God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

Robert D. Wilson, Filipini

 

Proučavanje japanske estetike: I deo

Značaj ma-a

«Čovek bez mašte je čovek bez krila.» - Muhamed Ali

Svakodnevno čitam haikue i tanke u elektronskim časopisima i vidim kako početnici u ova dva japanska žanra postavljaju tri do pet pesama dnevno kao da je pisanje haikua i tanki najlakša stvar na svetu. Tim pesmama često nedostaje metar i daleko od toga da su vredne pamćenja.

Kako zajednica pesnika sa engleskog govornog područja posmatra japansku poeziju kratke forme? Zašto danas razni časopisi objavljuju neke od ovih istih haikua i tanki? Da li je to stoga što niko nije adekvatno definisao osnove i suštinu ova dva žanra? Razlikuju li se engleska tanka i haiku od japanske tanke i haikua do te mere da su postali individualan pesnički izraz, pa tako ti novi žanrovi nemaju striktna pravila koja bi trebalo slediti?

Možda zapadnjačka tumačenja ovih žanrova (veoma različita), nagoveštena, branjena i definisana od strane mnogih udruženja pesnika i časopisa koji zastupaju isto mišljenje, ukazuju na krizu identiteta, što opet pokreće pitanje «zašto».

Čitao sam članke o tome zašto i šta bi trebalo a šta ne bi trebalo da bude zapadni haiku i ostao sam neubeđen. Da, dužina slogova u engleskom jeziku se razlikuje od one koja se koristi u japanskom jeziku (njihovi slogovi nisu oni kakve zapadnjaci poznaju i kako ih shvataju. Kraći su po intonaciji i često sadrže više od jednog bita dok je u engleskom jeziku svaki slog jedan bit, pa je tako, kada je zapadnjak učio u privatnoj ili državnoj školi da piše haiku koristeći metar 5,7,5, rezultat često bio haiku koji zvuči nezgrapno).

Malo je zapadnih haiku pesnika koji se po ovom pitanju ne slažu i koji nisu prilagodili svoje haikue tako da odgovaraju ovom obrascu koji koristi manji broj slogova.

Neslaganja se javljaju oko delova slagalice koji nedostaju. Kad ima toliko mišljenja i teorija, očigledno je da nešto nije u redu.

Pesnicima koji nemaju iskustva u pisanju haikua i tanki potrebno je usmerenje, znanje i domaći zadatak pre nego što se smeste u rutinu, napune samopouzdanjem i počnu da šalju svoje pesme na takva mesta koja nisu radionice na internetu i van njega ili rasprave na facebook-u, proširujući svoja pogrešna shvatanja ova dva žanra na ljude koji, u većini slučajeva, nikada neće prisustvovati sastanku tanka ili haiku kluba, učestvovati u pesničkoj radionici, pročitati časopis, a kamoli izučavati ovu formu iz akademske perspektive, osim onih neargumentovanih koještarija koje su čitali u školskim udžbenicima; a onda sa drugima podeliti svoja pogrešna shvatanja itd.

Japanski nazivi estetskih sredstava: ma, sabi, jugen, makoto, kigo itd, šta oni znače? Pojavljuju se u knjigama, časopisima, na internetu, a ipak je skoro nemoguće naći jasne definicije ma kog od ovih naziva. Imao sam problema da išta nađem o njima na internetu ili štampanim publikacijama pisanim razumljivim jezikom, a definicije se razlikuju od autora do autora.

Da li je to što ovi nazivi nisu dovoljno shvaćeni i to što mnogi pesnici ne uviđaju vrednost upotrebe japanskih estetskih sredstava u svojim pesmama, zajedno sa stavom nekih «zapadnih» haiku, tanka, haibun i haiga urednika elektronskih ili štampanih časopisa, koji smatraju da je suština u tome da se prekrše pravila pomenutih japanskih poetskih žanrova ako «zapadnjački» pesnici žele da steknu autentičan glas koji nije japanocentričan, razlog onome što izgleda da je zapadnjačka bastardizacija japanske poezije kratke forme?

Uzmimo, na primer, sledeći haiku iz haibuna koji je objavio jedan popularan zapadnoevropski časopis za poeziju:

petrolej pri kraju -    misli su mu o jesenjem snu

Ričard Petit

Petitovom kvazi-haikuu od tri stiha nedostaje magija koji uspešan haiku dobija upotrebom ma-a i drugih japanskih estetskih sredstava, koja od kratke pesme stvaraju višedimenzioni entitet koji izlazi iz sfere očiglednog i ulazi u sferu metafizičkog, pozivajući čitaoca da protumači ono što je pesnik napisao.

Radi ilustracije uporedite gornji haiku sa sledećim Busonovim:

Ta mala lisica,
zbog čega li se zakašljao ---
u polju deteline?

Kogitsune no nani ni musekemu kohagihara

Josa Buson

Busonova pesma aludira na nešto što čitalac mora da protumači. (Animističko/šamanističko) pominjanje lisice navodi me na razmišljanje da li se radi o alegoriji ili stvarnoj životinji u prostoru između drugog i trećeg stiha, koji Japanci nazivaju ma. Busonova pesma je mistična, obavijena jugenom (dubina i tajna). Kao odjek posle udara mesinganog zvona, Busonov haiku mi se zadržava u mislima nakon što sam ga pročitao; odjek koji se razleže svaki put kad ga pročitam.

U sledećih nekoliko brojeva Simply Haiku-a baviću se istraživanjem nekih od sredstava koja su na raspolaganju tanka i haiku pesnicima; sredstava koja će nam pomoći da bolje razumemo te žanrove, pa tako i da pišemo haikue i tanke koji su prirođeni žanrovima onako kako su ih tvorci osmislili da o njima zapadnjaci uče i podučavaju druge.

Još su živi,
Smrznuti u grumenu:
Morski puževi

Macuo Bašo

Šta znači vesternizovati haiku i drugu japansku poeziju kratke forme?

Sledeći haiku je napisan u istočnoj Evropi, oblasti za koju se smatra da pripada Zapadu. Da li je ovo, onda, primer zapadnjačkog haikua? Da li je geografski položaj odlučujući faktor? Upotreba engleskog?

Kulturna memorija pesnika, zajedno sa iskustvom, obrazovanjem i pogledom na metafizičko definišu haiku. Svi smo mi na ovoj planeti individue za sebe.

Čitam donji haiku i posmatram ga kao autentičan. Ne kaže sve, koristi ma (vreme i prostor), jugen (dubinu i tajnu), metar prirođen haikuu. Ni jedan haiku nije ograničen na geografski prostor niti rasnom i etničkom pripadnošću ili duhovnim osobinama autora.

zimskom cipelom
niz krivudavu prtinu
šutiram kamen

     Saša Važić
    Srbija

Gornji haiku je napisan u istočnoj Evropi (Zapad), a ovaj ispod u Aziji (Istok). I jedan i drugi na svom maternjem jeziku primenjuju metrički obrazac k/d/k prirođen haikuu i obadva koriste japanska estetska sredstva. Gore pomenuta sredstva su više od puke estetike geografske oblasti. Ona su specifična sredstva važna za stvaranje specifičnog žanra. Kod primene «zapadnjačke» estetike onako kako se o tome uči na belačkim evropskim i severnoameričkim univerzitetima uglavnom manjka metafizički način razmišljanja neophodan da bi se haiku uzdigao do «ma»-a onoga što jeste i nije. Haiku mora da se uzdigne iznad rečenog, osedla neizrečeno, u bezvremenom trenutku, čulima isprepletenim u nedefinisanom orgazmu onog što je bilo, što jeste i što će biti kao Alisa koja uskače u crnu rupu belog zeca, dodirujući vetar, dok je miluje tama, dok goni ono što bi moglo ili ne bi moglo da se desi u snu unutar sna, oslobođena predrasuda.

provetrava kimono
a i njeno srce
nikada dosta

Čijo-ni

 - - - - -

Iz
   Tišine
Mojih grudi
             Pojavljuje se
Mesec na izlasku;
A kad se okretoh da ga vidim ---
Mesec
         U grumenju oblaka

shizuka naru / waga mune wakete / izuru tsuki / furisakemireba / murakumo no tsuki

Šotecu

Sledeća tanka koju je napisao američki pesnik je takođe lepa i dobro koristi japanska estetska sredstva: sabi, jugen i ma. Prekid koji stvara ma je na kraju trećeg stiha:

kad me ne bude
ovo će srce darovati
nekom drugom
i onda pronaći tebe
duboko u njegovom ožiljku

Keti Lipard Kob

Nedavno je dobila počasno priznanje na tanka takmičenju u Kaliforniji. Pobednička tanka se ne drži metra prirođenog tanki što mnogi «zapadnjački» urednici tvrde da je dozvoljeno zbog onog što oni smatraju razlikom u tonalitetu i jampskom pentametru prirođenim zapadnoj koncepciji poezije. Takvi urednici bez mnogo razmišljanja etiketiraju one koji se ne slažu sa njima kao japanocentrike ili japanofile; etiketiranje koje je laičko i zasnovano na generalizacijama, koje se ne mogu primeniti na zapadnjake u opštem smislu, osim ako ne zasnivaju ovu pretpostavku na njihovom etničkom poreklu i nisu pristalice filozofskih teorija koje propagiraju anglofili i anglocentrici. Pišem ovo osmehujući se jer je za pisanje dobrog haikua ili tanke nebitna pripadnost 'fili', bilo japanskoj ili anglo-. Tanka (japanska pesma) se tako naziva sa razlogom...

«Cilj umetnosti nije da prikaže spoljni izgled stvari, već njihov unutrašnji značaj».

Aristotel

Da je tanka samo drugo ime opšteg pojma, pesme, moja kritika bi bila bezvredna. Tanka nije samo pesma, već posebna vrsta pesme, baš kao što je i opera posebna vrsta pesme. Osmotrite razliku u metru donje tanke kada premestim reč «biti» s kraja četvrtog na početak petog stiha tanke koja je osvojila prvo mesto na istom konkursu na kome je tanka Lipard-Kobove dobila počasno priznanje, mada smatram da je tanka Kobove snažnija:

orao
uzleće...
pitam se
ko sam ja mogla biti,
inače

Serin Fargo
SAD

 

orao
uzleće...
pitam se
ko sam ja mogla
biti, inače

Serin Fargo
SAD

Moja mala izmena ne menja značenje tanke, već samo metar, koji je samo to: metar, ni zapadnjački ni istočnjački... drugačiji način sviranja pesme.

Načini razmišljanja na Istoku i Zapadu se u mnogome razlikuje, a ipak je smešno klasifikovati ih samo po osnovu geografije.

Većina u Japanu je pod uticajem kineske lingvistike i poezije; animizma, šamanističkih verovanja domorodačkih Aina, taoizma, šintoizma, zena i drugih sekti budizma, koji ponekad mogu svi istovremeno pripadati istom japanskom kulturnom načinu razmišljanja.

Zatim, opet, neki drugi koji žive na Zapadu i nazivaju ga svojim domom dele slična verovanja.

Uticaj Kine na japansku poeziju se ne može potceniti, negirati ni ignorisati. Kina je bila ta koja je kolonizovala Japan i sklopila mešovite brakove sa Ainima i drugim domorodačkim narodima koji su živeli na grupaciji ostrva pre nego što su se ujedinila i postala Japan. Kina, jedna od prve tri svetske civilizacije, uvela je pisani jezik, poeziju itd. u Japan.

Estetski termini: sabi, jugen, makoto, ma itd. potiču iz kineskog jezika koje mnogi ljudi sa engleskog govornog područja teško mogu da shvate (prvenstveno zbog onoga što su učili u školi) zato što Azijati u svom načinu razmišljanja koriste metafizičku tišinu, nestalnost, nedefinisano, nedodirljivo, dvosmislenost, minimalizam i druge oblike nekonkretnog razmišljanja u stvaranju svoje poezije; što je na mnoge načine antiteza onome što pripada onome što se danas naziva «zapadnjačko razmišljanje».

«Kraj južnog prozora, s leđima okrenutim lampi, sedim. Vetar raznosi susnežicu u noć. U samotnim dubinama tihog noćnog sela : glas okasnele guske kroz sneg što pada».

Po Ču-I
Pesnik iz vremena kineske dinastije Tang

Mnogi «zapadnjaci» više vole termine koji se mogu konkretno definisati. U školi su učeni da sve seciraju i definišu, ostavljajući malo mesta za čistu metafizičku manifestaciju, spontanost, suštinu načina razmišljanja s kojim su započeli život kao deca.

«Na fakultetu ne možeš da naučiš da pišeš. To je za pisce veoma loše mesto jer profesori misle da znaju više od vas—a ne znaju. Imaju predrasude».

Rej Bredberi

«Prvo pravilo je da se nikada ne prihvati da je nešto tačno dok se ne dokaže da je tako, bez i najmanje sumnje».

Rene Dekart

Japanska estetika nije religija ni kulturalizam. Ona je važno sredstvo neophodno za modeliranje autentičnih haikua i tanki a, za razliku od učenja zasnovanih na dezinformacijama, imaju svoje odgovarajuće pandane u zapadnoj misli: pandane koje je vredno razmotriti kada se piše japanska poezija kratke forme na engleskom jeziku.

Jedan komplet alata nije dovoljan. Bolje je imati na raspolaganju celu kutiju sa alatom. Međutim, ono što je najvažnije u ovom referatu je krajnji rezultat: autentična tanka i haiku.

MA

Svaki put kada proučavam japansku estetiku, koja je u srži sve japanske umetnosti, od anime, filma, muzike, drame, poetike itd., nailazim na svesnost vremena i prostora koja se naziva ma.

Termin ma nije lako shvatljiv čoveku zapadnjačke senzibilnosti zbog sklonosti Zapada da razmatra i razmišlja o onome što je opipljivo i nemetafizičko.

«Smatra se da su mistična objašnjenja duboka, a istina je da nisu čak ni plitka».

Fridrih Vilhelm Niče
Nemački filozof

Pre nego što pođemo u školu svi se rađamo sa metafizičkim načinom razmišljanja i razvijenom maštom. U školi je opipljivost «torba za sve» koja zahteva teoretisanje i seciranje u zapadnjačkoj tradiciji koja je bila pod uticajem grčko-rimske tradicije koju su kasnije nadograđivali evropski filozofi, teolozi i društveni naučnici kao što su Hegel, Kjerkegor, Kant, Niče, papski teoretičari, Dekart, Špengler, Mekluhan, Albert Kami, Martin Luter, Frojd, Jung; zajedno sa shvatanjem nauke kakvom su je definisali Makijaveli, Pavlov, Njutn, Darvin, Ajnštajn itd.

«Ne smatram da sam obavezan da verujem da je isti Bog koji nas je obdario osećanjima, razumom i intelektom bio nameran da ih se odreknemo».

Galilej

Kako zapadnjačka misao definiše osećanja, razum i intelekt, posebno kada su sadržani u haikuu kao što je ovaj dole, koji je napisala osoba za koju mnogi smatraju da je jedan od osnivača srpskog haiku pokreta?

Zašto se neki uticajni pesnici u Americi zalažu i opravdavaju stil pisanja haikua i tanki koji se veoma razlikuje od prvobitne koncepcije i osnova ova dva žanra?

Мрља на цести
Малочас је ловила
Пољске мишеве

Slavko Sedlar
Prevod: Saša Važić

Kai Hasegava sa Tokai univerziteta u Japanu, autor preko 20 knjiga kritika haiku poezije, kaže u jednom od dva intervjua koja sam sa njim obavio za Simply Haiku:

«Smatra se da zapadni jezici u krajnjem smislu pripadaju Bogu, ali je u Japanu od davnina jezik smatran veoma ličnim. Ovo je zapravo veliki problem, ali je i rasprava koja nas neće nigde odvesti.

Realniji problem za raspravu je onaj koji se odnosi na ma. Ova japanska reč može da označava prostor, kao u ‘prazan prostor’ ili ‘prazno mesto’, nešto privremeno (tišina), a može imati i psihološko značenje itd. Ma deluje u raznim oblastima života i kulture u Japanu. Bez sumnje, japanska kultura je kultura ma-a. To je slučaj i sa haikuom. ‘Rez’ (kire) u haiku se javlja da stvori ma, a to ma je rečitije od reči. To je stoga što čak iako odličan haiku može da izgleda da prosto opisuje 'stvar', ma tako deluje da saopštava osećanje (kokoro).

Za razliku od ovoga, zapadna kultura [onakva kako je definišu obrazovne ustanove?] ne poznaje ovu stvar koja se zove ma. U književnim oblicima sve mora da bude izraženo rečima. Ali je japanska književnost, a posebno haiku poezija, drugačija. Kao kod praznih prostora u slikarstvu ili nemim delovima muzičke kompozicije, važno je ono što nije iskazano rečima.

Čitalac haikua je neophodan da bi ma delovalo. On mora da primeti ma i oseti kokoro pesnika. Haiku ne dovršava pesnik. Pesnik stvara pola haikua, a druga polovina mora čekati da se pojavi odličan čitalac...»

«Naravno da, onda», nastavlja Hasagava, «mora da je teže na Zapadu gde ne postoji koncept ma-a...» [Ni jedan ili malo?]

Dopustite mi da ovde dodam da su sa tačke gledišta ma-a, ‘junk’ haikui oni koji ne sadrže ma».

Definisano ma je dvosmisleno: vreme i prostor. Kako istočna i zapadna misao izlaze na kraj sa dvosmislenošću ove definicije i da li su njihova tumačenja tako različita? Ponekad dva navodna ponora nisu ponori već razlike u tome kako se nešto objašnjava.

Za većinu japanskih umetnika vreme i prostor koji se zovu ma je čulni prostor, nešto dvosmisleno što zahteva učešće i umetnika i njegovog obožavaoca.

kraj kapije hrama
leptir
izložio belinu

Ikujo Jošimura
Japan

brzi potezi četkice
dok svetlost zadržava
svice

Pegi Vilis Lajls
SAD

U muzici ma postaje kombinacija osećanja i misli bez oblika; tišina koja vam se obraća bez reči i ne može se čuti čulima. Neizrečeno, ma, je katalizator, koji je za zapadnjaka, vaspitanog tako da se, pre svega, oslanja na čulo vida i dodira i da potcenjuje intuiciju i empatiju koje je osetio kao malo dete, čudan koncept koji je teško shvatiti.

Ma je prekid (prostor i dužina prostora) u muzičkom komadu (fizičkom i nefizičkom); prekid koji dovodi do iščekivanja, izmamljuje osećanja, slika sa slušaocem, raspoloženje koje dotiče ono što je potrebno da bi se muzika protumačila. Oseća se preko tišina između muzičkih delova ili pojedinačnih nota, samo još više.

Uz pomoć ma-a muzika postaje određujući trenutak kada i slušaoci i muzičari odbacuju predrasude i puštaju da emocije zajedno govore jezikom anđela. Ona je bezoblična, lišena oblika ili bezvučna sa nemetafizičke tačke gledišta.

Lično osećam ove pauze u melodiji Majlsa Dejvisa iz njegovih dirljivih "Skica u Španiji" u izvođenju "Concierto de Aranjuez" i slične pauze u Džon Koltrenovoj "Alabami" (epitaf za devojku koju su ubili racisti u Alabami).

Doživeo sam MA tokom kasnih 60-tih godina prošlog veka dok sam slušao spontanu muziku Džimi Hendriksa, koji je istraživao Divlji zapad ili šta god.

Hendriks je pevao:

«Čak i dvorac od peska tone u more, konačno».

Indijska muzičarka i pesnikinja Kala Rameš kaže:

«Naš um je čegrtaljka – potrebno je da uđemo u njega da bismo pronašli ma. Ma je neizrečeno i ono što se ne čuje. U hindu misli ono [ma] se zove 'anhad baani', što znači zvuk neizazvan udarcem. Vidite li lepotu u tom terminu? To je ono mesto gde neizrečeno i ono što se ne čuje odjekuju. Ma je bezoblično».

Prema teoretičaru, nastavniku, izdavaču, pesniku Denisu Garisonu, istaknuti japanski kompozitor Tošio Hosokava tumači:

«Zapadna muzika više brine za to kako grupe nota funkcionišu zajedno... dok se japanska muzika, s druge strane, fokusira na boju tona svake note, njen začetak i završetak i, zbog ovoga, uzvisuje prostor koji zauzima svaka nota».

Šta hoće da kaže Hosokava svojom generalizacijom «zapadna muzika» i da li upada u istu zamku kao neki na Zapadu, trpajući u isti koš muziku komponovanu u drugoj geografskoj oblasti pod jednu generalizovanu klasifikaciju ukazujući, u suštini, na predrasudu kojoj je «potrebno teoretisanje i seciranje» koje se pripisuje zapadnoj misli?

Definicija tanke: japanska pesma

Nešto se čudno zbiva danas na američkim univerzitetima; profesor zada tezu i zamoli studente da mu saopšte svoje zamisli i argumentovana mišljenja po pitanju određenog predmeta a studenti mu prilaze posle časa i pitaju šta želi da tačno kažu. Mnogi profesori ostaju zbunjeni. Danas učenje podseća na industriju zabave i razonode: šta dobro ide!

«Činjenice su uvek dobrodošle, svaki, i najmanji dokaz do koga može da se dođe, u ma kojoj oblasti, približava nas istini».

Karl Rodžers
Američki filozof

«Univerzitet iznosi na videlo sve sposobnosti, uključiv i nesposobnosti».

Anton Čehov

«Isključite se» za trenutak kada slušate majstora muzike koji pušta da ga njegov instrument svira i on, oni, u valceru sadašnjosti, i pustite da ono metafizičko što ste osetili kao dete nadvlada, oslobađajući otvorena uma tabula razu vašeg unutrašnjeg deteta, i vaše predrasude će nestati. To je ma: trenutak koji nije trenutak, reč koja nije reč, vreme bez prostora ili oblika; a ipak prostor, u dimenziji koju će malo dete, Azijat ili urođenik razumeti jasno kao bezvremenost, lišće koje šapuće, mesec koji boji krošnje drveća, limenog čoveka sa srcem koje ne može biti stvarno, ali jeste.

Mnogi veliki zapadni slikari shvataju vrednost praznog prostora (još jedan način na koji se ma manifestuje), pod uticajem kineskog, japanskog, afričkog, pećinskog slikarstva, umetnosti domorodačkih plemena, i ... dečje umetnosti.

Pablo Pikaso je izjavio:

«Svako dete je umetnik. Problem je kako ostati umetnik kad odrastemo».

«Umetnost je odstranjivanje nepotrebnog».

Matis je pisao:

«Želeo bih da ponovo dosegnem tu svežinu mašte koja odlikuje krajnju mladost kada joj je čitav svet nov».

Huan Miro je težio da ponovo stvori ono što je osetio i mislio kao dete dok je crtao i slikao, neograničen «izmom» pravca ili mišljenja:

«Za mene forma nikada nije nešto apstraktno. Uvek je simbol nečega... Za mene forma nikada nije cilj za sebe».

Kako je ma čulno u odnosu na ono što je prizvano u umu kada se nešto doživljava, važno je utvrditi njegovu vezu sa japanskim žanrovima, haikuom, tankom i drugim oblicima japanske kratke poezije.

Reći da ovi žanrovi mogu da odstupaju od njihovih izvora i osnova da bi bili vesternizovani je za mene dvosmislenije nego što je definicija «ma»-a mnogim zapadnjacima.

Žanr je žanr, a svi žanrovi imaju svoje mesto porekla. U različitim kulturama žanr može imati podžanrove; baš kao što u nauci kolo ima potkola. U džezu, žanru afro-američkog porekla, razvili su se podžanrovi kao što su moderni džez, latino džez itd, ali su oni delovi jednog žanra jer imaju isto poreklo, muzikalnost i tonalno istraživanje.

Psi nisu mačke, a haiku nije slobodan stih.

Adaptacija je dobra. Bašo ju je pozdravljao. I Šiki, ali s razlogom, ne pokušavajući da promeni haiku i tanku, već da ih oživi i osavremeni.

Adaptacija i traganje za svežinom glasa je bitno, ali ne ako je adaptacija, u suštini, prikriven termin za književnu hirurgiju koja menja žanr tako dramatično da on više ne liči na original.

I Buda ---
otvorio vrata svog oltara,
rashađuje se

mihotake mo / tobira o akete / suzumi kana

Ja što
čujem bubnjeve
u Jošivari
sam u kasnoj noći
prebiram haikue

Yoshiwara no / taiko kikoete / fukuru yo ni / hitori haiku o / bunri su ware wa

Masaoka Šiki

Autor porno knjige ("Gusari trilogije morskih tesnaca"), mornar i pesnik M. Kei rekao je u svom uvodu u nedavno objavljenu knjigu poezije «The First Winter Rain» (Prva zimska kiša):

«. . . mnogi pesnici su se prepali od ogromne erudicije koju zahtevaju takvi likovi kao što je Robert Vilson, glavni urednik Simply Haiku-a, koji se strogo drži japanske tanke kao jedinog arbitra žanra. Mogu se zamisliti dve moguće posledice: čitaoci i pesnici se hlade zbog japanocentričnog pristupa i napuštaju tanku, ostavljajući je kao provincijencu male, izuzetno prefinjene elite (kao što se desilo sa vakom pre reforme tanke) ili će japanofili biti ignorisani, a šira, pristupačnija tanka će omogućiti učešće većeg broja čitalaca i pesnika...»

Svako može da učestvuje, ali pisanje tanke nije bilo šta što slobodno može da piše svaki orgijaš ili šta god bio.

Špengler je smatrao da vizuelni prostor perspektive i linije moći koji se protežu u beskraj određuju kako bi zapadnjaci trebalo da shvate polje akcije i prostor.

Gordon Ramsford u svom članku iz 2000. «Metode genocida: Zloupotreba prostiranja zvuka u istrebljivanju» se suprotstavlja Špengleru, podsećajući čitaoce da je zapadni način razmišljanja bio drugačiji pre nastanka civilizacije:

«Pre nego što je izmišljeno pismo, živeli smo u akustičnom prostoru u kome danas žive Eskimi: bezgraničnom, besmernom, bez horizonta, tami uma, svetu emocija, prvobitne intuicije, straha. Govor je društvena slika ove mračne močvare».

Da li je pismo vizualizacija «zapadne» koncepcije neizrečenog?

Šta se definiše pojmom «zapadni»? On se obično vezuje za severnoamerički i zapadnoevropski način filozofskog, teološkog, naučnog razmišljanja i koncepte postojanja i, kako bi rekao moj otac, «ono što čini da stvari kuckaju».

U suštini, Severna Amerika i zapadna Evropa nisu stvarno zapadni, osim u geografskom smislu. Severna Amerika je bila naseljena mnogo pre nego što su anglo-Evropljani tvrdili da su otkrili kontinent. Prvobitni stanovnici Severne Amerike su skup domorodačkih plemena koja su osvajači prisilili na ropstvo i poslušnost zbog pljačkanja njihovih domovina i bolesti koje su Evropljani sa sobom doneli u Severnu Ameriku koje su ubile milione, jer plemenski narod nije imao biološku odbranu protiv tih bolesti. Evropljani su došli na severnoamerički kontinent da osvajaju i nisu imali strpljenja ni tolerancije prema boji kože i verovanjima domorodačkog stanovništva.

Smatrani su paganima i životinjama. Na primer, u Kaliforniji Otac Džunipero Sera, trenutno u razmatranju za proglašenje svecem od strane Rimokatoličke crkve, prisiljavao je rođene Amerikance da potpišu ugovore o ropstvu, koristeći ih da bi osnovao svoj misionarski rad u Kaliforniji i prisiljavajući ih da prihvate katoličanstvo.

Isto ponašanje prema domorodačkom stanovništvu u Severnoj Americi, uključiv i Kanadu, se odnosilo i na evropske osvajače. Pleme Kavkiutl u Britanskoj Kolumbiji i druga arktička plemena su bila podvrgnuta, i još uvek su do izvesne mere, nasilnom iskorenjivanju njihovih kulturnih obrazaca, običaja, religije i kulturne memorije.

Zanima me odakle potiče ovaj domorodački narod. Apači, Navaho, Hopi i drugi plemenski narodi iz jugozapadne Amerike pripadaju istoj etničkoj grupi kao i Eskimi (Inuiti) i srodna plemena (uključiv Kavkiutle); grupacija naroda koja je, pre i za vreme ledenog doba, prešla kopneni most koji povezuje Aziju i Severnu Ameriku koji se danas naziva Beringov moreuz.

Potiču iz Mongolije i Kine i onih sa kojima su usput sklopili mešovite brakove. Njihova verovanja su bila, a mnoga su još uvek, slična onima koja zastupaju domorodački narodi koji su odigrali glavnu ulogu u razvoju današnjeg azijskog mišljenja, uključiv Japan i Kinu.

Koncepcija života Navaho, Diné Bahane, počinje sa pojavom svetog vetra:  izmaglice svetlosti koje su probijale kroz tamu da ožive i unesu svrhu života mnoštvu Diđin Diné (duhovna bića) koja su živela ispod površine zemlje.

Život u ovom podzemnom svetu se delio na četiri različita sveta, u kome su predmeti stvarani posredstvom duha u vreme pre postanka zemlje a fizički vid ljudi još nije postojao, ali jeste duhovni. Na kraju su neka od duhovnih bića napustila svoja duhovna podzemna staništa da stvore ljudsku rasu i stupe u međusobni odnos sa prirodom, zajedno stvarajući peti svet, koji se sastojao od opipljivog i neopipljivog: sadašnji animistički Divlji zapad.

Da li je zapadna misao zapravo naziv za evro-kavkasku misao? Ujedinjene Države su kulturni kotao pretapanja. Preko 50% stanovništva Kalifornije čine meksiko-Amerikanci. Milioni Filipinaca žive u SAD-u kao i milioni Kineza, Japanaca i drugih neevropskih/kavkaskih etničkih grupa i rasa.

Zašto onda mnogi tvrde da su zapadni haiku i tanka drugačiji od onih koji se pišu u Japanu?

Ako zanemarimo prisustvo afričkih Amerikanaca, azijskih Amerikanaca, meksičkih Amerikanaca, svih koji potiču iz domorodačkih kultura, čiji je način razmišljanja srodniji japanskoj misli nego što to propagiraju zapadni univerziteti, koliko ostaje evro-kavkaskih naroda?

I veliki deo zapadne Evrope je nekada bio kontinentalna i ostrvska grupacija, koju su naseljavali domorodački narodi (Pikti, Druidi, kult veštičarstva itd) koje su pokorili Rimljani, Grci, srednjoevropske i istočnoevropske kulture koje su domorodački narod (preko Kavkažana) u ovoj oblasti smatrali životinjolikih paganima u savezu sa đavolom; smatra se da su domoroci prvobitno migrirali iz azijske oblasti Iberije, sa sistemima verovanja koja smo mi imali kao mala i tek prohodala deca, pre nego što smo pošli u školu i naučili da sve osporavamo i analiziramo, odbijajući skoro sve metafizičko i neopipljivo.

Špengler i njemu slični teoretičari su zaboravili da se svet može pojmiti na više od jednog načina.

Australijski aboridžini (od kojih potiču prvobitni Filipinci, Negritosi, koji su došli na Filipine u jugoistočnoj Aziji preko drugog kopnenog mosta, pre i za vreme ledenog doba) verovali su u vreme snova; da čovek nije postojao pre nego što su ga videli i pevali. Verovali su da je zemlja o kojoj se ne peva mrtva, jer ako su pesme zaboravljene, i sama zemlja će iščeznuti.

Toni Krisp u svom članku "Verovanja u snove australijskih aboridžina" kaže:

«Postoji bar četiri vida vremena snova – početak svih stvari, život i uticaj predaka, način života i smrti i izvori snage u životu. Vreme snova uključuje istovremeno sva ova četiri vida, budući da je to stanje izvan vremena i prostora kakvo se poznaje u svakodnevnom životu.

Aboridžini ga nazivaju vreme ‘odjednom’ umesto vreme ‘jedne stvari za drugom’. Ovo je stoga jer oni doživljavaju vreme snova kao nešto što istovremeno postoji u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Mada vreme snova može zvučati prilično mistično ili misteriozno zapadnom umu, doživljaj se zasniva na razumljivim i vidljivim činjenicama društvenog i mentalnog života koji se, nažalost, malo cene u zapadnom društvu».

Krisp nastavlja: «Aboridžini veruju da je deo prirode svake osobe večan. Ovo večno biće postojalo je pre rođenja osobe. Osoba je onda živela u vremenu a sa smrću se vraća nazad u večni život.

Ako se setimo našeg ranog detinjstva kada nismo bili svesni protoka vremena, punoće svakog dana, večnosti nedelje ili meseca, ogromnog i neospornog – ako još nismo bili istraumirani – osećaja veze sa našom porodicom, onda ćemo steći pojam o mentalnom svetu starijih rasa. Za aboridžine su ove činjenice njihovog života bile opipljive realnosti, spoznate putem njihovog unutrašnjeg doživljaja u snovima i vizijama na javi.

... to je ono što beba doživljava u materici pre nego što se od nje odvoji pri rođenju i razvija predstave kroz učenje govora... Život u vremenu je prosto prolazna faza – praznina u večnosti. Ima početak i ima kraj... Vreme snova nema ni početak ni kraj.

Kao kod mnogih plemenskih naroda, identitet i snaga australijskih domorodaca se oslanja u velikoj meri na njihova verovanja, pejzaže i unutrašnji život. Ovo ih čini ranjivim na sve što remeti njihova verovanja, mada, ako se izuzme ovakva ranjivost, oni poseduju razvijeniji psihički osećaj celine i identiteta sa svojim plemenom i okruženjem nego što je to slučaj kod zapadnjaka».

Kad je to tako, da li je Australija zapadna nacija? Engleska je koristila Australiju kao kaznenu koloniju na koju je proganjala svoje najteže kriminalce. Ti isti kriminalci su tokom vremena preuzeli kontrolu nad potkontinentom/ostrvom, čineći aboridžinima ono što su evropski kolonisti činili domorocima u Severnoj Americi.

Krispov opis domorodačkog vremena snova podseća na ono što izdavač, urednik, pesnik i akademik Denis Garison naziva «prostor za sanjarenje»:

«Mislim da je razlog što je izraz 'prostor za sanjarenje’ zadobio naklonost taj što on lako dovodi do potrebe učešća čitaoca haikua koji treba da ga završi. Pod 'prostor za sanjarenje' mislim na neki prazan prostor unutar pesme koji čitalac može da popuni svojim ličnim iskustvom u svom jedinstvenom društvenom kontekstu.

Taj prazan prostor nije, kao što bi se moglo očekivati, impotentan, već je pre, ako se pravilo koristi, zaista potentan. Dakle, govorimo i o 'multivalentnosti' ovih praznih prostora u haikuu i tanki. Kao što sam napisao u uvodniku 'Prostor za sanjarenje':

Postoji još jedno sočivo kroz koje se može posmatrati ista tehnika: pojam multivalentnosti. 'Valenca' se koristi u biologiji da ukaže na sile reakcije i interakcije a u hemiji da ukaže na osobine atoma koje im daju moć kombinacije.

Ovo objašnjava upotrebu prideva 'ambivalentan', koji se odnosi na zbunjenost i nesigurnost. Dakle, termin 'multivalencija' se koristi da ukaže na svojstvo reči da reaguju jedna na drugu, utiču jedna na drugu, da budu zamenljive i sugestivne. Multivalentna tanka je ona koja poseduje prostor za sanjarenje. To je pesma koja se može čitati na mnogo različitih načina, a koji su svi ispravni. To je ta sloboda čitaoca na koju se pozivamo kada kažemo da je čitalac koautor pesme. Čitaočev iskustveni kontekst određuje pravo značenje pesme za tog čitaoca».

«Ovo nas», nastavlja Garison, «vraća u pun krug, nazad do pretpostavke da je, među razmatranjima tradicionalne japanske estetike primenljive na umetnost pisanja haikua, ma verovatno nadmoćno za pesnike koji pišu na drugom jeziku. Zašto? Pogledajte šta zapadni pesnici gube kada pišu na engleskom. Ogromno bogatstvo tradicionalnih aluzija se praktično gubi u kulturama kod kojih ove aluzije nemaju odjeka. Najvažnija tehnika kigoa, sezonskih reči, je takođe umnogome izopačena zbog razlika u godišnjim dobima u odnosu na ona u Japanu koja se primenjuju svuda u svetu. U najkraćim pesmama na svetu ovakvi gubici uklanjaju mnoštvo mogućnosti da se mnogo saopšti sa malo reči. U ovakvom kontekstu stvarno postaje važno ne samo iskoristiti svaku reč u pesmi, već i svaku tišinu u pesmi. Čak i prostori između reči treba da odjekuju.

Ma je estetsko sredstvo iz koga mogu da poteku tehnike koje mogu da postignu ovakvu retoriku izostavljanja. Verujem da će prihvatanje estetike ma-a zaista bolje naoružati zapadne pesnike da pišu značajne i snažne haikue na engleskom jeziku».

Sledeća dva haikua pokazuju snagu i lepotu autentičnih haikua. Ma u Isinoj pesmi dolazi posle reči «skok», stvarajući moćnu prazninu koja povezuje ostatak haikua sa prostorom i vremenom, slično pojavljivanju Navaho duhovnih ljudi iz četiri sveta ispod zemlje u peti svet na zemljinoj površini... skok iz jedne u drugu dimenziju i njihova zajednica.

jedan jedini skok --- iz
cvetova barskog korova
u taj nebeski oblak

Kobajaši Isa

hladan morski vetar
mimoza što je on posadi
dovoljno visoka da se zavijori

Pegi Hejnrih

Ma u Hajnrihinoj pesmi se dva puta pojavljuje; prvi put na kraju prvog stiha, a drugi put na kraju drugog stiha. Prvi prekid je užani most koji spaja dve kontrastne slike (jukstapozicija), kratak trenutak vešto upotrebljen da pozove čitaoca da protumači haiku, ne u potpunosti, ali uz pomoć jugena (dubine i tajne) da ilustruje i postavi scenu za dužu pauzu... koja prepliće dve dimenzije, opet skok, nemoguć bez upotrebe ma-a, pokazujući šta haiku, a ni jedan drugi oblik stiha, može da postigne tako efikasno putem upotrebe minimalizma i neiskazanog, ma više od estetike, više od sredstva, postajući nevidljiv treći učesnik, koji spaja opipljivo i neopipljivo da nas metafizički dovede do domorodačkog «vremena odjednom».

U poeziji su važne prekidi. Ma je interval u vremenu i prostoru, a ipak je više od prostog prostora; zenovsko «jeste ali nije». U pozorišnom komadu, to je dramatska pauza, pogled i proračun vremena posle jedne scene koji naglašava osećanja, humor itd.

U japanskoj poeziji kratke forme ma skreće pažnju na težište tanke i haikua. On je valcer neiskazanog, brodski prozor u bezvremeni prostor uma koji poseže za čistom suštinom.

kao dete
hrpe i hrpe
lišća
crvenog u svom putenom zovu
prema tajni krtog

Sanford Goldštajn
Japan

 

kad reče
«Kako su ti hladni prsti»,
privukoh je bliže
te noći
tihoga snega

shinsin to / yuki furishi yo ni / sono yubi no / ana tsumetayo to / iite yorishi ka

Mokiči Saito

Prema stavu koji Lizi Van Lajsebet iznosi u svojoj knjizi «Transformišuće tradicije: japanski dizajn i filozofija», ma je nema punoća. «Ono je neka vrsta netaknutog trenutka ili prostora koji svaki pojedini posmatrač može različito popuniti, trenutak ili prostor u kome ljudska mašta može slobodno da se kreće. To je način na koji umetnik uspeva da posmatrača aktivno uključi u svoje delo».

U knjizi o čaju Kakuzo Okakure citiran je Lao Ce: «Korisnost krčaga za vodu obitava u praznini u koju se može staviti voda, ne u obliku krčaga ili materijalu od koga je načinjen. Praznina je svemoćna jer sve može da sadrži. U samom vakuumu kretanje postaje moguće. Onaj koji bi od sebe mogao da načini vakuum u koji drugi mogu slobodno da uđu, postao bi majstor svih situacija. Celina može da dominira delom».

Vešto upotrebljeno ma povećava vrednost tanke ili haikua, naglašavajući važne reči, određujući raspoloženje, stvarajući očekivanje i još mnogo toga. Možda je ovo jedan od razloga što je Masaoka Šiki smatrao da su slika i pesma u suštini isto. I pesnik i slikar počinju svoje delo, pazeći da ostave prazan prostor koji posmatrači mogu da popune, čineći njihovo delo zajedničkim doživljajem. To je prostor za sanjarenje, mesto na kome posmatrači imaju slobodu da istražuju.

U dubinama noći ---
Zvuk reke što teče,
I mesečina
Što jasno sija nad selom
Mizuno u Jamašiti

Ton'a

Ma je ono najvažnije što su iskusile mnoge kulture i većina beba i tek prohodale dece, i na Zapadu i na Istoku. To je izlaženje iz sebe kao što je to Buson činio u šumi, ispražnjen um bez unapred stvorenog mišljenja u dodiru sa neiskazanim. To nije trenutak kad pesnik kaže: «Napisaću haiku o patki». Pesnik razmišlja o patki koju je jednom video, posmatra je svojim očima a ne patkinim i nekako se spaja sa patkom u simbiotsko jedinstvo. Tako pisanje haikua postaje umetnički proces u kome se pridržavamo propisanih pravila, a do vraga, čak ih i kršimo, oslanjajući se više na formulu nego na estetiku, ne govoreći ništa vredno pamćenja ili stimulišući ono što profesor Hasegava naziva ‘junk’ haiku.

«... ovi 'realistični haikui' imaju niz zamki. Najveća je, kaže Hasegava, «ta da haiku gubi kokoro (osećanje, srce, dušu). Od vremena Manjošua, najstarije japanske antologije poezije, japanske književne umetnosti je obdarila mono (stvari) kokorom. Ni haiku nije izuzetak. Mada se može činiti da se odnose samo na stvari, ispod površine se definitivno nalazi kokoro. Međutim, zbog ekstrema modernog realizma, u haiku se kokoro zanemaruje i piše se samo o 'stvarima'. To su oni koje nazivam 'junk' (garakuta) haikuima. Pre ili kasnije ova tendencija će morati da se ispravi. S jedne strane, to je ozbiljno razdvajanje od glavnog principa japanske književne umetnosti. Štaviše, 'junk’ haikui nisu uopšte zanimljivi».

U svom članku "Estetika u japanskim umetnostima" Bruno Dekart iznosi:

«Mislim da bi se, kao što je to slučaj i sa bilo kojom nezapadnom umetnošću, ako se ima osnovno razumevanje estetskih principa koje čine osnovu [većine] azijatskih umetničkih oblika, moglo u njima više uživati i više ih ceniti».

Lakim korakom
prilazim zvonima tornja
što me sanjaju

Agusti Bartra
Katalonija

 

 

Preneto iz Simply Haiku-a, zima 2011, godina 8, br. 3, uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić