God. 8, br. 14, leto 2011.

Haruo Širane: Izvan haiku trenutka: Bašo, Buson i moderni haiku mitovi

Geert Verbeke: Haiku kabinet

David Burleigh: U Japanu i van njega: obrisi haikua

Robert D. Wilson: Kigo – vitalna snaga haikua

Richard Gilbert: Kigo i reč koja označava godišnje doba: Problemi ukrštanja kultura u anglo-američkom haikuu

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: I deo Značaj ma-a

Matthew M. Carriello: Granična slika: preslikavanje metafore u haikuu

Richard Gilbert: Disjunktivni vilinski konjic: proučavanje disjunktivne metode i definicija u savremenom haikuu na engleskom jeziku

Bruce Ross: Suština haikua

Robert D. Wilson: Proučavanje japanske estetike: II deo: Ponovno izmišljanje točka: Muva koja je mislila da je bivo

Anatoly Kudryavitsky: »Deset haiku lekcija» Vere Markove

Anatoly Kudryavitsky: Tranströmer i njegov Haikudikter

Anatoly Kudryavitsky: Poslednja linija odbrane haiku pesnika

Michael F. Marra: Jugen

Robert D. Wilson: Pesnik broja Simply Haiku, zima 2011: Slavko Sedlar

 

Michael Dylan Welch, SAD

 

Forma i sadržaj haikua

 

Prvi put objavljeno u Dogwood Blossoms br. 11, leto 1995, prvom elektronskom časopisu na engleskom jeziku (sa kojim sam sarađivao), koji uređuje Geri Verner. U ovom članku sam načinio dve ispravke. Jedna je da nije Bašo već Džejms V. Heket rekao da je haiku kao prst koji pokazuje mesec (i da prst ne treba da bude ukrašen). Druga je u vezi sa «onđijem» koji se danas smatra netačnim nazivom. Umesto pozivanja na japanske zvučne simbole, pozivam se na «on». Ovi počeci korišćenja interneta bili su korisni za kritiku i razmenu haikua a veliki deo tih diskusija se odigravao u Dogwood Blossoms kao i na listi Shiki.

Što se tiče «Kutka za početnike» Bila Bloma, nadam se da mnogi čitaoci časopisa Dogwood Blossoms imaju koristi od kritičkog čitanja pesama. Ma kako talentovan haiku pesnik bio Bil Blom, imao je težak zadatak da ohrabruje početnike i da im istovremeno upućuje kritike tamo gde je to bilo potrebno. Nije lako uspostaviti ovu ravnotežu i ja mu želim uspeh u obavljanju ovog zadatka. Međutim, smatram da su mnogi haikui koje je Blom makar i ovlaš pohvalio (da bi jednostavno ohrabrio njihove autore) ne mogu da se smatraju kvalitetnim pesmama. On insistira na formi 5,7,5, ali bih ja odmah osporio taj zahtev za stavljanje preteranog naglaska na formu nauštrb suštine. Plaši me budućnost haikua koji može postati takva da se ne zna ko je veći slepac, onaj koji podučava ili onaj koji uči.

        Haiku formu je, kako je jednom napisao pokojni Džadson Džerom, lako naučiti ali teško savladati. Dok se mnogi početnici usredsređuju na takozvane «tradicionalne» aspekte haikua (tačan broj slogova i upućivanje na godišnje doba), najuspešniji haikui koji se danas objavljuju na engleskom jeziku zapravo retko sadrže 17 slogova. Da biste se u to uverili, dovoljno je da prelistate Modern Haiku, Brussels Sprout, Frogpond Haiku društva Amerike i Woodnotes, koji objavljuju haiku pesnici Severne Kalifornije, i mnoge druge popularne haiku časopise. Zapravo, kruto pridržavanje broja slogova često dovodi do upotrebe nepotrebno velikog broja reči ili njihovog skraćivanja, što nanosi štetu značenju i prirodnom toku pesme. Prečesto početnici prestaju da pišu kad uspeju da zadovolje broj slogova i ne pišu dalje niti ispravljaju svoju pesmu da bi je sveli na suštinu trenutka, trenutka iza reči—i izvan reči. Trebalo bi se baviti sadržajem a ne formom, sve dok reči ne postanu providne i nevidljive—ili «bez reči», kako su predlagali Alan Vots i Erik Aman.

        Osim toga, može se dokazivati da «tradicionalna» 5,7,5 slogovna struktura haikua nikada nije trebalo ni da se primenjuje na engleskom jeziku. Prost razlog ovome je taj što je japanski «on» (zvučni simbol; najbliži ekvivalent engleskom slogu) uvek veoma kratak, i po zvučnosti i po izgovoru, dok su engleski slogovi veoma različiti po zvučnosti i izgovoru. Na engleskom, na primer, «thought» je duže od «radio». A u Japanu su skoro sve reči kao «radio», sa vrlo kratkim slogovima. Drugi primer bi bila japanska pozajmljenica naše dvosložne reči «Christmas». Ona na japanskom postaje «Ka-ri-sa-ta-ma-su»—šest slogova. Zvukovi ova dva jezika su očigledno različiti, a očuvanje samo «broja» zvučnih jedinica nema univerzalnu lingvističku vrednost. Posledica toga je da su na engleskom 17 slogova skoro uvek predugački za uspešan haiku koji se izgovara u jednom dahu. Najbolji engleski haikui su uvek kraći a zrelije teme se obično razvijaju u pesmama koje su se uzdigle iznad relativno površnog aspekta brojanja slogova. U ovo se brzo možete uveriti ako pregledate dve najpoznatije haiku antologije na engleskom jeziku, Haiku Moment koju je uredio Brus Ros (Tuttle, 1993) i The Haiku Anthology koju je uredio Kor van den Hovel (Touchstone, 1986/1991 [čije je treće izdanje objavljeno 1999]).

        I mada može biti korisno da nastavnici objašnjavaju haiku kao pesmu prirode od 5,7,5 slogova, haiku je mnogo više od toga—i manje od toga. Haiku je zaista lako naučiti a teško savladati. Ali, uz marljivost i praksu, haiku se može savladati učenjem onoga što je više i manje u njemu.

        Ima ljudi koje, zbog njihove psihološke strukture, privlače «formalni» aspekti haikua i koji možda uživaju u igri uklapanja reči u utvrđen broj slogova. Ali bih ja to razgraničio od vodećeg principa kratkoće haikua jer je sadržaj pesme daleko važniji od njene forme. Štaviše, površno fokusiranje na formu onemogućava čak i onima koji za sebe tvrde da su haiku «učitelji» da utvrde pravi sadržaj haikua. Na primer, u Dogwood Blossoms br. 9, u Kutku za početnike data je ova pesma:

Deer in forests green
Fawns by noisy rapids play
Wolf sees its next meal.

Jeleni u šumama zelenim
Lanad kraj bučnih brzaka se igra
Vuk vidi svoj sledeći obrok

        Bil Blom kaže: «U ovome nema ničeg lošeg». Bez namere da uvredim autora ove pesme, rekao bih da ništa ne može biti dalje od istine. I prvi i drugi stih sadrže sintaksu koja ne prija sluhu Engleza (i pridev «zelen» i glagol «igrati» su ispremeštani). Ovakav neprirodan govor treba da se izbegava u haikuu. Haiku bi trebalo da deluje kao da je napisan bez napora. Reči bi trebalo da budu providne—slika je objekat. Kao što je Džejms V. Heket rekao, trebalo bi da vidimo mesec, a ne ukrašen prsten koji pokazuje mesec. Takođe, pominjanje «jelenova» i «lanadi» je u suštini suvišno. Za izoštreni trenutak haikua prvi stih ove pesme je potpuno nepotreban. Zbunjuje me velika slova kojim počinje svaki stih i tačka na kraju. Haiku sadrži previše elemenata i tri gramatička dela---previše i deluje razvučeno. Pridevi doprinose ovoj razvučenosti (verovatno upotrebljeni da bi se dobilo 17 slogova) i često se izbegavaju u kvalitetnom haikuu. A što je još važnije, pojam «šuma» u prvom stihu je preopširan za haiku. Haikui su trenuci ovde i sada. To su trenuci laneta (jednina) koje liže vodu iz bare, a ne na desetine jelenova i čitavih šuma. Oni moraju biti takvi da se mogu videti i doživeti (za razliku od stvarno viđenog i doživljenog—mada je to očito uobičajeno i preporučljivo da bi pomoglo da se dokaže autentičnost pesme). Jedan posmatrač ne može da vidi celu šumu, a čak i ako vidi mnogo jelenova, usredsređenost pažnje na samo jednog jelena čini pesmu prisnijom i ličnijom. Tako se haiku skoro uvek poboljšava kada govori o pojedinačnim stvarima. Izoštravanje slike doprinosi jasnoći i efikasnosti posmatranja a komunikaciju prisnijom.

        Međutim, najveći problem kod ove pesme predstavlja treći stih. Negde drugde u ovoj rubrici Bil ispravno kaže da «kod pisanja haikua, pokušavate da date sliku, a ono što je na njoj i foto-aparat bi morao moći da zabeleži». To je ono što se misli kada se kaže da treba biti «objektivan» u haikuu. Subjektivna ili «nespoznatljiva» osećanja, percepcije ili gledišta koja nisu vaša, nisu delotvorni. U «Vuk vidi svoj sledeći obrok» (gde mi takođe smeta što je izostavljen član, verovatno da bi se udovoljilo slogovnoj strukturi), «objektivan» foto-aparat može da vidi vuka, ali nema predstavu šta taj vuk misli. Ako se niz njegove čeljusti sliva pljuvačka, onda recite to da ukažete na njegovu glad. Pesnik može da pretpostavi da je vuk možda gladan, ali kako je ta objektivnost spoznatljiva? I kako pesnik zna da vuk možda ne gleda plavo nebo ili vodoskok ili livadsku travu? Haikui su pesme direktnog opažanja, skoro uvek pisane iz perspektive prvog lica jednine. Mada odgovara istini da vuk samo što nije napao i pojeo lane, reći da «vuk vidi sledeći obed» znači biti sveznalica. Gledište treće osobe se ponekad koristi u senrjuu da se pojača njegova satiričnost ili komičnost, ali je u haikuu sveznalačko gledište uvek neuspešno jer udaljuje pesnika i čitaoca od duboko proživljenog direktnog doživljaja. Haiku se doživljava posredstvom čula—direktnog opažanja i iskustva—a ne putem razuma ili emocija. Ideje i osećanja nam mogu pasti na um, ali bi one trebalo da se samo podrazumevaju ili nagoveštavaju; možemo se njih podsetiti (ako uopšte) pažljivim odabirom objektivnih slika. Dosledno korišćenje gledišta prvog lica će pomoći da se ovo postigne.

        Dakle, šta se stvarno dešava u ovoj pesmi? Ili, tačnije, šta se zaista može videti? Šta je tu slika a šta haiku trenutak? Imenice i glagoli će nam pomoći da to zaključimo. Imamo jelene u šumi, lanad koja se igra kraj brzaka i vuka, verovatno u blizini. Ovde su pridevi izlišni. Da bih izoštrio pesmu, izostavio bih pozivanje na jelene u šumi i pisao o samo jednom lanetu u ovom slučaju; šuma se podrazumeva jer se pominje lane kraj nekog brzaka. Sledeće što ukazuje na slabost ove pesme je reč «igrati». Kako znamo da se lane igra? Šta to ono radi? A bez obzira šta radi, još uvek imamo problem. Nazvati ono što radi «igrom» je iznositi subjektivan stav u vezi sa slikom. Opet nešto što se ne radi u haikuu. Ako lane skače za leptirom, onda to recite—mnogo je snažnije nego reći «igra se». Ako lanetov jezik liže rosu sa lista, onda to recite. Ovo je ništa manje od zahteva da poezija ne «govori» već «pokazuje». Potrebno je da vidimo kako vuk skače na lane—možda zariva zube u njegove zadnje noge—pre nego što stvarno možemo da vidimo (nego da nam se kaže) da je vuk možda gladan. A ako je «trenutak» pesme predstojeći vukov skok, onda to treba da se podrazumeva a ne neka prosta analitička izjava o «sledećem obroku». Kao alternativu pesme i u pokušaju da rešim neke nečuvene probleme (ali nikako ne smatrajući da je ovo strašno efikasno), nudim sledeću verziju:

šareno lane
liže iz vrtloga—
vuk trza ušima

        Jedna eventualna slabost koja ostaje u ovoj pesmi je neodređen i možda nejasan položaj vuka (iza panja, u dubokoj travi?). Ali ono što se dobija ovom ispravkom je usredsređenost na slike i veštije postavljanje elemenata pesme, koji stvaraju «pozadinu» (lane koje liže iz bare) i «prvog plana» (vukove uši koje se trzaju). Obratite pažnju da sam preneo fokus pažnje na vuka. «Trenutak» pesme je trzanje ušima—koje je u «prvom planu» pesme, stavljeno u kontekst («pozadinu») laneta koje liže vodu. Ono što je takođe dobijeno ovom ispravkom je nagoveštaj i odjek u ušima koje se trzaju. Da li je to što je vuk opazio lane dovelo do toga da mu se uši trzaju ili (slučajno) trzanje ušiju vuka upozorava lane da treba da beži? Ovo je ono što ja nazivam «učinjena dvosmislenost»—ona dvosmislenost koja omogućava bar dva posebna tumačenja (ali ne toliko njih da zbog toga trpi značenje). Na ovaj način, pesma se «otvara» pre nego da se «zatvara». Završavajući se prosuđivanjem («vuk vidi svoj sledeći obrok»), prethodna verzija pesme govori čitaocu šta da vidi i misli—i tako zatvara pesmu. U mojoj ispravci ne govorim šta mislim i uzdržavam se da kažem čitaocu šta da misli niti kažem šta će se dalje desiti—tako se pesma otvara i odjekuje, što je način na koje svi dobri haiku deluju. Imam poverenja u sliku jer sam je izabrao i usmerio što sam pažljivije mogao. Rezultat je, nadam se, da će čitalac doživeti što i ja ili videti sliku kao da ju je lično doživeo. Što se tiče pitanja direktnog iskustva, ponudio bih jedan drugi komentar pre nego što napustim ovu pesmu i Bil Blomove komentare o njoj. U svojoj analizi on kaže «da je ovo napisano i dostavljeno kao originalan haiku zasnovan na autorovim iskustvima, bilo bi od njega zahtevano da potvrdi da je zaista doživeo čitavu scenu, a ne da ubacuje vuka da bi dodao element neizvesnos

        Mada sam samo pogledao jednu od pesama u Kutku za početnike Dogwood Blossoms br. 9, svih šest ukazuju na ozbiljne probleme (kao i na neke pozitivne osobine), najverovatnije pogoršanih ograničenim premisama zadatka, posebno formalnog zahteva, i onim što je po mom mišljenju zamoran i veštački ulepšan prirodni scenario. Ipak se nadam da sam ostvario tri cilja ovim zamislima. Prvi treba da dovede do zdravog skepticizma kod početnika koji čitaju savete koje im se daju u vezi sa njihovim haikuima (čak i mojim komentarima, jer oni su samo mišljenje). Drugi je da, uprkos zaraznom oduševljenju koje pokazuje za haiku, možda Bil Blom nije najbolji učitelj za kutak za početnike (mada svi mi učimo ono o čemu podučavamo, pa i Bil sigurno uči). Od Blomovog uverenja da «saradnici prvog Kutka za početnike tako dobro shvataju kako da pišu haiku» podilazi me prava jeza! Treće i najvažnije je da će veći fokus na sadržaj nego na formu svakako poboljšati sve naše haikue. Nadam se da možemo da uravnotežimo našu radost prema poeziji—jer svi mi želimo da u njoj uživamo—sa svesnošću koja stvara upečatljivu i znamenitu književnost.

 

Preneto sa http://sites.google.com/site/graceguts/home uz dozvolu autora.

 

Prevod: Saša Važić