God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Michael Dylan Welch: Forma i sadržaj haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

Richard Gilbert, Japan

 

Kigo i reč koja označava godišnje doba:
Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

 

Objavljeno u Kumamoto studije engleskog jezika i književnosti 49,
Kumamoto univerzitet, Kumamoto, Japan, mart 2006. (str. 29-46);
prerađeno iz Simply Haiku-a (jesen 2005, god. 3, br. 3).

 

Uvod

U ovom članku ću se baviti ispitivanjem koncepcija kigoa sa ciljem da razjasnim razlike u pristupu i značenju kigoa (japanske «sezonske reči») u dve različite književne kulture. Jedna oblast rasprave u kritikama anglo-američkog haikua se tiče uvoženja kigoa kao neophodnog za haiku praksu. Kako haiku na engleskom jeziku nema trajnu tradiciju kigoa, u nekim krugovima se za ovaj žanr govori da mu nedostaje umetnički kvalitet i dubina.1 Učinjeni su pokušaji da se zasnuje praksa kigoa uglavnom putem objavljivanja saiđikija (leksikona sezonskih reči); međutim, malo je dokaza da su pesnici tragali za njima tokom nekoliko poslednjih decenija. Može li se onda zaključiti da je sprovođenje prakse i kulture kigoa malo verovatno ili nemoguće van Japana; i ako je tako, šta bi to značilo kada je u pitanju tradicija haikua na engleskom?2 Drugo pitanje se tiče uloge kigoa u japanskoj poeziji. Iz anglo-američke perspektive izgleda da japanski kigoi ukazuju na naturalističku naznaku godišnjeg doba, a malo šta drugo. Imajući ovo u vidu, ispitaće se u međukulturnom kontekstu neki izazovi vezani za uvođenje kulture kigoa u haiku na engleskom jeziku. Uz to, razmotrićemo i lingvistička pitanja koja se odnose na kigo za čitaoce koji ne znaju japanski jezik.

Raščlanjavanje kigoa i reči koje označavaju godišnja doba

Kada u haikuu na engleskom jeziku tražimo «sezonsku reč», nesezonska specifična slika iz prirode kao što su «ptice selice» verovatno neće udovoljiti definiciji, jer ne možemo da odredimo jedno jedino godišnje doba kada se ptice sele obzirom da one to čine i u proleće i u jesen. Ovo ukazuje da se u haikuu na engleskom jeziku očekuje da preovlada naturalizam. Priroda3 u književnoj kulturi na engleskom jeziku je obično u saglasnosti sa naturalističkim pogledima, jer se inače slici ne bi verovalo, pa bi pesma zbog toga trpela. Drugačije možemo reći da ako želimo da čitalac uđe u pesmu, prikazane slike treba da budu proživljene ili naslućene kao «istinite» u okviru preovlađujućeg kulturnog konteksta. U svetlu ovoga pesnik sa engleskog govornog područja može da bude iznenađen da su u japanskoj tradiciji «ptice selice» (wataridori) kigo za jesen. Ptice dolaze iz Sibira da prezime u Japanu, a odlaze u proleće;4 pored toga, u kulturi kigoa ptice selice odlaze samo u jednom pravcu tokom jednog godišnjeg doba.5 Iz ove činjenice se izvodi prvi zaključak da se «sezonske reči» na engleskom jeziku i kigo kakav nailazimo u Japanu ne oslanjaju na istu konceptualnu osnovu.

Da bi bilo jasnije, odsada će se «kigo» odnositi na japansku haiku tradiciju a «sezonske reči» na englesku. Hteo bih da pokažem kako ova dva termina, «kigo» i «sezonske reči», predstavljaju različite pojmove kada su u pitanju i namera i kultura; da je konceptualna osnova kigoa pre njegova kultura nego njegovo godišnje doba i da je to kultura kigoa koja je kontekst kroz koji se kigo pojavio kao književna osnova. Korišćenje izraza «sezonske reči/reči koje označavaju godišnja doba» na engleskom kao prevod reči «kigo» čini se razumnim prvim izborom, jer je «sezonska reč(i)» bukvalan prevod. Međutim, javlja se izvesna zabuna kada se pod «sezonskom reči/reči koja označava godišnje doba» zamišlja da je kontekst pozivanja na godišnje doba na engleskom isti kao i kod japanskog haikua, a prećutno i da su njihovi književni konteksti praktično identični. Ono što u dosadašnjim raspravama o kigoima nije uzimano u obzir je njihov kulturni kontekst, koji dopire do srži onoga što oni izražavaju. To je taj aspekt koji se ne može lako prevesti kao ni same kigo reči.  

Dva haikua na engleskom: postupak sa «nesezonskim»

Sada ćemo predstaviti dva reprezentativna haikua na engleskom jeziku kojima nedostaje sezonska reč da bismo videli kako bi se ove pesme mogle tretirati kada bi se primenila kigo kultura na engleskom jeziku. U ovom slučaju će postojeća japanska kigo kultura biti korišćena kao model.

between silent moonlit hills
something waiting
to be named

između tihih brda obasjanih mesecom
nešto čeka da
dobije ime

-- Lesli Gidens (u Blithe Spirit-u)

 the river
     the river makes
of the moon

reka
     reka što je načini
mesec

-- Džim Kejšn (u Mainichi Shimbun-u)

  Kao čitalac imam snažan, mada sekundaran, osećaj godišnjeg doba u obe pesme; moj utisak je subjektivan jer u njima nije naznačeno godišnje doba. Čitajući poslednju frazu haikua Lesli Gidensa, «nešto čeka da dobije ime», razmišljam o postanju, o semenu koje čeka da se rodi, o poreklu imena, zamišljajući ova brda obasjana mesecom kao brda u kasnu zimu ili pred njen kraj. Prvi deo haikua, «između tihih brda obasjanih mesecom» smešta osnovnu impresiju pesme u svet prirode (gde «tiho» podrazumeva belinu). A ipak sama «brda obasjana mesecom» nisu dovoljno specifična da ukažu na godišnje doba. Haiku Džima Kejšna sadrži dve reke i mesec—mada je jedna reka metaforična reka mesečine. Ne smatramo da su ovi prirodni, osnovni elementi «reke», «meseca» ili «brda obasjanih mesecom» reči koje upućuju na godišnje doba na engleskom, jer obuhvataju našu planetu u vremenu i prostoru, proširujući se van podele na godišnja doba. Čini se da snaga oba ova haikua leži u naznaci imaginacije koja nije usmerena na čoveka—urođena divljost, divljina. U ovom smislu se oni opiru težnji čoveka da izvrši podelu na godišnja doba. Ovo bi moglo da izgleda kao egzo- ili čak kontra- humanistička sila inherentna u haikuu.

  Kako bi mogle da se tretiraju ove dve pesme ako bi se prebacile u tradicionalnu japansku haiku formu? Kada je u pitanju Gidensov haiku, da li bi «brda obasjana mesecom» bila kigo ili ne? U saiđikiju nema tog kigoa, mada «mesec» po sebi ukazuje na jesen;6 ovo se čini neprirodnim—mesec, baš kao i sa, recimo, rekom ili planinom, je osnovni element u anglo-američkoj književnoj kulturi.

  Važno je istaći da u Japanu ne možemo zasigurno znati da li «brda obasjana mesecom» postoje kao kigo ako prvo ne konsultujemo saiđiki. U japanskom kontekstu čitalac možda neće rešiti ovaj haiku pre nego što izvrši pretragu jer ga možda neće u potpunosti shvatiti a možda se neće u njega ni udubiti pre nego što konsultuje poseban tekst. Ovaj način čitanja je u velikoj semantičkoj i kulturnoj suprotnosti sa onom koja se odnosi na haiku na engleskom. Time što je u haikuu upotrebljen «mesec (obasjan)», a sam «mesec» je kigo, jesen bi bilo godišnje doba kako se to već podrazumeva.7 Kigo «mesec» bi bio onaj koji se posmatra u jesen (tsukimi). Dakle, «mesec» nije bilo koji mesec: u japanskom haikuu, on je kigo mesec: priroda postaje opredmećena kao kulturni artifakt. Dvojezični saiđiki koji je objavio Univerzitet Virdžinije daje ovo objašnjenje:

Od davnina su svi japanski pesnici od svih prirodnih pojava pokazivali najveću naklonost prema trojci «sneg, mesec, cveće» (tj. cvetovi trešnje). Mesec se, naravno, javlja u sva četiri godišnja doba, ali je i u klasičnoj poeziji i u haikaiu strogo dovođen u vezu sa jeseni, tako da, ukoliko nije drugačije navedeno, «mesec» označava jesenji mesec. Jedan razlog ovome je da pošto je «cveće» nadmoćna slika proleća a «sneg» zime, onda mesec označava jesen. Nije svakako od manjeg značaja to da je mesečev sjaj najjači baš tokom jesenjih meseci.8

  Nalazimo da se neka vrsta simbolične, poetične kulture podrazumeva u prirodnim pojavama, gde se izvesne pojave vezuju za izvesna godišnja doba, delom zbog estetske ravnoteže ili zbog istorijskih odrednica itd. U pogledu kigoa, mesec se vezuje za kigo kulturu u kojoj je mesec deo niza književnih konvencija i kulturnih asocijacija (uključiv mit i legendu)—provala naturalizma. Pod ovim se ne misli da kigo nema dubine, baš suprotno; a ipak, u isto vreme, kigo je kultura kojoj bi naturalista prigovorio. U svakom slučaju, nalazimo da Gidensov haiku ne sadrži sezonsku reč na engleskom jeziku, ali stiče jesenji kigo «mesec» na japanskom.

  U Kejšnovom haikuu, koji je prožet punoćom reke i sjajem meseca, osećam sjajnu, toplu letnju noć—metaforička slika meseca se razmotava kao da je najpotpunija, najsjajnija apoteoza. I ovde mesec zauzima važno mesto kao i kod Gidensovog haikua, ali nema pridevskog modifikatora za «mesec», tako da on postaje kigo na japanskom i tako dobijamo jesenju pesmu. Srećom, «reka» (bez modifikatora) nije kigo, jer se u tradicionalnom haikuu dopušta upotreba samo jednog kigoa. Modifikator bi mogao biti risshun no tsuki, «početak prolećnog meseca». Ovde je «mesec» modifikovan pridevom da označi drugačiji kigo za godišnje doba. Pošto se kod kigoa svaka imenovana pojava odnosi na određeno godišnje doba i često predstavlja vremenski okvir unutar godišnjeg doba (rano, srednje, kasno), često se koriste modifikatori da lociraju pojavu (npr. reka, mesec, kiša) unutar godišnjeg doba—tako da ne možemo upotrebiti «mesec» ako želimo da ukažemo na prolećni mesec kao što možemo kada je u pitanju jesenji «mesec». Jesenji mesec je veoma kratka reč od 2 onđija (tsuki), dok je mesec ranog proleća (risshun no tsuki) fraza od 7 onđija. Ovo je drugi način na koji data reč koja ukazuje na godišnje doba postaje oznaka kigo kulture. U izuzetno kratkoj formi od 17 onđija mesec ranog proleća sadrži previše reči u poređenju sa jesenjim mesecom bez prideva. Uopšteno govoreći, u kigo kulturi mesec nikada nije mesec u empirijskom smislu prostog postojanja—koji ne sadrže filtri godišnjeg doba, fraze, književne i lingvističke istine, kako je to determinisano istorijskim presedanom. 

Ako pogledamo naša dva haikua, šta bi moglo da se izgubi ako bi se oni premestili u zamišljeni formalni sistem kigoa na engleskom? Izgleda malo verovatno da su njihovi autori želeli ili imali potrebu da postave određeno godišnje doba—mada se ono naslućuje izdaleka: tačno odstojanje imaginacije čitaoca u susretu sa pesmom. Kao čitalac, osećam snagu i čistotu prirode, slike, prirodne životne snage u ovim haikuima; osećam čistotu 'ne-mene', prirode i zemlje izvan podele na godišnja doba. Moglo bi se reći da bi pozivanje na godišnje doba umanjilo značaj ovih pesama. A ipak je teško zamisliti kigo kulturu u kojoj ne bi bilo meseca!

  Ovde pitanje kigoa za razliku od upućivanja na godišnje doba postaje potpuno sekundarno—i u kulturi i u jeziku. Argument protiv kigoa u Japanu je prvi put izložio 1912. Ogivara Seisensui, koji je posmatrao kigo kao veštačko ograničenje pogodno samo za početnike. Naziv za haiku bez kigoa je «muki haiku». Međutim, ne možemo opravdano primeniti ovaj naziv na haikue na engleskom (kao što su ovi gore) kojima nedostaje sezonska reč. Izgledalo bi da su svi haikui na engleskom muki sa japanske tačke gledišta, jer kontekst kigo kulture ne postoji. Umesto toga na engleskom imamo haiku sa ili bez sezonske reči. 

U slučaju muki haikua haiku pesnik mora ili da objasni da su oni muki ili da se zna da on piše muki haikue. Inače, kao u gornjim primerima haikua, naći ćemo određeno godišnje doba čak i ako pesnik želi da godišnje doba bude muki. U pitanju je postupanje u japanskom kontekstu sa haikuom koji se čini da sadrži kigo—koji autor ne želi da bude «čitan» kao takav—dok ga još uvek smatra haikuom a ne senrjuom (jer senrju ne zahteva kigo). Ovi problemi se ne sreću na engleskom, ali bi se to odmah desilo kada bi se primenila kigo kultura. Razni moderni pesnici su ponudili rešenja za problematiku kigoa. Nacuiši Banja je, na primer, uveo sistem ključnih reči, transformaciju kigo kulture u predloženu kulturu ključnih reči. Slično tome je prošle godine objavljena očaravajuća oksimoronska Modern Haiku ‘No Season’ Season-word Glossary (Moderni haiku 'Leksikon nesezonskih reči') [gendai haiku saijiki muki] (ona isto tako koristi sistem ključnih reči).9 Iz anglo-američke perspektive, problemi koji se odnose na upotrebu kigoa u Japanu i posledična želja da se preobrazi kigo kultura možda nisu očigledni. 

Kigo projekat na engleskom jeziku

Nedavno je Svetski haiku klub (SHK) pokrenuo «svetski kigo projekat» na engleskom jeziku koji će sabrati «održive kigoe». U prospektu koji je napisao predsednik Takiguči Susumu se navodi: 

Pravo pitanje je da li bi pronalaženje lokalnih sezonskih reči koje se odnose na posebne klimatske i kulturne oblasti ili zemlje u ostalom delu sveta bilo moguće, verodostojno, poželjno, korisno ili neophodno da bi haiku više ličio na haiku ili bio bolji. Činjenica da mnogi pesnici odbacuju ili zanemaruju kigo (neki ga čak i osuđuju kao nešto što nije više od vremenske prognoze i što nije poezija) kao neprimenljiv ili nebitan je nanela štetu haikuu van Japana i opovrgla njegov kulturni ili istorijski značaj. 

Svakako, ovaj stav ukazuje na potrebu za kigoima na engleskom, jer podrazumeva da je izvestan broj pesnika do sada pisao pogrešne haikue—da bi oni mogli da pišu nešto «što više nalikuje haikuu ili bolje haikue», sa usvojenim engleskim kigoima. Posledica nepostojanja ili odbacivanja eventualne kigo tradicije je šteta i «kulturna i istorijska» površnost. Šta se tačno podrazumeva pod štetom—da li reputacija haikua na engleskom u očima Japana? Čini se da gornja izjava odražava mišljenje tradicionalista koji smatraju da haiku, na ma kom jeziku, nije dovoljno dobar ako ne sadrži kigo. Što se tiče istorijske i kulturne vrednosti, čini se da je ovo težak problem. Tačno je da su mnogi osrednji haikui puni stereotipnog stilizma pozivanja na godišnja doba kao na vremensku prognozu. Ali onda, ako se stvarno zagledamo u bilo koju književnost u kojoj bi trebalo da istražimo ono najbolje što ona ima da ponudi, a ne najgore—nalazimo mnogo odličnih haikua koji ne samo da ne sadrže kigo već ni sezonsku reč—ni na engleskom ni na japanskom. Tako ulazimo u oblast kigo politike: da bez kigoa—pa, dakle, i bez definitivnog, zvanično odobrenog leksikona kigoa koga se treba pridržavati – ne možemo imati kulturnu i istorijsku vrednost.  

posle bombardovanja
ruševine mosta
spojene maglom

— Nebojša Simin (u Knots-u)10

U ovom haikuu, koji verovatno ima istorijski i kulturni značaj, «magla» može a ne mora da ukazuje na godišnje doba; u svakom slučaju, godišnje doba koje se ovde oseća je rat. To je bilo koje godišnje doba, doba pakla. Na japanskom je «magla» (kiri) kigo. Njeno korišćenje kao kigoa u ovom haikuu bi u najmanju ruku podrilo tradicionalni smisao kigoa. Kakve veze ima «proleće» (kao kigo za godišnje doba u kome se javlja magla) sa ovom pesmom? Kigo bi samo pojačao ironiju. Predominantan aspekt ovog prirodnog elementa leži u njegovom nematerijalnom «kao da» karakteru za razliku od nasilnih mahinacija čovečanstva, a ne u nekom pretpostavljenom kvalitetu godišnjeg doba. 

Kako bi u zamišljenom budućem saiđikiju na engleskom trebalo da se tretira moderan haiku—kako bi se objasnila savremena vizija haikua? Kada se pogledaju razni anglo-američki projekti sezonskih reči, ono što upada u oči je fabrikovan rad, probni rad, taksonomija. Možda polazne tačke za razmatranje, ali će verovatno biti potreban genije da bi pesnici mogli da se nose sa tim leksikonom sezonskih reči.  

Ograničavanje kigoa

Moglo bi se dokazati da kigoi ne postoje izvan saiđikija u nekom stvarnom smislu. Cubuči Nenten delikatno načinje ovo pitanje kada kaže: «Saiđiki je samo jedan standard kigoa; kigoi se stalno rađaju i umiru u srcu haiku pesnika.» Sasvim tačno, mada dok se novi naziv zvanično ne dokumentuje i objavi u zvanično odobrenom saiđikiju, da li definitivno postoji kao kigo? Postoji razlika između biti rođen i doći. Do «smrti» kigoa može doći ovih dana zbog toga što se ne koriste, ali je teško izbaciti ih iz elektronskih rečnika koji imaju tako veliku, jeftinu memoriju. Čini se da je ispravno reći da u Japanu kigoi ne samo da prosto postoje, moraju se i objaviti—kigo bez saiđikija je kao pljesak jednom rukom. Ovo je deo postojeće dileme kigoa—njihove potrebe da bi bili prihvaćeni od strane urednika, publikacija i stoga za institucionalnu ekskluzivnost. Njihova birokratizacija—faktori koji su donekle doveli do toga da brojni japanski haiku pesnici podriju ili revolucionišu upotrebu kigoa, kao što je pomenuto. Hošinaga Fumio komentariše: «Haiku je centralizovana umetnost. Recimo, ako pogledamo saiđiki, kigo se fokusira samo na scene iz Kjota ili Tokija (Edo). Ne postoji ‘lokalni’ saiđiki: ne možete naći lokalne karakteristike... Osećam odbojnost, tačnije odvratnost prema formalnim pravilima i prilazu kigou i prema raznim formalnim potrebama». (Gilbert 29-34).11 

Tu je i pitanje polaznih tačaka kigo kulture na engleskom ako bi oni trebalo da odraze značaj istorije književnosti i kulture. Kada su u pitanju konceptualni modeli, najstariji kigoi potiču iz kineske književnosti. S tim u vezi da li bi trebalo da multkulturne perspektive budu smatrane obaveznim u kulturi haikua na engleskom? Prve značajne pesničke zbirke japanskog saiđikija su objavljene u Edo periodu, nekoliko vekova posle najranijih pesničkih antologija (Manyōushū, Kokin Wakashū). Da li bi u tom smislu trebalo konsultovati srednjevekovni kitnjasti jezik ili elizabetansku poeziju kao primarne izvore? Da li bi u centru pažnje trebalo da budu istorijski književni «razgovori», reinterpretacije ranijih dela od strane niza narednih generacija pesnika i kritičara? Još nisu istražene razmere pozivanja na književnost; kao primer, priča «Zlatna buba» Edgara Alena Poa iz 1843. prikazuje fantastičnog, poetičnog insekta, neku vrstu skarabeja (koganemushi); da li bi ovo mogao da bude kandidat? Naravno, pozajmljivanjem književne dimenzije ovakvi konceptualni pomaci bi počeli da narušavaju kiklopski stisak oko vrata naïvnog realizma u okviru savremene tradicije sezonskih reči. S druge strane, ove veštački skovane kreacije bi se mogle pokazati potpuno lažnim. Čak i opravdavajući buduće konceptualne evolucije, da li anglo-američki žanr počinje da radi nešto naopako u svojoj samovolji da iznedri leksikon zvaničnih termina? Do sada zbirke sezonskih reči nisu uključivale razmatranja konceptualne relevantnosti u okviru šireg kulturnog konteksta savremene anglo-američke književnosti.

Ćaskanja: kigo jednako sezonska reč—nasuprot ljudskoj prirodi?

Godine 1986. Kor van den Hovel je objavio uticajan uvod u drugo izdanje Haiku antologije (vodeća haiku antologija na engleskom), koji je preštampan na početku trećeg (1999) izdanja. Ove rečenice su dale povoda za izvesnu zabunu: 

Čini mi se korisnim da razgraničim ova dva žanra [haiku i senrju] na neki način kao što to čine Japanci—haiku se odnosi na Prirodu i godišnja doba, a senrju na ljudsku prirodu. Tradicionalno su Japanci ovo osigurali insistirajući da pesma mora da sadrži sezonsku reč (kigo) da bi bila haiku, a senrju ne. (xlv-xlvi) 

Zaista, jedan od razloga popularnosti senrjua od Edo perioda nadalje je bio taj što saiđiki nije više bio neophodan. A ipak, mada se haiku smatra «ozbiljnom» književnošću, i njegovi koreni se mogu naći u okviru komike uključene u haikai žanru. (Nedavna knjiga /na japanskom/ Cuboučija Nentena, Haiku humor, govori o ovoj temi.) Gornji citat je napisan u vreme kada je svesnost modernog japanskog haikua tek bila počela da se gaji na engleskom. Nekih 20 godina kasnije čini se da se umanjuje razlika između haikua koji se odnosi na prirodu i senrjua koji se odnosi na ljudsku prirodu. Mada ima mesta za svaku formu, analiza, sinteza i stapanje su evidentni. 

Sa tradicionalističke tačke gledišta možda se insistira da haiku sadrži kigo, ali nije u pitanju da «Japanci . . . [insistiraju] da pesma mora da sadrži sezonsku reč da bi bila haiku». Ovo nije tako poslednjih 100 i više godina. Savremena japanska tradicija nije jednoglasna po pitanju muki haikua. Imamo sam naziv «muki haiku», koji bi bio oksimoron prema gornjem stavu. Takođe, «kigo» dolazi u sukob sa «Prirodom i godišnjim dobima»—za razliku od ljudske prirode (senrju)». Kako imamo brojne primere antropomorfizama u haikuu (npr. kod Bašoa, «čak bi i majmun hteo kišni ogrtač»), može biti da je dualitet između «prirode» i «ljudske prirode» dobio kredibilitet preko donekle izravnog stava u vezi sa podelom žanra. Važno je istaći da senrju koji ne sadrži kigo, često sadrži sezonsku reč. Nije potreban kigo da bi se ukazalo na godišnje doba kao što haikui na engleskom to dobro otkrivaju. U pogledu ovoga čini se da je haiku na engleskom sličan japanskom senrjuu. U svakom slučaju, izgleda da naglašeni dualitet između «prirode» i «ljudske prirode» ne ide ruku pod ruku sa internacionalizacijom japanskog haikua.12

Kigo: ekokritičke perspektive

Možemo li da imamo samo «sezonsku reč» a da «nesezonski» haiku bude dobar na engleskom? U prvom američkom časopisu koji je isključivo posvećen haikuu, Džon Bul piše: «Ako ćemo imati pravi ‘američki haiku’, moramo—iznalaženjem najboljeg načina—utvrditi njegove vlastite standarde» (lxi). Kod nove tradicije ovi standardi su još nestabilni.  

Japanski haiku je u vezi sa preovlađujućom književnom kulturom prirode, kulturom psihološkog prostora i kulturom svesti. Suprotno tome, u engleskoj tradiciji imamo, pre svega, realistične objektivizacije prirode, da parafraziram Džozefa Kampbela, živimo u doba između mitova. Čini se da problem kod kritika haikua na engleskom jeziku ima veze sa preovlađujućim mišljenjem da se kigoi izjednačavaju sa prirodom.

Izgleda da se kigo pogrešno tumači. Kao što Hošinaga Fumio navodi, «kigo [može biti] više simboličan element... [Pesnik može da doživi kigo] srcem (unutrašnje osećanje), ne gledanjem, dodirivanjem itd» (Gilbert 40). Savremeni kigo stilizam nudi ambijent koji može biti simboličan, natprirodan, impresionistički, rastavljen. Ovakve subverzije naïvnog realizma se približavaju mitskom, tako da arhaično može da se prozre u njemu koliko i moderno. Tako se može postaviti pitanje koja je prava namera kigoa? Kao mladi žanr, haiku na engleskom ima jedinstvenu priliku da ukaže na drugačiji smisao kulture u pogledu prirode, a pri ruci mu mogu biti relevantnija filozofska pitanja od onog kako primeniti značenje sezonskih reči. Pitanje koje tek treba rešiti u haikuu na engleskom jeziku je «šta podrazumevamo pod prirodom?» Dobitnik Pulicerove nagrade i esejist Geri Snajder se ovim pitanjem bavio celog života. U svom ekokritičkom eseju «Neprirodno pisanje» primećuje:

Postoji starija vrsta pisanja o prirodi koja se uglavnom odnosi na eseje i pisanje iz perspektive čoveka, buržoasko, osrednje evro-američko. Poseduje retoriku lepote, sklada i uzvišenosti... Istorijska dela o prirodni su polunaučna i objektivna po načinu deskripcije. Obe ove vrste su «naivno realistične» jer bezuslovno prihvataju montirano bifokalno ljudsko oko, slabo ljudsko čulo mirisa i druge osobine naše vrste kao i pretpostavku da um može, bez mnogo preispitivanja, direktno i objektivno «znati» šta god da gleda. (163-64) 

Ovi komentari služe i kao relevantna kritika haikua. Snajder u svojim uvodnim primedbama traži od čitaoca da pažljivo preispita prirodu ljudske svesti, da se zapita nad onim što se obično smatra da su neosporne karakteristike stvarnosti. Možda kigo nije ono što će nas povezati kao međunarodne praktičare haikua. Možda je to dublje shvatanje savremenog etosa naših književnosti. Centralno pitanje za haiku na engleskom možda nije toliko vezano za kigo i kulturnu površnost (teza SHK) koliko za suštinsko pitanje pesnika bit generacije koje je Snajder prvi put jasno obrazložio 50-tih godina prošlog veka: «Kako negujemo sopstvene duše?» Dakle, kako negujemo sopstvenu kulturu.

Cubouči Nenten: kigo i priroda prave namere

Cubouči Nenten se poziva na nekoliko načina upredmećenja kigoa u iznalaženju blaga kigoa u haikuu: njegove «prave namene.» Sledeći citat je uzet iz njegovog Uvoda u haiku (Haiku Nyūmon).13 

U vezi sa «spiskom sezonskih reči za haiku pesnike (saijiki

U kigou postoji izvestan formalni dogovor. Ovaj dogovor se može opisati kao stvarna namera ili prava senzibilnost. Uzmimo, na primer, «prolećni vetar» (haru kaze). Postoji reč shunpūtaitō (na kineskom: «duva blag i povoljan vetar») koja se može primeniti na ljudski karakter. Sastoji se od četiri simbola kanjija: haru (proleće) i kaze (vetar) i složenice (taitō) u značenju miran, tih vetar. To je prava namera prolećnog vetra. Prava namera je tradicija prolećnog vetra koju koristi vaka, kineska pesma i haiku itd. Dakle, jedna (kigo) reč je dobijena destilacijom kroz tradiciju koja predstavlja pravu nameru kigoa. Saiđiki objašnjava (rasvetljava) prave namere ovakvih reči. Ukratko, izraz kao što je «usamljen prolećni lahor» (sabishii haru kaze) ne postoji kao kigo.

Molim?

Pa, kada se prolećni lahor oseti kao usamljen, «šta treba da radim»?

Jeste, prolećni lahor je miran i topao, međutim, osećam da je usamljen, a nema načina da se to konkretno izrazi. Evo mog haikua:

春風に母死ぬ龍角散が散り

harukaze ni haha shinu ryuukakusan ga chiri

u prolećni vetar
rasuše se biljni lekovi
umrla majka

Što se tiče ovog haikua, u ovom slučaju prolećni vetar duva mirno i tiho. Međutim, osoba (prilika) posmatra prolećni lahor osećajući se tužno jer joj je umrla majka. Pošto je prolećni lahor tih i miran, um (srce, osećaj) osobe je takođe (oseća se kao) nestalan—nepouzdan kao i biljni prah koji se rasipa na vetru.

U novije vreme ima ljudi koji sastavljaju muki haikue; što se tiče kigoa, spoljni, objektivan svet je podeljen na četiri godišnja doba kao u nekom mehanizmu ili sistemu, što će reći, spoljašnji, objektivan svet koji se sastoji od četiri godišnja doba (za kigo) je nešto kao nošenje naočara (mačjih očiju). Na primer, paradajza i krastavaca ima na pijaci tokom cele godine, mada je kigo (za ovo povrće) leto. Kada je na ovaj način spoljašnji svet ograničen na četiri godišnja doba, to ograničenje označava životni ritam. Pitate me da li je kigoe smislio čovek? Da, upravo tako. U početku nisu postojala četiri godišnja doba u svetu prirode. Čovek je taj koji ograničava svet prirode na četiri godišnja doba, pa se tako dešava da se kao jedan od rezultata toga javlja kigo.

Jednom rečju, kigo je kultura. Pošto postoji kultura, postoje i opšti trendovi, ali je ponekad promena drastična... Saiđiki je zbirka kigoa; međutim, on ne pokriva sve kigoe. Saiđiki je samo jedan standard kigoa; kigoi se neprestano rađaju i umiru u srcu haiku pesnika. (50-54)  

Formalni dogovor

Cubouči gore ističe da je «jedna (kigo) reč dobijena destilacijom kroz tradiciju koja predstavlja pravu nameru kigoa». U ovom smislu, svaki kigo poseduje složenu alhemiju, svaki izraz je multidimenzionalna površina odmerena u okviru književnog kosmosa. Moderni haiku pesnici često podrivaju ili drugačije menjaju sredstva ili metode prikazivanja kigoa u svojim sastavima; istovremeno većina nastavlja da koristi transformativnu poetsku moć koja je bitno svojstvo kigo kulture, «okruženje» koje je iznedrio milenijum kigoa. Ovo okruženje uključuje prirodu i kulturu, objektivno i subjektivno, stvarnost i maštu— topose psihe, tj. «stvarnost» u kulturnim konotacijama ovih termina. Kao što se gore vidi, Cubouči ne govori o pravim namerama reči koje ukazuju na godišnja doba, već pre o pravim namerama izvora književne, filozofske i duhovne kulture. Šta su ove prave namere? I šta su namere anglo-američkog haikua u pogledu kigoa?  

Da li bi bilo najbolje izbegavati gomilanje kigo reči i najpre potražiti srž kigoa, njegovu «pravu nameru», kao što gore kaže Cubouči? Možda bi u ovom trenutku tradicija na engleskom stekla potrebnu meru uvida kako bi se pokrenula dalje prema novim senzibilnostima, proširenjima dimenzije u pogledu stvarnih reči ponuđenog kigo sveta. Ma kakve to bile reči, ovi skorojevićki kigoi bi bili obeleženi ali ne ograničeni haikuom — jer kigoi predstavljaju obimniju kulturu od bilo koje koju je dao ijedan književni žanr. Kigoi nisu podskup haikua, već suprotno: haikui se služe istorijskom kulturom i tradicijom kigoa u kojima haiku žanr uzima učešće. 

Iz perspektive anglo-američkog žanra, kao što je to slučaj sa svim jedinstvenim kulturnim bogatstvima, kigo može biti postignuće posvedočeno, proučavano i vredno divljenja pre nego posedovano. Isto tako je sasvim moguće da će pesnici i kritičari krenuti potpuno drugačijim pravcem. U stvari, izgleda da nije jasno kako bi trebalo postupiti kada je u pitanju rađanje kigo kulture na engleskom jeziku. Verovatno će nam sami pesnici otvoriti nove vidike, a ipak postoji potreba za daljim razumevanjem.


ZAVRŠNE PRIMEDBE

1 Videti «A kigo project in English» u ovom referatu koja se odnosi na kritiku Takiguči Susumija.

2 U ovom referatu «haiku na engleskom» (skraćeno, «engleski haiku») se posmatra kao u velikoj meri sličan anglo-američkom haikuu. Iako je engleski haiku svetska pojava, kvalitet haikua se u današnje vreme procenjuje na bazi anglo-američke haiku tradicije.

3 Radi uprošćavanja u ovom referatu «priroda» se odnosi na «spolja», naročito na scene ili slike koje izražavaju duševno-estetski smisao nezavisno od ljudske intervencije.

4 Univerzitet Virdžinije je pokrenuo projekat Japanese Haiku, a Topical Dictionary koji se oslanja na Nyūmon Saijiki Muzeja haiku književnosti iz Tokija. Kliknite na link «Full Entries», zatim idite na «wataridori» < http://etext.lib.virginia.edu/japanese/haiku/saijiki/full.html>.

5 Po tradiciji, dolazak ptica u jesen označava godišnje doba kao prisustvo, veoma slično specifičnim varijetetima godišnjeg doba kada cveta cveća dok «negativna» pojava odsutnosti ptica nije značajna. Ovo bi moglo da bude obeležje kigo kulture.

6 Univerzitet Virdžinije (op. cit.). Pod «Full Entries» pronađite «aki: Autumn», zatim «The Heavens» i kliknite na link «tsuki».

6 Za one koji su zainteresovani za prevod na japanski «brda obasjana mesecom», neke od mogućnosti bi mogle biti tsuki oka ni, oka ni tsuki iliokatsuki. U svakom slučaju, kigo je «tsuki», mesec.

8 Univerzitet Virdžinije (op. cit.). Videti završnu primedbu 4.

9 Videti «Gendai Haiku Kyokai» pod «Works Cited».

10 Nebojša Simin živi u Novom Sadu i urednik je uticajnog srpskog časopisa Haiku pismo.

11 Hošinaga dalje komentariše: «[Uprkos tome,] Kigoi su veoma korisni i pogodni za dočaravanje osećaja mesta (gde) i vremena (kada). Možemo reći da je kigo samo jedna reč — ali ova jedna reč može da govori mnogo... kigo [može biti] više simboličan element... Ja stvaram kigo na osnovu stvarnog iskustva, mog osećaja za realnost....» (Gilbert 34-35).

12 Cf. White, Lynn. The Historical Roots of Our Ecologic Crisis.«The Ecocriticism Reader». Urednici: Cheryl Glotfelty i Harold Fromm. Georgia UP, 1996. 3-14.

13 Tekst u zagradi je komentar koji sam dodao: čini mi se da je ovaj metod bolji nego da se čitalac optereti fusnotama. Prvobitan linearan tekst je podeljen na paragrafe. Želeo bih da se zahvalim pesniku Kanemicu Takejošiju iz Kumamotoa za pomoć oko ovog prevoda.

 

CITIRANA DELA

Bull, John. American Haiku. 1963. Citirano u Van den Heuvel, Cor. The Haiku Anthology.  treće izdanje. New York: Norton, 1999.

Campbell, Joseph. Inner Reaches of Outer Space: Metaphor as Myth and as Religion. New York: Harper Collins, 1988.

Gendai Haiku Kyokai [Modern Haiku Society]. gendai haiku saijiki muki. [Modern Haiku ‘No Season’ Season-word Glossary]. Tokyo: Modern Haiku Society, 2004.

Giddens, Leslie. “between silent moonlit hills something waiting to be named.” Blithe Spirit 13.2 (jun 2003).

Gilbert, Richard. “The Miraculous Power of Language: A Conversation with the Poet Hoshinaga Fumio.” Modern Haiku Journal, 35.3 (jesen 2004). 27-45.

Kacian, Jim. “the river the river makes of the moon.” daiichikai mainichi ikutai shyousakuhinshi [Prva Mainiči antologija izabranih haikua]. Tokyo: Mainichi Shimbun, 1997.

Simin, Nebojša. “after the bombing ruins of a bridge linked by the fog.” Knots: The Anthology of Southeastern European Haiku Poetry. Ur. i prev. Dimitar Anakiev i Jim Kacian. Slovenija: Prijatelj Press, 1999.

Snyder, Gary. A Place in Space. New York: Counterpoint, 1995. 163-172.

Takiguchi, Susumu. “WHC News: On the Launching of the WHCworldkigo Project.” World Haiku Review 4 (2004). 12. novembar 2005.< http://www.worldhaikureview.org/4-1/whcnews-worldkigo.htm>

Tsubouchi, Nenten. An Introduction to Haiku [Haiku Nyūmon]. Tokyo: Sekai Shisōsha, 1995. 50-54.

_________. Haiku Humor [haiku no yu-moa]. Tokyo: Kodansha, 1994.

University of Virginia Library. Japanese Haiku, a Topical Dictionary. 12. novembar 2005.

< http://etext.lib.virginia.edu/japanese/haiku/saijiki/index.html>

 

 

Preneto sa http://research.iyume.com/ uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić