God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

Bruce Ross, SAD

Suština haikua

 

 

Na drugoj Evropskoj haiku konferenciji održanoj u Švedskoj 2007. godine nekoliko učesnika je govorilo o vrednostima koje se u današnje vreme često ne primenjuju u savremenom zapadnom haikuu. Jedno izlaganje, Kai Falkmana iz Švedske, ticalo se «transformacionog uticaja» haikua. Drugo je bilo usmereno na pitanje neodređenosti (Takaši Ikarija iz Japana), a, opet, treće na jedinstvenu metaforu koja dovodi do «dubine» osećanja udaljavanjem od predmeta haiku pesme (Ludmila Balabanova iz Bugarske). Pravo osveženje je bilo slušati Falkmana koji je govorio o «slojevitom osećanju» koje proizvodi haiku. Previše savremenih američkih haikua se piše sa neukusnim smislom za humor i lošim odnosom između slika. Osim toga, u takvim haikuima izražavanje unutrašnje emocije previše nalikuje providnom osećanju i isprazanim društvenim kontaktima u medijima. Razgovori o stanjima osećanja i njihovom «transformacionom uticaju» u odnosu na haiku su potrebni da bi se uravnotežili ovi pravci u haikuu i očuvala njegova suština. U vezi s tim ovaj članak ispituje ili preispituje pitanja koja se odnose na suštinu haikua: specifičnost, osećanje i emocija, nesebičnost, haiku trenutak, priroda i lepota i celovitost. Prvo ću, ipak, razmotriti pitanje «apsolutne metafore», naziv koji sam skovao da bih opisao haiku koji se stvara na osnovu organskog ili egzistencijalnog odnosa između njegovih delova. Ovakva haiku poetika se otvara prema drugim pitanjima koja se ovde razmatraju i dobro se uklapa sa nekim idejama koje su prezentovane na Evropskoj haiku konferenciji.

Stvari [u prirodi] imaju duboko značenje,
ali ako pokušamo da ga izrazimo, zaboravljamo reči.

—Toenmei

I. Apsolutna metafora

Haiku je, na kraju krajeva, vrsta poezije, izvedena iz prve strofe kolektivne pesme renge i, konačno, iz tanke (prvobitno vake), kod kojih se izmenjuju zvučne jedinice od 5 i 7 slogova.

Kao i sve pesme, i haiku se služi slikovitim izlaganjem, emotivnim sadržajem, zvučnim vrednostima, figurativnim jezikom itd. Japanske poetske forme su uglavnom kratke; u stvari, haiku je najkraća pesma na svetu, u kojoj je 17 zvučnih jedinica podeljeno po obrascu 5,7,5 u tradicionalnom japanskom haikuu. Isti ovaj obrazac se odnosi na tanku i rengu, podražavajući dužinu stihova u kineskoj lirici kao i formulisanje pesama i tome slično u ranoj japanskoj kulturi. Japanski je nenaglašen jezik, haiku se oslanja na onomatopeju i, možda, dužinu vokala u svakoj zvučnoj jedinici, ali ne na rimu. Zvučne jedinice od 5 i 7 slogova koje su se ponavljale tokom vekova u poetskim formama takođe pomažu da se očuva neka vrsta ritma.

Slikovito izlaganje i emotivan sadržaj su jedinstveni za haiku. Tradicionalan haiku sadrži kigo, sezonsku reč ili kidai, sezonsku temu, uključiv ljudske aktivnosti koje se ponavljaju i koje su obično vezane za prirodne cikluse, kao što je žetva pšenice. Tradicionalan haiku skoro uvek uključuje konkretnu sliku izvučenu iz neljudske prirode. Stoga bi se haiku mogao definisati kao ljudsko osećanje povezano s prirodom. Ovakvo prirodno slikovito izlaganje je sistematizovano po kategorijama u pesničkim almanasima ili saiđikiju. Pozivanje na lepotu prirode i emotivni sadržaj za kulturu čija je domaća religija šintoizam, koja uključuje neki vid obožavanja prirode, kao i neprekidni ciklični kontakt s prirodom zbog agrarnog statusa zemlje u njenom ranom periodu razvoju ne iznenađuju. Lepota prirode i odgovarajući emotivni sadržaj koji se slave u japanskoj kulturi su isto tako glavna potpora lirske poezije i na drugim mestima u svetu. U haikuu ovo slikovito izlaganje i sadržaj se konkretizuju do razgolićenog sugestivnog minimuma.

Tradicionalan japanski haiku povremeno koristi figurativan jezik, kao što su preuveličavanje, poređenje i metafora, baš kao što se koriste i u lirskoj poeziji drugih zemalja. Ali ovakva sredstva umeju da preopterete ovako malu pesmu po cenu vrednosti haikua kao što su oskudnost, zvučnost i misterija. Štaviše, kigo i kidai sa svojim pozivanjem na godišnja doba ugrađuju u haiku alegoriju koja daje univerzalnu vrednost svetu prirode i njegovim ciklusima.

Haiku se može posmatrati kao odnos pojedinačnog i univerzalnog. Dok većina poezije zavisi od metafore, sa snagom osećanja imaginativne poredbe koja određuje njen uspeh, haiku se u svojoj jedinstvenosti zasniva na «apsolutnoj metafori» onog pojedinačnog u prirodi i univerzalnog. Unutrašnje poređenje u tradicionalnom haikuu je često regulisano kiređijem, jednim od nekoliko japanskih partikula, koje ne deluju drugačije od interpunkcije u engleskom, da bi se istakao emotivni sadržaj jednog dela haikua ili njegov odnos sa drugim delom i naglasila apsolutna metafora. Prvi stih se, na primer, može odnositi na vremenske prilike, a drugi i treći stih bi mogli da ponude slikoviti opis određenog predmeta ili bića u prirodi. Apsolutna metafora i kiređi zajedno stvaraju iskru osećanja koja spaja univerzalno i pojedinačno.

Evo savremenog haikua Alenke Zorman iz Slovenije koji izražava apsolutnu metaforu:

Dan nezavisnosti.
Na toplom vetru moj šal
dotiče stranca.

U pesmi je uočljiv egzistencijalni kvalitet, koji se ogleda u oslobođenju, humanosti i radosti Ime praznika se odnosi na istorijski događaj oslobađanja koji slave mnoge zemlje. Vetar je odgovarajuće prijatan. Ovaj vetar daje prirodan primer onoga što je američki pesnik T.S. Eliot nazvao objektivni korelativ, pesnička slika potekla iz stvarnog sveta koji prikazuje ili metaforički povezuje sa unutrašnjom emocijom. U haikuu je taj odnos obično dat manje imaginativno. Prisutan je osećaj sinhronizacije ili manje očigledne veze. Apsolutna metafora se odnosi na autorov šal nošen vetrom koji dodiruje drugu osobu, potpuno nepoznatu. Vetar omogućava da trenutak zajedničkog slavlja postane trenutak zajedničke humanosti putem zvučnog, konkretnog, slikovitog izlaganja. Autor i neznanac postaju jedno. Ali možda je Toenmei u pravu. Nešto misteriozno se dešava u ovom haikuu što se uistinu ne može izraziti rečima ali se putem njih može osetiti.

Video sam Platonove pehare i stolove, ali ne i njegovu peharnost i stolovitost.
—Diogen

II Pojedinačno

Ako je ta misteriozna stvar pojava univerzalnog, ta se pojava može manifestovati samo u pojedinačnom. I samo pojedinačno ima svoj kvalitet misterioznosti. Kod onih najboljih haikua misterioznost pojedinačnog je njihova suština. Ta suština se nalazi u skakavcu u jednom od Isinih haikua:

prohladan vetar,
skakavac se raspevao
iz sveg glasa

Šta bi moglo biti jednostavnije nego slušati skakavca? Isa je pojedinačno naveo, možda čak i personifikovao ovo stvorenje. Ne radi se o tome da svi skakavci ukazuju na svoju istovetnost, svoju «skakavost» u ovome jednom. U ovom haikuu radi se o jednom jedinom biću koje se oglašava sa velikim oduševljenjem. Izdvaja se pojavljivanjem u ovom određenom trenutku. Očita živahnost ovog malog stvorenja čini njegove napore i plemenitim i komičnim. Nije to samo insekt ili samo skakavac: radi se o ovom posebnom skakavcu u ovoj posebnoj sceni.

Fenomenologist Edmund Haserl je hteo da zasnuje filozofsku mentalnu aktivnost, u kartezijanskom poduhvatu, na istinitom perceptivnom sadržaju. Sugerisao je «stavljanje u zagradu» doživljaja da bi se odredila njegova suština, pa je njegov kredo bio zu den Sachen, «do samih stvari». Haiku je poput ovoga. On stavlja u zagradu ili, pre, doživljava trenutak u vremenu pojedinačno navodeći sastavne delove tog trenutka. Kao kod Haserlovog stavljanja u zagradu, u haiku doživljaju se javlja centralni element istinitosti.

Razmotrimo puža u ovom haikuu Dejvid Koba iz Engleske:

u mračnom vrtu
sev munje u daljini –
trag puža

Puž – ili pre njegovo odsustvo – je stavljen u zagradu sevom munje, koji za trenutak obasjava klizavi trag ovog stvorenja. Autor je u bašti po mraku i možda posmatra približavanje oluje. A onda - otkrovenje; putanja puža. Ovakav trag je mali, klizav, svetlucav. Šta je ovde istina? Pesnik se možda divi ili čudi svetlucavom tragu i možda posmatra puža, ovog puža, na nov način, prisustvo u odsustvu. Sve u svemu, ima tu i malo misterije kao kada se ugleda živi duh u nekom tragu. Misterija puževog traga se povezuje i sa misterijom munje, a obe unose sjaj i svetlost u tamu.

Predaj vrbi
sav gnev i žudnje
svog srca
— Bašo

III. Osećaj i emocija

Afektivno obojeno osećanje izazvano upotrebom apsolutne metafore haikua dovođeno je u vezu sa raznim vrstama estetskih vrednosti u tradicionalnom japanskom haikuu. Mono no aware, «patos stvari», je opšti termin kojim se opisuje kako stvari utiču na čoveka. Druge estetske vrednosti u haikuu uključuju vabi, «jednostavnost», sabi, «metafizičku usamljenost» i jugen, «misteriju». U svakom slučaju, pesnik je bio ganut nečim što je Džon Raskin pogrdno nazvao «patetična zabluda», pripisivanje osećanja stvarima. Za razliku od, na primer, zapadne poetike (izuzev romantizma) orijentalna poezija i poetika su bili usmereni na ovakva stanja afektivno obojenih osećanja. Tako da bi cvet u datom kontekstu pre nego da je neosetljiva stvar mogao da zrači afektivno obojenim osećanjem za japanskog haiku pesnika kao simbol, ali kao egzistencijalno validno prisustvo. Gornji Bašoov haiku potvrđuje egzistencijalnu vezu haiku pesnika i prirodnog entiteta, u ovom slučaju vrbe. Ako u zapadnom simbolizmu vrba predstavlja tugu i kao takva se javlja na nebrojeno nadgrobnih spomenika, Bašoova vrba je biće po sebi. Tako bi Bašo, osnivač japanskog haikua, mogao da kaže: «Da naučiš o ovom boru, odi do bora» a Šiki, osnivač modernog japanskog haikua, je mogao da zastupa, pozajmljujući od impresionizma, skicu iz prirode, šasei. Treba imati na umu da «osećaj» u haikuu obično nije otvoreno izražena emocija zapadne poezije. Haiku se ne koristi za izražavanje žestokih emocija, koje su obično rezervisane za tanku. On je pre vid prijemčivog osećanja između pesnika i njegovog predmeta iz prirode, mada pesnikovo emotivno raspoloženje često utiče na njegov odnos prema predmetu, pa ga čak i određuje.

Ovaj haiku Danijela Paja iz Francuske ukazuje na uvid u prirodu haiku osećanja:

dan posle vatrometa
odbljesci iz oluje

Vatromet u pesmi je kulturno određen vid uzbuđenja i obično dovodi do jakih emocija. Bljesci oluje su možda neočekivane, ali svakako prirodne pojave koje izazivaju strah kod posmatrača. Ton autora je pre refleksivan nego što izražava jake emocije. On stvara iznenadnu, verovatno prustijansku, vezu između živopisnosti jučerašnjeg vatrometa i odbljesaka oluje u sadašnjem vremenu. U stvari, povezivanjem prirodnih odbljesaka oluje sa vatrometom, on postavlja apsolutnu metaforu koja dovodi do apsolutne misterije blještavih eksplozija na tamnom nebu. Ovo podseća na zapadnu estetiku 18. veka u kojoj su oluje simbolizovale jaku emociju i versku strast.

Divlje guske nisu namerne da se odražavaju.
Voda nema želju da prihvati njihov odraz.

— Zen izreka

IV. Nesebičnost

Ako afektivna percepcija u mnogome određuje haiku osećaj, nesebična percepcija često određuje kako postoji haiku svest. Zbog toga je Robert Spajs, dugogodišnji urednik Modern Haiku-a, više voleo naziv «osećanje» (čula usmerena na prirodu, svesno) nego «emocija» (veoma jako subjektivno osećanje usmereno na neracionalan um) kada je govorio o haiku poetici. Na najosnovnijem nivou, lična zamenica «ja» se obično ne upotrebljava u haikuu. U osnovi, lično «ja», frojdovski ego i njegovi mentalni konstrukti, da kažemo njegova emocija, ometa haiku doživljaj. Filozof lingvistike Ludvig Vitgenštajn je primetio: «Oni vidovi stvari koji su nam najbitniji su skriveni zbog njihove jednostavnosti i poznatosti». Empirijski postupci i racionalno mišljenje koje određuju zapadnu misao takođe predstavljaju smetnju. Zen-budistička zamisao praznog uma, otvorenost za fenomenološko prisustvo, ukazuje na odgovarajuće mentalno raspoloženje. Zen izreka objašnjava situaciju: «Jedna misao sledi drugu bez prekida. Ali ako dopustite da se ove misli povežu u lanac, zarobljavate se». Kako da se ne zaglibimo u misao i doživimo haiku svest?

Haiku Kai Falkmana nudi odgovor.

Smučar zastaje
da ostavi prostor
za tišinu snega

Prva dva stiha ove pesme opisuju prekid onoga što zen budisti nazivaju «nemiran um», neprestani tok misli. Prosvetljenje ili čist um, jasnoća percepcije u sadašnjem vremenu, su nemogući ako je um nemiran. Zapravo, um se mora pročistiti da bi se dozvolilo, kako bi Rilke rekao, stvarima da govore za sebe. Kada se postigne fenomenološka redukcija, zastajanje smučara, sneg, njegova tišina, može da govori za sebe. Ovde se ne koristi lična zamenica «ja». Pesnik, njegova volja, ne zaustavlja skije. To čini tišina snega. «Ja» ovde nije važno. Ono što je važno je tišina snega. Zastajanje je samo zabeleška koja vodi do tišine snega. Na mnogo načina ova pesma postaje neka vrsta evokacije doživljaja prosvetljenja.

Kaluđer upita Li-šana: «Šta znači dolazak Bodidarme sa Zapada?»
»Nema ovde ‘šta'», reče Li-šan.
»Zašto??»
»Baš zato što su stvari takve kakve jesu» , odgovori Li-šan.

                — Zen mondo

V. Haiku trenutak

«Haiku trenutak» bi mogao da se definiše kao spoj pojedinačnog i apsolutnog u vremenskom trenutku. Haiku je, onda, u osnovi pojava. To je shvatanje koje odgovara Li-šanovom da su «stvari onakve kakve jesu». Bašo je rekao: «Nauči kako da slušaš dok stvari govore za sebe». U haiku trenutku razum se ne meša u suštinu stvari ili u njihov sinhronicitet. Slikar Huan Gris je rekao: «Izgubljen si u trenutku kad znaš kakav će biti rezultat». Veličina haikua je otkrovenje stvarnosti baš onakvom kakva je sa svim svojim čudima i slobodom.

Od svih pesničkih formi haiku najdoslednije odražava poseban slučaj privremenosti, posebno jedinstvo pojedinačnog i apsolutnog u vremenskom trenutku. Edmund Haserl je sugerisao da je transcedentnost transpersonalna ali je spoznajemo samo preko predmeta. T.S. Eliot u «Četiri kvarteta» sugeriše da je sama istorija slika vanvremenskih trenutaka.

Jedan profesor japanske književnosti i renku majstor mi je jednom rekao da su haikui prolazni. Mislio sam da je govorio o pesmi kao fizičkom predmetu i žanru. Iz toga sledi da se haikui ispisani na parčićima papira prirodno raspadaju. Sada vidim da su haiku prolazni zato jer odražavaju haiku trenutak. U tradicionalnoj japanskoj estetici izuzetni trenuci se ne ponavljaju u metafizičkom smislu. Kako je rekao Heraklit: «Ne možeš da uđeš dva puta u istu reku». Reka će još uvek biti tamo, ali će promeniti pojedinosti svoje prirode. A ipak u Japanu ima haiku kamenja na kome se čuvaju ovakvi neponovljivi trenuci. Kada čitamo neke haikue ranih japanskih majstora, davno preminulih, kao i iz skorašnjeg perioda, možemo sa zahvalnošću iskusiti, u okviru međukulturnih ograničenja, ono što su oni osetili. Sledimo pravac njihovog uvida i zatvaramo energetski luk koji spaja pojedinačno sa apsolutnim.

Evo haikua Aksinija Mihailove iz Bugarske koji odlično hvata haiku trenutak.

otvoren prozor
staru zavesu zakrpio
sivi oblak

Pesma predstavlja trenutak u vremenu sa stvarima baš kakve jesu. Prozor je otvoren da bi kroz njega ulazio čist vazduh. Na staroj zavesi koja prekriva prozor se nalazi rupa ili više njih. Prepoznatljiva scena poseduje dirljiv kvalitet jednostavnosti i starenja zajedno sa poznatim, svakodnevnim stvarima. A ipak, slučajno, u sinhronicitetu haiku trenutka pesme, oblak prekriva rupu ili rupe na zavesi. Sam taj čin uzdiže naše osećanje do jednostavnosti ove prirodne radnje i do misterije. Zavesa nije stvarno zakrpljena već je stvorena poetska veza između ljudskog i prirodnog, kao i između pojedinačnog i univerzalnog. Oblak će proći a trenutak se završiti, ali u tom trenutku ovakva jednostavnost je podignuta na viši nivo, i ne bez komike.

Raširivši slamnatu prostirku u polju
sedoh i zagledah se
u cvetove šljive
— Buson

VI. Priroda i lepota

Afektivna lepota prirode je prevashodni predmet tradicionalnog japanskog haikua. Odgovarajući predmeti afektivno obojenog osećanja i lepote kao legitimnih akademskih pitanja u zapadnoj estetici su se izgubili u kasnim godinama 20. veka. A ipak, kako je rekao Šekspir, «Kakvo god da joj je ime, ruža jednako lepo miriše» i kako je američki pisac Gertruda Štajn slavno izjavila «ruža je ruža je ruža». Imamo i Bašoov vlastiti opis toga kako je šetao oko ribnjaka čitave noći zagledan u mesec. Ransecu o istom pitanju govori u haikuu:

bele hrizanteme
žute hrizanteme—
samo da nema drugih imena?!

Bašo je izneo svoj stav po pitanju afektivno obojenog osećanja i prirodne lepote: «Bio je poslušan prema prirodi i jedno sa njom i sa četiri godišnja doba». Zapravo, baš kao što je kigo uključen u tradicionalan haiku, bar jedna strofa o jednom cvetu i jednom mesecu su isto tako uključeni u japansku kolektivnu poeziju, rengu. Cvetovi trešnje su možda najčešće korišćena slika lepote u Japanu. Kada se kaže «cvet», misli se na cvetove trešnje. Prema nekim teorijama o odnosu cvetova trešnje i duhovima bogova kamija ili šintoističkih bogova u drevnom Japanu, to bi u haikuu odgovaralo: cvetovi trešnje jednako haiku ili prirodna lepota jednako haiku.

Haiku Zoé Savine iz Grčke istražuje ovu jednačinu.

gle, u punom cvatu
van mesta i van vremena
bagremovi na kiši

Bagrem je uglavnom tropsko drvo sa bokorima žutog i belog cveća. Ovde pesnik ističe apsolutnu metaforu u ovom haiku trenutku. Drveće ne odražava samo lepotu preko svog cveća. Ta lepota je uveličana kišom. Ovako uveličana lepota uzdiže haiku trenutak pesme do pojave vanvremenosti kao što je to izraženo u drugom stihu. Nadalje, pesnik želi da bude siguran da čitaoci shvataju prirodu uveličane lepote upućujući ih prvim stihom na pojavu. Pojava je viđenje bagremova baš kakvi jesu u njihovom trenutku posebne lepote.

Kako žudim da vidim
međ jutarnjim cvećem
lice Boga
— Bašo

VII. Celovitost

Apsolutna metafora u haikuu sadrži stanje celovitosti u kome pojedinačno vodi apsolutnim i prvim stvarima. Bašo ovde ponovo otkriva korene cvetova trešnje jednako haiku jednačina u kome se traženo duhovno osećanje otkriva u prirodnoj lepoti. Ovakvo duhovno osećanje se sastoji od različitih delova. Po rečima pesnika Geri Snajdera, koji je praktikovao zen-budizam: «Svesnost praznine rađa samilosno srce». U njegovoj konstrukciji mahajana budizma, samilost prema svim bićima koja je u osnovi njegovog verskog pogleda zasnovana je na kosmičkoj praznini koju poseduju svi oblici. Prema Vedama, «oblik je praznina, praznina je oblik». U haikuu ovakva budistička samilost često podržava afektivni odjek pojedinačnog u datoj pesmi. Prema drugom verskom pristupu jednog od osnivača hasidizma Bal Šem Tova, «Sve što je Bog stvorio sadrži iskru svetosti». U haikuu ovakvo uzdizanje svih stvari podržava poeziju usmerenu na afektivno shvatanje ovakvih stvari i šintoističko shvatanja po kome se stene, drveće i vodoskoci smatraju svetim.

Taoista bi rekao: «Uđite u mir». Celovitost, tao, bi se otkrila u ovakvom stanju. To stanje se štaviše pronalazi kroz pojedinosti, takozvanih «deset hiljada stvari». Tako će vam se u miru, bilo daleke planinske šume ili prepunom modernog gradu, stvari nuditi a rezultat će biti neka vrsta radosti, divljenja, svečanosti i čuda i, za trenutak, celovitosti.

Jon Kodresku iz Rumunije nudi jedan ovakav trenutak celovitosti u jednom svom haikuu:

jezerce na njivi
miris žetve se zadržava
u noći

U ovoj meditativnoj pesmi autor je dirnut prizorom jezerceta na njivi u noći. Ono je u centru pažnje kao pojedinost u njegovom stanju mira kao i oličenje mira po sebi. Nema dnevnih poslova. Njiva je požnjevena. Ali miris požnjevenih useva i zemlje ostaju da pojačaju i uzdignu ovo stanje mira. Miris postaje «organska metafora» jedinstva pojedinačnog i apsolutnog koje se u haikuu javlja kao stanje celovitosti, uzvišen trenutak u koji čitalac ili slušalac mogu da uđu.

Pored toga, u ovom višem smislu haikua, po rečima književnog kritičara Džordža Štajnera, «Kad prestane reč pesnika, javlja se jaka svetlost».

VIII. Zaključak

Važno je govoriti o suštini haikua u ovom trenutku svetske istorije. Priroda osećanja i emocije otupljuje u takozvano postmoderno doba. Kako se haiku oslanja na osećanje, postmoderne vrednosti će u stvari preuzeti suštinu haikua preuzimanjem prirode osećanja. Takođe je u opasnosti prevashodna veza haikua i prirode, jer izgleda da je ovih dana sama priroda u stanju krize. Svi žudimo da budemo međusobno povezani a i sa svetom i tragamo za nekim oblikom celovitosti. U svakodnevnom životu postaju sve manje relevantni priroda i lepota, haiku trenutak ili pažnja posvećena pojedinačnom. Ovo je možda razlog što se na drugoj Evropskoj haiku konferenciji Šokan Tadašii Kondo iz Japana pozvao na Toroa kada je govorio o svom projektu nalik saiđikiju «72 sezonskih čarolija» i nazvao haiku «ekološkom poezijom». Apsolutna metafora haikua bi mogla da pomogne da se očuva pojedinačno, naša osećanja, priroda i lepota. Mogla bi da pomogne da se očuva naš osećaj celovitosti—čak i u postmoderno doba—a, možda, i sam svet.

 

Preneto iz Modern Haiku-a, god. 38.3, jesen 2007, uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić