: Kawamura Teruo, Kashiwagi Yoshio i Kudō Shigenori, Kin’yō Wakashū, Shika Wakashū, str. 67.

24 Ured: Hisamatsu Sen’ichi i Nishio Minoru, Wakaronshū, Nōgakuronshū, str. 110. Prevod na engleski: Robert H. Brower, «Fujiwara Teika’s Maigetsushō», str. 410, br. 25. Ova pesma se pojavljuje i u Shinkokinshū-u 5:533. Kubota Jun, Shinkokin Wakashū, , str. 185. Ovaj odlomak iz Teikaivinog Kindai Shūka se ne pojavljuje u prevodu na engleski Roberta H. Browera i Earla Minera, Fujiwara Teika’s Superior Poems of Our Time: A Thirteenth- Century Poetic Treatise and Sequence (Stanford: Stanford University Press, 1967).

25 “Pitanje: Do sada sam sledio Vaša objašnjenja, ali što se tiče takozvanog stila jugen, teško mi je da to shvatim. Voleo bih da me podučite.

Odgovor: Svi vidovi poetskih formi su teški za shvatanje. Mada stare zbirke usmene tradicije i priručnici za pisanje sastava pružaju učeniku temeljno znanje po raznih pitanjima postupnim objašnjenjima, kada su u pitanju formalni aspekti, nema ničega preciznog. Ovo se posebno odnosi na stil jugen, čiji sam naziv unosi zabunu. Kako ga ni sam dovoljno ne razumem, ne znam kako da ga objasnim na zadovoljvajući način, ali prema mišljenju onih koji su prodrli u carstvo jugena, ono što je važno leži u yojō, koje se ne izražava rečima i u atmosferi koja se ne otkriva kroz formu pesme. Kada se sadržaj oslanja na zvuk a dikcija je raskošne lepote, ove ostale vrline će doći po sebi. Tako je, na primer, jedne jesenje večeri nebo bilo bez boje i zvuka, i mada ne možemo to definitivno objasniti, nekako smo dirnuti do suza. Onaj koji nije osetljiv ne nalazi u tome ništa posebno, tek se divi cvetovima trešnje i skarletoj boji jesenjeg lišća koje može da vidi svojim očima. Opet, to se može uporediti sa izgledom i držanjem jedne fine dame koja tuguje, ali to ne izražava rečima, već tiho pati i daje samo neznatnu naznaku svog raspoloženja; zbog ovoga je sažaljenje onoga ko je vidi jače nego kada bi jadikovala i žalila se iz sve snage i «pravila šou» od sebe kršeći ruke. Dete, s druge strane—kako ono da ovo shvati samo posmatrajući njeg izgled i držanje, osim ako mu značenje nije objašnjeno u tančine odgovarajućim rečima?... Opet, ako pogledate jesenja brda kroz procep magle, vidite samo malo i, nezadovoljni, pokušavate da slobodno shvatite u mašti kako bi prijatno bilo videti celinu ovog skarletnog lišća—to je skoro bolje nego da ga jasno vidite. Iskazati osećanja do kraja rečima rekavši da je mesec sjajan ili hvaleći cvetove trešnje, izjavljujući da su lepi, kako to može biti teško?» Hisamatsu Sen’ichi i Nishio Minoru, Wakaronshū, Nōgakuronshū, str. 86-88. P

26 Paul S. Atkins, «The Demon-Quelling Style in Medieval Japanese Poetic and Dramatic Theory», Monumenta Nipponica 58:3 (Autumn 2003), str. 322, br. 12.

27 Ured: Sasaki Nobutsuna, Nihon Kagaku Taikei, 4 (Tokyo: Kazama Shobō, 1956), str. 362. Pesma se pojavljuje i u Shinkokinshū-u 8:788. Kubota Jun, Shinkokin Wakashū, , str. 268.

28 «Vičnost poeziji i muzici, obema plemenitim (jugen) umetnostima, su uvek cenili i vladari i podanici, ali se može činiti da su danas zanemareni kao sredstvo upravljanja zemljom. Zlato je najvrednije od svih metala ali se ne može uporediti sa upotrebnim vrednostima gvožđa». Tsurezuregusa, poglavlje 122. Ured: Kidō Saizō, Tsurezuregusa, SNKS 10 (Tokyo: Shinchōsha, 1977), str. 139. Prevod na engleski: Donald Keene, Essays in Idleness: The Tsurezuregusa of Kenkō (New York: Columbia University Press, 1967), str. 105.

29 «Posebno u pozorištu no se jugen može smatrati najvažnijim principom. Međutim, mada se kvalitet jugena ispoljava u predstavi i publika ga izuzetno ceni, vrlo je malo glumaca koji zaista poseduju taj kvalitet. Ovo je stoga što oni nikada nisu sami osetili ukus pravog jugena. Malo je, dakle, glumaca koji su ušli u ovaj svet. Kakvo carstvo je predstavljeno nazivom jugen? Na primer, ako pogledamo opšti izgled sveta i posmatramo razne vrste ljudi, moglo bi se reći da je jugen najbolje predstavljen u karakteru plemstva, čije je ponašanje tako visokog kvaliteta i koji dobijaju ljubav i poštovanje koji se ne daju drugima u društvu. Ako je takav slučaj, onda njihov dostojanstven i blag izgled predstavlja suštinu jugena. Stoga se scenski izgled jugena najbolje nagoveštava uglađenim i elegantnim držanjem. Ako glumac dobro osmotri divan način govora plemstva i prouči reči i uobičajeni način na koji se izražavaju ovako uzvišene ličnosti, čak i samo posmatranjem njihovog finog izbora reči kad govore i o najbeznačajnijim stvarima, onda se to može smatrati da predstavlja jugen govora». Ured: Tanaka Yutaka, Zeami Geijutsu Ronshū, SNKS 4 (Tokyo: Shinchōsha, 1976), str. 139-140. Prevod na engleski: J. Thomas Rimer i Yamazaki Masakazu, On the Art of the Nō Drama: The Major Treatises of Zeami (Princeton: Princeton University Press, 1984), str. 92-93.

30 Ōnishi Yoshinori, Yūgen to Aware (Tokyo: Iwanami Shoten, 1939). Videti i moja poglavlja «Ōnishi Yoshinori and the Category of the Aesthetic» i «The Creation of Aesthetic Categories», Michele Marra, Modern Japanese Aesthetics: A Reader, str. 115-167. U vezi sa uticajem estetike na formiranje polja književnosti u Japanu videti Michael F. Marra, «Fields of Contention: Philology (Bunkengaku) i the Philosophy of Literature (Bungeigaku)» u Joshua A. Fogel i James C. Baxter, ured., Historiography and Japanese Consciousness of Values and Norms: International Symposium in North America, str. 197-221.

31 Ōnishi Yoshinori, Yūgen to Aware, str. 85-102. U vezi sa Onišijevim metodom pogledati Otabe Tanehisa, «Representations of ‘Japaneseness’ in Modern Japanese Aesthetics: An Introduction to the Critique of Comparative Reason», u Michael F. Marra, ured., Japanese Hermeneutics: Current Debates on Aesthetics and Interpretation ( Honolulu: University of Hawai’i Press, 2002), str. 153-162 i Michael F. Marra, «Coincidentia Oppositorum: Ōnishi Yoshinori’s Greek Genealogies of Japan», Ibidem, str. 142-152.

32 Oka Kazuo, «Yūgen Ron», Kokubungaku: Kaishaku to Kanshō (Nihon Bungaku no Tokushitsu), 6:1940, str. 42.

33 Nose Asaji, «Chūsei Bungaku Bi», Kokubungaku: Kaishaku to Kanshō (Nihon Bungaku no Bi), 9:1942, str. 25.

34 Iwai Shigeki, «Yūgen to Shōchō: Shinkokin Waka Shū no Hyōka o Megutte», ured: Suzuki Sadami i Iwai Shigeki, Wabi, Sabi, Yūgen: ‘Nihontekinaru mono’ e no Dōtei (Tokyo: Suiseisha, 2006), str. 337-339.

 

 

Preneto iz Simply Haiku-a, god. 8, br. 3, zima 2011.

 

Prevod: Saša Važić